Sinoć, već osetno umorna, krećem na spavanje, ali.. Pre toga, moja trudna mačka se toliko mazila sa mnom, da mi je bilo žao da je ostavim. U jednom trenutku, počne da mi gricka dlan i da me zove da idem sa njom. I krenem, znajući da je veliki dan za nju došao- prvi put će da postane majka. S druge strane, nikad nisam bila počastvovana zvanjem da prisustvujem samom činu poroda mačke, iako sam odrasla sa mnogo mačaka i mačića. Zaboravih nameru da odem na da legnem, pratim nju koja mjaukne i okrene se da vidi da li je pratim. Odvede me na rezervni krevet u dečijoj sobi, gde inače voli da boravi. Igrom slučaja, stari jorgan je bio opran i složen preko kreveta, te se ona samo uvukla ispod njega.
I krene priprema. Pošto ne može da se porodi tako, na krevetu, pošaljem moju S. po mušemu od moga sina, da prostremo pod mačku. Ja držim moju porodilju u rukama, koja me s punim poverenjem gleda, dok moja S. namešta mušemu i stavlja prekrivač mekani preko nje. Spuštam mačku, a ona traži da budem tu, da je mazim. I pričam joj, govorim kako će sve biti u redu, kako nije sama, biću tu koliko god budem mogla, a priroda će da uredi ostalo. Ona se smiruje i polako ulazi u kontrakcije i sam proces rađanja. Bila sam uz nju dok nije rodila prvo mače, istih šara kao majčinih, prugasto sivo. Onda je ostavim da ga sredi, da bude u tim momentima sama sa svojim prvorođenim. Ona mjaukne kad želi da budem kraj nje. Srećna, ponosna, odlazim do nje, a ona mi se tako prepustila da je mazim ponovo, prede, sluša me. Gledam da ne dodirnem tek rođeno mače, ali njegova šapica, tražeći sisu, malo, malo, završi na mojoj ruci. Ne smeta mami, vidim da prati situaciju i ne reaguje, stoga pratim situaciju, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Mačka je, inače, ušla u naš život pre nekog vremena, isključivo iz razloga što se drugačije nismo mogli rešiti miševa. Ružno zvuči, ali je istina. Sama po sebi je savršeno snalažljiva, te samim tim meni stvara puno posla, najviše oko zatvaranja vrata koja nebrojeno puta otvori u rekordnom vremenu. Kako u jednoj prostoriji imamo troje vrata, te još dvoja, ona je mnogo puta išla u krug i otvarala sva redom, čini mi se čisto da prođe tuda i vidi šta ima. Meni je to stvaralo napetost, jer kraj male bebe i obaveza koje samo to nosi, igra zatvaranja vrata meni nije baš prijatna. Pogotovo ne u tolikoj meri. Stoga je mačka u mom slučaju, bila neko koga bih nahranila, napojila i zatvarala vrata dok se ona ne umori i ode da spava. Ja bih ta poslepodneva provela mirnije, jer sam bila oslobođena te obaveze, a naveče bi se nas dve pomazile ili baš mazile, tek kad ja uspavam sina i stvori se uzajamna želja za tim. Stoga ne mogu reći da smo preterano bliske, a samim tim mi sinoćna situacija daje dodatnu notu razgaljenosti i ponosa i poverenja i ljubavi i veličanstvenosti.
Kad sam videla da i drugo dolazi na svet, opet sam je ostavila da se pobrine o njemu, kako samo ona ume i zna. Malo kasnije, kad sam došla da proverim situaciju, vidim ponovo potpuno poverenje u njenom pogledu i ponašanju. Mačići sređeni, sisaju, prevrću se jedno preko drugog, a ona ih šapicom namešta bliže sebi. Pohvalim je za svaki pokret i pričam joj kako sam ponosna na nju. I znali smo da će biti divna majka. Znali smo po načinu kako se ponašala prema mom sinu, pre nego je i sama postala majka. Juče, on se zatrčao, okliznuo na knjigu koju je ostavio na prolaz i pao. Nije se udario, ali je počeo da plače. Mačka je bila kod njega, čini mi se, još dok je padao, sva usplahirena i proveravala da li je on dobro. Zaista je mačka za ponos. Čista, koristi svoja dva toaleta, ne ostavlja nered za sobom, odlična lovilica, maza, pazi nas, voli i baš brine o nama. Naravno, i mi o njoj. Nas je puno u kući, svako ima svoje vreme za nešto. Ja sam se ogradila u objašnjenju vremena koje ja lično provodim sa njom.
Malo kasnije, kad sam otišla da vidim dve predivne prinove i novopečenu majku, jako sam se zabrinula. Ona je tako teško disala, kao kad mačka dehidrira i ne može doći do daha. Jednom mi je mače tako slično disalo kad ga je udarila sunčanica. Ali ona, uz to, kao da je još uvek imala napone. Baš sam se uplašila, ali sam ostala mirna koliko god sam mogla. Donela joj vode, ali nije htela da pije, pa sam joj ponekad malo kvasila njuškicu, no i to je odbijala, pa nisam previše insistirala. I što god sam probala, ispostavilo se da ona najbolje reaguje na moj glas i moje ruke. Tako da sam joj pričala do ranih jutarnjih sati kako će sve biti u redu, koliko sam ponosna na nju što je toliko divna i brižna i kako su joj divni mačići i taj njen prvenac i onaj drugi crno-beli. I smirila se nekako. Baš joj je dugo vremena trebalo, ali jeste. Zaista ne znam razlog tome, a volela bih ga znati.
Pošto prvi put aktivno prisustvujem rođenju mačića i tolikom poverenju majke, nisam mogla znati da li će roditi još koje, a bila sam toliko umorna, da sam počela da se rušim na krevetu. Bilo je prošlo pet sati ujutru, dan je počeo da sviće, te sam morala i ja malo da ih ostavim i da dremnem. Sve sam ja to njoj lepo objasnila. Ne znam koliko me je razumela, ali sam je ostavila u miru i brigi za svoje divno potomstvo.
Naše unutrašnje uređenje podstanarstva pokriva tek osnovne potrebe za život. Nemamo baš puno prostora, iako je stan prostran, da manevrišemo ni sa sobom, a tako nismo baš ni sa našom mačkom bili tako određeni, kao što smatram da trebamo biti. Iako sam joj napravila nekoliko puta ne samo mesto, već i prostirke na kojima sam želela da leži, svako mesto i prostirku je odbila. Na kraju, sama se smestila u dečiju sobu, najčešće na taj treći krevet, mada spava i kod devojaka u krevetima. Sad, kad je lepo vreme, najviše vremena provodimo svi na terasi, te i ona sa nama. Ali, od kako je ovde, jedna soba joj je bila zabranjena, jer je to "bebeća" soba. I nije se trudila da prekrši tu zabranu, tako da joj je to najmanje poznat prostor u kući.
Jutros, kad sam se probudila, znala sam da imam spremnu mašinu belog veša za pranje, te mi je ta misao bila prva, da moram upaliti mašinu. No, bilo je još nešto što nije baš uobičajeno, a desilo se. Moj sin je prešao kod mene u krevet, tako se lepo istegnuo i ostao u tom položaju da spava i dalje, no upiškio se, pa sam morala i posteljinu i krevet da operem. A čim smo ustali, otišli smo da vidimo mačku sa mačićima i ustanovili da je ostala na dvoje, ništa se nije novo desilo, sem promene u njenom raspoloženju. Bila je vidno uznemirena. Videla sam da joj ne prija mesto u kome se nalazi, stoga sam otišla svojim obavezama, smišljajući nove planove za njen smeštaj.
Vidim nju, ona sva uznemirena trči po terasi, ne može da izađe od gazdinog psa. Pokušava, pretpostavljam da nađe prolaz i odnese svoja čeda na mesto gde će biti u miru sa njima. Setim se da sam pre nekog vremena ispraznila donji deo regala u potpunosti, u nameri da kasnije vidim šta ću sa njim, te sam iskoristila taj prostor da pripremim sve za prenos malih mačića. Zamolim moju S. da pripazi brata, dok ja odnesem mačiće i mačku tamo, gde najmanje poznaje prostor. Uh, kako je bila uznemirena kad sam ih umotala u platnenu pelenu, pa ih spustila tamo. Odmah je uzela crno-belo mače i krenula da ga premešta negde. Ali sam nastavila da joj pričam i smirujem je i u trenu vidim kako ostavlja svoju bebu i sluša me, pogledava okolo, shvata. I samo se pružila preko celog dvokrilnog regala, njihovog novog doma, počela da prede i primakla šapicom svoja čeda da budu kraj nje. Još je kratko vreme izlazila iz sobe i dolazila kod nas, na terasu, valjda da proveri da li će da ih čuje sa te distance. A od tada, izlazi samo kad treba da pije, jede ili nešto treće. Baš uživaju, svaki put kad ih vidim, vidim da su potpuno opušteni u svom malom carstvu.
I onda ide ona zabluda, valjda svih nas, koji se tako povežemo sa nekim u toliko intimnim i bitnim momentima, pa pomislimo da će to da traje od tog momenta zauvek. Dolazi mačkica danas posle podne na terasu, a ja, sad već naviknuta na to da dođe kod mene, čim spustim ruku ka njoj, očekujem da će da uradi isto. Ali, ona samo ode svojim putem, kao da ništa bilo nije. Shvatih da su i mačke poput nekih ljudi, drže se za nekog, dok im je potreban. I samo se nasmejem toj konstataciji, jer dobro znam da mi je mesto tu, da im pripremim sve što mogu i ostavim ih da uživaju sami u svom carstvu, a ja u svom i da se dodirnemo u presecima vremena koje provedemo zajedno.
I krene priprema. Pošto ne može da se porodi tako, na krevetu, pošaljem moju S. po mušemu od moga sina, da prostremo pod mačku. Ja držim moju porodilju u rukama, koja me s punim poverenjem gleda, dok moja S. namešta mušemu i stavlja prekrivač mekani preko nje. Spuštam mačku, a ona traži da budem tu, da je mazim. I pričam joj, govorim kako će sve biti u redu, kako nije sama, biću tu koliko god budem mogla, a priroda će da uredi ostalo. Ona se smiruje i polako ulazi u kontrakcije i sam proces rađanja. Bila sam uz nju dok nije rodila prvo mače, istih šara kao majčinih, prugasto sivo. Onda je ostavim da ga sredi, da bude u tim momentima sama sa svojim prvorođenim. Ona mjaukne kad želi da budem kraj nje. Srećna, ponosna, odlazim do nje, a ona mi se tako prepustila da je mazim ponovo, prede, sluša me. Gledam da ne dodirnem tek rođeno mače, ali njegova šapica, tražeći sisu, malo, malo, završi na mojoj ruci. Ne smeta mami, vidim da prati situaciju i ne reaguje, stoga pratim situaciju, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Mačka je, inače, ušla u naš život pre nekog vremena, isključivo iz razloga što se drugačije nismo mogli rešiti miševa. Ružno zvuči, ali je istina. Sama po sebi je savršeno snalažljiva, te samim tim meni stvara puno posla, najviše oko zatvaranja vrata koja nebrojeno puta otvori u rekordnom vremenu. Kako u jednoj prostoriji imamo troje vrata, te još dvoja, ona je mnogo puta išla u krug i otvarala sva redom, čini mi se čisto da prođe tuda i vidi šta ima. Meni je to stvaralo napetost, jer kraj male bebe i obaveza koje samo to nosi, igra zatvaranja vrata meni nije baš prijatna. Pogotovo ne u tolikoj meri. Stoga je mačka u mom slučaju, bila neko koga bih nahranila, napojila i zatvarala vrata dok se ona ne umori i ode da spava. Ja bih ta poslepodneva provela mirnije, jer sam bila oslobođena te obaveze, a naveče bi se nas dve pomazile ili baš mazile, tek kad ja uspavam sina i stvori se uzajamna želja za tim. Stoga ne mogu reći da smo preterano bliske, a samim tim mi sinoćna situacija daje dodatnu notu razgaljenosti i ponosa i poverenja i ljubavi i veličanstvenosti.
Kad sam videla da i drugo dolazi na svet, opet sam je ostavila da se pobrine o njemu, kako samo ona ume i zna. Malo kasnije, kad sam došla da proverim situaciju, vidim ponovo potpuno poverenje u njenom pogledu i ponašanju. Mačići sređeni, sisaju, prevrću se jedno preko drugog, a ona ih šapicom namešta bliže sebi. Pohvalim je za svaki pokret i pričam joj kako sam ponosna na nju. I znali smo da će biti divna majka. Znali smo po načinu kako se ponašala prema mom sinu, pre nego je i sama postala majka. Juče, on se zatrčao, okliznuo na knjigu koju je ostavio na prolaz i pao. Nije se udario, ali je počeo da plače. Mačka je bila kod njega, čini mi se, još dok je padao, sva usplahirena i proveravala da li je on dobro. Zaista je mačka za ponos. Čista, koristi svoja dva toaleta, ne ostavlja nered za sobom, odlična lovilica, maza, pazi nas, voli i baš brine o nama. Naravno, i mi o njoj. Nas je puno u kući, svako ima svoje vreme za nešto. Ja sam se ogradila u objašnjenju vremena koje ja lično provodim sa njom.
Malo kasnije, kad sam otišla da vidim dve predivne prinove i novopečenu majku, jako sam se zabrinula. Ona je tako teško disala, kao kad mačka dehidrira i ne može doći do daha. Jednom mi je mače tako slično disalo kad ga je udarila sunčanica. Ali ona, uz to, kao da je još uvek imala napone. Baš sam se uplašila, ali sam ostala mirna koliko god sam mogla. Donela joj vode, ali nije htela da pije, pa sam joj ponekad malo kvasila njuškicu, no i to je odbijala, pa nisam previše insistirala. I što god sam probala, ispostavilo se da ona najbolje reaguje na moj glas i moje ruke. Tako da sam joj pričala do ranih jutarnjih sati kako će sve biti u redu, koliko sam ponosna na nju što je toliko divna i brižna i kako su joj divni mačići i taj njen prvenac i onaj drugi crno-beli. I smirila se nekako. Baš joj je dugo vremena trebalo, ali jeste. Zaista ne znam razlog tome, a volela bih ga znati.
Pošto prvi put aktivno prisustvujem rođenju mačića i tolikom poverenju majke, nisam mogla znati da li će roditi još koje, a bila sam toliko umorna, da sam počela da se rušim na krevetu. Bilo je prošlo pet sati ujutru, dan je počeo da sviće, te sam morala i ja malo da ih ostavim i da dremnem. Sve sam ja to njoj lepo objasnila. Ne znam koliko me je razumela, ali sam je ostavila u miru i brigi za svoje divno potomstvo.
Naše unutrašnje uređenje podstanarstva pokriva tek osnovne potrebe za život. Nemamo baš puno prostora, iako je stan prostran, da manevrišemo ni sa sobom, a tako nismo baš ni sa našom mačkom bili tako određeni, kao što smatram da trebamo biti. Iako sam joj napravila nekoliko puta ne samo mesto, već i prostirke na kojima sam želela da leži, svako mesto i prostirku je odbila. Na kraju, sama se smestila u dečiju sobu, najčešće na taj treći krevet, mada spava i kod devojaka u krevetima. Sad, kad je lepo vreme, najviše vremena provodimo svi na terasi, te i ona sa nama. Ali, od kako je ovde, jedna soba joj je bila zabranjena, jer je to "bebeća" soba. I nije se trudila da prekrši tu zabranu, tako da joj je to najmanje poznat prostor u kući.
Jutros, kad sam se probudila, znala sam da imam spremnu mašinu belog veša za pranje, te mi je ta misao bila prva, da moram upaliti mašinu. No, bilo je još nešto što nije baš uobičajeno, a desilo se. Moj sin je prešao kod mene u krevet, tako se lepo istegnuo i ostao u tom položaju da spava i dalje, no upiškio se, pa sam morala i posteljinu i krevet da operem. A čim smo ustali, otišli smo da vidimo mačku sa mačićima i ustanovili da je ostala na dvoje, ništa se nije novo desilo, sem promene u njenom raspoloženju. Bila je vidno uznemirena. Videla sam da joj ne prija mesto u kome se nalazi, stoga sam otišla svojim obavezama, smišljajući nove planove za njen smeštaj.
Vidim nju, ona sva uznemirena trči po terasi, ne može da izađe od gazdinog psa. Pokušava, pretpostavljam da nađe prolaz i odnese svoja čeda na mesto gde će biti u miru sa njima. Setim se da sam pre nekog vremena ispraznila donji deo regala u potpunosti, u nameri da kasnije vidim šta ću sa njim, te sam iskoristila taj prostor da pripremim sve za prenos malih mačića. Zamolim moju S. da pripazi brata, dok ja odnesem mačiće i mačku tamo, gde najmanje poznaje prostor. Uh, kako je bila uznemirena kad sam ih umotala u platnenu pelenu, pa ih spustila tamo. Odmah je uzela crno-belo mače i krenula da ga premešta negde. Ali sam nastavila da joj pričam i smirujem je i u trenu vidim kako ostavlja svoju bebu i sluša me, pogledava okolo, shvata. I samo se pružila preko celog dvokrilnog regala, njihovog novog doma, počela da prede i primakla šapicom svoja čeda da budu kraj nje. Još je kratko vreme izlazila iz sobe i dolazila kod nas, na terasu, valjda da proveri da li će da ih čuje sa te distance. A od tada, izlazi samo kad treba da pije, jede ili nešto treće. Baš uživaju, svaki put kad ih vidim, vidim da su potpuno opušteni u svom malom carstvu.
I onda ide ona zabluda, valjda svih nas, koji se tako povežemo sa nekim u toliko intimnim i bitnim momentima, pa pomislimo da će to da traje od tog momenta zauvek. Dolazi mačkica danas posle podne na terasu, a ja, sad već naviknuta na to da dođe kod mene, čim spustim ruku ka njoj, očekujem da će da uradi isto. Ali, ona samo ode svojim putem, kao da ništa bilo nije. Shvatih da su i mačke poput nekih ljudi, drže se za nekog, dok im je potreban. I samo se nasmejem toj konstataciji, jer dobro znam da mi je mesto tu, da im pripremim sve što mogu i ostavim ih da uživaju sami u svom carstvu, a ja u svom i da se dodirnemo u presecima vremena koje provedemo zajedno.
Comments
Post a Comment