Marija Namerno Drugačija

   Moje viđenje stvari nikad nije jednostavno, kao što je kod mnogih, pretpostavljam. Ja sam sva u simbolima. Ako vidim dve gugutke kako se bore sa trećom, padnu mi na pamet ljudi koji sličnu situaciju imaju u svojoj vezi. Šta god se oko mene nalazi je nepresušni izvor simbola, te interpretacije istih i primene u svakodnevnom životu. Nekako je za mene i to deo povezanosti sa svime što jeste. I to je neotuđivi deo mene od kako pamtim. Nije sve simbol, sve je znak.    Bilo je slučajeva kad su ti znakovi bili očigledni, ali je bilo i onih koji su se teže tumačili. Ali, ne tako davno, zbog situacije u kojoj sam se našla, baš me je nekako pouka potresla više nego ijedna druga pre. Sve su, do te, bile nekako normalne za sve prilike. Ova mi je bila očigledni primer onoga što živimo svaki dan, a primećujemo isto kao i ja pre toga. O čemu se radi? Opšte je poznato da ja o svojim ličnim stvarima pišem i pričam na sva zvona, možda nekome pomognu. Ovde je ponovo reč o alopecij...

  Mnogo puta sam bila u položaju gde mi se jednostavno ne sviđa položaj žene, pa se suprotstavljam ogromnoj većini, koja mahom i ne razmišlja o tim stvarima. A i kad ih podstakneš, brane se većinom. Ne volim da prozivam nikoga, samo govorim o svom pogledu na to, a da bih to uradila moram da iznesem svoje mišljenje o položaju žene u religijskom svetu. Ni jedna slika mi se ne sviđa. Nigde žena nije ona koja je ravnopravna. Nigde ona nema svoje mesto, sem iza leđa muškarca i da ostavi iza sebe porod o kom treba da brine. Tu se, manje- više završava uloga žene. Nema nas u visokosveštenstvu. Nema u nekakvim velikim odlukama, zapravo nikakvim. Ako se i spominje uloga žene, to je iz senke. Uvek je muškarac taj koji je akter, onaj koji čini.    Nikad nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da smo rođene samo za to da se porodimo i vodimo računa o deci. Da delamo iz senke. Da jesmo senka. Nekako mi je baš ponižavajuće da i danas nailazimo na konstantno nipodaštavanje ženskog rod...

Danas sam čula da je umro neko koga sam poznavala, mojih godina. Nismo bili bliski, poznavali smo se. Ali se zapitaš... Zaista se zapitaš šta se dešava i zašto se dešava na ovakav način? Da li smo dozvolili stresu da upravlja našim životima u tolikoj meri da nam uveliko uzima isti taj život, kao jedino što zaista posedujemo?   Mnogi životi su otišli prerano. Mnoge grobove sam obilazila godinama, misleći da radim pravu stvar. A šta njima, zapravo znači bilo čiji obilazak u njihovom večnom boravištu, gde je samo njihovo telo, bez duše? Uvek sam mislila da njihova duša dođe tamo kad ih zovemo, te bude prisutna dok mi razgovaramo sa grobovima. A onda, pomislih, ako dolaze kad ih zovemo, onda mogu da dođu bilo gde, zar ne? Nekako, to je bila prelomna tačka kad sam prestala redovno da obilazim one koje jesam mnogo godina. Jednostavno, bila to istina ili ne, ubedila sam sebe da su oni tu uvek kad mislim o njima, pričam o njima...    Dok mi je otac bio živ, retko smo odlazili ...

   Prošla sam mnoge obuke, laičke, naravno o funkcionisanju energija, misli, života i slično, ali mnogo toga tu ima nedorečenog i besmislenog. Ne piju priče vodu do kraja, a svagde se nalaze neke istine. Sumnja u sve je postala normalna, jer ako je rečeno, znači nije u potpunosti otkriveno. Zanimljiva mi je i činjenica da u ovih nešto više od tri godine, koliko živimo u Novom Sadu, nikad nismo imali više problema sa strujom i električnim aparatima. Evo, ovaj blog je zamišljen kao mesto gde ću svakodnevno pisati priče koje želim da podelim sa vama tog dana. Ali, nakon početka pisanja, bilo je evidentno da se moja emocija apsolutno ne podudara sa onim što pišem. Svaki put, bez izuzetka, kad sam pisala o tužnim stvarima, u realu su se dešavale lepe stvari i obrnuto!   Na sve to, struja na tom, jedinom vodu, na kome je sve, od kuhinje sa svim aparatima, kupatila i sobe u kojoj su nam televizor, računar i lap top, skoro dve godine je pravila probleme. Ne zbog preopterećenja,...

  Još jedna moja beba je juče postala punoletna. Dve punoletne, dvoje maloletnih, još koju godinu. Divno je bilo gledati ih i zagrliti ih svo četvoro, dok se smejemo, igramo i plačemo od lepote tog tako posebnog osećaja bliskosti i topline. Moja deca su puna blagoslova. Nekih su svesni, neke treba da osveste. Život je pred njima, neka im otkrije sve njihove mogućnosti. Ono što se iz svih nas izlivalo su one divne želje za svakog pojedinca ponaosob, jer svako je poseban i drugačiji. A ima i onih, univerzalnih, bezvremenskih...   Deco moja, sve nepravde koje ste u životu doživele, bile su tu s razlogom. Od vas čine ljude kakvi ste danas. Svaka je došla sa namerom da vas nečemu nauče. Iskoristite svaku nedaću da spoznate šta ne želite i okrenite je u svoju korist, ne povređujući druge, pritom. Ako je ikako moguće, naravno. Logično je da je to nemoguća misija, ukoliko su ljudi oko vas nerazumni, ali potrudite se. Lepe ste, zgodne, pametne i sposobne. Niko bolje od mene ne zna ko...

   Lepa moja, odnelo nas vreme... Odnelo na neke baš čudnovate strane. Lepa moja, gde god bile, šta god se desilo, moramo se snaći. Sami ili ne, moramo ići dalje, jer stajanje u mestu ne postoji. To je iluzija, zamka za napredovanje koje nikad niko nije uspeo da zaustavi. Lepa moja, ti si ona koja je prošla svašta i izborila se sa svačim. Ti si ona koja je raširila svoja krila da oni oko tebe mogu da polete. Ko je shvatio, shvatio je. Ko nije, možda hoće, ali ne mora. Lepa moja, ti si svoju ultimativnu žrtvu već podnela. Ne jednom, već bezbroj puta zarad onih do kojih ti je stalo. I sve je to u redu. Tako je trebalo biti. Ali u isto vreme, dok ti pokušavaš druge da podigneš, tvoja duša čezne za tobom. Toliko duboko, tiho traži te u tuđim pokušajima, planovima, razmišljanjima. Jer, lepa moja, dok si ti gledala druge, zaboravila si sebe. Jedinu bitnu srž u celoj toj priči. Sve je u redu, lepa moja, treba pomoći, kad god se može. Lepa moja, ali de.. prvo sebi, pa onda drugima. S...

   Postoji onaj osećaj kad sve boli, ali znate da taj bol dolazi u naletima, te liči na rađanje nečega novog, nečega drugačijeg. Ovaj kod mene nije to. Ovo je konstantni bol usled pritiska koji se stvara sa svih strana bez mogućnosti skorog prestanka. Ovo je konstanta koja vapi za novim. Ali i dalje ne liči na porođaj. Nekoliko dana smo pod temperaturom. Ne postoji ništa što može majku više da iscrpi od bolesti deteta, makar i kratkotrajne. Zato su za mene majke sa hronično bolesnom decom pravi heroji. Ono što mi, obične majke, toliko teško podnosimo, a traje samo nekoliko dana ili malo više od toga, one žive svakodnevno godinama.   Danas prebiram po jučerašnjici. Ne znam koliko je to pametno u ovim okolnostima, jer nije bilo baš mnogo lepog tamo negde. Ali nije bilo ni ovakvog pritiska. Stoga je ili bilo lepše, lakše ili sam zaboravila koliko je bilo teško. Danas prvi put o juče razmišljam kao o nečemu čemu se u mislima treba vratiti, radi uspostavljanja nekog unutrašn...

   Pre nego što sam se rastala, punih sedam godina sam znala da živim sa čovekom sa kojim apsolutno ne treba da budem. Zašto sam onda ostala toliko dugo sa njim uprkos tom saznanju? Pa, bila sam mlada, mislila sam da treba da probam sve opcije pre nego što konačno udarim tačku na tu priču. Mislila sam da ću patiti ceo život zbog svoje dece zato što sam im rasturila porodicu, jedinu za koju su znale da postoji. Mislila sam da ću na njih navući greh Boga oca, jer raskidam ono što je u crkvi spojeno, pred Njim. Mislila sam... Probala sam sve što sam znala i mogla, ali nije bilo pomaka. Danas znam da, ukoliko postoji volja, želja i pokušaj samo sa jedne strane, to treba odbaciti bez razmišljanja. Jer onaj koji ne želi ili ne može ( u ovo ne verujem, da ne možemo da se promenimo, al hajde..) da se menja, ostaje konstanta koja ruši sve što narušava njenu zonu sigurnosti. A to je baš uzaludan trud.    Mislim da postoji mnogo ljudi koji su toliko užasno tvrdoglavi i rade s...

   Nikad nisam volela nedelju. Nekako mi je to dan kad se ništa ne dešava, zapravo nemamo obaveza van kuće, a ipak se najviše umorim baš nedeljom. Danas mi neki fleševi prolaze glavom. Sećanja iz davne prošlosti i bliže. Tu sam, a čini mi se da niko drugi nije do kraja. Nekoga boli stomak, pa leži. Neko umoran, pa leži. Neko je u šetnji, neko tuda okolo. Svako na svoju stranu. A ja, ja sam sredila kupatilo, to mi još preostalo od juče, spremila ručak, tortu, popila dve kafe do sada, sve nešto na trk. Taman pomislim da je to kraj, onda počne kiša, pokupim veš sa štrika. Sednem, pomislim gotovo je. A ne, mačkice su počele da koriste posip, a u sobi gde su trenutno ga nemaju, pa su danas obavile nuždu malo na mom krevetu, malo na krevecu mog sina. To se sada pere. Ja sam oprala dve posude sa posipom, zamenila im. Oprala i treću i stavila u sobu sa mačkicama. Promenila posteljinu....    Sve vreme mi naviru sećanja. Imam osećaj da se nečija smrt približila dovoljno da j...

   Mnogo sam vremena provela u sticanju spoznaja o tome koliko su bitni određeni segmenti naših života. Ma koliko vrtila sve ukrug i naopako, ispostavlja se da mi zaista upijamo u sebe sve što se dešava oko nas od vremena začeća do neke treće godine našeg života. Tada je vrlo bitno da svako dete ima oba roditelja maksimalno posvećena njemu, da bi moglo lakše da izbalansira ono što je najbitnije u životu svakog od nas- sebe! Svi mi ceo život zapravo pokušavamo da se izbalansiramo. Sve ostalo su samo drugi nazivi za to. Ali, poenta je da pomirimo u nama sve što postoji i nađemo tu nultu tačku postojanja koja je, zapravo, početna tačka za čistu kreaciju svega što jesmo.   Mukotrpan je posao rad na sebi. To zna svako ko je makar i zagrebao površinu ovoga što pričam. Ja nisam došla do te nulte tačke. Nisam, jer sam bila posvećena svemu drugom više nego sebi. Ali sam se trudila da je dosegnem. Smatram da sam bila relativno blizu, a onda dozvolila da ne mislim na sebe uopšte. ...

   Kada su roditelji u pitanju, postoje mnoge verzije koje sam viđala do sada. Od onih koje ostavljaju  malenu decu, da bi išli i uživali u sopstvenom društvu. Kojima je normalno da im je društvo važnije od svoje dece. Zaista sam svašta na tu temu videla. Postojimo i mi, prebrižni, kojima je i kad vode elementarna nepogoda. Što reče jedna žena neki dan: " kad si kupila mašinu za šivenje svojoj ćerki, već su bile u pitanju modne linije! Kad je počela da slika, novi Pikaso je nastao preko noći! Na kraju, niti zna da šije, niti hoće da slika iako zna!" I u pravu je. Zaista je tako kako je rekla. I sve, nekako, bezuspešno. Postoje i oni koji su postavili neke zdrave granice između svega toga, te imaju apsolutno normalnu komunikaciju sa svojom decom, te je usled toga moguće svašta dogovoriti i planirati.    Mnogi roditelji danas se odriču i sopstvenih gaća da bi njihove princeze svaki vikend imale profi šminku, nokte, novu garderobu, obuću. Kao što mi, ostali radim...

   Kad izađeš iz svih tih priča da je nama neko nešto uradio, da je neko sposoban i dovoljno jak da nama nešto uradi, onda se nekako sve svede na apsolutnu jednostavnost života. Sve je energija. To je tačno. I ništa ne prestaje da postoji, samo menja svoj oblik. I to je tačno. Ako je to sve tačno, onda bi trebali porazmisliti o tome kakva sve energija postoji. I ja sam negde, u svojoj logici stvorila sliku o tome kako to treba da izgleda. Možda jesam, možda nisam u pravu, ali mi se nekako to pravilo podudara sa svim primerima koje sam mogla da dosegnem u svom okruženju.    Ženska energija je energija stvaranja. Zato žene rađaju. Ali žene ne rađaju samo nove živote, one rađaju nove ideje, nove misli, nove načine svega. Muška energija je energija akcije. Bez akcije, svako stvaranje je nemoguće. Stoga smo uzajamno preko potrebni jedni drugima. A svaki disbalans vodi krajnostima koje ne prijaju ni jednom od njih. Ukoliko je ženska energija ekstremno dominantna, muškara...

   Ne, nisam srela vidovnjaka na ulici. Još me niko takav nije zaustavio da mi kaže da će sve biti u redu. Zapravo, oni su oduvek nekako deo mog života, iako nisam znala da jesu, u početku. Sećam se kad sam imala nekih devet ili deset godina, na radio Zagreb, oko ponoći, jedne nedelje su ljudi zvali i ostavljali podatke, a druge posle ponoći se zvalo da čujete prognozu. Jednom je i moja mama tako uradila. I sve je taj čovek rekao što jeste bilo. A kad je došao do mene, kao poslednje, pošto sam najmlađa iz porodice, pričao je o nekoj velikoj tragediji na početku mog života, te životu koji će do pola biti ekstremno težak, a od pola potpuno drugačiji. Iako nije rekao o kakvoj tragediji je reč, taj se pojam nekako uvukao u našu kuću kao zla kob koju smo čekali da se desi.    Jeste bilo tragično, kad sam sa osamnaest godina sahranila muža od dvadeset i šest godina. Jesmo dočekali tu prekretnicu u mom životu. Ali, bilo je i drugih koje je moja mama posetila i koji su pri...

   Vrtić, zapravo me je sramota reći da mi dete od dve i po godine ide u predškolsko! Svako jutro se probudimo, spremimo i nalećemo na ljude po ulici koji nekud žure ili ne, namerno zauzmu ceo trotoar ili se sklone u stranu da oslobode mesto za prolazak. Interesantna mi je ta tapiserija novih komšija. Svako jutro vidim onu divnu damu od nekih sedamdesetak godina, koja uprkos tome što baš teško hoda, ne odustaje od salonki sa malom peticom i kompleta sada već naveliko de mode. Njoj sve savršeno stoji. I ona večita punđa od prepletene kose, koja doseže, čini mi se do polovine njenih leđa. I božur boja kojom uredno farba svoju kosu. I sako do polovine kukova. I košulja uredno opeglana, uvek bela sa nekim detaljima. I suknja do ispod kolena. I te salonke u kojima joj je verovatno lakše da hoda nego na ravnom. I ono što svako jutro ozari je, zapravo, njen osmeh. Ne postoji vremenska ni životna prepreka da toj ženi skine osmeh sa lica, čini mi se. I ljubaznost kojom se svima obraća...

    Nekako mi je milo da se prisetim kada sam pre dvadesetak godina sa mojom J. išla na obližnji bent, te se kotrljala sa njom po travi, igrala u pesku, skakala sa drveća, trčala po šumi i radila raznorazne akrobacije. Nekako i danas kad pogledam u retrovizor sopstvenog života, smatram da sam to radila u pravo vreme, jer sam imala dvadesetak godina. Bilo mi je primereno da i ja skačem sa sopstvenim detetom i da se ludiram i blesavim, te rastem sa njom. Isto to sam radila i sa mojom V. i S. jer sam i tada bila u kasnim dvadesetima. Danas, gledam moga sina, mog N. i jednostavno znam da nije isto. Ne zato što ja ne mogu više fizički da postignem ono što sam mogla pre dvadeset godina. Ne zato što nemam kondicije, jer je imam i viška, čini mi se. Ne zato što ne umem da se bacakam po travi i danas, već zato što više nije primereno.    Ne smatram da treba da ubijem dete u sebi, sad kad imam preko četrdeset, ali smatram da je danas vreme kad sam ja odživela svoje ludorije ...