Brate, volim te

   Kao mala sam želela da imam starijeg brata. Onog koji bi me čuvao, mazio, pazio, čija bi bila mezimica. Toliko sam bila opsednuta tom idejom da sam molila roditelje da usvoje starijeg dečaka. On bi bio moj stariji brat. Moja mama je davno izgubila sposobnost da rađa, ali ja sam i dalje insistirala da hoću starijeg brata. Nije to bila puka fantazija koje se nisam htela odreći, poput razmaženog deteta. Bila je to stvarna bol, kao kad patiš za nekim ko ti jako nedostaje. Naravno da su me uveravali kako nisam normalna, kako je moja mašta prešla sve granice i treba da se smirim. Ali, moj bol za nekim ko nikad nije postojao u našem realnom životu nije jenjavao. Kad sam iscrpila sve opcije kojim bi mogla bilo kako da ih nagovorim na usvajanje, zamišljala bi ga. On je bio onaj koji mi je bio sve ono što sam toliko želela, a nisam imala. .Neko ko me razume, ko će da me sasluša, ko će se nasmešiti i reći da se ponašam kao klinka. Iako sam bila. On je bio moj glas razuma. Jedino što mu nikad nisam dala ime, pravo ime, jedno koje će ga karakterisati kao mog brata. Nosio je razna imena, Billy, Saša, Alex... Ali uvek je falio. Baš uvek. Godinama sam ga zamišljala kraj sebe. On je bio taj koji bi me grlio dok plačem noćima, onaj koji je znao sve moje tajne i čuvao ih za mene. Onaj koji bi me upozoravao da ne bi trebala da radim to što sam zamislila i da to neće izaći na dobro ni po koga. Često bi ga poslušala. Ne zato što je bio u pravu. Nego zato što je on bio moj stariji brat. I jedini je bio tako jako nežan i topao sa mnom, za razliku od svih drugih. Kad nisam mogla zaspati, on bi sedeo kraj mog uzglavlja i mazio me po glavi, što inače niko nije smeo. Nikad nisam bila maza, kao dete. Zapravo, nije imao ko da me mazi. Ali on je smeo. Ili bi samo sedeo kraj mog kreveta, dok ne zaspem.  Kad sam imala skoro sedamnaest godina, bilo mi je malo teško da i dalje držim moju fantaziju kao nešto što je normalno. Ubedila sam sebe da sam preterala, da ću poludeti ako nastavim i dalje da ga zamišljam, da ću završiti u nekom sanatorijumu, i to pod uslovom da se bogato udam pre toga, jer moji roditelji mogu samo da potpišu da idem na lečenje u ustanovu za mentalno obolele. A možda bi potpisali da ostanem tamo doživotno, ko zna. Zato sam ga potisnula u neki zabačeni deo sebe u koji sam odlazila kad bi mi bilo najteže. Tad sam opet bila sa njim. I uvek, ali uvek bi me oraspoložio. Posle njega, nikad ne bi bila ljuta, besna, negativna. Jednostavno bi osetila smirenje, blaženstvo. Takav uticaj je on imao na mene. Naravno da sam ga volela. I kad sam ga terala od sebe, misleći da sam luda, volela sam ga kao nikoga.

    Prošle su godine, ja sam već rodila dve ćerke. U posetu nam je došla tad i nikad više, prva žena od kuma mojih roditelja. Nije bila u našem gradu preko dve decenije. Kad im se sin utopio, nije mogla da podnese više ništa što ju je podsećalo na njega. Rastala se, preselila u drugi grad i nakon toliko godina, odlučila da poseti ljude koji su ostali tu, a dugo se nisu videli. Tako je moja mama došla na red. Pošto je moj zadatak dok imamo goste bio da ih poslužim, prozborim koju ljubaznu i izgubim se kao da me nikad nije ni bilo, trudila sam se da tako uradim i tad. Međutim, ta kuma Z.me je stalno nešto ispitivala, pa mi pričala neke sitne detalje iz perioda kad su ona i moja mama bile mlade, bez dece. Smejala se tako slatko, glasno, od srca, tako da ste se morali i vi smejati iako vam i nije bilo toliko smešno to što ste čuli. Bila je tako pozitivna žena, otvorena, divna. Želela sam ostati tamo sa njima, međutim dobro sam znala svoje mesto, pa sam joj se izvinila i otišla u moju sobu. Malo kasnije, trebala sam do kupatila. Iz moje sobe se izlazilo u predsoblje, a iz predsoblja se išlo u sve prostorije u kući, sem špajza, tako da sam, htela- ne htela, morala čuti njihov razgovor. Kao i mnoge tajne, i ta je bila čuvana od mene. Kuma Z. je spominjala maminog sina!!!!!!

     Znala sam da ću biti kažnjena što sam upala u prostoriju i tražila objašnjenje. Ali toliko puta sam bila kažnjena i pre toga, da više nije bilo bitno. Znala sam jedno, ako sad, pred kumom Z ne pitam, nikad neću dobiti odgovor. Zato sam pitala o čemu pričaju, kakav mamin sin, a moj.....brat? Kumi Z nije bilo posebno neprijatno što sam pitala bilo šta u vezi njega, ali sa mojom mamom je bila drugačija stvar. Uz mnogo pogleda upućenih kumi Z, rekla mi je da je bila trudna jednom, pre nego što je rodila moju polusestru. I da nije znala da je trudna, jer ona o "tim stvarima" nije znala baš puno. I da je jednom spavala kraj njenog prvog muža, kad je osetila jake bolove u stomaku. Čak je i njega probudila, ali joj je on rekao da legne, da će proći. I kad je kretala da digne nogu na krevet, nešto je iz nje ispalo. Bio je to njen sin, koji je pao na glavu i ..umro. Po pogledima i nje i kume Z shvatila sam da laže. Da je postojao njen sin, a moj brat, ali priča koju sam čula nije imala nikakvog smisla. Ja sam tad rodila dve ćerke i nije mi bilo zamislivo da neko rodi na taj način. Niti mi je logično da ležeš na krevet tako što se penješ na njega! Isto tako sam znala da je to jedina priča koju ću ikad čuti, iako sam znala da je laž. I da ću sa tim morati da živim dok god dišem.

    Isto tako sam znala da me moji instikti od pre toliko godina nisu prevarili. Uporno su mi govorili da moj zamišljeni brat i nije tako jako zamišljen, niti da je moja realna patnja što ga nema u realnom svetu, nije nerealna. Od tada znam da je njegova duša uvek tu, sa mnom, jer zna da ga ja osetim i da jedva čekam da se ponovo vidimo i da mu zahvalim na ljubavi koju mi je pružio, kad niko drugi nije. I da mu kažem koliko ga volim, iako on to jako dobro zna.