Zadivljuje me sposobnost ljudi da zakomplikuju stvari koje bi trebale da budu jednostavne. Toliko puta sam čula priču od poznanika, prijatelja, rodbine na kraju koje bi usledila ta suluda rečenica-" Nemoj nikom reći!" Najčešće su te priče prosto normalne, životne. Meni je nerazumljivo zašto ćutati o svemu?
Moja druga svekrva je, ubrzo posle moje udaje za njenog sina, došla da razgovara sa mnom. Čisto mi je natuknula da je bolešljiva već dosta dugo, i malo, po malo, rekla mi je da ima rak već četiri godine i da nikome nije rekla i, naravno, zamolila mene da ćutim o tome! Kako? Kako nečiju takvu tajnu nositi sa sobom i pustiti da ta osoba umire pred tvojim očima, dok ti ne radiš ništa? Što je još interesantnije, ona nije odlučila da se ne leči, samo nije htela da se zna za njeno stanje! Međutim, nisam mogla ćutati. Pored petoro njene dece, dve druge snaje, šestoro unučadi, odlučila je meni reći svoju tajnu. Rekla sam joj da ne mogu da ćutim. Podelila sam to sa njenim sinom, mojim bivšim mužem, a on sa ostalima. Zajedno sa njima, uz saglasnost svekrve, odlučili smo da uradimo sve što možemo. Nakon silnih pregleda, doktor nam je saopštio stanje. Da je došla pola godine ranije, mogli bi je operisati i živela bi bez ikakvih problema. Tad je bilo kasno. Ostalo nam je samo da je gledamo kako umire, opijena morfijumom. U bolnicu su je retko primali, jer je bila otpisan slučaj. Tako da je najviše vremena provodila kući, a mi smo se trudili da joj bude što udobnije. Umrla je sedam meseci od objave njene bolesti. Njenoj deci je bilo teško, ali lakše u smislu da su znali da im je majka bolesna. Zapravo, to su znali dugo, sad su znali i od čega. Glupo neznanje!
Toliko puta se desi da ljudi imaju sitnih zdravstvenih problema koji ih muče godinama, ali ih je sramota pričati o tome. Neretko sam dolazila u situaciju gde su mi se poverili jedni koji imaju problem, i drugi, koji su ga rešili. Ali- nemoj nikom reći- je barijera radi koje ne mogu da spojim te ljude, pa budem posrednik. I uvek se pitam čemu to? Zar je toliko tema, zapravo, tabu tema? Zar je moguće da se stidimo običnih stvari koje pogađaju ogromnu većinu populacije, samo, ne daj Bože, da priznamo da smo i mi u tom postotku? Hoćemo li ikad shvatiti da je pravo bogatstvo kad imaš informacije, koje su ti potrebne. Ili nekom koga poznaješ, a mogu da pomognu. Ali, ako živimo pod motom da se ništa ne sme znati o nama, što bi moglo da nas diskriminiše, dolazimo u situaciju gde smo osuđeni na dugovečnost problema, odlaganje rešenja i traženje izlaza u mraku.
Odkud tolika potreba da se predstavimo kao savršeni, kao neko kome nikad ništa ne fali, ko nema nikakvih problema? Isto je i sa porodičnim stvarima. Svi krijemo nešto. Loše detinjstvo, traume koje su nam promenile život, loše brakove, loše odgojenu decu, loše odnose sa kolegama... I svi mislimo da se sve dešava samo nama. A onda, pogledamo oko sebe, slučajno naiđemo na neke grupe po internet stranicama, učlanimo se, vidimo da je neko progovorio o problemu koji nas godinama muči. Zatim naiđemo na otkrovenje, hiljade ljudi koji prolaze ili su prolazili isto što i mi. Onda vidimo naše komšije, prijatelje, poznata lica i shvatimo koliko smo bili ludi što smo ćutali. Jer, svako od nas je hteo da kaže šta ga muči milion puta, ali smo mislili da nemamo kome. Mislili smo da će nas osuditi radi istine, odbaciti i da ćemo biti usamljeni. Ali, postoji li usamljenije mesto na svetu od sakrivanja bilo čega što nas tera da se povučemo u sebe, i sami nametnemo tu tešku samoću?
Uzmimo porodične situacije, za primer. Postoji li iko ko je odrastao u bajci? Ko nije imao problem sa nekim iz porodice? Familije? Postoji li neko ko nema tragičnih uspomena koje je morao da preživi, i onda odlučio da to zakopa duboko u sebe, nikad ne priča o tome, kao da će tako to iskustvo izbledeti i nestati? Zar nismo do sad naučili da nestaje samo ono sa čim se suočimo? Jasno i glasno, prizovemo situaciju, izborimo se sa njom, pomirimo, oprostimo, otpustimo i možemo dalje?
Postoji li bolji trenutak za kretanje u čišćenje naših zaglavljenih emocija, od sada? Da, mislim, SADA? Ako imate vremena, a nemate hrabrosti još uvek da pričate o svom problemu, postoji milion rešenja. Jedan od načina je da napišete na papir ono što vas muči, izbacite iz sebe sav bol, bes, tugu, razočarenje i kad završite, spalite taj papir opraštajući se od iskustva koje ste napisali, dok opraštate i sebi i svim akterima istog iz dubine srca i svim svojim bićem. Ako mislite da nije dovoljno , da niste otpustili to iskustvo, napišite ponovo i zapalite. Ponovo, ponovo. Možda ćete se ponavljanjem setiti nekog detalja koji vam nije dao da se odmah oprostite od tog iskustva.
Naša iskustva ne služe da uče samo nas nečemu. Ona ne znače mnogo, ako ih ne podelimo sa ljudima koji prolaze slično, kao mi. Ako ih podelimo, onda se njihova vrednost množi, deli, sabira i oduzima. I uvek nađu put do onoga kome su preko potrebna da bi, baš u tom trenutku, rešio neku situaciju koja mu teško pada. Zaista, mnogo je vrednije podeliti sa nekim ono što nas muči, nego održavati naš imidž savršene osobe. Znate, ja sam uvek za istinite emocije, nego za lažni imidž savršenstva. Ustanite i borite se, borite se za sebe, sa samim sobom. Oslobođenje koje sledi iza toga je vredno svakog uloženog truda, verujte mi. Ja to dobro znam.
Moja druga svekrva je, ubrzo posle moje udaje za njenog sina, došla da razgovara sa mnom. Čisto mi je natuknula da je bolešljiva već dosta dugo, i malo, po malo, rekla mi je da ima rak već četiri godine i da nikome nije rekla i, naravno, zamolila mene da ćutim o tome! Kako? Kako nečiju takvu tajnu nositi sa sobom i pustiti da ta osoba umire pred tvojim očima, dok ti ne radiš ništa? Što je još interesantnije, ona nije odlučila da se ne leči, samo nije htela da se zna za njeno stanje! Međutim, nisam mogla ćutati. Pored petoro njene dece, dve druge snaje, šestoro unučadi, odlučila je meni reći svoju tajnu. Rekla sam joj da ne mogu da ćutim. Podelila sam to sa njenim sinom, mojim bivšim mužem, a on sa ostalima. Zajedno sa njima, uz saglasnost svekrve, odlučili smo da uradimo sve što možemo. Nakon silnih pregleda, doktor nam je saopštio stanje. Da je došla pola godine ranije, mogli bi je operisati i živela bi bez ikakvih problema. Tad je bilo kasno. Ostalo nam je samo da je gledamo kako umire, opijena morfijumom. U bolnicu su je retko primali, jer je bila otpisan slučaj. Tako da je najviše vremena provodila kući, a mi smo se trudili da joj bude što udobnije. Umrla je sedam meseci od objave njene bolesti. Njenoj deci je bilo teško, ali lakše u smislu da su znali da im je majka bolesna. Zapravo, to su znali dugo, sad su znali i od čega. Glupo neznanje!
Toliko puta se desi da ljudi imaju sitnih zdravstvenih problema koji ih muče godinama, ali ih je sramota pričati o tome. Neretko sam dolazila u situaciju gde su mi se poverili jedni koji imaju problem, i drugi, koji su ga rešili. Ali- nemoj nikom reći- je barijera radi koje ne mogu da spojim te ljude, pa budem posrednik. I uvek se pitam čemu to? Zar je toliko tema, zapravo, tabu tema? Zar je moguće da se stidimo običnih stvari koje pogađaju ogromnu većinu populacije, samo, ne daj Bože, da priznamo da smo i mi u tom postotku? Hoćemo li ikad shvatiti da je pravo bogatstvo kad imaš informacije, koje su ti potrebne. Ili nekom koga poznaješ, a mogu da pomognu. Ali, ako živimo pod motom da se ništa ne sme znati o nama, što bi moglo da nas diskriminiše, dolazimo u situaciju gde smo osuđeni na dugovečnost problema, odlaganje rešenja i traženje izlaza u mraku.
Odkud tolika potreba da se predstavimo kao savršeni, kao neko kome nikad ništa ne fali, ko nema nikakvih problema? Isto je i sa porodičnim stvarima. Svi krijemo nešto. Loše detinjstvo, traume koje su nam promenile život, loše brakove, loše odgojenu decu, loše odnose sa kolegama... I svi mislimo da se sve dešava samo nama. A onda, pogledamo oko sebe, slučajno naiđemo na neke grupe po internet stranicama, učlanimo se, vidimo da je neko progovorio o problemu koji nas godinama muči. Zatim naiđemo na otkrovenje, hiljade ljudi koji prolaze ili su prolazili isto što i mi. Onda vidimo naše komšije, prijatelje, poznata lica i shvatimo koliko smo bili ludi što smo ćutali. Jer, svako od nas je hteo da kaže šta ga muči milion puta, ali smo mislili da nemamo kome. Mislili smo da će nas osuditi radi istine, odbaciti i da ćemo biti usamljeni. Ali, postoji li usamljenije mesto na svetu od sakrivanja bilo čega što nas tera da se povučemo u sebe, i sami nametnemo tu tešku samoću?
Uzmimo porodične situacije, za primer. Postoji li iko ko je odrastao u bajci? Ko nije imao problem sa nekim iz porodice? Familije? Postoji li neko ko nema tragičnih uspomena koje je morao da preživi, i onda odlučio da to zakopa duboko u sebe, nikad ne priča o tome, kao da će tako to iskustvo izbledeti i nestati? Zar nismo do sad naučili da nestaje samo ono sa čim se suočimo? Jasno i glasno, prizovemo situaciju, izborimo se sa njom, pomirimo, oprostimo, otpustimo i možemo dalje?
Postoji li bolji trenutak za kretanje u čišćenje naših zaglavljenih emocija, od sada? Da, mislim, SADA? Ako imate vremena, a nemate hrabrosti još uvek da pričate o svom problemu, postoji milion rešenja. Jedan od načina je da napišete na papir ono što vas muči, izbacite iz sebe sav bol, bes, tugu, razočarenje i kad završite, spalite taj papir opraštajući se od iskustva koje ste napisali, dok opraštate i sebi i svim akterima istog iz dubine srca i svim svojim bićem. Ako mislite da nije dovoljno , da niste otpustili to iskustvo, napišite ponovo i zapalite. Ponovo, ponovo. Možda ćete se ponavljanjem setiti nekog detalja koji vam nije dao da se odmah oprostite od tog iskustva.
Naša iskustva ne služe da uče samo nas nečemu. Ona ne znače mnogo, ako ih ne podelimo sa ljudima koji prolaze slično, kao mi. Ako ih podelimo, onda se njihova vrednost množi, deli, sabira i oduzima. I uvek nađu put do onoga kome su preko potrebna da bi, baš u tom trenutku, rešio neku situaciju koja mu teško pada. Zaista, mnogo je vrednije podeliti sa nekim ono što nas muči, nego održavati naš imidž savršene osobe. Znate, ja sam uvek za istinite emocije, nego za lažni imidž savršenstva. Ustanite i borite se, borite se za sebe, sa samim sobom. Oslobođenje koje sledi iza toga je vredno svakog uloženog truda, verujte mi. Ja to dobro znam.
Comments
Post a Comment