Marija Namerno Drugačija

   Gledam na svoj život i mnoge želje koje sam imala i šta sam od toga ostvarila. Odmah ću odbaciti one želje koje su imale uporište u novcu. Nekako je uvek preusmeren na druge. Tako da mi ostaju one sitne, životne radosti na pregled. I, za divno čudo, shvatam da nisam živela srcem. Mnogo puta sam poželela da napravim neku ludost, ali se nisam usudila, jer "nije primereno". Iako mene oni koji su provodili vreme sa mnom, smatraju ludom i otkačenom i zanimljivom i ... bez lažne skromnosti osobom sa kojom mogu i da se našale i da ozbiljno popričaju. Ali moj unutrašnji osećaj je ostao nekako nedorečen. Izražaj, zapravo. Mnogo puta sam bila takva da mi je trebalo malo vremena da se upoznam sa ljudima, pre nego što se opustim i počnem da "budem svoja". Mnogo je tu propuštenog vremena... Mnogo prilika je bilo kad sam šetala sa decom, poželela da se popnem na drvo, dok sam šetala sa decom kroz obližnju šumu, ali nisam, jer je nekako uvek jedna od njih bila uplašena od same...

    Šta bi bilo sa svetom, kad bi svi bili uspešni? Svi bi, zapravo, bili srećni! Smatram da je priča o tome kako je lako dostići do stanja zadovoljstva, što je preduslov za stanje sreće, malo preoptimistična. Logično je da u situacijama koje to iziskuju od nas, ne možemo raditi na sebi u smislu tog ispunjenja i dostizanja sreće. Da mi je neko rekao da moram biti srećna u onom periodu kad su mi sestra od ujaka i ujak izvršili samoubistva u roku od šest dana, mislim da bih ih trajno odstranila iz svog života. Jednostavno, takve situacije su teške same po sebi i besmisleno je truditi se da budeš srećan. Po meni, sasvim je prirodno dopustiti šokovima koji obuzmu celo naše biće da odrade svoje i da se polako vratimo u normalu. Isto tako ne mogu da razumem kad neko sto godina nakon smrti drage osobe, na svaki pomen na istu, ponovo krvari iznutra i ima iste reakcije kao kad se odlazak tih osoba realno desio. Znam nekoliko takvih ljudi i smatram ih ekstremnim smaračima koje sam uvek...

   Tu negde, na brdovitim obroncima najpopularnije društvene mreže na svetu, postoji jedno ostrvce koje se naselilo samo damama. Tu je prostor u kome se pričaju raznorazne priče, od rođenja i odrastanja nas, kao majki, do odrastanja naše dece, unučadi i svim aktivnostima koje prate današnje i nekadašnje uloge nas, žena. Postoji tu i mnogo korisnih svakodnevnih informacija, ali ono što mene uvek i svagde privlači je izlivanje duše. Tu se poneko odvaži pod svojim imenom, a neko anonimno, da kaže svoj problem, pa makar se suočio sa oprečnim mišljenjima drugačijih. Nije lako biti među ženama, ali ono što je uvek i zauvek za nas karakteristično je da mi uvek dajemo. Od srca dajemo. Besmislenu ili vrlo smislenu notu sebe, svejedno je. Dajemo.    Tu sam ponekad nešto i prokomentarisala, ništa previše. Nemam puno slobodnog vremena, opšte je poznato. Ali od svih grupa, nju najviše pratim. Pratim i ćutim, najčešće. Desilo se koji put da mi komentari pojedinih žena ozare srce...

   Opšte je poznato da ne pratim vesti. Jednostavno, ne verujem im. Zapravo, provuku se tu i tamo pričice koje mi baš onako odzvone, ali obično budu kratke i šture, bez obzira što mislimo da nam daju dovoljno informacija. Jednostavno, želim srediti svoj život, pa ne mislim o tuđim, ukoliko nisam direktno umešana. Nekad se desi da poletim, da uradim ono što mi uvek srce kaže da je ispravno, ali ga ignorišem, pa učestvujem u kojekakvim humanitarnim ili nazovi humanitarnim stvarima, o kojima se puno priča, a malo kaže. Nije to tema sada... Tema je, tema.. uhhh   Ljuta sam na sebe već nekoliko dana, jer sam negde, na nekom postu sa puno komentara čitala o tome kako mnogi kupuju sebi cipele za dvesta eura! Ja se mislim: " e Marija, kako ti to bedno živiš, kad sebi nisi nikad priuštila skuplje od najjeftinijih!" I lepo sebi zacrtam cilj da jednom, nekad tamo i ja sebi kupim tako neke skupe cipele. Moje cure nose skuplje, nije ovo o njima. Malo skuplje, ali ja sebi, ni pored t...

   Moje viđenje stvari nikad nije jednostavno, kao što je kod mnogih, pretpostavljam. Ja sam sva u simbolima. Ako vidim dve gugutke kako se bore sa trećom, padnu mi na pamet ljudi koji sličnu situaciju imaju u svojoj vezi. Šta god se oko mene nalazi je nepresušni izvor simbola, te interpretacije istih i primene u svakodnevnom životu. Nekako je za mene i to deo povezanosti sa svime što jeste. I to je neotuđivi deo mene od kako pamtim. Nije sve simbol, sve je znak.    Bilo je slučajeva kad su ti znakovi bili očigledni, ali je bilo i onih koji su se teže tumačili. Ali, ne tako davno, zbog situacije u kojoj sam se našla, baš me je nekako pouka potresla više nego ijedna druga pre. Sve su, do te, bile nekako normalne za sve prilike. Ova mi je bila očigledni primer onoga što živimo svaki dan, a primećujemo isto kao i ja pre toga. O čemu se radi? Opšte je poznato da ja o svojim ličnim stvarima pišem i pričam na sva zvona, možda nekome pomognu. Ovde je ponovo reč o alopecij...

  Mnogo puta sam bila u položaju gde mi se jednostavno ne sviđa položaj žene, pa se suprotstavljam ogromnoj većini, koja mahom i ne razmišlja o tim stvarima. A i kad ih podstakneš, brane se većinom. Ne volim da prozivam nikoga, samo govorim o svom pogledu na to, a da bih to uradila moram da iznesem svoje mišljenje o položaju žene u religijskom svetu. Ni jedna slika mi se ne sviđa. Nigde žena nije ona koja je ravnopravna. Nigde ona nema svoje mesto, sem iza leđa muškarca i da ostavi iza sebe porod o kom treba da brine. Tu se, manje- više završava uloga žene. Nema nas u visokosveštenstvu. Nema u nekakvim velikim odlukama, zapravo nikakvim. Ako se i spominje uloga žene, to je iz senke. Uvek je muškarac taj koji je akter, onaj koji čini.    Nikad nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da smo rođene samo za to da se porodimo i vodimo računa o deci. Da delamo iz senke. Da jesmo senka. Nekako mi je baš ponižavajuće da i danas nailazimo na konstantno nipodaštavanje ženskog rod...

Danas sam čula da je umro neko koga sam poznavala, mojih godina. Nismo bili bliski, poznavali smo se. Ali se zapitaš... Zaista se zapitaš šta se dešava i zašto se dešava na ovakav način? Da li smo dozvolili stresu da upravlja našim životima u tolikoj meri da nam uveliko uzima isti taj život, kao jedino što zaista posedujemo?   Mnogi životi su otišli prerano. Mnoge grobove sam obilazila godinama, misleći da radim pravu stvar. A šta njima, zapravo znači bilo čiji obilazak u njihovom večnom boravištu, gde je samo njihovo telo, bez duše? Uvek sam mislila da njihova duša dođe tamo kad ih zovemo, te bude prisutna dok mi razgovaramo sa grobovima. A onda, pomislih, ako dolaze kad ih zovemo, onda mogu da dođu bilo gde, zar ne? Nekako, to je bila prelomna tačka kad sam prestala redovno da obilazim one koje jesam mnogo godina. Jednostavno, bila to istina ili ne, ubedila sam sebe da su oni tu uvek kad mislim o njima, pričam o njima...    Dok mi je otac bio živ, retko smo odlazili ...

   Prošla sam mnoge obuke, laičke, naravno o funkcionisanju energija, misli, života i slično, ali mnogo toga tu ima nedorečenog i besmislenog. Ne piju priče vodu do kraja, a svagde se nalaze neke istine. Sumnja u sve je postala normalna, jer ako je rečeno, znači nije u potpunosti otkriveno. Zanimljiva mi je i činjenica da u ovih nešto više od tri godine, koliko živimo u Novom Sadu, nikad nismo imali više problema sa strujom i električnim aparatima. Evo, ovaj blog je zamišljen kao mesto gde ću svakodnevno pisati priče koje želim da podelim sa vama tog dana. Ali, nakon početka pisanja, bilo je evidentno da se moja emocija apsolutno ne podudara sa onim što pišem. Svaki put, bez izuzetka, kad sam pisala o tužnim stvarima, u realu su se dešavale lepe stvari i obrnuto!   Na sve to, struja na tom, jedinom vodu, na kome je sve, od kuhinje sa svim aparatima, kupatila i sobe u kojoj su nam televizor, računar i lap top, skoro dve godine je pravila probleme. Ne zbog preopterećenja,...

  Još jedna moja beba je juče postala punoletna. Dve punoletne, dvoje maloletnih, još koju godinu. Divno je bilo gledati ih i zagrliti ih svo četvoro, dok se smejemo, igramo i plačemo od lepote tog tako posebnog osećaja bliskosti i topline. Moja deca su puna blagoslova. Nekih su svesni, neke treba da osveste. Život je pred njima, neka im otkrije sve njihove mogućnosti. Ono što se iz svih nas izlivalo su one divne želje za svakog pojedinca ponaosob, jer svako je poseban i drugačiji. A ima i onih, univerzalnih, bezvremenskih...   Deco moja, sve nepravde koje ste u životu doživele, bile su tu s razlogom. Od vas čine ljude kakvi ste danas. Svaka je došla sa namerom da vas nečemu nauče. Iskoristite svaku nedaću da spoznate šta ne želite i okrenite je u svoju korist, ne povređujući druge, pritom. Ako je ikako moguće, naravno. Logično je da je to nemoguća misija, ukoliko su ljudi oko vas nerazumni, ali potrudite se. Lepe ste, zgodne, pametne i sposobne. Niko bolje od mene ne zna ko...

   Lepa moja, odnelo nas vreme... Odnelo na neke baš čudnovate strane. Lepa moja, gde god bile, šta god se desilo, moramo se snaći. Sami ili ne, moramo ići dalje, jer stajanje u mestu ne postoji. To je iluzija, zamka za napredovanje koje nikad niko nije uspeo da zaustavi. Lepa moja, ti si ona koja je prošla svašta i izborila se sa svačim. Ti si ona koja je raširila svoja krila da oni oko tebe mogu da polete. Ko je shvatio, shvatio je. Ko nije, možda hoće, ali ne mora. Lepa moja, ti si svoju ultimativnu žrtvu već podnela. Ne jednom, već bezbroj puta zarad onih do kojih ti je stalo. I sve je to u redu. Tako je trebalo biti. Ali u isto vreme, dok ti pokušavaš druge da podigneš, tvoja duša čezne za tobom. Toliko duboko, tiho traži te u tuđim pokušajima, planovima, razmišljanjima. Jer, lepa moja, dok si ti gledala druge, zaboravila si sebe. Jedinu bitnu srž u celoj toj priči. Sve je u redu, lepa moja, treba pomoći, kad god se može. Lepa moja, ali de.. prvo sebi, pa onda drugima. S...

   Postoji onaj osećaj kad sve boli, ali znate da taj bol dolazi u naletima, te liči na rađanje nečega novog, nečega drugačijeg. Ovaj kod mene nije to. Ovo je konstantni bol usled pritiska koji se stvara sa svih strana bez mogućnosti skorog prestanka. Ovo je konstanta koja vapi za novim. Ali i dalje ne liči na porođaj. Nekoliko dana smo pod temperaturom. Ne postoji ništa što može majku više da iscrpi od bolesti deteta, makar i kratkotrajne. Zato su za mene majke sa hronično bolesnom decom pravi heroji. Ono što mi, obične majke, toliko teško podnosimo, a traje samo nekoliko dana ili malo više od toga, one žive svakodnevno godinama.   Danas prebiram po jučerašnjici. Ne znam koliko je to pametno u ovim okolnostima, jer nije bilo baš mnogo lepog tamo negde. Ali nije bilo ni ovakvog pritiska. Stoga je ili bilo lepše, lakše ili sam zaboravila koliko je bilo teško. Danas prvi put o juče razmišljam kao o nečemu čemu se u mislima treba vratiti, radi uspostavljanja nekog unutrašn...

   Pre nego što sam se rastala, punih sedam godina sam znala da živim sa čovekom sa kojim apsolutno ne treba da budem. Zašto sam onda ostala toliko dugo sa njim uprkos tom saznanju? Pa, bila sam mlada, mislila sam da treba da probam sve opcije pre nego što konačno udarim tačku na tu priču. Mislila sam da ću patiti ceo život zbog svoje dece zato što sam im rasturila porodicu, jedinu za koju su znale da postoji. Mislila sam da ću na njih navući greh Boga oca, jer raskidam ono što je u crkvi spojeno, pred Njim. Mislila sam... Probala sam sve što sam znala i mogla, ali nije bilo pomaka. Danas znam da, ukoliko postoji volja, želja i pokušaj samo sa jedne strane, to treba odbaciti bez razmišljanja. Jer onaj koji ne želi ili ne može ( u ovo ne verujem, da ne možemo da se promenimo, al hajde..) da se menja, ostaje konstanta koja ruši sve što narušava njenu zonu sigurnosti. A to je baš uzaludan trud.    Mislim da postoji mnogo ljudi koji su toliko užasno tvrdoglavi i rade s...

   Nikad nisam volela nedelju. Nekako mi je to dan kad se ništa ne dešava, zapravo nemamo obaveza van kuće, a ipak se najviše umorim baš nedeljom. Danas mi neki fleševi prolaze glavom. Sećanja iz davne prošlosti i bliže. Tu sam, a čini mi se da niko drugi nije do kraja. Nekoga boli stomak, pa leži. Neko umoran, pa leži. Neko je u šetnji, neko tuda okolo. Svako na svoju stranu. A ja, ja sam sredila kupatilo, to mi još preostalo od juče, spremila ručak, tortu, popila dve kafe do sada, sve nešto na trk. Taman pomislim da je to kraj, onda počne kiša, pokupim veš sa štrika. Sednem, pomislim gotovo je. A ne, mačkice su počele da koriste posip, a u sobi gde su trenutno ga nemaju, pa su danas obavile nuždu malo na mom krevetu, malo na krevecu mog sina. To se sada pere. Ja sam oprala dve posude sa posipom, zamenila im. Oprala i treću i stavila u sobu sa mačkicama. Promenila posteljinu....    Sve vreme mi naviru sećanja. Imam osećaj da se nečija smrt približila dovoljno da j...

   Mnogo sam vremena provela u sticanju spoznaja o tome koliko su bitni određeni segmenti naših života. Ma koliko vrtila sve ukrug i naopako, ispostavlja se da mi zaista upijamo u sebe sve što se dešava oko nas od vremena začeća do neke treće godine našeg života. Tada je vrlo bitno da svako dete ima oba roditelja maksimalno posvećena njemu, da bi moglo lakše da izbalansira ono što je najbitnije u životu svakog od nas- sebe! Svi mi ceo život zapravo pokušavamo da se izbalansiramo. Sve ostalo su samo drugi nazivi za to. Ali, poenta je da pomirimo u nama sve što postoji i nađemo tu nultu tačku postojanja koja je, zapravo, početna tačka za čistu kreaciju svega što jesmo.   Mukotrpan je posao rad na sebi. To zna svako ko je makar i zagrebao površinu ovoga što pričam. Ja nisam došla do te nulte tačke. Nisam, jer sam bila posvećena svemu drugom više nego sebi. Ali sam se trudila da je dosegnem. Smatram da sam bila relativno blizu, a onda dozvolila da ne mislim na sebe uopšte. ...

   Kada su roditelji u pitanju, postoje mnoge verzije koje sam viđala do sada. Od onih koje ostavljaju  malenu decu, da bi išli i uživali u sopstvenom društvu. Kojima je normalno da im je društvo važnije od svoje dece. Zaista sam svašta na tu temu videla. Postojimo i mi, prebrižni, kojima je i kad vode elementarna nepogoda. Što reče jedna žena neki dan: " kad si kupila mašinu za šivenje svojoj ćerki, već su bile u pitanju modne linije! Kad je počela da slika, novi Pikaso je nastao preko noći! Na kraju, niti zna da šije, niti hoće da slika iako zna!" I u pravu je. Zaista je tako kako je rekla. I sve, nekako, bezuspešno. Postoje i oni koji su postavili neke zdrave granice između svega toga, te imaju apsolutno normalnu komunikaciju sa svojom decom, te je usled toga moguće svašta dogovoriti i planirati.    Mnogi roditelji danas se odriču i sopstvenih gaća da bi njihove princeze svaki vikend imale profi šminku, nokte, novu garderobu, obuću. Kao što mi, ostali radim...