Marija Namerno Drugačija

  Dok sam bila u vezi sa mojom prvom ljubavi, po prvi put sam osetila potrebu da priznam sve što ja jesam. Zapravo, mislila sam da nije fer da budem sa nekim ko ne zna o meni dve bitne stvari koje me obeležavaju. I nije fer. A to su stvari koje se ne mogu sakriti, samo je nekako bolje da ih ja izgovorim, nego da otkrije sam, pa mi prigovori zašto nisam rekla. Znala sam da treba da mu kažem, ali sam dugo odlagala taj momenat, jer sam svašta zamišljala u svojoj glavi. Realno, zašto bi on, koji je primer savršenstva, lepote, prihvatio mene nakaradnu? Verovatno će momenat otkrića biti momenat našeg raskida. Kako sam već bila u prilici da budem ostavljena zbog mojih različitih nogu, od momka koji mi nije značio ovoliko, mogla sam samo da slutim koliko će boleti kraj iz istog razloga, kad se otvorim njemu, koga volim više od svega na svetu.   Scenarija u mojoj glavi su se smenjivala iz dana u dan, a trenutak konačnog priznanja sam odlagala što sam više mogla. No, nije više imalo sm...

   Možda ću da zvučim neubedljivo, ali.. Imala sam šesnaest godina, a on je bio dve godine stariji. Tad sam bila u onom velikom društvu, u bilijar klubu blizu škole. On je ušao na vrata, poput najlepšeg bića koje je hodalo ovom našom lepom zemljom. Visok, crn, pravilnih crta lica, zelenook. A kad se nasmeje, red belih bisera obasja celu prostoriju. Pojma nemam kako smo se upoznali i ko nas je upoznao. Znam samo da je rekao da se preziva kao moja baka, tatina mama, pa sam pomislila da smo možda rod. A to ne bi bilo čudno, pošto sam rodbine imala baš mnogo i obično su tako lepi.. dobro, ne baš tako lepi, ali lepi momci su obično bili moja krv.    Prišla sam mu uskoro da ga pitam za rodbinske odnose i da razjasnimo odmah na početku tu dilemu, potpuno spremna da mi saopšti da mu dođem neka tamo sestra koju nije imao prilike da upozna do sad. Međutim, on je bio "druge loze rod". Ha! Zanimljivo, naravno, ali sam mu ležerno zahvalila na informaciji i nastavila da igram bil...

 Još jedan od neobjašnjivih fenomena u kojima sam odrastala je bilo tatino konstantno obećavanje poklona za mene, koji su, zapravo, bili namenjeni drugima. Mnogo puta ponovljeni obrazac je doveo do toga da i danas ne verujem obećanjima, dok se ne ostvare. Dok je radio kao trgovački putnik, dolazio bi s puta nakon nekoliko dana. Dva puta sam dobila poklon od njega. Jednom je to bila tamnoplava trenerka. Veličina je odgovarala mojoj mami, koja je bila deset santimetara niža od mene, tako da je ona nosila moj poklon. Drugi put mi je doneo štrikanu haljinu, dužine do ispod kolena. Uz nju su išle štrikane čarape, koje su se vezale ispod kolena. Svako ko me je poznavao, znao je da ne nosim suknje uopšte, zbog osećaja hendikepa radi razlike u debljini listova mojih nogu. Ali njega to nije zanimalo. On je doneo poklone i to je bilo to. Nema veze što se kose sa svim onim što ja želim ili mogu da nosim. Jednom me je odveo u neku privatnu fabriku cipela, gde su pravili ubedljivo najružnije c...

Iz neobjašnjivih razloga, kad sam zašla u neke tinejdžerske godine i počela komunikaciju sa momcima, simpatijama, onima kojima sam se ja dopadala, nikad nisam bila stidljiva. Niti sam pokazivala da osećam da, zbog mojih fizičkih nedostataka ili osećaja potpuno bezvredne individue, nemam samopouzdanja. Naprotiv, svi su me doživljavali kao izuzetno samouverenu osobu. Dešavalo se da mi neki ljudi, godinama kasnije, priđu i kažu da su bili ludo zaljubljeni u mene, ali mi nisu smeli prići ni spomenuti to, jer su mislili da bi ih grubo odbila. Odbila da, grubo verovatno ne, ako ne preteraju neke granice. I nikad mi nije bilo jasno kako sam se to ponašala, šta je to napravilo taj štit oko mene, da je samo jedna osoba na svetu primetila da nešto krijem, i da se ne ponašam u skladu sa onim što osećam, moj najbolji drug iz onog velikog društva, Ć.   I nikad nisam bila od onih cura koje nešto posebno pate posle raskida sa momcima, gube glavu ili bilo šta slično. Kad se priča završi, ona je g...

  Da bi se odbranila od konstantne psihoze koju sam osećala u kući, stalno sam maštala o mogućim načinima odlaska iz tog, nazovi doma, u kom sam se osećala više nego zatočenom. Mnoge fantazije su se odnosile na princa na belom konju u raznim oblicima. Uglavnom bi to bio neko moćan, uticajan, jak, sposoban, voljan da me odvede u svet gde se živi onako kako dolikuje. Ali, sve češće sam počela da se osećam prokleto. Čak sam uhvatila sebe da samoj sebi govorim rečenice tipa: "Ako ne završiš to i to do tad i tad, bićeš prokleta...", onda bi se trgla i završavala sa "prokleto srećna" ili nečim sličnim. I, iako mi se ta rečenica nimalo nije dopadala u bilo kom kontekstu, niti sam je koristila kad je bilo ko drugi bio u pitanju, jednostavno se usadila u mene, kao pravo prokletstvo kog nisam mogla da se rešim godinama. Povrh toga, počela sam da primećujem uglove. Bilo gde, bilo kuda, neverovatan je broj pravougaonih ili kockastih oblika koji nas okružuju, a svi oni imaju ug...

Imala sam društvo gde god bi se pojavila. Bila sam dovoljno dobra sa decom mojih godina, da mi nije bio problem provesti veče sa bilo kim od tih meni poznatih osoba. Nisam razmišljala o tome da ću imati bilo kakvih problema sa bilo kim od njih. Dok sam bila član onog velikog društva, od nas tridesetak, jedan momak, izvesni B. je dolazio s vremena na vreme do nas, nešto pričao, meni nepovezano, glupo i besmisleno. Pošto je bio poznat po tome da je problematičan, pravila sam se da je sve u redu, da su njegove priče na mestu i jedva čekala da ode, pošto bi kratko ostajao u našem društvu. Svi ostali su bili koliko-toliko normalni, a on je bio jedan od onih od kojih zazirete. Međutim, on je baš hteo da se druži sa mnom, da mi priča sve gluposti šta je radio, znajući da ih neću nikome ispričati. Delom zato što nisam bila od tih koji prepričavaju, delom zato što su to bile toliko nezanimljive stvari, delom zato što sam ga se bojala. Sa B. sam postala, recimo drugarica, iz straha od njegove n...

  Imala sam oko deset godina, kad je posle ponoći, na radio Zagrebu, gostovao neki astrolog. Njemu ste mogli jedne nedelje ostaviti podatke i pitanja koja vas interesuju, a sledeće nedelje ponovo kontaktirati emisiju da bi dobili odgovore. Kako nisam išla rano na spavanje, mama je došla kod mene u sobu, noseći onaj zidni telefon, bananu i rekla mi da ćutim, da ništa ne govorim tati, a ona će zvati emisiju i ostaviti podatke. Tako je i bilo. Čitave nedelje sam zamišljala kako će za mene čovek reći da nisam njihovo dete, da mi nije mesto tu i slične bajke. To je bila nedelja mog čistog maštarenja o nekom divnom životu koje me čeka tamo negde, kad malo porastem. Nisam nikome rekla za tu emisiju, jer je to bila mamina i moja tajna. Sledeće nedelje, mama se ponovo u ponoć ušunjala sa telefonom u moju sobu i zvala emisiju da čuje proročanstvo. Sad nije mogla mene da izbegne, morala sam da čujem šta čovek ima da kaže, pošto je emisija emitovana direktno u etar, a nije se mogla sakriti ni...

 Odrasla sam u ulici prepunoj dece. Dugo mi nije bilo jasno zašto nisam mogla da ostvarim neko duboko prijateljstvo sa njima. Danas se javimo jedni drugima, ako smo u istom društvu, popričamo, kao stari poznanici i sve je to lepo. Ali tu nema bliskosti koju viđam kod ljudi koji su odrastali tako, u velikim društvima. Od svih ljudi na svetu, moja M, je jedina sa kojom sam odrasla, baš od malena i ostala u tako bliskim odnosima. Kasnije, kroz odrastanje, bilo je mnogo razloga da ne budem bliska tom osobom, nakon što smo se družile neko vreme. Tu je postojao razlog za prekid druženja. Ali, tih tridesetak dece iz ranog detinjstva i ja, nismo uopšte u bliskim odnosima. Mnogo sam razmišljala o tome, tokom godina, ali mi je sinuo mogući razlog tek u srednjim tridesetim. Do petog razreda osnovne škole, imala sam to društvo iz ulice, iz kraja. Iako sam bila stalno sa njima, nisam bila bliska ni sa kim, samo sa mojom M. Od petog do osmog razreda, imala sam najbolju školsku drugaricu, sa koj...

Pošto su moji bili veliki komunisti, u mojoj kući se Božić nije slavio. Ja nisam bila krštena, niti su moji hteli da učestvuju u bilo čemu što ima veze sa crkvom. Ni sa verom. Oni su verovali samo u ono što očima vide i što misle da je istina. Prve Božiće smo slavili kad se moja polusestra udala, jer su oni držali do tradicije. Mojima je i odgovaralo to što se moja polusestra udala za katolika, tako da smo išli tamo na ručak, večeru, slavlje, šta su već pravili. Zapravo, moj tata je retko išao bilo gde, tako da smo išle mama i ja, a tati bi uvek donosile spakovano ono što je bilo za jesti. On se uvek izvlačio na svoju bolest, pa nije išao na slavlja, ni kad je mogao, samo i isključivo kad baš mora. Ili misli da mora. A Nove Godine smo proslavili nekoliko, do moje neke desete godine života. Sa komšilukom bi se našli kod nekoga i tu proveli Novogodišnju noć. Moja M i ja smo volele biti zajedno, pa nam je bilo svejedno hoćemo li biti kod nje ili kod mene, samo da možemo praviti nestašluk...

  U ulici u kojoj sam odrasla, bilo je mnogo dece, dok sam odrastala. I svi smo se družili u određenom periodu, sem jedne devojčice, izvesne S. Ona je bila četiri godine starija od mene. Živela je kod babe i dede u jednoj maloj kućici preko puta mene i moje M. Bila je vanbračno dete ćerke tih ljudi i oženenog komšije, pa su je se strašno stideli i nisu joj dali da se druži ni sa kim. Jedini kontakt koji smo imali sa njom je bio kad bi virila kroz odškrinutu kapiju, tek toliko da joj nos i velike zelene oči provire u spoljašnji svet. Ali, kad god bi mi videle da je ona tu, dojurile bi do nje da pričamo sa njom, molili je da izađe sa nama, nesvesni sramote koju je nosila sa sobom čitav svoj život. Nama to nije bilo jasno, dok smo bili deca. Ma, nije ni danas. Ali nismo mogli da se borimo protiv njenih babe i dede. Pošto je tako retko virila kroz kapiju, bila je prava atrakcija za nas.   Kad je bila osmi razred osnovne škole, pobegla je sa drugaricom na Dunav, da se malo druže. ...

Imala sam šest godina, a on je živeo u susednoj ulici. Moja polusestra se udala u kuću pored njegove, tako da sam ga svaki put kad idem kod nje ili od nje, sretala na ulici. Iako je i on mene simpatisao i trudio se da bude na ulici kad prolazim, nikad mi nije ništa rekao. Ali mi je zato slao pisamca, gde me je pitao da mu budem cura, sa ponuđenim odgovorima DA ili NE i opcijom zaokruživanja onoga što hoću. Mnogo pisamaca mi je napisao tokom godina, ali nikad nismo pričali, iako smo mogli svaki put. Meni je on bio tako nekako čudno stidljiv. Kad bi me video, poskakivao je i okretao se po nekoliko puta, poput piruete u trku, samo da baci pogled na mene još koji put dok se ne zavuče u mrak hodnika na ulasku u njegovo dvorište. A onda bi videla kako mu je kapija odškrinuta tek toliko da može da viri iza nje, a da ga ja ne primetim. Njegov tata je otišao od njih, kad je on bio mali. Imao je stariju sestru sa kojom živeo i mamu. Mama mu je onako jako sitna žena, sa izrazito velikim nosem. A...

  Ono zbog čega sam bila tako slaba u kući, činilo me je jakom van nje. Još u vrtiću i zabavištu sam bila karakterna i jaka. Branila slabije, tukla one koji su ih ugnjetavali. Isto tako nisam htela da radim neke zadatke što bi mi vaspitačice zadale, jer mi je bilo dosadno, pa bi se sakrivala ispod stola, dok ostali rade. Onda bi vaspitačica napisala cedulju mojoj mami da dođe, a ja bi istu pročitala na putu do kuće i bacila je, prećutavši mami da je i bilo pomena o ceduljicama. Tako da je ona informacije saznavala samo i isključivo na roditeljskim sastancima, koje sam morala uredno da prijavljujem. Pošto sam sa četiri godine naučila da čitam i pišem oba pisma i pisana i štampana slova, bilo mi je strašno dosadno sve ono što je prethodilo učenju pisanja. Isto sam naučila iz dosade tablicu množenja i matematika mi je bila nešto sasvim blisko, pa mi je i taj logički deo bio isto tako dosadan. Polusestra, koja je u to vreme još uvek živela sa nama, je imala neke knjige logičkih zadata...

  Život je često kao serija u kojoj čekaš da se radnja rasplamsa do krajnjih granica izdržljivosti, zatim se desi prekid gde piše: NASTAVIĆE SE. Neke radnje se nastave u sledećoj epizodi, a druge moramo čekati godinama, da bi dale smisao koje nose u sebi. Moj život je bio prepun ovih drugih, davno započetih, nedavno dovršenih. Neke još čekaju razrešenje. Neke liče na zonu sumraka, neke na tragikomične novele, a dobar deo je više orijentisan na psihotriler varijantu.  Sećam se vrtića. Bila sam bojdžija koji je branio ugnjetavane i tada. Sa nama u grupi je bila devojčica koja je bila godinu starija od mene i imala je Dawnov sindrom. Nju su ostala deca začikavala, a ona je često podnosila sve sa osmehom na licu, tipičnim za tu vrstu bolesti. No, kad je postalo previše, onda bi se razljutila i počela da histeriše na sebi svojstven način. A ja sam, nekako uvek uskakala u situacije između te dve. Nisam dozvoljavala da je zezaju, mada ni sama nisam bila svesna njenog stanja. Igrom s...