Sakrivanje emocijama

      Da bi ugodila roditeljima, u najranijim sećanjima moga života, naučila sam da manipulišem emocijama. Kako bi se dopala ocu, izigravala sam neustrašivog mangupa, išla da se borim sa Baba Rogama, odlazila u mrak da čujem šta to tamo lupa, jela iz istog tiganja sa ocem, tražila da mi ostavi više hrane. Jela na silu da bi on mogao pričati kako smo se otimali oko jela. S druge strane, majci sam ugađala tako što sam bila poslušna devojčica. Učila me je da kuvam kad mi je bilo sedam godina. Da se ne osramoti kad se budem udavala, kao što se, verovatno, osramotila te iste godine kad mi se polusestra, njena ćerka iz prvog braka, udala, a nije znala da skuva ništa, sem kafe, mleka i kajgane. Do vremena moje udaje, bila sam vešta u kuhinji, koliko neke žene nisu za života. Mama je bila stroga, uvek u nekim pravilima. A tata onaj, dobri policajac. S obzirom da tih prvih deset godina mog života, on često nije bio kući, to je bilo i razumljivo. Tako je nekako i prošla ta decenija. Ja, u obožavanju oca, bežanju od majke.

        A onda je on nestao na nekoliko dana. Kad se ponovo pojavio u mom životu, nisam ga prepoznala. Bukvalno. Bio je beo, po prvi put u životu je imao belo lice. Na mestu gde je uvek imao brkove, sad je bila još belja fleka. A oči, tako bistre, prodorne, kakve nikad nisam videla kod njega ranije. I najteže od svega, bio je ozbiljan. Užasno ozbiljan. Nikad više nije bilo isto. A ja dugo nisam shvatila šta se upravo desilo. Više se nije smejao sa mnom, pobacao mi je sve igračke. Ostavio mi je samo loptu. Nikad više nismo pričali.Zapravo komunicirali. Samo sam slušala njegove monologe. Kad bi uradila nešto što nije bilo u fahu pravila koje je majka postavila, prvo bi ona svojim metodama pokušala da ispravi to kod mene, a kad ne bi uspela, onda bi bila prepuštena očevim monolozima koji su se protezali unedogled. Za sve to vreme, nikad nisam čula ništa, ali baš ništa lepo o sebi. Bila sam aljkavuša, prljavuša, skitara, uličarka i kojekakva još. I uvek bi se protezalo sve, baš sve što sam trebala da uradim tih dana i detaljno prepredanje o tome kako ništa nisam uradila kako je trebalo, niti kako je pravilno.  Pri kraju te monodramatične balade bi se provukao komentar o tome koliko sam ja, u stvari, inteligentna,ali sve što radim je prosto nedovoljno dobro. Više ni jedna moja emotivna, slatka, dečija manipulacija nije palila kod njega. A ona,majka, je bila oduvek rigidna na bilo kakve pokušaje da joj se približim. Jedino što je bilo bitno je da obavim obaveze koje su mi nametnuli onako kako su oni zamislili i to je bilo to. To je bilo sve što se od mene očekivalo u kući. Naravno da su očekivali da i u školi budem dobra. I svagde drugde.

      Majka mi je bila osoba koja je uvek nešto kritikovala dok radim. Nikad me nije sela u krilo, pomazila, popričala sa mnom tako, da kasnije taj razgovor ne iskoristi u svoju korist. Jedino kad bi obratila pažnju na mene, praveći se da jeste ponosna, bilo je u retkim situacijama kad bi njene koleginice s posla došle kod nas u posetu ili nas srele negde u gradu i pohvalile me kako sam vredna, lepa, visoka ili već nešto drugo. Tad bi me mama, već po naučenom ritualu, pomazila po obrazu i poljubila onako da cmokne, ostavivši vlažan trag na mom obrazu, koji bi ja momentalno brisala. Taj deo priče mi je posebno bio mučan. Ta iznuđena prijatnost prema meni.

      Prošlo je dosta vremena dok nisam shvatila da je očevo odsustvo bilo uslovljeno majkinim pokušajima da srede živote. Naime, tata je bio na lečenju od alkohola. Po mojoj proceni, bio je u alkoholnom delirijumu deset godina mog života, a kad se probudio iz njega, postao je svestan da u kući ima ženu, ćerku od deset godina, a u susedstvu pastorku sa mužem, sinom i ćerkom, koja samo što se nije rodila. Nikad više nije uspeo da uspostavi kontakt sa mnom. Nikad više nije ni pokušao. Samo kritike i pogrde su dolazile od njega. I nje. Dvoje koje sam trebala punim srcem da zovem svojim roditeljima.

      Da bi se snašla u tim situacijama, probala sam da budem poslušna. Obaveze sam morala da izvršavam. To nije bilo upitno. Problem je bio što su se, usled moje brzine, dnevne obaveze rešavale u relativno kratkom roku, pa su ih gomilali i proširivali kako su znali i umeli. Vrlo brzo sam morala da, po povratku iz škole, završim ručak, namestim njihove i moj krevet, sklonim sve po kući, naložim vatru, ako je zima (za tu aktivnost sam morala da nosim dve kante od po trideset kilograma uglja iz dvanaest metara udaljene šupe ), zatim je krenulo preštijavanje bašte, rad u bašti, pokrovljavanje šupe, krečenje, veliko spremanje svake subote, pranje i peglanje veša, stavljanje lamperije na natsrešnicu...... Svaki dan sve više i više toga. Slali su me u grad da platim zaostale račune, pogotovo ako bi nam isključili struju ili telefon. Oni nisu išli tad da plate, jer ih je bilo sramota. Šta god je trebalo, išla sam.

      A zauzvrat? Imala sam uvek nečiju robu, od rođaka, komšija, često nisam ni pitala čija je. Interesantno je to što sam, po građi, drugačija od većine srodnika. Dosta višlja od svih. Tako da sam često imala džempere ili tri četvrt ili predugačkih rukava. Pantalone koje bi morala nositi sa kaišem. A od obuće, imala bi jedne cipele, po odabiru mojih roditelja, recimo antilop užasne oker žute boje i te bi morala nositi do zime, snega. Iako su propuštale, nisu mi se sviđale... Nije to bilo bitno, imala sam ih. Nekoliko godina. A kad su se pokidale, ostale su mi samo papuče za leto i poluduboke zimske cipele. Njih sam nosila nekih sedam godina. A da, smela sam da slavim moj deseti i šesnaesti rođendan. Naravno da sam i ja velikim delom učestvovala u pripremama i rasklanjanju kad su gosti otišli. I naravno da sam preplakala mnoge noći pre i posle. Iako mi je to bila dugogodišnja svakodnevna rutina. Zato što sam slušala o svom neprimerenom ponašanju i nedovoljno dobro urađenim poslovima.

     Život sa njima je bio takav da nije bilo smisla pokazati šta zaista osećaš. Ako bi ukazala na nepravdu zato što ja uvek moram obaviti sve što moram, dok moje drugarice uživaju šminkajući se, praveći nakit ili već na neki drugi način ugađaju sebi, sledeći zadatak bi mi bio unošenje šuta koji su našli kod nekih komšija, i pravljenje staze do šupe od istog. Ili nešto peto, što bi nagradilo moju pobunu tako, da više ni ne pokušavam. Mada više nisam mogla prestati. Nije bilo previše smisla u svemu tome. A emocije su bile levo smetalo u životu sa njima. Tako da sam se dugo pravila da je sve u redu, bila nasmejana i vesela u društvu. Tokom puberteta se počela otimati iz kandži nedovoljno dobrog u kojima su me toliko dugo držali. A noći bi redovno provodila plačući. Bez izuzetka. Često bi plakala i kad bi se vraćala kući sa treninga ili neke popodnevne školske obaveze na koju bi išla, samo da nisam kući.

     Jel čudno što sam se udala sa sedamnaest, onda? A to što sam masku emocija i osmeha na licu držala do trideset i neke na licu, iako sam toliko puta plakala iznutra? Čini mi se da smo mi produkt onoga što smo naučili od najranijeg detinjstva i onoga što smo kasnije prihvatili kao činjenicu u životu. Ako imaš dobre roditelje, onda si na dobrom putu. Ja sam moje bitke morala da prođem na teži način. Mnoge i nekoliko puta.  I još uvek se pitam za sve što kažem ili uradim- jesam li dovoljno dobra?