U vreme kad sam odrastala, već se naveliko gubila rutina mimike teranja deteta iz prostorije, kad su gosti tu.Svi moji drugari su slobodno boravili u toplini svog doma, bili sami sa roditeljima ili kad im je bila puna kuća. Zapravo, svi sem mene. U mojoj kući, tj kući mojih roditelja, moja uloga i obaveza dok su gosti u kući bi bila da budem u kuhinji, pripremim sve što treba da poslužim goste, odnesem im to na tacni sa sve smeškom na licu i kojom ljubaznom rečenicom i izgubim se iz njihovog vidokruga, inače bi me na to terali tatini smrknuti pogledi, gestikulacija očima ili glavom, a ponekad i rukom. To je bilo u redu, ako bi došli prijatelji ili kolege mojih roditelja. Ali tako je bilo i kad bi nam dolazila rodbina. Ja nisam smela da se družim sa njima. Tad bi se naveliko kuvali ručkovi, pravila peciva, kolači i moje mesto je bilo strogo u kuhinji, sa mamom. Tata bi zabavljao goste pričama koje su svima bile zanimljive, a ja bi čula samo deliće dok ih poslužujem.
Sam taj odnos mene prema rodbini me je terao da mislim da im ne pripadam. U mojoj glavi, priča o tome da sam usvojeno dete je tako dobijala na snazi, jer je takvo ponašanje, za mene, bilo opravdano u potpunosti, pošto ne pripadam njima. Kako sam odrastala, tati su nedostajale nove priče, pošto je retko kad odlazio od kuće, sem dok je radio. A i tad, imao je takvo radno mesto, da bi se samo prijavio ujutru na posao i za sat vremena se vratio kući, a onda bi ga s posla zvali telefonom ukoliko bi se desio neki problem. On bi, opet telefonom zvao ljude koji će to rešiti u njegovo ime, tako da se nije vraćao na posao više. Dakle, njegovih zadnjih nekoliko radnih godina je proveo tako, na kauču, sa daljinskim u jednoj i telefonom u drugoj ruci. A kad se penzionisao, tako je provodio sve vreme. Kad mu je ponestalo priča iz davnina, čula sam da priča o meni. Puno puta sam pokušala da se iskradem iz kuhinje i čujem šta tačno govori, ali mi nije polazilo za rukom, zbog obima posla koji sam morala da obavim. A kad se, najzad ta prilika ukazala, ostala sam potpuno zatečena. Stajala sam sa tacnom punom šoljica kafe i čašama pića ispred velike dnevne sobe i slušala rođenog oca kako priča takve laži o meni, da sam se sledila. Toliko problema, toliko svađa, situacija, mojih izbegavanja izvršavanja obaveza, njegovih silnih pokušaja da me dovede u red, uzaludnih naravno, je taj čovek pričao i pričao, a ja slušala o tome šokirana do srži. U jednom momentu, prisetim se da će mama pitati gde sam ja toliko dugo, odlučim da samo banem u prostoriju gde se moja rodbina lepo zabavljala pričama o tome koliko sam ja loše dete i osoba, kako imam zatrovanu krv, kako iz mene nešto izbija što još niko video nije, toliko veliko zlo... Kako sam ušla u prostoriju, tako su ućutali, tata je, naravno, dao znak očima da ih brzo poslužim i nestanem, što sam i uradila dok sam osećala njihove prekorne poglede na sebi i slušala pokušaje nekog razgovora koji bi prekinuo tu nervozu u vazduhu. Kako sam izašla iz prostorije, tako je nastavio da priča, kako je on jadan što ima takvu ćerku, al šta ćeš, takav je život. I kako se ja tako, pred njima, pravim fina i dobra, ali sam sušto zlo. Otišla sam kod mame, da nastavim pripreme oko trpeze, rekla joj šta se desilo i šta sam čula i pitala je šta ona misli, zašto se to dešava. Ona nije znala konkretan odgovor, ali je slučajno bila kod psihijatra koji joj je rekao da je tata tip osobe koji mora da pljuje sve okolo, da bi on bio velik i da je to najverovatniji razlog za to. Ja sam bila toliko ponižena i povređena i uvređena i razočarana, da me razlog više nije interesovao. Ta praksa se nastavila tokom godina. Zapravo, nikad nije prestala. Da bi situacija bila zanimljivija, pretpostavljam da je to razlog, ja sam se godinama jadala mami na tatina laganja o meni, ona je to zdušno slušala i branila se time da ona njemu ne može ništa, da je pokušala sve što joj je palo na pamet, ali on se ne menja. Nikad sa tatom nisam razgovarala, mislim na vođenje konverzacije u smislu razmene mišljenja. Poslušao me je dva puta u životu, ali je okrenuo situaciju u svoju korist. I meni se to svaki put obilo o glavu, kao i sve drugo, što sam sa njim imala.
Kad sam trebala da upišem srednju školu, moje želje su bile sasečene u korenu. Ništa od onoga što sam ja želela nije bilo dobro za mene. Tata je odlučio da moram upisati PTT školu u Beogradu. Ni jedna druga nije dolazila u obzir. Niti su moje želje bile bitne. Problem je bio taj, što je ta škola, u staroj Jugoslaviji, primala samo trideset đaka i to vukovaca, a ja sam bila vrlodobraš. I to zahvaljujući velikim delom baš mom tati. I kad ne bi imala ocene za opomenu, njegove drugarice, a moje nastavnice bi mi davale poneku na tromesečju, čisto zato što sam ja njegova ćerka i one znaju da ja mogu bolje. I sa tim sam se izborila. Donekle. Od tad mrzim veze. To veče, dete bez izbora, pakujem se i čekam da krene autobus za Beograd ujutru u pet. Mama će ići sa mnom, pošto ja ne poznajem Beograd i bojim se da idem sama, kad već moram stići tamo u devet. A mama ide sa mnom, da iskoristi priliku i vidi svoju braću i sestru koji žive u Beogradu, pa ćemo sve obaviti o jednom trošku. Oko pola dva u noći, tata se ustaje i odlazi u kupatilo. Dok prolazi kraj nas, podrugljivo se nasmeje i prođe. Kad je obavio šta je imao, vraća se i počne svoj dobro poznati monolog sa izrazom dubokog gađenja na licu: "Ma gde si se ti to spremila? Šta ti misliš da oni u Beogradu čekaju samo tebe? Samo te gledam i pitam se šta izvodiš? Misliš da će tebe primiti u Beogradu? Misliš da će te primiti bilo gde? U kakvim ti oblacima živiš!... " Kad je završio, otišao je leći i zaspao!!! Sutradan sam, nakon neprospavane i preplakane noći, otišla da polažem matematiku u najbliži grad i pala, naravno. Zatim sam upisala lokalnu gimnaziju i na drugom polaganju bila najbolja iz matematike. Gimnaziju sam upisala samo iz tog razloga što nisam smela ni jednu drugu. A tata je poznavao i profesore i direktore škola, tako da bi moj bilo kakav pokušaj prebacivanja u školu koju želim, dospeo do njega, pre nego mene i .... Verovatno ne bi bilo lepo iskustvo.
I tokom srednje škole sam se borila sa njegovim lažnim pričama o meni. Iznenađivalo me je što on koji ne priča sa mnom o ničemu, zna neke detaljčiće koje nije trebalo da zna. Ja sam bila toliko naivna da sam mislila da su svi poput mene, da čuvaju tajne, da im je stalo do ljudi. I da će tako čuvati i moje. Mada, nisam imala tajne ni tada. Moji su se putevi znali. Eventualno bi bilo zanimljivo u koga sam trenutno zaljubljena, a ostalo je sve bilo transparentno. A onda su počele da kruže neke priče o meni. Čula sam da se drogiram, da se zabavljam sa oženjenim muškarcem, da sam laka cura itd itd itd. Zaista me nije interesovalo šta drugi pričaju, jer je malo mesto poznato po pričama. Prvo me je zabavljalo. Onda sam se udala prvi put. Moj prvi muž je umro, a priče su išle kako je on bio alkoholičar, kako je tukao mene, davio našu ćerku taj dan kad je umro. I to sam nekako preživela. Onda sam se udala drugi put, rodila još jednu ćerku. Tad sam čula priču da sam ružno pričala o bračnom paru naših komšija, koje sam baš poštovala. E taj trač sam otišla lično da rešim sa njima. I danas mi je drago radi toga. Taj trač se dešavao u mojoj drugoj trudnoći, dok sam bila na održavanju i ležala u porođajnim bolovima punih četiri i po meseca. Rešila sam ga kad sam se porodila. Kad sam ostala trudna treći put, čula sam kako je to bilo od mene i za očekivati, pošto ja znam samo širiti noge. Na te stvari se nisam obazirala. Neka priča ko šta hoće, ja dobro znam da nisam takva i dobro znam da su moja deca rođena planirana i željena i onda kad sam ja poželela da ih rodim.
I jeste zanimljivo nekad šetati gradom i usput, dok srećeš ljude, razmišljati ko bi mogao da bude taj ko plasira tolike laži o tebi. Kad se to godinama odužilo, postalo je sumljivije. To je morao biti neko sve bliži i bliži. Nisam ni slutila koliko je bilo blizu. Kad sam napunila trideset i šest godina, desile su se ogromne prekretnice u mom životu, o kojima ću pisati nekad, kasnije. Ali ono što je tad izašlo na videlo je istina koja je rascepila zadnju nit koja me je držala mojom ljudskosti vezanu za ono što sam smatrala najrođenije. Tada, moj tata je umro, a nedugo zatim se pojavio onaj ko je sve te godine izmišljao priče o meni. Zapravo, nazivam ih klan, iako su u pitanju samo dve osobe. Dve osobe, koje su mi tolike godine bile najrođenije. Ne računajući decu, koja su mi sve na svetu, naravno. Ljudi iz senke koji su o meni toliko lošeg napričali su, niko drugi do, moja mama i polusestra!
Sam taj odnos mene prema rodbini me je terao da mislim da im ne pripadam. U mojoj glavi, priča o tome da sam usvojeno dete je tako dobijala na snazi, jer je takvo ponašanje, za mene, bilo opravdano u potpunosti, pošto ne pripadam njima. Kako sam odrastala, tati su nedostajale nove priče, pošto je retko kad odlazio od kuće, sem dok je radio. A i tad, imao je takvo radno mesto, da bi se samo prijavio ujutru na posao i za sat vremena se vratio kući, a onda bi ga s posla zvali telefonom ukoliko bi se desio neki problem. On bi, opet telefonom zvao ljude koji će to rešiti u njegovo ime, tako da se nije vraćao na posao više. Dakle, njegovih zadnjih nekoliko radnih godina je proveo tako, na kauču, sa daljinskim u jednoj i telefonom u drugoj ruci. A kad se penzionisao, tako je provodio sve vreme. Kad mu je ponestalo priča iz davnina, čula sam da priča o meni. Puno puta sam pokušala da se iskradem iz kuhinje i čujem šta tačno govori, ali mi nije polazilo za rukom, zbog obima posla koji sam morala da obavim. A kad se, najzad ta prilika ukazala, ostala sam potpuno zatečena. Stajala sam sa tacnom punom šoljica kafe i čašama pića ispred velike dnevne sobe i slušala rođenog oca kako priča takve laži o meni, da sam se sledila. Toliko problema, toliko svađa, situacija, mojih izbegavanja izvršavanja obaveza, njegovih silnih pokušaja da me dovede u red, uzaludnih naravno, je taj čovek pričao i pričao, a ja slušala o tome šokirana do srži. U jednom momentu, prisetim se da će mama pitati gde sam ja toliko dugo, odlučim da samo banem u prostoriju gde se moja rodbina lepo zabavljala pričama o tome koliko sam ja loše dete i osoba, kako imam zatrovanu krv, kako iz mene nešto izbija što još niko video nije, toliko veliko zlo... Kako sam ušla u prostoriju, tako su ućutali, tata je, naravno, dao znak očima da ih brzo poslužim i nestanem, što sam i uradila dok sam osećala njihove prekorne poglede na sebi i slušala pokušaje nekog razgovora koji bi prekinuo tu nervozu u vazduhu. Kako sam izašla iz prostorije, tako je nastavio da priča, kako je on jadan što ima takvu ćerku, al šta ćeš, takav je život. I kako se ja tako, pred njima, pravim fina i dobra, ali sam sušto zlo. Otišla sam kod mame, da nastavim pripreme oko trpeze, rekla joj šta se desilo i šta sam čula i pitala je šta ona misli, zašto se to dešava. Ona nije znala konkretan odgovor, ali je slučajno bila kod psihijatra koji joj je rekao da je tata tip osobe koji mora da pljuje sve okolo, da bi on bio velik i da je to najverovatniji razlog za to. Ja sam bila toliko ponižena i povređena i uvređena i razočarana, da me razlog više nije interesovao. Ta praksa se nastavila tokom godina. Zapravo, nikad nije prestala. Da bi situacija bila zanimljivija, pretpostavljam da je to razlog, ja sam se godinama jadala mami na tatina laganja o meni, ona je to zdušno slušala i branila se time da ona njemu ne može ništa, da je pokušala sve što joj je palo na pamet, ali on se ne menja. Nikad sa tatom nisam razgovarala, mislim na vođenje konverzacije u smislu razmene mišljenja. Poslušao me je dva puta u životu, ali je okrenuo situaciju u svoju korist. I meni se to svaki put obilo o glavu, kao i sve drugo, što sam sa njim imala.
Kad sam trebala da upišem srednju školu, moje želje su bile sasečene u korenu. Ništa od onoga što sam ja želela nije bilo dobro za mene. Tata je odlučio da moram upisati PTT školu u Beogradu. Ni jedna druga nije dolazila u obzir. Niti su moje želje bile bitne. Problem je bio taj, što je ta škola, u staroj Jugoslaviji, primala samo trideset đaka i to vukovaca, a ja sam bila vrlodobraš. I to zahvaljujući velikim delom baš mom tati. I kad ne bi imala ocene za opomenu, njegove drugarice, a moje nastavnice bi mi davale poneku na tromesečju, čisto zato što sam ja njegova ćerka i one znaju da ja mogu bolje. I sa tim sam se izborila. Donekle. Od tad mrzim veze. To veče, dete bez izbora, pakujem se i čekam da krene autobus za Beograd ujutru u pet. Mama će ići sa mnom, pošto ja ne poznajem Beograd i bojim se da idem sama, kad već moram stići tamo u devet. A mama ide sa mnom, da iskoristi priliku i vidi svoju braću i sestru koji žive u Beogradu, pa ćemo sve obaviti o jednom trošku. Oko pola dva u noći, tata se ustaje i odlazi u kupatilo. Dok prolazi kraj nas, podrugljivo se nasmeje i prođe. Kad je obavio šta je imao, vraća se i počne svoj dobro poznati monolog sa izrazom dubokog gađenja na licu: "Ma gde si se ti to spremila? Šta ti misliš da oni u Beogradu čekaju samo tebe? Samo te gledam i pitam se šta izvodiš? Misliš da će tebe primiti u Beogradu? Misliš da će te primiti bilo gde? U kakvim ti oblacima živiš!... " Kad je završio, otišao je leći i zaspao!!! Sutradan sam, nakon neprospavane i preplakane noći, otišla da polažem matematiku u najbliži grad i pala, naravno. Zatim sam upisala lokalnu gimnaziju i na drugom polaganju bila najbolja iz matematike. Gimnaziju sam upisala samo iz tog razloga što nisam smela ni jednu drugu. A tata je poznavao i profesore i direktore škola, tako da bi moj bilo kakav pokušaj prebacivanja u školu koju želim, dospeo do njega, pre nego mene i .... Verovatno ne bi bilo lepo iskustvo.
I tokom srednje škole sam se borila sa njegovim lažnim pričama o meni. Iznenađivalo me je što on koji ne priča sa mnom o ničemu, zna neke detaljčiće koje nije trebalo da zna. Ja sam bila toliko naivna da sam mislila da su svi poput mene, da čuvaju tajne, da im je stalo do ljudi. I da će tako čuvati i moje. Mada, nisam imala tajne ni tada. Moji su se putevi znali. Eventualno bi bilo zanimljivo u koga sam trenutno zaljubljena, a ostalo je sve bilo transparentno. A onda su počele da kruže neke priče o meni. Čula sam da se drogiram, da se zabavljam sa oženjenim muškarcem, da sam laka cura itd itd itd. Zaista me nije interesovalo šta drugi pričaju, jer je malo mesto poznato po pričama. Prvo me je zabavljalo. Onda sam se udala prvi put. Moj prvi muž je umro, a priče su išle kako je on bio alkoholičar, kako je tukao mene, davio našu ćerku taj dan kad je umro. I to sam nekako preživela. Onda sam se udala drugi put, rodila još jednu ćerku. Tad sam čula priču da sam ružno pričala o bračnom paru naših komšija, koje sam baš poštovala. E taj trač sam otišla lično da rešim sa njima. I danas mi je drago radi toga. Taj trač se dešavao u mojoj drugoj trudnoći, dok sam bila na održavanju i ležala u porođajnim bolovima punih četiri i po meseca. Rešila sam ga kad sam se porodila. Kad sam ostala trudna treći put, čula sam kako je to bilo od mene i za očekivati, pošto ja znam samo širiti noge. Na te stvari se nisam obazirala. Neka priča ko šta hoće, ja dobro znam da nisam takva i dobro znam da su moja deca rođena planirana i željena i onda kad sam ja poželela da ih rodim.
I jeste zanimljivo nekad šetati gradom i usput, dok srećeš ljude, razmišljati ko bi mogao da bude taj ko plasira tolike laži o tebi. Kad se to godinama odužilo, postalo je sumljivije. To je morao biti neko sve bliži i bliži. Nisam ni slutila koliko je bilo blizu. Kad sam napunila trideset i šest godina, desile su se ogromne prekretnice u mom životu, o kojima ću pisati nekad, kasnije. Ali ono što je tad izašlo na videlo je istina koja je rascepila zadnju nit koja me je držala mojom ljudskosti vezanu za ono što sam smatrala najrođenije. Tada, moj tata je umro, a nedugo zatim se pojavio onaj ko je sve te godine izmišljao priče o meni. Zapravo, nazivam ih klan, iako su u pitanju samo dve osobe. Dve osobe, koje su mi tolike godine bile najrođenije. Ne računajući decu, koja su mi sve na svetu, naravno. Ljudi iz senke koji su o meni toliko lošeg napričali su, niko drugi do, moja mama i polusestra!
Comments
Post a Comment