Marija Namerno Drugačija

  Odrastajući sa konstantnim kritikovanjem, emotivnim i mentalnim zlostavljanjem, tretirana kao Pepeljuga koja nikad ne bi trebalo da nađe svog princa, jer nije dovoljno dobra, nikad nisam čula reči, niti videla postupke mojih roditelja koji bi makar naslutili da su nečim, bilo čim ponosni na mene. Jednostavno, to je bilo nešto što je bilo podrazumevano. Moja polusestra je, s druge strane, sve radila savršeno. Ona je dvanaest godina starija od mene i sve, ali sve što je ona rekla, uradila, osmislila je ono što valja. Ja sam uvek bila ta koja je na bilo koji način na pogrešnom putu, koji se mora ispravljati, pošto-poto. Na sva ta uobičajena svakodnevna tretiranja, ne sećam se kad je počela i rečenica koja me je proganjala godinama. Naime, mama je imala običaj da, kad sve poradim, obavim sve svoje dužnosti, prosto poželi da priča sa mnom. Ta priča bi se svodila na odlazak u trpezariju, sedanje za sto, a onda bi ona počela da me, iz vedra neba, ispituje šta se to sa mnom dešava, šta ...

  Zadivljuje me sposobnost ljudi da zakomplikuju stvari koje bi trebale da budu jednostavne. Toliko puta sam čula priču od poznanika, prijatelja, rodbine na kraju koje bi usledila ta suluda rečenica-" Nemoj nikom reći!" Najčešće su te priče prosto normalne, životne. Meni je nerazumljivo zašto ćutati o svemu?   Moja druga svekrva je, ubrzo posle moje udaje za njenog sina, došla da razgovara sa mnom. Čisto mi je natuknula da je bolešljiva već dosta dugo, i malo, po malo, rekla mi je da ima rak već četiri godine i da nikome nije rekla i, naravno, zamolila mene da ćutim o tome! Kako? Kako nečiju takvu tajnu nositi sa sobom i pustiti da ta osoba umire pred tvojim očima, dok ti ne radiš ništa? Što je još interesantnije, ona nije odlučila da se ne leči, samo nije htela da se zna za njeno stanje! Međutim, nisam mogla ćutati. Pored petoro njene dece, dve druge snaje, šestoro unučadi, odlučila je meni reći svoju tajnu. Rekla sam joj da ne mogu da ćutim. Podelila sam to sa njenim sinom...

  Kao roditelj, često sam imala prilike da pratim svoju decu na njihovim vannastavnim aktivnostima, poštujući njihovu želju, naravno. Imam tri ćerke i sina koji treba da se rodi u narednih nekoliko nedelja. Od pre par meseci imam i dva odrasla pastorka, ali njih nisam imala priliku pratiti na njihovim treninzima. O njima pažljivo slušam priče njihovog oca. Najstarija ćerka nije želela da budem blizu mesta gde ona trenira. Stalno sam je zezala pre početka njenog treniranja, pa mi je to i razumljivo. Bez zle krvi, naravno. Bila je dete koje nije mogla da uhvati loptu, kad joj dobacim. A onda je postala dosta dobra odbojkašica. Meni je to bilo zaista čudno, s obzirom da je znam onakvu, smotanu. Bila je preslatka, naravno. Toliko puta smo se ismejale toj njenoj nemogućnosti da bude sportista. Nije mi dala priliku, a ja sam njenu želju ispoštovala, da je vidim kad je bila u elementu. Ni najmlađa ćerka se nikad nije ljutila kad se malo našalim sa njom ako je negde smotana, ali je, kao ...

     Imala sam osamnaest godina i bebu od dva i po meseca. Upravo smo sahranjivali mog muža, S. Doktori su, kao što to uvek rade u situacijama kad neko mlad prerano napusti ovaj svet, došli pre odlaska na groblje u kuću odakle će sahrana krenuti. Svima su dali inekcije za smirenje, kome je bilo potrebno. Naravno da su pitali i mene, ali nije mi trebalo. Tad sam mislila da ja mogu i to da podnesem. Sve ostalo jesam, i to ću. Otišli smo na groblje, mnogo ljudi je bilo. Samo gužve se sećam, izjava saučešća i bola, praznine, kidanja celog mog bića koje je bilo izloženo na svim mogućim nivoima. Neko je nešto rekao, bilo je vreme da se S. izveze iz kapele i da sahrana počne. Svega toga se sećam kao kroz maglu. Nekako smo se, ili su nas postrojili i .. onda su došli da nam jave da su iskopali pogrešnu raku. Tad sam osetila da ne mogu da stojim, ne mogu da pomeram ruke, noge, ništa. Potiljak mi je bio skroz utrnut, kao i udovi. Kao i ja cela. Odvezli su me na hitnu. Dočekao nas...

   Kao mala sam želela da imam starijeg brata. Onog koji bi me čuvao, mazio, pazio, čija bi bila mezimica. Toliko sam bila opsednuta tom idejom da sam molila roditelje da usvoje starijeg dečaka. On bi bio moj stariji brat. Moja mama je davno izgubila sposobnost da rađa, ali ja sam i dalje insistirala da hoću starijeg brata. Nije to bila puka fantazija koje se nisam htela odreći, poput razmaženog deteta. Bila je to stvarna bol, kao kad patiš za nekim ko ti jako nedostaje. Naravno da su me uveravali kako nisam normalna, kako je moja mašta prešla sve granice i treba da se smirim. Ali, moj bol za nekim ko nikad nije postojao u našem realnom životu nije jenjavao. Kad sam iscrpila sve opcije kojim bi mogla bilo kako da ih nagovorim na usvajanje, zamišljala bi ga. On je bio onaj koji mi je bio sve ono što sam toliko želela, a nisam imala. .Neko ko me razume, ko će da me sasluša, ko će se nasmešiti i reći da se ponašam kao klinka. Iako sam bila. On je bio moj glas razuma. Jedino što...

       Da bi ugodila roditeljima, u najranijim sećanjima moga života, naučila sam da manipulišem emocijama. Kako bi se dopala ocu, izigravala sam neustrašivog mangupa, išla da se borim sa Baba Rogama, odlazila u mrak da čujem šta to tamo lupa, jela iz istog tiganja sa ocem, tražila da mi ostavi više hrane. Jela na silu da bi on mogao pričati kako smo se otimali oko jela. S druge strane, majci sam ugađala tako što sam bila poslušna devojčica. Učila me je da kuvam kad mi je bilo sedam godina. Da se ne osramoti kad se budem udavala, kao što se, verovatno, osramotila te iste godine kad mi se polusestra, njena ćerka iz prvog braka, udala, a nije znala da skuva ništa, sem kafe, mleka i kajgane. Do vremena moje udaje, bila sam vešta u kuhinji, koliko neke žene nisu za života. Mama je bila stroga, uvek u nekim pravilima. A tata onaj, dobri policajac. S obzirom da tih prvih deset godina mog života, on često nije bio kući, to je bilo i razumljivo. Tako je nekako i prošla ta ...

        Kad voliš sebe, voliš sve. A kako znaš da zaista voliš, bilo sebe ili druge? Koji su to parametri koji ti daju smernice da si na pravom putu? Da li negacija negativnosti u ponašanju i razmišljanju podstiče misao o ljubavi? Ako ne mrzim, da li volim?         Nikad nikom nisam poželela nešto loše. Bez obzira kako se taj neko ponašao prema meni ili ljudima u mojoj blizini. Dok sam bila mlađa, znala sam se fizički obračunati s onima koji bi bili direktna pretnja meni ili mojim najbližima. Možete zamisliti koje su to bile teško probijene granice normalnog ponašanja. Normalnog za mene, koja sam naviknuta na loše. I u tim momentima, misli su mi bile usmerene samo na prestanak nasilja i smirivanje situacije. To je bilo to. Nikad mi nije bila jasna ona narodna: "Da Bog da ti..."-se desilo ovo ili ono! Od te rečenice se ježim.       Uvek sam bila ljubazna, vedra, nasmejana. Oko mene su svi bili u nekakvim problemima, često mi ništa ...

        U malom mestu, gde sam rođena i živela do pre četiri meseca, sve je nekako drugačije. Život je, sam po sebi, zanimljiv, gde god da se nalazimo. To već zavisi od nas samih, a ja nikad nisam znala za dosadu.  A razlika između života u malom mestu i velikom gradu je ogromna. U malom mestu sam imala bašticu iz koje sam ubirala povrće i koristila ga tokom leta, dok bi deo spakovala u zamrzivač, za zimu. Tu imaš ljude koje poznaješ, ne samo iz viđenja, već si dobar sa njima, znaš čiji su, gde stanuju, rođake im, prijatelje. Ako i ne znaš, uvek se nađe neko ko zna. I uvek si obavešten o svim situacijama, hteo ti to ili ne. Imaš ljude na pijaci kod kojih možeš da kupiš na refu sve što prodaju. Platiš im po dogovoru. Isto se dešava i u malim prodavnicama, bilo prehrambenim, bilo buticima, pekarama, bilo gde. Razlog za to je što se ljudi poznaju između sebe. Ako ne direktno, onda preko nekog. Naravno da i tu postoji iskorištavanja situacije, pa lju...

   Palo mi je na pamet toliko puta, šta bi bilo da sam neke stvari uradila drugačije. Da li bi moj život bio potpuno drugačiji, ili bi sva iskustva koja sam iskusila do sad, proživela opet, samo na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme? Ako je istina da imamo životni plan koji moramo proživeti, dok smo na ovom svetu, taj famozni Plan Duše koji se toliko spominje u poslednje vreme, ako smo unapred predodređeni za uspeh na ovom ili onom polju, ima li smisla sva ova pomama oko meditacija, menjanja obrasca mišljenja, traženja lakšeg puta, boljeg puta za nas?   Ako smo unapred dogovorili da ćemo u nekom životnom dobu doživeti razočarenja koja će nas odvesti u nekom drugom pravcu, nesreće koje će nas prestrojiti u drugu traku, padove koji će nas baciti na kolena, možemo li, zaista, promeniti taj, unapred određeni pravac kojim bi trebali proći da bi oplemenili svoju dušu misijom koju smo za sebe predodredili? Ako je moć naših misli zaista toliko jaka da menja sve, čemu Plan Du...

   Postoje dogme ponašanja koje nas često sputavaju da budemo ono što jesmo. S druge strane, znaju nas odvesti tamo gde inače ne bi ni zakoračili. Ponekad ti putevi ispadnu dobri po nas. Ponekad nas povređuju. Ako nas neko nekad i natera na put koji nam se čini suviše dobar za nas, desi se da se baš dobro snađemo na njemu, zar ne? Ponekad nam neko ukaže na deo nas koji nas sputava da ispoljimo svoje potencijale maksimalno. I zaista nam pomogne. Nekad je to nedolično oblačenje, nekad ponašanje, nekad stav, nekad... Ali ako smo u stanju da se sagledamo tuđim očima, makar na tren, ne može da škodi. A uvek se možemo vratiti onome što smo bili pre toga.      Kad postaviš stvari tako da si potpuno otvoren prema svima, da li je mnogo očekivati isto zauzvrat? Znam da mnogi govore da baš to i rade, ali se često susrećem sa ljudima koji nisu baš toliko posvećeni istini koliko govore.    Takav pogled na život ne boli kad je u pitanju neko ko nije blizak sa ...

   Dok sam odrastala, imali smo trpezariju odvojenu od dnevnog boravka, pa nisam previše obraćala pažnju na mogućnost nelagode prilikom gledanja televizijskog programa. Odgajana da se stidim bilo kakvog intimnijeg odnosa, da se o intimnim delovima govori kao o "onom dole", da je to nešto ružno, prljavo, i najčešća rečenica bi bila kako muškarci samo žele da se dočepaju toga dole, iskoriste i odbace nas žene. Bilo je još mnogo zanimljivih objašnjenja, ali oni nisu tema ovog teksta. Naime, prilikom gledanja TV programa sa mojim roditeljima, najnelagodnije je bilo kad bi se dvoje počeli ljubiti u nekom filmu. Tad bi, po pravilu, ili pokrila rukama oči, ili izašla iz prostorije u kojoj smo moji roditelji i ja gledali tv, ili bi jednostavno otac prebacio kanal. Nekad bi to trajalo dok "škakljiva" scena ne prođe, a nekad se otac ne bi ni vratio na taj program, da se te scene ne bi ponovile, pa da mu opet ne bi bilo neugodno. Kako sam odrastala, tako se menjao i TV progra...

    Uvek sam se divila ljudima koji su imali izražen jedan talenat. Njihov život je tako jednostavan. Ne kažem lak, samo jednostavan. Velikim naporom, upornošću, vežbom dolaze do rezultata koji ih kuju u zvezde. Ali je oduvek jasno za šta su predodređeni. Prosto znaš da su rođeni za to i to je put kojim idu kroz život. Možda to deluje kao jednosmerna ulica. Kao neraznovrsnost. Ali meni to izgleda fantastično. Zamislite da imate dete koje od malih nogu pokazuje talenat i interesovanje za sport, umetnost, pisanje, lečenje.. bilo šta. Gledate ga dok odrasta kako se sve više i više uživljava u ulogu koja mu pripada po rođenju. Vi, kao roditelj, imate zadatak da mu pomognete da taj talenat dovede na najveći mogući nivo i da budete ponosni na sebe i na njih što ste postigli to što ste postigli.      Ja spadam u grupu svaštara. Pomalo sam talenat za sve. Dok sam se bavila sportom, bila sam prva postava uvek. Kad sam pisala, bila sam dobra u pisanju. Ako radi...

           Ja sam spoj svega što sam preživela i doživela i upila kao svoje iskustvo u svom bitisanju na ovom svetu u vreme koje mi je dato. Važim za optimstičnog, vedrog borca koji je uspevao da se izbori sa većinom situacija u koje me je život postavio. Sa nekima se još borim. Sa nekim mirim. I sve je proces. Sve je deo nečega što je veće od onoga što se na prvi pogled čini. I sve ima svoje razloge koje mi  često vidimo tek kad se proces završi. Onda to nazivamo lutanjem ili potragom. A šta tražimo? Sebe? Ako tražimo sebe, ono što nam je uvek na dohvat ruke i na raspolaganju, jedino što nam je uvek u potpunosti dostupno, onda je potpuno zadivljujuća činjenica da uspešno nalazimo neke od segmenata koji mislimo da nam nedostaju u potpunjivanju slike o sebi. Tako smo, često nesvesni, uspevali pronaći pravu ljubav, roditi dobru decu, biti dobra deca našim roditeljima, učenici, prijatelji, kolege, savetodavci, poslodavci, radnici... š...

      Priča jedan:                     Devojka zaljubljena u mladića svog, srednjeg, radničkog staleža. Oboje iz poštenih porodica, vrednih, sposobnih ljudi. Od svojih roditelja naučili su kakvi treba da budu u životu.  Oni su prva ljubav jedno drugom. Odrasli zajedno, spoznali svet zajedno, spoznali sebe jedno kroz drugo. Uživali godine i godine zabavljanja. Ljubav raste svakim danom. Svaki pogled, dodir, razgovor o prevalizaženju prepreka da bi ostvarili zajedničku budućnost, sve upućuje na ljubav koja raste iz trena u tren. Završili su škole. Morali su da rade da bi mogli da završe fakultete. Zaposlili se u struci. Ljubav dostiže vrhunac čiji je logičan sled zajednički život. Planiraju venčanje. Imaju dobre plate, ali ne mogu proći bez kredita. Oboje ih podižu. Roditelji ne mogu da im Bog zna koliko pomognu. Penzije su im jedva dovoljne da prežive. Ali oni ...

          U zadnje vreme sve češće se ljudi predstavljaju kao duhovnjaci. I svi smo na kojekakvim duhovnim putevima. I svi se nešto duhovno uzdižemo. I svi težimo ka potpunoj duhovnosti. I svi želimo da smo priznati duhovnjaci. I bili mi svesni toga ili ne, ružno nas je slušati! Ja se vodim politikom da budem ono što jesam, a drugi nek prepoznaju to što nosim u sebi i neka me etiketiraju po sopstvenoj savesti. Zašto? Mnogo lepše mi zvuči kompliment iskrenog prijatelja, nego sve reči samohvale koje mogu da smislim. Mnogo mi je draže da čujem prijatelja kako o nekome lepo priča, nego kad sami sebe uzdižemo. To ne znači da nismo svesni sopstvene vrednosti. To jednostavno znači da smo je spoznali, te nemamo potrebu trljati nos drugome o sopstvenim dostignućima. Posebno duhovnim dostignućima! Podelite iskustva sa drugima, za to smo tu, ali ostavite druge da vas cene kao duhovnjaka ili nešto drugo. Mnogo lepše zvuči! I ima mnogo veću vrednost. ...