Podrška

  Kao roditelj, često sam imala prilike da pratim svoju decu na njihovim vannastavnim aktivnostima, poštujući njihovu želju, naravno. Imam tri ćerke i sina koji treba da se rodi u narednih nekoliko nedelja. Od pre par meseci imam i dva odrasla pastorka, ali njih nisam imala priliku pratiti na njihovim treninzima. O njima pažljivo slušam priče njihovog oca. Najstarija ćerka nije želela da budem blizu mesta gde ona trenira. Stalno sam je zezala pre početka njenog treniranja, pa mi je to i razumljivo. Bez zle krvi, naravno. Bila je dete koje nije mogla da uhvati loptu, kad joj dobacim. A onda je postala dosta dobra odbojkašica. Meni je to bilo zaista čudno, s obzirom da je znam onakvu, smotanu. Bila je preslatka, naravno. Toliko puta smo se ismejale toj njenoj nemogućnosti da bude sportista. Nije mi dala priliku, a ja sam njenu želju ispoštovala, da je vidim kad je bila u elementu. Ni najmlađa ćerka se nikad nije ljutila kad se malo našalim sa njom ako je negde smotana, ali je, kao i najstarija, znala poslušati savet i uraditi to što treba, onako kako treba. Ali srednja nikad nije podnosila smeh na njen račun, kad je bila mala. Zato smo se mnogo puta suzdržavali u njenom prisustvu, kad bi zaista bilo smešno, inače bi se naljutila i prekinula da radi to što radi. Ona je imala poseban tretman, nazovimo to tako. Morali smo tako, da bi je podstakli da uradi nešto sa sobom. Bila je izuzetno stidljiva i povučena, a sposobna i jako inteligentna. Zato sam u njenom odrastanju učestvovala drugačije nego u odrastanju druge dve. Dve mlađe ćerke sam pratila na svakom treningu, dok su trenirale. Uživala sam baš u tom smislu, kad gledaš sopstveno dete na samom početku treninga, gde se gubi u prostoru, gde nema pojma kako da odradi nešto, kako da se snađe u odnosu na drugu decu i kasnije, gde bude najbolje, gde pokazuje kako se radi svojim drugarima, pa onda i starijoj deci, što je ogroman uspeh. Pa onda turniri, medalje, nagrade. Ponos i dika. Srce raste od ljubavi, uzbuđenja, ponosa, lepote. To su oni neopisivi osećaji kad prosto ne znaš da li si ponosniji na sebe, što imaš dete koje dobija nagradu za svoj talenat i rad, rad, rad ili zato što vidiš isti taj osećaj kod svog deteta, dok joj okice cakle od sreće. To su momenti koji traju dok živimo i čine nas zaista posebnima samim učestvovanjem u njima.

   Kao dete, bila sam vrstan sportista. Trenirala sam mnogo sportova, najduže košarku i odbojku. Išla na hor isto tako godinama, bavila se ritmikom, aerobikom... Uvek bila prva postava, jer drugačije ne bi imalo smisla da treniram bilo šta gde bi sedela na klupi dok je utakmica u toku. Hor je bio isto moja velika ljubav. Jako mi se sviđaju pesme gde višeglasje dolazi do izražaja. Isto tako, volim da učestvujem u tome. Uostalom, sve što sam radila, radila sam zato što volim. I zato što mi je to bio izlaz iz kuće, tokom odrastanja. To su bile aktivnosti gde sam ja, zaista blistala. Najinteresantnije mi je bilo kad se aktivnosti skupe na gomilu, tokom nekog vikenda. Pa trčim sa odbojkaškog turnira u lokalni Dom kulture, gde sa horom otvaram neku manifestaciju. Dešavalo bi se da ne stignem da skinem dres, pa bi samo belu hanjinu navukla preko patika i dresa i tako otpevala planirani program. Po završetku uvodnog dela, hor je imao obavezu da stoji na bini do kraja programa i na kraju otpeva završnicu. Međutim, ja bih morala da se iskradem iza bine, jer učestvujem u ritmičnoj tački i da se vratim da završim sa horom, a onda i da ga izvedem iz sale.

   Sećam se jedne košarkaške utakmice, na koju sam skoro zakasnila zbog turnira u odbojci, u drugoj opštinskoj sali. Trener je bio baš ljut na mene, ali sam stigla da se presvučem i izađem na teren, iako poslednja. Međutim, kad sam izašla, tribine su bile pune i odjednom su počeli iz desnog, gornjeg dela da skandiraju moje ime. Zatim se skandiranje proširilo na celu halu. To se nije dešavalo, ukoliko niste član nekog većeg kluba, pa mi je bilo baš veliko iznenađenje. Onda mi je trener prišao i rekao da istupim dva koraka i pozdravim publiku, dok smo još u vrsti. Međutim, ja sam uzela moje saigračice za ruke i sa njima istupila, pozdravila sve u sali i pobedila tu utakmicu.

   Bili su to momenti na koje sam ponosna i danas. Međutim, i danas je ostala jedna stvar koja mi je neobjašnjiva. Naime, ni moji roditelji, ni moja polusestra nikad nisu ni prisustvovali, ni pomislili da bi trebali da prisustvuju bilo kom turniru, niti manifestaciji na kojoj sam učestvovala. O samim trenizima ne trebam ni govoriti. A kad sam ih pitala zašto ne dođu bar nekad, poput drugih roditelja, nisam dobila odgovor, samo izgovore. I danas, kad gledam na te događaje, mislim da su me naučili da budem podrška samoj sebi. Drago mi je kad čujem da ima ljudi koji poštuju ono što ja jesam i šta sam ostavila iza sebe, a kako znam da ne postoji veći kritičar za mene, od mene same, moje mišljenje je uvek najteže. Da bi bili u prvoj postavi, morate biti svoj veliki kritičar. Svaki događaj koji se desio, analizirala bih svaki dan, razmišljala kako popraviti ono što se moglo, a može sve. Razmišljanje o tome mi je stvorilo navike kojih se ne odričem ni danas. Uvek može bolje, a samoanaliza