Marija Namerno Drugačija

   Mnogo puta sam poželela da me neki vidovnjak sretne na sred ulice i da mi kaže kako će se odvijati stvari za koje sam mislila da su prave u to vreme. Toliko mnogo želja, toliko planova, toliko mogućnosti su ostale negde nekome na realizaciju, a bile su tako moje. Međutim, oduvek mislim da postoji plan za sve i da se ništa ne može dešavati pre nego što mu je vreme da se desi. A ja, nekako, nikako da dočekam to svoje. Tako mi se činilo svih ovih godina. Danas shvatam razloge i za to. Iako ja pričam stvari danas koje sam pričala i pre dvadeset godina, moje reči nisu imale jačinu tada, koju imaju danas. Jednostavno, neku tamo balavicu mnogi ne doživljavaju takvu kakva ona jeste, iako ona stoji iza svake izgovorene reči tada, kao i sada. Danas, u mojim četrdesetim, ne moram mnogo da se trudim oko objašnjavanja. Ljudi me shvataju veoma ozbiljno, čak i kad se ne trudim da budem.   Zaista je velika razlika u samo tih dvadeset godina, o kojima pričam. Onda, kad sam ja imala tih dvadeset, v

   Kad sam bila klinka, desio se slučaj pogibije oba roditelja u mom komšiluku. Deca su ostala u kući, zajedno, jer je sin bio punoletan, a u kući je još živela njihova baka, stoga je i maloletna ćerka pokojnih ljudi ostala u istom okruženju. Iskreno, pitala sam se bezbroj puta, kakve su šanse da moja deca završe sa nekim koga ja vrednujem i poštujem kao osobu koja bi bila dostojna moje dece, u slučaju moje nepredviđene smrti! Pošto sam i sama bila tri puta u mislima o samoubistvu, ponekad mislim da je samo taj momenat, kome ostavljam njih, bio odlučujući da ostanem gde sam.   Kad pogledam samo svoj život, svi vi koji ste pročitali priču mog života, znate da u uži zakonski izbor spada otac mojih ćerki, moja mama i eventualno moja polusestra. Ko god je čitao moje priče zna, da se moje devojke nekad i po mesec dana ne čuju sa svojim ocem, jer ih on ne zove! Znate i da osam punih godina ne daje redovnu, ni zakonom predviđenu alimentaciju. Kako takvom čoveku poveriti brigu o dva ljudska

  Pre podne sam imala posla u gradu. Dve linije sam menjala, da bih stigla na odredište. A usput, posmatram ljude i gledam raznolikost kojom zračimo. Gledam bakicu savijenu do zemlje u sportskoj sivoj majici i cvetnoj maksi suknji. I baš mi je lepa. Gledam divnu devojku u super uskoj zelenoj mini haljini, sa zlatnim lancem oko struka kao jedinim ukrasom. I baš mi je lepa. Gledam kratko nehajno ošišanu ženu, isto tako nehajno obučenu. I baš mi je lepa. Vidim dedu od preko osamdeset godina na klupi čeka prevoz, a na nosu mu lenonke. I baš mi je lep. Gledam par, mladi su, ona u belom šorcu, a od njega vidim tetovaže na golim potkolenicama. I baš su mi lepi. Ravne kose, ispeglane, punđe, repovi, kikice, frćkice. I svi su mi lepi. Bele bluzice, lanene haljine, letnje pantalonice, majičice na bretele. I svi su mi lepi. Vozači, bageristi, viljuškaristi, građevinski radnici... I baš su mi lepi. Danas su mi svi, baš svi bili lepi. Doterane ženice svih generacija, muškarci u košuljama, pantalon

   Oduvek imam dar, da ga tako nazovem, iako ga nije lako nositi, da vidim dalje nego mnogi. Jednostavno sam rođena sa tim. Sećam se još u osnovnoj školi, dok bih sedela u klupi i gledala ko i šta radi okolo, znala sam kako će se određene situacije završiti, gde će ko otprilike završiti kad odraste i slične stvari. Čak sam i za učiteljicu znala kuda će je život odvesti. Ali u tom periodu, iako ne pričaš o tome nikome, treba da prođe vreme, da se takva razmišljanja dokažu. Sećam se jedne devojke koja je krenula sa mnom u gimnaziju. Jednostavno je nisam videla tu, u školi. Nisam znala kud će je život odvesti, ali sam znala da neće ostati u gradu. Udala se nakon prvog srednje, živi kraj Novog Sada već godinama. Znala sam i ko hoće, a ko ne imati decu, ko će doseći veće položaje i odgovornost, ko će lagano proći kroz život, a ko se napatiti. Negde sam slutila razloge toga, ali nikad to nisam osvestila do kraja.   Danas, kroz priču sa čovekom, mogu da odredim mnogo toga. Vidim srž. Vidim

  Čitam dosta tekstova o tome kako svi zasigurno znamo prave recepte za ovo ili ono. Ako smo mi prošli taj jedan način rešavanja problema, mora biti da smo otkrili univerzalni put za sve i svakoga, te ga stoga tako velikodušno delimo kao takav. A da li je baš tako ili bi trebali premeriti iz više uglova?  Da, istina je da bi svi trebali živeti u miru i da postoje neki univerzalni recepti kojih se većina nas može pridržavati. Bar u našem okruženju. Ali to opet nije pravilo za sve. Primera radi, možemo mi našu žensku decu da učimo da slede svoje snove, jer smatramo da je tako najbolje za njih. Ali da li mogu svi tako za svoju? Posebno u zemljama gde vladaju hiljadama godina ubeđenja da su žene manje vredne, te ih odmalena tretiraju kao potrošnu robu, bez prava glasa? Gde se žena boji i da ima san? A kamoli da priča o njemu?    Neki dan čitam status mlade majke koja je razvedena i sva ponosna priča kako nije bila tu svaki put kad je njeno dete povredilo koleno, imalo temperaturu ili već

Ne znam iz kog razloga me muči više nego obično pitanje rodne ravnopravnosti. Ali ne mogu da ne primetim da je i to postalo nešto što mi se ne sviđa kao generalni poredak u svetu. No, svet je velik za mene malu, pa sam se fokusirala na ono što sam iskusila, videla, osetila, spoznala. I sama sam bila uskraćena za odrastanje u ženskom svetu, jer sam bila "tatin sin" koji je služio za popravljanje usisivača, telefona, pegle i ostalih sitnih kućnih aparata. Ili za fizikalisanje u smislu baštenskih radova ili građevinskih. Sećam se jedne prilike kad mi je mama dala zadatak da utabanu zemlju u šupi prekopam i izravnam, da bi sad već pokojni zet došao sa svojim radnicima, pobacao šut i zalio betonom. To mi je bio popodnevni zadatak koji, ukoliko ne obavim, neću smeti da izađem sa društvom naveče. Kako je šupa dugačka deset, a široka četiri metra, pozvala sam dve, tada najbolje drugarice da mi pomognu. Obe su mislile da se šalim sa njima! Jedna nije ni pokušala da uzme ašov u ruke

Trenutno se kod mene dešava brdo stvari koje treba razrešiti. Suočavamo se sa stvarima koje nam svima teško padaju, ali idemo napred. Imamo cilj koji želimo dostići, a dolazak do njega znači upravo ovo što radimo- suočavanje sa stvarima koje moraju biti rešene.   Interesantno je da, kad sam počela pisati blog, monitor od računara prestao da radi, zbog problema sa strujom koji smo imali u ovom podstanarskom stanu. Mesecima smo muku mučili sa tim problemom. U međuvremenu, zamenili monitor, ali je i on prestao da radi vrlo brzo, te smo koristili internet isključivo preko mobilnih telefona. U međuvremenu, kupila sam lap top kojim sam se služila nekoliko meseci. Juče, vrlo bitan dokument trebam da obradim pre nego ga prosledim dalje. Moj sin uzme sredstvo za pranje prozora koje sam odložila dok mi ponovo ne zatreba i skoro natopio moj lap top! Sa sve krpom za brisanje u drugoj ruci, koju, naravno, nije upotrebio!    Nekoliko ljudi mi je sugerisalo da to mora da je "znak" da tre

      Naša mačkica je postala majka dva predivna mačeta pre tačno deset dana. Posmatram nju, prvorotku, kako se ponaša prema svojoj deci. Najčešće je kraj svojih mladunaca, leži kraj njih tako, da im je uvek na dohvat ruke, kad požele da sisaju. Ako joj priđem, prede, mazi se, izvrće se na leđa, da joj mazim stomak, pri tom pazivši da ne povredi mačiće. Toliko je divna, kraj svojih bebica i toliko posvećena njima, da sam joj nekoliko puta bukvalno odnela hranu i držala joj dok ne pojede, dok je dojila svoju mladunčad. Jednostavno, oni su preči od svega ostalog! Ona nekad toliko jurne iz sobe i ode pravo u njen toalet, da to izgleda kao da je neko katapultirao. Ako bebice zakmeze, ili ispuste bilo kakav zvuk, ona je kod njih, pre nego što sam ja i glavu okrenula da ih pogledam. Nekako, čini mi se da majka mačkica non stop doji bar jedno mače, ili oboje. I nije joj teško da bude tu za svoju decu. Uživa u tome. Nisam jednom naišla na situaciju gde je ona toliko umorna, da spava ili je u

    Mnogi imaju problem u komunikaciji sa mnom, misleći da teško prihvatam sugestije da nešto promenim u razmišljanju i ponašanju. Ja ne mislim da je tako, jer sam svesna svojih promena uzrokovanih uvidom nekih ljudi sa kojima komuniciram. Skoro uvek znam ko je koju promenu prouzrokovao kod mene. Nije u pitanju to, da li ću se promeniti, jer smatram da se svi svakim danom menjamo, već način na koji se dešava ta promena. Zapravo, teško je sa mnom. Oduvek to tvrdim, zato što znam sebe, svoje širine i dubine, te znam da sam te stvari koje mi ljudi pokušali nametati, prošla u prvom krugu razmišljanja o tome.    Bukvalno mi smeta kad zatražim pomoć, što je ekstremno retko, a ljudi pokušavaju da mi pomognu besmislicama. Za mene, to zvuči toliko glupavo, da ne znam ni kako bih to opisala. Ako kažem da treba da rešim problem sa ćerkom, a neko me pita da li probala da razgovaram sa njom??? I onda mi spočitava kako pokušava da mi pomogne, a ja odbijam???? Pa, odbijam, naravno i hvala na pokuša

  Mi se, kao, mnogo zalažemo za prirodnije načine života, ispravnije itd itd itd. Ali praksa govori nešto drugačije. Čini mi se da su oni koji se bore, za koje se čuje, nekako uvek glasna šačica ljudi, dok ostali žive uljuljkani u svoja večna uverenja i uživaju u njima, neki čak i nesvesni da se iko bori za drugačije. Tako ja vidim sve borbe za bilo šta u svetu. Zašto tako mislim? Da je većina zaista dala glas nečemu, to bi se promenilo! Počevši od mira u svetu, do nekih načina života pojedinaca. Gde god pogledam, isto je.   Pomalo mi smeta i to odvajanje u grupice koje veruju u jedan cilj, a zapravo im je taj cilj samo jedna dodirna tačka, te drugačije od njih sputavaju, omalovažavaju i kinje. I obavezno se brane kako oni to ne rade. I svi su ostali na krivom putu! Nekako mi je ludo sve to, čini mi se namerno, seckanje ljudi na još više podela. Koje god učenje postoji, ono postoji u nivoima, da se tako izrazim. Te iako ljude spaja sam osnovni pojam, oni su unutar njega podeljeni na

  Duboko verujem da svi želimo pomoći sebi. A isto tako verujem da mnogi žele pomoći i drugima. Pomoć drugima je, po meni, diskutabilna stvar, jer mnogi koji nisu spoznali sebe, misle da znaju šta je drugima potrebno, bez da pitaju, stoga i pogreše. Svejedno, mislim da mnogi iz dobrih namera rade stvari koje rade. Čak je i Hitler mislio da radi dobro za celo čovečanstvo, stoga ne želim sada razmatrati namere.   Ovaj tekst bi trebao da priča o radu na sebi, u onom najintimnijem obliku. Kao neko ko smatra da ima zdravu logiku, ne mogu da ćutim više o tome, jer vidim ponor kojim ljudi kreću, a koji je toliko besmislen, da prosto boli. Kao prvo, nije mi baš previše jasno zašto ljudi ne rade sa samima sobom, kad to jeste rad na sebi? Zašto dozvoljavamo sebi da dajemo moć drugima i upravljaju nama kao marionetama? Ako i ne znamo odakle krenuti, dovoljno je odvojiti vreme za sebe i imati nameru da želimo uraditi to i to, te osluškivati sve što nam savest, instint ili osećaj kaže. Apsolutno

   Sinoć, već osetno umorna, krećem na spavanje, ali.. Pre toga, moja trudna mačka se toliko mazila sa mnom, da mi je bilo žao da je ostavim. U jednom trenutku, počne da mi gricka dlan i da me zove da idem sa njom. I krenem, znajući da je veliki dan za nju došao- prvi put će da postane majka. S druge strane, nikad nisam bila počastvovana zvanjem da prisustvujem samom činu poroda mačke, iako sam odrasla sa mnogo mačaka i mačića. Zaboravih nameru da odem na da legnem, pratim nju koja mjaukne i okrene se da vidi da li je pratim. Odvede me na rezervni krevet u dečijoj sobi, gde inače voli da boravi. Igrom slučaja, stari jorgan je bio opran i složen preko kreveta, te se ona samo uvukla ispod njega.    I krene priprema. Pošto ne može da se porodi tako, na krevetu, pošaljem moju S. po mušemu od moga sina, da prostremo pod mačku. Ja držim moju porodilju u rukama, koja me s punim poverenjem gleda, dok moja S. namešta mušemu i stavlja prekrivač mekani preko nje. Spuštam mačku, a ona traži da b

  Postoji ono nešto što spaja ljude u celom svetu, ono nešto što nije objašnjivo rečima, ali je sveprisutno. Zbog toga je ovaj naš svet jedno veliko selo. Selo gde se slični spajaju i prožimaju u sveukupnoj tapiseriji duša, želja i stremljenja. I uvek je neko za nešto tu. Nikad bez razloga. Neki su tu da nas nauče nečemu, a neki da dođu i ostanu. Mesto, u kome još živi onaj divni duh davanja i pružanja, a koji nam je toliko potreban jer prožima toplinom svaki takav akt. Mesto u kome smo potrebni jedni drugima.    Gospodin Vjekoslav Nemeš, rodom iz Novog Sada, pre dvadesetak godina se otisnuo u beli svet, gde živi i radi od tada. To je čovek koji je saznao za problem koleginice Tijane Grujić, te želi da pomogne. Njegov stvaralački opus je veliki, specifičan, zaista nesvakidašnji, pleni pažnju i traži još. Kao takav, stvorio je sebi uslove za rad i život. Ono što je drugačije kod njega je želja da pomogne. Želi da pomogne svojoj koleginici da pređe granice naše zemlje i predstavi svoj

  Kao neko ko je majka četvoro dece, logično različite i po uzrastu i po karakteru, imam potrebu da ispričam neku zanemarljivu razliku između imati jedno ili više dece. Ovo ne govorim zato što krivim bilo koga za bilo šta, već prosto zbog poistovećivanja majki sa jednim i više dece. Ne, nije isto. Zapravo, nije isto ni raditi jedan ili više poslova, zar ne? Pošto je svako dete jedinka za sebe, možemo taj višestruki majčinski posao gledati i tako, parcijalno. Pošto mi, koje imamo više dece, moramo proći i fazu sa jednim ili dva deteta, itekako dobro znamo razliku između te cifre i još dvoje pride. Eto, samo ću u svoje ime da zborim.   Dakle, razlika je mnogostruka. A evo detaljčića. Dok su moje drugarice sa jednim detetom kukale kako im je mašina oprala veš, te su čak morale da ga prošire i prate da se ne presuši na ovakvim vrućinama, ja sam oprala tri do četiri u toku istog dana. Radila je ona, radila sam i ja. Ona je skuvala mini ručak za njih troje, ja malo veći za nas više. Prizna

  Preko tri stotine žena su bile moje klijentkinje, od kako sam u Novom Sadu, u protekle dve godine. Imala sam veliku potrebu da napišem jedan ružan tekst o ovoj temi, ali sam se predomislila. Ipak, to nisam ja. Ovo sam ja: žene su izgubile dostojanstvo!! To je danas veliki problem, jer sa dostojanstvom odlazi sve ono što je preko potrebno da se živi normalno. A tek kad živimo normalno, možemo i da se nadograđujemo. Dakle, problem je u dostojanstvu!    Šta je dostojanstvo, uopšte? Za mene, to je podvlačenje crte na granici koju ne želim da pređem, kad su međuljudski odnosi u pitanju. Dostojanstvo je za mene odbrambeni štit od svega što ne želim u svom prisustvu. Dostojanstvo je za mene stav koji zauzimam. Dostojanstvo je balon u kome postoji ono što sam osvestila kod sebe i stavila čuvare da štite to što je meni sveto. Čuvari su moji ego ispadi. Preko potrebni da sačuvaju ono što želim da bude sačuvano. Dostojanstvo je nešto što ili imaš ili izgradiš, a onda čuvaš kao najveće blago n

   Kad sam upoznala ženu fantastičnih očiju, šarmantnu do besvesti, zanimljivu, duhovitu, nisam ni slutila da će, zapravo vrlo brzo, postati neizbežni deo moje svakodnevice, jer energija koju ona ima, duhovitost, originalnost u izražaju plene moju pažnju. Volim drugačije, volim unikate, volim kad neko poseduje kvalitet i nadograđuje ga. Njen talenat je neosporan, njena priča fantastična. Do sada. A mislim da će biti mnogo velika, samo joj treba dati vremena.   Volim ljude koji zrače. To najbolje vidiš kroz oči. Sijaju onim posebnim sjajem, znanim posebnima. Ona ga ima. Tijana je neko ko je uleteo u moj život i uneo drastične promene u njega. Ne poznajemo se dugo, ali se poznajemo dobro, rekla bih. Zašto? Prosto klikneš i to je to. Sa njom se upravo to desilo. Klik! Klik na upoznavanju, klik kroz komunikaciju, klik kroz energiju, klik kroz emociju... Sve je tu, sve kroz smeh, radost, lepršavost, jedinstvenost. Tijana je neko koga jedva čekam da čujem. Prepuna doživljaja, dogodovština

Kad sam napunila osamnaest godina, naveliko je već bila jedna "idilična" politička slika u zenitu. Kao mlada, buntovnik, ukoliko je previše nečega, bilo čega ili koga, mene bi to jako iritiralo. A u ono vreme, ne postoje vesti, zabavna emisija ili bilo koja druga koja nije spominjala aktuelnog predsednika i njegovu politiku. Ne ulazim u ispravnost ili ne njegove vladavine, već svoje poimanje njega kao prezastupljenog u mom životu, iako sam televizor imala priliku da slušam (iz neke druge prostorije) dok je moj pokojni otac vredno pratio sve te vesti i dešavanja. Stoga, kad sam prvi put izašla na glasanje, ne znajući ničije programe ni obećanja, glasala sam za nekog drugog. Samo da njega više ne vidim u tolikoj meri na tom televizoru, a ni u medijima. Ti izbori su poništeni, a njegova vladavina se nastavila i posle njega.    Sve u svemu, ako se po jutru dan poznaje, nikad niko nije izabran od onih za koje sam glasala. Zaključujem da nemam puno veze sa političkim aktuelnostim

   Ne znam zašto se prisećam ponekih trenutaka koje su mi bile pravi miks u preživljavanju. Sinoć je moja trudna mačka, sedela naslonjena na leđa o jedan radni deo nasuprot celoj ostaloj postavi u kuhinji, čekajući miša da se pojavi. Baš je bila smešna tako, u položaju poput čoveka. No, skočila je u jednom trenutku i uhvatila svoj plen, samim tim rešila nas muka i traženja. Obično joj, jadnici, ukrademo ono što uhvati i oslobodimo. Tako da imamo mnoštvo bezrepih guštera vraćenih u dvorište i ponekog miša kojeg je uhvatila dole, u šupi i unela u kuću, da nas nauči kako se lovi. Skoro sve smo uspeli vratiti napolje. A ovog od sinoć... čini mi se da ga je ona i unela u kuću, te da joj je pobegao i tako završio na našim visećim elementima u kuhinji. U svakom slučaju, noćas ga je i uhvatila, a mi smo joj prepustili da sa njim radi šta hoće, po principu- trudnici valja ugoditi! Pojela ga je, naravno.    A ja sam do negde dva sata prala elemente, suđe i vraćala sve u prvobitno stanje. Nisam