Postoje dogme ponašanja koje nas često sputavaju da budemo ono što jesmo. S druge strane, znaju nas odvesti tamo gde inače ne bi ni zakoračili. Ponekad ti putevi ispadnu dobri po nas. Ponekad nas povređuju. Ako nas neko nekad i natera na put koji nam se čini suviše dobar za nas, desi se da se baš dobro snađemo na njemu, zar ne? Ponekad nam neko ukaže na deo nas koji nas sputava da ispoljimo svoje potencijale maksimalno. I zaista nam pomogne. Nekad je to nedolično oblačenje, nekad ponašanje, nekad stav, nekad... Ali ako smo u stanju da se sagledamo tuđim očima, makar na tren, ne može da škodi. A uvek se možemo vratiti onome što smo bili pre toga.
Kad postaviš stvari tako da si potpuno otvoren prema svima, da li je mnogo očekivati isto zauzvrat? Znam da mnogi govore da baš to i rade, ali se često susrećem sa ljudima koji nisu baš toliko posvećeni istini koliko govore.
Takav pogled na život ne boli kad je u pitanju neko ko nije blizak sa vama. Ali kad je reč o nama najbližima, onda boli. Svaki put. Uhvatila sam sebe kako prvo na takve stvari gledam kao na opomenu. Kao nešto što treba popraviti, učiniti boljim, promeniti. Međutim, kad se ista stvar ponovi nekoliko puta, pogotovo kad prećutno pređemo preko toga, osetim razočarenje. Čak i izdaju. Posebno kad su obećanja u pitanju.
S obzirom da sam dugi niz godina provela sama, takoreći, računajući odrasle osobe, naravno, nisam imala potrebu da sakrivam novac od sebe, da krijem stvari koje ne želim da se saznaju, da radim stvari nekome iza leđa. A pogotovo da obećavam nešto što ne želim ili ne mogu da ispunim. Možda je to nekome čudno, da živi tako, bez skrivanja od bilo koga, ali ja jesam. I ostala takva. I nije mi jasno zašto sakrivati nešto što će se svejedno otkriti. A sve se otkrije. Kako kažu, sad je sve na dlanu, ceo svet. Pa i tajne koje krije. I koje se kriju.
I ne razumem obećanja koja su data zato da se svesno prekrše. Zar ti ljudi ne vide da obećanjem daju drugoj osobi svoju reč, nešto što je nekad bilo tako sveto? Traže poverenje od tebe, dobili ga bezuslovno, a onda ga svesno pogazili!
I kako se posle toga može steći poverenje, ponovo? Nije da teško praštam, ali teško tolerišem gluposti i besmislice. A ovo baš to jesu. I ponavljam, kad su ljudi koji mi nisu previše dragi u pitanju, nek rade šta god požele. Ali kad su ovi, bliski u pitanju, onda sam se našla u situaciji da sam potpuno nepoverljiva. Prema svima. I uvek. I zauvek. I zaključujem da, verovatno, ne postoji niti jedna osoba koju poznajem, a koja jeste ono što kaže da jeste. I koja drži do svojih dela i svojih reči.
Kad postaviš stvari tako da si potpuno otvoren prema svima, da li je mnogo očekivati isto zauzvrat? Znam da mnogi govore da baš to i rade, ali se često susrećem sa ljudima koji nisu baš toliko posvećeni istini koliko govore.
Takav pogled na život ne boli kad je u pitanju neko ko nije blizak sa vama. Ali kad je reč o nama najbližima, onda boli. Svaki put. Uhvatila sam sebe kako prvo na takve stvari gledam kao na opomenu. Kao nešto što treba popraviti, učiniti boljim, promeniti. Međutim, kad se ista stvar ponovi nekoliko puta, pogotovo kad prećutno pređemo preko toga, osetim razočarenje. Čak i izdaju. Posebno kad su obećanja u pitanju.
S obzirom da sam dugi niz godina provela sama, takoreći, računajući odrasle osobe, naravno, nisam imala potrebu da sakrivam novac od sebe, da krijem stvari koje ne želim da se saznaju, da radim stvari nekome iza leđa. A pogotovo da obećavam nešto što ne želim ili ne mogu da ispunim. Možda je to nekome čudno, da živi tako, bez skrivanja od bilo koga, ali ja jesam. I ostala takva. I nije mi jasno zašto sakrivati nešto što će se svejedno otkriti. A sve se otkrije. Kako kažu, sad je sve na dlanu, ceo svet. Pa i tajne koje krije. I koje se kriju.
I ne razumem obećanja koja su data zato da se svesno prekrše. Zar ti ljudi ne vide da obećanjem daju drugoj osobi svoju reč, nešto što je nekad bilo tako sveto? Traže poverenje od tebe, dobili ga bezuslovno, a onda ga svesno pogazili!
I kako se posle toga može steći poverenje, ponovo? Nije da teško praštam, ali teško tolerišem gluposti i besmislice. A ovo baš to jesu. I ponavljam, kad su ljudi koji mi nisu previše dragi u pitanju, nek rade šta god požele. Ali kad su ovi, bliski u pitanju, onda sam se našla u situaciji da sam potpuno nepoverljiva. Prema svima. I uvek. I zauvek. I zaključujem da, verovatno, ne postoji niti jedna osoba koju poznajem, a koja jeste ono što kaže da jeste. I koja drži do svojih dela i svojih reči.
Comments
Post a Comment