Skip to main content

Prvi put! Ooooo, divni prvi put i priča o alimentaciji

    Mnogi imaju problem u komunikaciji sa mnom, misleći da teško prihvatam sugestije da nešto promenim u razmišljanju i ponašanju. Ja ne mislim da je tako, jer sam svesna svojih promena uzrokovanih uvidom nekih ljudi sa kojima komuniciram. Skoro uvek znam ko je koju promenu prouzrokovao kod mene. Nije u pitanju to, da li ću se promeniti, jer smatram da se svi svakim danom menjamo, već način na koji se dešava ta promena. Zapravo, teško je sa mnom. Oduvek to tvrdim, zato što znam sebe, svoje širine i dubine, te znam da sam te stvari koje mi ljudi pokušali nametati, prošla u prvom krugu razmišljanja o tome.
   Bukvalno mi smeta kad zatražim pomoć, što je ekstremno retko, a ljudi pokušavaju da mi pomognu besmislicama. Za mene, to zvuči toliko glupavo, da ne znam ni kako bih to opisala. Ako kažem da treba da rešim problem sa ćerkom, a neko me pita da li probala da razgovaram sa njom??? I onda mi spočitava kako pokušava da mi pomogne, a ja odbijam???? Pa, odbijam, naravno i hvala na pokušaju rešavanja mog problema, ali ja sa mojom decom komuniciram svaki dan, beskonačnim razgovorima, gestikulacijama, migovima i svim što verbalna i neverbalna komunikacija znači. Dakle, logično je da sam pričala sa sopstvenim detetom. Možda grešim, ali meni takve gluposti nisu pomoć. Naprotiv, maloumnost. Ne samo da sam pričala sa detetom, već sam primenila i sve tehnike koje su mi poznate i koje su mi usput pale na pamet da bih rešila tu situaciju, ali bezuspešno! Zato je ta situacija ostala kao problem! Dakle, pored tolikih pokušaja da mi pomognu, mnogi ljudi su me samo iritirali na već tešku situaciju. To je razlog zašto ni ne volim da tražim pomoć. Zapravo, postojala je samo jedna osoba u mom životu koja je shvatala značaj toga, kad već izgovorim da mi je potrebna pomoć. Samo ta jedna jedina osoba je razumela da sam do tada uradila apsolutno sve što sam mogla i znala, ali da nije bilo efekta. Zato sam samo sa tom jednom jedinom osobom i volela da pričam o takvim stvarima, o kojima nisam mogla ni sa kim drugim.
   Desilo se to pre neki dan! Igrom slučaja, mada to ne postoji, u poseti nam je bila jedna divna žena, koja ima sličnu životnu priču, te slična interesovanja u meni bitnim sferama poput mene. I kroz priču, tako mi je lepo i direktno ukazala na veliki propust koji se desio u mojim pripremama za budući projekat, da sam ostala zatečena! Izuzetno cenim direktnost, argumente potkovane činjenicama ili dobrim iskustvom. A ona je uprla prstom u ono što sam pokušala da otpustim linijom manjeg otpora, a zapravo ekstremnog pritiska na mene samu. Nikad se nije desilo da sam krenula da radim nešto, a da nisam pokrila sve što je potrebno, svaki detalj, svaki kutak, svaki aspekt onoga što radim. Zato je i teško naći to nešto što nisam. Tada mi je ta divna, plemenita, razumna, iskustvena žena ukazala na jedan i to ogroman, krucijalan propust! O čemu se radi? Nadam se da će svi koji su u sličnoj situaciji shvatiti važnost ovoga i napraviti prave korake što pre, da ne bi prošli kao mi...
   Naime, onog momenta te davne dvehiljade i devete godine, kad sam slušala kako će moj sada bivši muž da daje redovnu alimentaciju ne samo za njegove dve biološke ćerke, već i za moju J., kojoj je bio očuh, kako će da daje za njih sve što treba, neovisno o razvodu, kome smo upravo prisustvovali. I upravo tu, na sred sudnice, odlučila sam da mi je najpametnije preuzeti kompletnu odgovornost i za sebe i za svu moju decu, jer su to priče koje ne piju vodu. Ni najmanje. Danas, toliko godina kasnije, mogu samo da kažem koliko sam bila u pravu oko toga! Toliko puta isti izgovori oko alimentacije, slušanje kako nema ni za sebe, nema šta da jede, dugovi, krediti i slično... Bilo mi je muka i slušati to, stoga smo živeli tako da nam je alimentacija služila za prijatno iznenađenje. Ili ne. Kako život ide dalje, devojke rastu, tako smo došli u situaciju da pravimo velike pripreme za projekat kojem želimo da se posvetimo ceo život. Kao uslov za iskren ulazak u priču, ne možemo za sobom ostaviti repove u smislu nerešenih odnosa. Kako su moje devojke sa mnom preživele sve što je bilo da se preživi, sa moje strane nema nerešenog ničega. .Na videlu je i dobro i loše. I sve se zna i o svemu se priča. Ali sa njegove strane, ostala je alimentacija. Ostalo su devojke prihvatile kao takvo. Ne čuju se baš redovno, ni ne vide, pričaju koliko mogu i to je to. I tako sam ga pozvala da mu saopštim da je vreme da se i to reši, nakon osam godina. Jer ako ja to ne rešim danas, moja V. će morati za nepuna dva meseca, kad napuni osamnaest, a to ne želim. Bilo mi je neverovatno sve što se dešavalo u vezi toga, jer je, po navici, kukao kako nema, a onda čak i tražio da ne pričamo o tome! Ko to mora znati, jel? Pa evo, znamo mi. Znamo mi koliko je meseci bilo bolnih jer su mislile da rođenog oca boli uvo za njih, jer ne pita imaju li šta pojesti i popiti, za obuti ni obući. Boli svaki mesec kad sam se trudila da budem dvoje, a jedno sam. Boli svaki put kad smo slušali izgovore o tome kako je tamo neko drugi bitniji od njegove dece. Boli jer znamo da .... no, nema veze. Boli i činjenica da sam ja bila luda tolike godine i da sam mislila da sam jaka, te da mogu sve sama. I mogla sam, po veliku cenu. Bez potrebe. Da sam to uradila na vreme, danas se ne bi nakupilo toliko toga i ne bi bilo kontra pretnji i ko zna čega još sve ne... Zato molim sve one koji prolaze isto, uradite to odmah! Vaša deca imaju prava na život svaki dan, ne kad nekome padne na pamet da je vreme.....

Comments

Popular posts from this blog

Ja u očima drugih

Iz neobjašnjivih razloga, kad sam zašla u neke tinejdžerske godine i počela komunikaciju sa momcima, simpatijama, onima kojima sam se ja dopadala, nikad nisam bila stidljiva. Niti sam pokazivala da osećam da, zbog mojih fizičkih nedostataka ili osećaja potpuno bezvredne individue, nemam samopouzdanja. Naprotiv, svi su me doživljavali kao izuzetno samouverenu osobu. Dešavalo se da mi neki ljudi, godinama kasnije, priđu i kažu da su bili ludo zaljubljeni u mene, ali mi nisu smeli prići ni spomenuti to, jer su mislili da bi ih grubo odbila. Odbila da, grubo verovatno ne, ako ne preteraju neke granice. I nikad mi nije bilo jasno kako sam se to ponašala, šta je to napravilo taj štit oko mene, da je samo jedna osoba na svetu primetila da nešto krijem, i da se ne ponašam u skladu sa onim što osećam, moj najbolji drug iz onog velikog društva, Ć.   I nikad nisam bila od onih cura koje nešto posebno pate posle raskida sa momcima, gube glavu ili bilo šta slično. Kad se priča završi, ona je gotov

Vesna Mihajlović

    Za mene, vreme kad smo priključili internet, je bilo nešto najbolje što je moglo da se desi. Po prirodi radoznala, a vrlo skučenog izvora informacija do tada, meni se otvorio prozor za švedski sto informacija. Naravno da mi je bilo jasno da nije svaka tačna, ali je bilo bitno da su tu negde i one prave. Meni je bilo teško doći do informacija pre interneta i zato što je materija koja me privlači u ono vreme bila negde skoro pa tabu- tema. Ne za mene, kojoj nije bilo teško pitati, već za druge koji mahom nisu imali pojma o čemu pričam. A vrlo često je moja okolina smatrala moja interesovanja čistim besmislicama.  I odjednom dolazi taj famozni google, sa svim što me interesuje na jednom mestu. Meni engleski nije strani jezik, dosta dobro baratam njime, ali mi je logično bilo da kuckam pitanja na srpskom. Ono što je interesantno, svaki put kad bih ukucala nešto i pritisnula tražilicu, jedno mesto se uvek pojavljivalo kao odgovor. Tu su bile informacije o teorijama zavera, o vanzemaljc

Smrt mog muža

  Živeli smo skoro godinu dana zajedno. Za to vreme, tih devedeset i treće i devedeset i četvrte smo obišli njegovu rodbinu u obližnjim mestima, bili kod njegovih rođaka u Borovu Naselju. Odatle se skoro celim putem vratili peške, jer nije bilo prevoza, a on je morao na posao sutradan. Bili kod mojih na severu Srbije. Izlazili,  zabavljali se, smejali, planirali, uživali. Da nije bilo uticaja sa strane.    Moji roditelji su, bez obzira na to što sam ja bila u drugom stanju, insistirali da mi vodimo život onako kako su ga oni zamislili. Neću da grešim dušu, mama je tu bila glavni akter. Tata bi dolazio sa njom u kontrole i po nekoliko puta dnevno. Da vide da li smo se probudili, šta smo jeli, da li sam skuvala, šta sam skuvala, da li sam oprala veš, spremila kuću, namestila i razmestila krevet, ko nam dolazi u goste, kako se ponašam, šta sam kome ispričala, zašto sam ispričala.... Valjda je bila sreća što mi je sama trudnoća bila takva da sam jako malo spavala. Oko sat i po do dva u to