Ne znam zašto se prisećam ponekih trenutaka koje su mi bile pravi miks u preživljavanju. Sinoć je moja trudna mačka, sedela naslonjena na leđa o jedan radni deo nasuprot celoj ostaloj postavi u kuhinji, čekajući miša da se pojavi. Baš je bila smešna tako, u položaju poput čoveka. No, skočila je u jednom trenutku i uhvatila svoj plen, samim tim rešila nas muka i traženja. Obično joj, jadnici, ukrademo ono što uhvati i oslobodimo. Tako da imamo mnoštvo bezrepih guštera vraćenih u dvorište i ponekog miša kojeg je uhvatila dole, u šupi i unela u kuću, da nas nauči kako se lovi. Skoro sve smo uspeli vratiti napolje. A ovog od sinoć... čini mi se da ga je ona i unela u kuću, te da joj je pobegao i tako završio na našim visećim elementima u kuhinji. U svakom slučaju, noćas ga je i uhvatila, a mi smo joj prepustili da sa njim radi šta hoće, po principu- trudnici valja ugoditi! Pojela ga je, naravno.
A ja sam do negde dva sata prala elemente, suđe i vraćala sve u prvobitno stanje. Nisam sinoć sve završila, ali sam se setila jednog dana, u mojoj kući u gradu u kom odrastoh. Nekako se potrefilo da sam krenula od spavaće sobe. Sredila je komplet, pentrala se po regalima, da prebrišem svaku mrvu prašine sa njih, prozore, zavese, sredila garderobu, usisala, oribala. Kad sam kompletirala tu sobu, prešla sam u dečiju, odradila isto, pa u predsoblje, kupatilo, špajz i negde u pola noći, završavam sa kuhinjom. Samo još da u sudoper prospem vodu iz posude iz koje sam prala poslednje prašnjave delove. Primetim da voda ne odlazi baš najbolje. U sledećem trenutku, sifon se otkači i svu tu prljavu vodu ispusti u deo ispod sudopere, a moja tek oprana kuhinja, bude zalivena ispod radnih delova. Ni na trenutak se nisam naljutila. Naprotiv, smejala sam se. Zašto, ne znam, ali jesam. U pola tri noću, umorna od svih poslova, misleći da završavam, moram ponovo da operem kuhinju i smejem se. I zaista, ponovo pomerim radne elemente, šporet, frižider i prebrišem. Zatim deo ispod sudopere, svo suđe ponovo operem, prebrišem i vratim na mesto.
Koliko se samo puta desilo da planiram da odem na spavanje sa decom, jer sam umorna, a završim tako što se smejem do besvesti u nekim slatkim razgovorima sa nekim dragim fb prijateljima. Zasigurno će se prepoznati osoba sa kojom sam celu jednu noć pričala o pranju veša i svim tragikomičnim momentima oko toga. Sa nama su pričala i dvojica motorista, onih zadrtih. Jedan od njih je oženjen, ima dvoje dece, te je imao bezbroj pehova u nameri da pomogne ženi pri pranju veša. Stoga su često ostajali u obojanom donjem vešu. Ali mi je najzanimljiviji momenat bio od ovog drugog, kome je život motoriste toliko u krvi, da je bio oženjen ženom koja ga je pratila na proputovanjima motorom. Živeli su tako kojekuda po svetu, a on bi, gde god se nađe, popravljao motore i od toga zarađivao za život. Jednom prilikom, prao je veš i ubacio njenu crvenu čarapu u beli veš, te ga celog porozio. Ne bi to bilo strašno, da nije bilo leto, da nije nosio bele potkošulje ispod kožnog prsluka sa silnim amblemima moto klubova i da nije trebao da ide na godišnji lekarski pregled, sa sve rozim donjim vešom! Ne znam koliko je verovatno poverovati, ali mi smo zaista celu tu noć pričali samo o tome. Toliko dugo dok nije svanulo, a onda niko od nas četvoro nije otišao na spavanje, jer smo već zašli u dnevne obaveze koje potiru vreme za san. I nije nam smetalo. To je bila noć kad mi je moja J. iz tamo neke daleke sobe došla reći da sam probila zvučni zid koliko se glasno smejem, ali je toliko slatko, da se i ona smejala sa mnom, ne znajući čemu!
Možete li zamisliti toliku količinu smeha, da ste trgovac, koji nije u stanju pričati, a morate poslužiti mušteriju? Meni se to jako često dešavalo, recimo. Mnogo, mnogo puta bi se toliko zasmejali nas obično troje, da bi onaj koji još može da funkcioniše služio sve mušterije, jer smo nas dve ili dvoje prosto u tom momentu neuračunljivi. Plačemo od smeha, klečeći jednim kolenom na prašnjavom betonu, inače bi popadali. Kako da zaboravim scenu kad moj kolega pakuje robu na završetku smene i prilazi mu čovek, onako... nikad ne bi pomislio da bi kupio nešto više od nužno potrebnog. I prilazi, nas dvoje trgovaca se smejemo. Čovek gleda i traži pola kilograma belog luka, moj kolega mu spakuje. Ma hajde, uzeće kilogram. Pa još jedan. Pa još.. Gleda ga moj kolega, pa već nervozno poče da ispituje što će mu toliko belog luka, a sve gleda koliko njemu ostaje za dalju prodaju. Ja znam da on ne može beli luk da nabavi svaki dan, kao ostalu robu i da je to razlog njegovog "vaganja situacije", ali da je smešno- jeste. Čovek na kraju gleda u onu korpicu, ostalo još malo, pa traži da mu kolega spakuje sve. A moj kolega skoči i poče da galami: "Neću! Ne dam! Šta ću ja sutra prodavati?!" Ja sam već u komi od smeha, a čovek nastavlja:" Molim te, molim te, pa molim te prodaj mi još to malo!" Jedva ubedismo mog kolegu da proda svoj najskuplji proizvod! Muke žive, smešne, zauvek smešne... Istom kolegi došla žena da pita jesu li dinje slatke. On odgovara da jesu, kao on. Žena ga pogleda i ode! Sa njim ima baš dosta situacija koje uvek mame smeh u srce i dušu. I uvek je zanimljivo. I nakon toliko godina, retko se čujemo telefonom, ali kad god razgovaramo, njegova žena već zna. Ako se toliko smeje i toliko "dugo" priča, onda priča sa mnom. A onda nas dve nastavimo. Divan je to osećaj i posle toliko vremena, biti isti, dobar.
Setih se i situacije kad sam isprobavala neki karmin od moje J. I baš je bio lep, dok nisam shvatila da je to onaj koji se ne skida dvadeset i četiri sata! A bio je baš drečavo crven. Logično, jel da? Da je bio moje boje, skinuo bi se odmah...Sutradan u rano jutro, na poslu, izgledala sam kao neko ko je iz noćnog provoda došao pravo na posao. Ceo dan sam se šalila kako sam baš tako dospela sa sve crvenim karminom na posao.
Setih se i situacije kad sam zvala majstora da mi popravi rernu. Nikako čovek da ode, a komšinica me čekala na kafu već preko sat i po. Na kraju, ona došla kod mene, ali ja ne mogu da kuvam dok on ne završi. U to vreme nismo imali drugi način za kuvanje kafe. Kad ona mene opomene da obučem nešto gore, pošto sam bila u gornjem delu kupaćeg kostima. Čim sam to uradila, on je završio i otišao. Ma na pamet mi nije palo da je to razlog toliko duge popravke. Sem toga, bilo je skoro četrdeset stepeni napolju, da sam muško, šetala bih u kupaćem, msm, donjem delu.
Jednom, to je bio prvi put da sam baš izletela iz kuće da "izluftiram glavu" Deca ostala sa bivšim mužem, tadašnjim aktuelnim, a ja otišla u nameri da sam sama prošetam kraj reke i izduvam se na taj način. Ma, nisam ni jedan ćošak prošla, komšija ide u šetnju, radi zdravlja, obgrli mi ramena, silno obradovan što me vidi. A ja, besna, ljuta i razočarana što nisam sama. Šta ću, idemo nas dvoje. Pridruži nam se čovek na besnom motoru koji se žali kako žena neće da ide nigde na godišnji, a on joj nudi bukvalno bilo koju destinaciju na svetu! I ja ga pitam čime se bavi kad toliko ima. Gurka me komšija, gurka da ćutim, ali ja besna, ne mogu. Govorim kako bi ja radila posao koji bi mojoj deci doneo takve momente. On se samo nasmeja i ode motorom, a komšija se okrene, pa mi kaže:" Marija, on je reketaš!" A jbg, ni to ne mogu.
Neko veče, igram sa mojom V. i S. uno. Podseti me moja V. na izmišljenu reč koju je izgovorila pre nekoliko godina u razgovoru sa mojom S. gde se S. toliko naljutila da nije htela da priča sa V. I tako godinama, s vremena na vreme, moja V. izgovara tu reč, na koju moja S. poludi. Ja sam na to skroz zaboravila, jer dugo nisam čula, do neko veče. Igramo uno, dakle i moja V. kaže mojoj S.:" Što si tako kopresna?". Moja S. ustaje, odlazi od stola, dok smo se nas dve zasmejale najstrašnije. Moja V. zato što ta fora pali godinama, a ja zato što ne mogu da verujem da joj još nije rekla da je to izmišljena reč. I jako smo se zasmejale, tj nadovezale smeh na prethodni, te ne možemo prestati. I taman kad smo pomislile da je utihnuo, ide pesma:" Lažeš zlato, lažeš dušo..." I naravno, nova navala smeha. Sad nešto mislim, možda je vreme da moja S. sazna istinu o kopresnosti...
I kad sve ovo sagledam, setim se i razmislim, ipak sam se najviše smejala sa mojom kumom M. Sa njom bih bukvalno završavala ispod stola, sa grčevima u stomaku, obrazima i vilici. I to je nekako bio vrhunac svih trapavih momenata, svih nezaboravnih, velikih...
A ja sam do negde dva sata prala elemente, suđe i vraćala sve u prvobitno stanje. Nisam sinoć sve završila, ali sam se setila jednog dana, u mojoj kući u gradu u kom odrastoh. Nekako se potrefilo da sam krenula od spavaće sobe. Sredila je komplet, pentrala se po regalima, da prebrišem svaku mrvu prašine sa njih, prozore, zavese, sredila garderobu, usisala, oribala. Kad sam kompletirala tu sobu, prešla sam u dečiju, odradila isto, pa u predsoblje, kupatilo, špajz i negde u pola noći, završavam sa kuhinjom. Samo još da u sudoper prospem vodu iz posude iz koje sam prala poslednje prašnjave delove. Primetim da voda ne odlazi baš najbolje. U sledećem trenutku, sifon se otkači i svu tu prljavu vodu ispusti u deo ispod sudopere, a moja tek oprana kuhinja, bude zalivena ispod radnih delova. Ni na trenutak se nisam naljutila. Naprotiv, smejala sam se. Zašto, ne znam, ali jesam. U pola tri noću, umorna od svih poslova, misleći da završavam, moram ponovo da operem kuhinju i smejem se. I zaista, ponovo pomerim radne elemente, šporet, frižider i prebrišem. Zatim deo ispod sudopere, svo suđe ponovo operem, prebrišem i vratim na mesto.
Koliko se samo puta desilo da planiram da odem na spavanje sa decom, jer sam umorna, a završim tako što se smejem do besvesti u nekim slatkim razgovorima sa nekim dragim fb prijateljima. Zasigurno će se prepoznati osoba sa kojom sam celu jednu noć pričala o pranju veša i svim tragikomičnim momentima oko toga. Sa nama su pričala i dvojica motorista, onih zadrtih. Jedan od njih je oženjen, ima dvoje dece, te je imao bezbroj pehova u nameri da pomogne ženi pri pranju veša. Stoga su često ostajali u obojanom donjem vešu. Ali mi je najzanimljiviji momenat bio od ovog drugog, kome je život motoriste toliko u krvi, da je bio oženjen ženom koja ga je pratila na proputovanjima motorom. Živeli su tako kojekuda po svetu, a on bi, gde god se nađe, popravljao motore i od toga zarađivao za život. Jednom prilikom, prao je veš i ubacio njenu crvenu čarapu u beli veš, te ga celog porozio. Ne bi to bilo strašno, da nije bilo leto, da nije nosio bele potkošulje ispod kožnog prsluka sa silnim amblemima moto klubova i da nije trebao da ide na godišnji lekarski pregled, sa sve rozim donjim vešom! Ne znam koliko je verovatno poverovati, ali mi smo zaista celu tu noć pričali samo o tome. Toliko dugo dok nije svanulo, a onda niko od nas četvoro nije otišao na spavanje, jer smo već zašli u dnevne obaveze koje potiru vreme za san. I nije nam smetalo. To je bila noć kad mi je moja J. iz tamo neke daleke sobe došla reći da sam probila zvučni zid koliko se glasno smejem, ali je toliko slatko, da se i ona smejala sa mnom, ne znajući čemu!
Možete li zamisliti toliku količinu smeha, da ste trgovac, koji nije u stanju pričati, a morate poslužiti mušteriju? Meni se to jako često dešavalo, recimo. Mnogo, mnogo puta bi se toliko zasmejali nas obično troje, da bi onaj koji još može da funkcioniše služio sve mušterije, jer smo nas dve ili dvoje prosto u tom momentu neuračunljivi. Plačemo od smeha, klečeći jednim kolenom na prašnjavom betonu, inače bi popadali. Kako da zaboravim scenu kad moj kolega pakuje robu na završetku smene i prilazi mu čovek, onako... nikad ne bi pomislio da bi kupio nešto više od nužno potrebnog. I prilazi, nas dvoje trgovaca se smejemo. Čovek gleda i traži pola kilograma belog luka, moj kolega mu spakuje. Ma hajde, uzeće kilogram. Pa još jedan. Pa još.. Gleda ga moj kolega, pa već nervozno poče da ispituje što će mu toliko belog luka, a sve gleda koliko njemu ostaje za dalju prodaju. Ja znam da on ne može beli luk da nabavi svaki dan, kao ostalu robu i da je to razlog njegovog "vaganja situacije", ali da je smešno- jeste. Čovek na kraju gleda u onu korpicu, ostalo još malo, pa traži da mu kolega spakuje sve. A moj kolega skoči i poče da galami: "Neću! Ne dam! Šta ću ja sutra prodavati?!" Ja sam već u komi od smeha, a čovek nastavlja:" Molim te, molim te, pa molim te prodaj mi još to malo!" Jedva ubedismo mog kolegu da proda svoj najskuplji proizvod! Muke žive, smešne, zauvek smešne... Istom kolegi došla žena da pita jesu li dinje slatke. On odgovara da jesu, kao on. Žena ga pogleda i ode! Sa njim ima baš dosta situacija koje uvek mame smeh u srce i dušu. I uvek je zanimljivo. I nakon toliko godina, retko se čujemo telefonom, ali kad god razgovaramo, njegova žena već zna. Ako se toliko smeje i toliko "dugo" priča, onda priča sa mnom. A onda nas dve nastavimo. Divan je to osećaj i posle toliko vremena, biti isti, dobar.
Setih se i situacije kad sam isprobavala neki karmin od moje J. I baš je bio lep, dok nisam shvatila da je to onaj koji se ne skida dvadeset i četiri sata! A bio je baš drečavo crven. Logično, jel da? Da je bio moje boje, skinuo bi se odmah...Sutradan u rano jutro, na poslu, izgledala sam kao neko ko je iz noćnog provoda došao pravo na posao. Ceo dan sam se šalila kako sam baš tako dospela sa sve crvenim karminom na posao.
Setih se i situacije kad sam zvala majstora da mi popravi rernu. Nikako čovek da ode, a komšinica me čekala na kafu već preko sat i po. Na kraju, ona došla kod mene, ali ja ne mogu da kuvam dok on ne završi. U to vreme nismo imali drugi način za kuvanje kafe. Kad ona mene opomene da obučem nešto gore, pošto sam bila u gornjem delu kupaćeg kostima. Čim sam to uradila, on je završio i otišao. Ma na pamet mi nije palo da je to razlog toliko duge popravke. Sem toga, bilo je skoro četrdeset stepeni napolju, da sam muško, šetala bih u kupaćem, msm, donjem delu.
Jednom, to je bio prvi put da sam baš izletela iz kuće da "izluftiram glavu" Deca ostala sa bivšim mužem, tadašnjim aktuelnim, a ja otišla u nameri da sam sama prošetam kraj reke i izduvam se na taj način. Ma, nisam ni jedan ćošak prošla, komšija ide u šetnju, radi zdravlja, obgrli mi ramena, silno obradovan što me vidi. A ja, besna, ljuta i razočarana što nisam sama. Šta ću, idemo nas dvoje. Pridruži nam se čovek na besnom motoru koji se žali kako žena neće da ide nigde na godišnji, a on joj nudi bukvalno bilo koju destinaciju na svetu! I ja ga pitam čime se bavi kad toliko ima. Gurka me komšija, gurka da ćutim, ali ja besna, ne mogu. Govorim kako bi ja radila posao koji bi mojoj deci doneo takve momente. On se samo nasmeja i ode motorom, a komšija se okrene, pa mi kaže:" Marija, on je reketaš!" A jbg, ni to ne mogu.
Neko veče, igram sa mojom V. i S. uno. Podseti me moja V. na izmišljenu reč koju je izgovorila pre nekoliko godina u razgovoru sa mojom S. gde se S. toliko naljutila da nije htela da priča sa V. I tako godinama, s vremena na vreme, moja V. izgovara tu reč, na koju moja S. poludi. Ja sam na to skroz zaboravila, jer dugo nisam čula, do neko veče. Igramo uno, dakle i moja V. kaže mojoj S.:" Što si tako kopresna?". Moja S. ustaje, odlazi od stola, dok smo se nas dve zasmejale najstrašnije. Moja V. zato što ta fora pali godinama, a ja zato što ne mogu da verujem da joj još nije rekla da je to izmišljena reč. I jako smo se zasmejale, tj nadovezale smeh na prethodni, te ne možemo prestati. I taman kad smo pomislile da je utihnuo, ide pesma:" Lažeš zlato, lažeš dušo..." I naravno, nova navala smeha. Sad nešto mislim, možda je vreme da moja S. sazna istinu o kopresnosti...
I kad sve ovo sagledam, setim se i razmislim, ipak sam se najviše smejala sa mojom kumom M. Sa njom bih bukvalno završavala ispod stola, sa grčevima u stomaku, obrazima i vilici. I to je nekako bio vrhunac svih trapavih momenata, svih nezaboravnih, velikih...
Comments
Post a Comment