Kad voliš sebe, voliš sve. A kako znaš da zaista voliš, bilo sebe ili druge? Koji su to parametri koji ti daju smernice da si na pravom putu? Da li negacija negativnosti u ponašanju i razmišljanju podstiče misao o ljubavi? Ako ne mrzim, da li volim?
Nikad nikom nisam poželela nešto loše. Bez obzira kako se taj neko ponašao prema meni ili ljudima u mojoj blizini. Dok sam bila mlađa, znala sam se fizički obračunati s onima koji bi bili direktna pretnja meni ili mojim najbližima. Možete zamisliti koje su to bile teško probijene granice normalnog ponašanja. Normalnog za mene, koja sam naviknuta na loše. I u tim momentima, misli su mi bile usmerene samo na prestanak nasilja i smirivanje situacije. To je bilo to. Nikad mi nije bila jasna ona narodna: "Da Bog da ti..."-se desilo ovo ili ono! Od te rečenice se ježim.
Uvek sam bila ljubazna, vedra, nasmejana. Oko mene su svi bili u nekakvim problemima, često mi ništa nisu ni morali reći. Jednostavno, znala sam njihove priče i instiktivno osećala da sam im potrebna. I bila sam. Uvek tu za njih. I kad bi ostajala sama, moje misli su išle mahom u tom smeru kako da im pomognem. Šta još mogu da uradim za njih. Verovatno iz tih nekih razloga, još u osnovnoj školi, dali su mi nadimak Velika Mama. Ona koja uvek sasluša i da dobar savet. I danas je tako. Samo drugačije. Zaista, kad pogledam unazad, ko god me je poslušao, dobro je prošao. Imam, valjda, tu sposobnost da procenim čoveka i izvučem ono najbolje iz njega (što nije uvek prijatna rabota). Jedino što mi nije jasno, kako sebi nisam mogla da pomognem toliko dugo. Istina je da, kad bi sve njihove probleme skupili na gomilu, nisu bili ni blizu veliki kao što sam ih ja imala. Njihovi životi su bili toliko lagani, bezbrižni, detinji, u odnosu na moj. Ne sećam se da je u mom životu ikad bilo išta bezbrižno. Ako i jeste, bilo je to toliko davno da moje pamćenje ne može da dosegne.
Kad živiš životom kakvim sam ja živela, jako je teško izaći iz tog vrtloga pravila koja su nametnuta od uvek, čini mi se. Sva su bila pravdana time da je to dobro za mene. Istina je da su bila dobra za njih. I da mi je i danas nejasno kako neko može da se ophodi tako prema sopstvenom detetu, kako može da bude toliki manipulant, kontroloman i na kraju, zašto. Na sve sam uspela da odgovorim, sem na to poslednje, zašto. Kad si odgajan tako da ne vrediš, da ti ništa ne pripada sem onoga što bi ljudima pokazalo dobro ponašanje prema meni, kad si naviknut da veruješ da ne zaslužuješ ništa, da sve što si uradio nije dovoljno dobro, da nemaš mesta ni u svom domu, a prinuđen si da ostaneš tu... jako je teško spoznati sebe, onako istinski. No, ni to nije najteže. Kako život ide dalje, u nekom momentu počneš da veruješ da su oni u pravu, da si zaista ništa, i da baš to i zaslužuješ. Zatim stvoriš životne situacije koje ti to i dokažu. Onda se poistovetiš sa tom ulogom koju si sam sebi stvorio. Tad počinje otpor, koji je oduvek u tebi, ali nisi ga bio svestan, jer nisi smeo da ga imaš. I onda počinje samookrivljavanje, zbunjenost, razočaranost, depresija, mržnja prema sebi, samodestruktivnost... A onda borba. Prvo sa samim sobom, onda sa svima sa kojima treba. Pronalaženje sebe u nekom novom svetlu. Privikavanje na to. Na kraju, ljubav prema sebi, koja je toliko bila daleka, da je prosto bila neuhvatljiva.
Trebalo mi je trideset i četiri godine da izađem iz te priče. TRIDESET I ČETIRI godine sam mislila da ne zaslužujem, da nisam dovoljno dobra, da ništa ne radim dobro. To vam je isto kao da živite u sobi bez prozora i vrata. U nekom momentu, počnete da bušite rupu u zidu šrafcirerom. Vi bušite, ali nemate pojma na šta ćete naići sa druge strane. I da li druga strana postoji, uopšte. A kad se desi momenat da napravite tu vašu prvu rupicu, nećete odmah skočiti da bušite još. Nego ćete, kao malo, uplašeno dete, uzmaknuti na stranu i ispitivati dugo, dugo, dugo tu rupicu, da vidite šta se nalazi sa druge strane. Znate li ko ovo može da razume? Samo oni koji su živeli u mraku. .Istina je da ako odrasteš u takvom okruženju, misliš da će se ceo svet ponašati prema tebi tako. Ili još gore. I kad stupaš u kontakt bilo s kim, ti si već na oprezu i u odbrambenom stavu od opasnosti i pretnje koju ta osoba nosi sa sobom. Navikao si da nailaziš na mine. Teško da se možeš nadati nečemu suprotnom. I ti jesi fin i ljubazan i nasmejan, ali alarmi za uzbunu rade punom parom. Uvek. Zato to mogu da razumeju samo slični meni. Nikad se ne osećaš dobro u svojoj koži, jer si na oprezu.
Nikad nikom nisam poželela nešto loše. Bez obzira kako se taj neko ponašao prema meni ili ljudima u mojoj blizini. Dok sam bila mlađa, znala sam se fizički obračunati s onima koji bi bili direktna pretnja meni ili mojim najbližima. Možete zamisliti koje su to bile teško probijene granice normalnog ponašanja. Normalnog za mene, koja sam naviknuta na loše. I u tim momentima, misli su mi bile usmerene samo na prestanak nasilja i smirivanje situacije. To je bilo to. Nikad mi nije bila jasna ona narodna: "Da Bog da ti..."-se desilo ovo ili ono! Od te rečenice se ježim.
Uvek sam bila ljubazna, vedra, nasmejana. Oko mene su svi bili u nekakvim problemima, često mi ništa nisu ni morali reći. Jednostavno, znala sam njihove priče i instiktivno osećala da sam im potrebna. I bila sam. Uvek tu za njih. I kad bi ostajala sama, moje misli su išle mahom u tom smeru kako da im pomognem. Šta još mogu da uradim za njih. Verovatno iz tih nekih razloga, još u osnovnoj školi, dali su mi nadimak Velika Mama. Ona koja uvek sasluša i da dobar savet. I danas je tako. Samo drugačije. Zaista, kad pogledam unazad, ko god me je poslušao, dobro je prošao. Imam, valjda, tu sposobnost da procenim čoveka i izvučem ono najbolje iz njega (što nije uvek prijatna rabota). Jedino što mi nije jasno, kako sebi nisam mogla da pomognem toliko dugo. Istina je da, kad bi sve njihove probleme skupili na gomilu, nisu bili ni blizu veliki kao što sam ih ja imala. Njihovi životi su bili toliko lagani, bezbrižni, detinji, u odnosu na moj. Ne sećam se da je u mom životu ikad bilo išta bezbrižno. Ako i jeste, bilo je to toliko davno da moje pamćenje ne može da dosegne.
Kad živiš životom kakvim sam ja živela, jako je teško izaći iz tog vrtloga pravila koja su nametnuta od uvek, čini mi se. Sva su bila pravdana time da je to dobro za mene. Istina je da su bila dobra za njih. I da mi je i danas nejasno kako neko može da se ophodi tako prema sopstvenom detetu, kako može da bude toliki manipulant, kontroloman i na kraju, zašto. Na sve sam uspela da odgovorim, sem na to poslednje, zašto. Kad si odgajan tako da ne vrediš, da ti ništa ne pripada sem onoga što bi ljudima pokazalo dobro ponašanje prema meni, kad si naviknut da veruješ da ne zaslužuješ ništa, da sve što si uradio nije dovoljno dobro, da nemaš mesta ni u svom domu, a prinuđen si da ostaneš tu... jako je teško spoznati sebe, onako istinski. No, ni to nije najteže. Kako život ide dalje, u nekom momentu počneš da veruješ da su oni u pravu, da si zaista ništa, i da baš to i zaslužuješ. Zatim stvoriš životne situacije koje ti to i dokažu. Onda se poistovetiš sa tom ulogom koju si sam sebi stvorio. Tad počinje otpor, koji je oduvek u tebi, ali nisi ga bio svestan, jer nisi smeo da ga imaš. I onda počinje samookrivljavanje, zbunjenost, razočaranost, depresija, mržnja prema sebi, samodestruktivnost... A onda borba. Prvo sa samim sobom, onda sa svima sa kojima treba. Pronalaženje sebe u nekom novom svetlu. Privikavanje na to. Na kraju, ljubav prema sebi, koja je toliko bila daleka, da je prosto bila neuhvatljiva.
Trebalo mi je trideset i četiri godine da izađem iz te priče. TRIDESET I ČETIRI godine sam mislila da ne zaslužujem, da nisam dovoljno dobra, da ništa ne radim dobro. To vam je isto kao da živite u sobi bez prozora i vrata. U nekom momentu, počnete da bušite rupu u zidu šrafcirerom. Vi bušite, ali nemate pojma na šta ćete naići sa druge strane. I da li druga strana postoji, uopšte. A kad se desi momenat da napravite tu vašu prvu rupicu, nećete odmah skočiti da bušite još. Nego ćete, kao malo, uplašeno dete, uzmaknuti na stranu i ispitivati dugo, dugo, dugo tu rupicu, da vidite šta se nalazi sa druge strane. Znate li ko ovo može da razume? Samo oni koji su živeli u mraku. .Istina je da ako odrasteš u takvom okruženju, misliš da će se ceo svet ponašati prema tebi tako. Ili još gore. I kad stupaš u kontakt bilo s kim, ti si već na oprezu i u odbrambenom stavu od opasnosti i pretnje koju ta osoba nosi sa sobom. Navikao si da nailaziš na mine. Teško da se možeš nadati nečemu suprotnom. I ti jesi fin i ljubazan i nasmejan, ali alarmi za uzbunu rade punom parom. Uvek. Zato to mogu da razumeju samo slični meni. Nikad se ne osećaš dobro u svojoj koži, jer si na oprezu.
Oni koji nisu iskusili tamnu sobu, ne mogu da razumeju koja je to presija. Koliko je teško dati sebi prava. Bilo kakva, osnovna prava. A najteže je zavoleti sebe. Jer, kad voliš sebe, voliš sve. A ja sam oduvek volela sve, samo nisam znala voleti sebe. Zato želim da ispričam priču u kojoj će biti napisana borba da se dođe do tog najvećeg prava na svetu. Ljubavi prema sebi. Neću pričati hronološke priče. Ionako je dovoljno teško preživeti sve to, da bi sve ispričala u realnim vremenskim okvirima. Jednostavno, pričaću ono čega se setim u tom momentu. Nadam se da će to mnogima pomoći da uvide da je moguće. Napraviti jednu rupicu u večitom mraku odrastanja. Pa drugu. Treću. I tako dok se zid ne sruši, a vi izađete kao preplašeni leptir iz svoje nametnute tvrđave. I počnete istraživati svet potpuno drugačijim očima. Moguće je i voleti sebe, nakon godina torture i patnje. Moguće je. Ja volim sebe. I volim vas.
Comments
Post a Comment