Kako je bilo odrastati pod konstantnim pritiskom oba roditelja i osobe koja je radila iz senke, o kojoj ću pričati kasnije, kad bude vreme za to? Svakodnevna slušanja o tome kako nisam dovoljno dobra, kako ništa ne radim kako treba i sl., od mene su prvo stvorila osobu koja, jednostavno, nije osećala pripadnost domu u kome sam rođena. U početku, nije ti poznat svet van zidina u kome si rođen. Sve što se tu dešava je jedino normalno, jedino primereno, jedino poznato, te stoga prihvataš uslove koji su ti nametnuti, bez puno razmišljanja i zapitkivanja. Prihvatiš njihovo mišljenje, stavove, ubeđenja. Postaneš ono što oni misle o tebi. Kasnije, počneš da istražuješ svet oko tebe, gde uvidiš razliku. Prvo vidiš da je moguće da se roditelj prema detetu ponaša kao prema ljudskom biću koje zaista voli najviše na svetu. Vremenom, shvatiš da je to normalno ponašanje u većini porodica koje posetiš. Da postoji bar neki odnos. I nigde nisam naišla na sličnost sa mojom porodicom. Svagde su deca bila cenjena, voljena, njihov glas bi se čuo. Čak bi njihove ideje bile razmatrane. Bili su ravnopravni članovi domaćinstva.
Kod mene je bilo drugačije. Jednostavno, nisam osećala bliskost sa roditeljima, ni polusestrom. Oni su bili proračunati oko svega. Oko poslova koji trebaju da se odrade, oko novca koji treba da se potroši, oko druženja sa probranim ljudima. Dok smo živeli u staroj, oronuloj kući, mnogi nisu hteli da se druže sa mojima. Tada je moj otac bio i alkoholičar. U mojoj devetoj godini je on prestao da pije i renovirali su kuću. Tad su počeli da se druže sa drugim delom komšiluka, kome nisu imali pristup iz stare kuće. Tad su počeli da izbegavaju ljude s kojima su dojuče imali jedini kontakt. Oni su tad postali oni koje je trebalo izbegavati, niža klasa. To je, takođe bio odraz njihove proračunasti. Oko svega. Dok sam ja, kao potpuna suprotnost svima, bila čista emocija. Kod mene nije bilo kalkulacije tipa, družiću se sa bogatijom decom, ili osuđivanja na osnovu nedela njihovih članova familije, niti bilo čega sličnog. Jednostavno, ako si čovek, čovek u pravom smislu reči, onda možemo da se družimo. Sve to vreme koje sam provela uočavajući razliku između hladnoće u mom domu i suprotnom okruženju, bilo je ekstremno bolno iskustvo. Stalno sam zamišljala kako mene moji roditelji, zapravo, vole, ali ne znaju kako da mi pokažu. Sanjala sam trenutak, verovatno iz filmova, gde će mi neko od njih nekad pokazati iskrenu emociju. Pardon, toplu emociju, gde ću im sve oprostiti i zaboraviti u momentu i živeti u upravo stvorenom ružičastom oblačiću do kraja života. Ali nisu. Nisu nikad.
Vremenom se u meni stvarao bunt protiv svega. Protiv svih okova kojim sam bila okovana od kako znam za sebe. Problem je bio u tome što nisam znala kako da se izborim sa tim. Jedini način za koji sam znala je da kažem šta mislim onako kako znam. Međutim, niko nije slušao. Nikoga nije bilo briga. Toliko bola unutra, maske vedre devojčice spolja, a želje za promenom se gomilaju i rastu. Uskoro će tražiti svoj prvi glas. Nisam ništa planirala, ništa kalkulisala, samo sam posmatrala okolinu i moju porodicu i donosila sulude zaključke, koji su mi bili potrebni da bih preživela. Imala sam devet godina, kad sam progovorila prvi put. Otišla sam u sobu mojih roditelja, prvo ih pitala za razloge njihovog ponašanja prema meni. Samo su se bledo pogledali. Međutim, u meni se nešto probudilo, želudac mi je pulsirao u grlu koje se steglo. Imala sam utisak da iz mene kulja neka snaga koja nema veze sa mnom, jer je bila ogromna. Što su se oni više otimali, više sam im činjenica sipala u lice o tome kako se oni ponašaju prema meni, dok moje drugarice imaju pravo detinjstvo i uživaju u njemu. Njih je to počelo da ljuti, pa su se branili uobičajenim napadima na mene. Slušala sam kako nisam normalna, kako sa mnom debelo nešto ne štima, kako sam nezahvalna gadura... To je trajalo dok nisam pala na kolena i počela da ih molim da mi kažu da sam usvojena. Molila sam ih jecajući. To je bila moja stvorena slika u mašti i bila je manje bolna od istine da ja zapravo jesam njihova. Ako su me usvojili, preživeću sa njima šta god treba, biću zahvalna na svemu što imam i otići ću prvom prilikom čim budem punoletna, da im ne budem na teret. Međutim, što sam ja više molila da mi kažu moju istinu, više sam vređanja i ponižavanja slušala. Na kraju, opet sam otišla u svoj kutak, poražena po ko zna koji put. Dok sam ležala u svojoj sobi, ponovo sam slušala njihov razgovor o tome kako ne znaju šta se sa mnom dešava, kako nisam normalna i slične, uobičajene stvari. Nijedno od njih se nije zapitalo šta me je navelo na to da se osećam toliko odbačeno, niti su ikad pričali o tome, kasnije.
Znam da je bila ludost tražiti od njih da priznaju nešto što nije istina, ali se i danas nekako nadam da ta šansa postoji, da će doći neki ljudi i reći da sam ja, zapravo, njihova. Naravno, danas se smejem takvim razmišljanjima. Ali onda, dala bih sve da je to istina. Mislim da bi mi, u ono vreme, bilo puno lakše da se izborim sa svim. U svakom slučaju, tad sam nekako shvatila da zaista imam bujnu maštu. I nisam imala nikakvu nameru da je imalo smirim, jer mi je pružala ono što mi je najviše trebalo u datim momentima. Mog brata i sve što uz njega ide.
Kod mene je bilo drugačije. Jednostavno, nisam osećala bliskost sa roditeljima, ni polusestrom. Oni su bili proračunati oko svega. Oko poslova koji trebaju da se odrade, oko novca koji treba da se potroši, oko druženja sa probranim ljudima. Dok smo živeli u staroj, oronuloj kući, mnogi nisu hteli da se druže sa mojima. Tada je moj otac bio i alkoholičar. U mojoj devetoj godini je on prestao da pije i renovirali su kuću. Tad su počeli da se druže sa drugim delom komšiluka, kome nisu imali pristup iz stare kuće. Tad su počeli da izbegavaju ljude s kojima su dojuče imali jedini kontakt. Oni su tad postali oni koje je trebalo izbegavati, niža klasa. To je, takođe bio odraz njihove proračunasti. Oko svega. Dok sam ja, kao potpuna suprotnost svima, bila čista emocija. Kod mene nije bilo kalkulacije tipa, družiću se sa bogatijom decom, ili osuđivanja na osnovu nedela njihovih članova familije, niti bilo čega sličnog. Jednostavno, ako si čovek, čovek u pravom smislu reči, onda možemo da se družimo. Sve to vreme koje sam provela uočavajući razliku između hladnoće u mom domu i suprotnom okruženju, bilo je ekstremno bolno iskustvo. Stalno sam zamišljala kako mene moji roditelji, zapravo, vole, ali ne znaju kako da mi pokažu. Sanjala sam trenutak, verovatno iz filmova, gde će mi neko od njih nekad pokazati iskrenu emociju. Pardon, toplu emociju, gde ću im sve oprostiti i zaboraviti u momentu i živeti u upravo stvorenom ružičastom oblačiću do kraja života. Ali nisu. Nisu nikad.
Vremenom se u meni stvarao bunt protiv svega. Protiv svih okova kojim sam bila okovana od kako znam za sebe. Problem je bio u tome što nisam znala kako da se izborim sa tim. Jedini način za koji sam znala je da kažem šta mislim onako kako znam. Međutim, niko nije slušao. Nikoga nije bilo briga. Toliko bola unutra, maske vedre devojčice spolja, a želje za promenom se gomilaju i rastu. Uskoro će tražiti svoj prvi glas. Nisam ništa planirala, ništa kalkulisala, samo sam posmatrala okolinu i moju porodicu i donosila sulude zaključke, koji su mi bili potrebni da bih preživela. Imala sam devet godina, kad sam progovorila prvi put. Otišla sam u sobu mojih roditelja, prvo ih pitala za razloge njihovog ponašanja prema meni. Samo su se bledo pogledali. Međutim, u meni se nešto probudilo, želudac mi je pulsirao u grlu koje se steglo. Imala sam utisak da iz mene kulja neka snaga koja nema veze sa mnom, jer je bila ogromna. Što su se oni više otimali, više sam im činjenica sipala u lice o tome kako se oni ponašaju prema meni, dok moje drugarice imaju pravo detinjstvo i uživaju u njemu. Njih je to počelo da ljuti, pa su se branili uobičajenim napadima na mene. Slušala sam kako nisam normalna, kako sa mnom debelo nešto ne štima, kako sam nezahvalna gadura... To je trajalo dok nisam pala na kolena i počela da ih molim da mi kažu da sam usvojena. Molila sam ih jecajući. To je bila moja stvorena slika u mašti i bila je manje bolna od istine da ja zapravo jesam njihova. Ako su me usvojili, preživeću sa njima šta god treba, biću zahvalna na svemu što imam i otići ću prvom prilikom čim budem punoletna, da im ne budem na teret. Međutim, što sam ja više molila da mi kažu moju istinu, više sam vređanja i ponižavanja slušala. Na kraju, opet sam otišla u svoj kutak, poražena po ko zna koji put. Dok sam ležala u svojoj sobi, ponovo sam slušala njihov razgovor o tome kako ne znaju šta se sa mnom dešava, kako nisam normalna i slične, uobičajene stvari. Nijedno od njih se nije zapitalo šta me je navelo na to da se osećam toliko odbačeno, niti su ikad pričali o tome, kasnije.
Znam da je bila ludost tražiti od njih da priznaju nešto što nije istina, ali se i danas nekako nadam da ta šansa postoji, da će doći neki ljudi i reći da sam ja, zapravo, njihova. Naravno, danas se smejem takvim razmišljanjima. Ali onda, dala bih sve da je to istina. Mislim da bi mi, u ono vreme, bilo puno lakše da se izborim sa svim. U svakom slučaju, tad sam nekako shvatila da zaista imam bujnu maštu. I nisam imala nikakvu nameru da je imalo smirim, jer mi je pružala ono što mi je najviše trebalo u datim momentima. Mog brata i sve što uz njega ide.
Comments
Post a Comment