Čitam dosta tekstova o tome kako svi zasigurno znamo prave recepte za ovo ili ono. Ako smo mi prošli taj jedan način rešavanja problema, mora biti da smo otkrili univerzalni put za sve i svakoga, te ga stoga tako velikodušno delimo kao takav. A da li je baš tako ili bi trebali premeriti iz više uglova? Da, istina je da bi svi trebali živeti u miru i da postoje neki univerzalni recepti kojih se većina nas može pridržavati. Bar u našem okruženju. Ali to opet nije pravilo za sve. Primera radi, možemo mi našu žensku decu da učimo da slede svoje snove, jer smatramo da je tako najbolje za njih. Ali da li mogu svi tako za svoju? Posebno u zemljama gde vladaju hiljadama godina ubeđenja da su žene manje vredne, te ih odmalena tretiraju kao potrošnu robu, bez prava glasa? Gde se žena boji i da ima san? A kamoli da priča o njemu?
Neki dan čitam status mlade majke koja je razvedena i sva ponosna priča kako nije bila tu svaki put kad je njeno dete povredilo koleno, imalo temperaturu ili već neke slične dečije dogodovštine, jer njeno dete ima i tatu! Da, zaista je lepa priča kad se dvoje rastanu pod tim uslovima. Ali, da je tako kod svih, ne bi bilo toliko nesrećne dece koja su delimično ili u potpunosti zapostavljena od strane jednog roditelja. Ne bi bilo toliko nesuglasica između bivših bračnih drugova, kad trebaju dogovoriti ono što je bitno oko dece. Ne bi bilo toliko nastradalih u tim borbama. Znamo svi koliko je bolno živeti u razrušenoj porodici. Smatram da ni jedan normalan čovek ne ulazi u zajednicu i ne stvara decu u želji da sutra živi sam sa njima ili bez njih. Ne pričam sad o slučajnim trudnoćama, već planskim. I kad već dobiješ decu i živiš nekoliko godina u zajednici koja je to negde prestala da bude, počneš da razmišljaš o uzrocima i posledicama. Realno je da prvo preispituješ sebe, pa probaš da se promeniš. Isto tako znam da je to moja realnost, ali ne i svačija. Mnogo je lakše okriviti partnera za sve nesuglasice i biti čist pred svojim ogledalom. Ali nije tako! Za sve je potrebno dvoje, baš za sve!
Iz mog ugla, ja nisam bila spremna prihvatiti način razmišljanja i delanja mog bivšeg muža! Ni u kom smislu, jer mi se nije dopadalo kuda to vodi. Ni decu, ni nas. Zapravo, nije vodilo nikud, a da tapkam u mestu svesno čitav život i to prezentujem kao primer svojoj deci, nemam obraz za tako nešto! Nemam, jer znam da mogu mnogo više od toga. Na kraju, posle sedam godina pokušavanja da učinim nešto u braku, odustala sam, jer više nisam znala šta bih ja mogla da uradim. Odustala sam kad je njegovo ponašanje počelo da utiče izuzetno negativno na našu decu. Zapravo, ne vidim to kao odustajanje, nego kao podvlačenje crte i stavljanje tačke na takav način življenja. Tad smo se rastali. Znala sam da neće biti lako, dok god se i on pita za određene stvari, ali sam bila spremna da se borim sama za svoju decu koliko god imam snage u sebi i da im pružim koliko god budem mogla. Tako sam razmišljala da, koliko ne budem mogla materijalno, nadoknadiću smehom, kreativnošću i ljubavlju koje za njih imam na pretek. Tako sam i radila.
Iako sam ja bila inicijator razvoda, pustila sam ga da boravi kod nas u kući narednih više od mesec dana, jer nisam želela da ga izbacim kao psa iz kuće. Nije mi to karakterna osobina, ako nisam naterana na tako nešto, naravno. Nije da sam svetica u pravom smislu reči, ali smatram neke stvari bespotrebnim. A iživljavanje nad čovekom koji nema kud, nije mi baš nešto sa čim bih volela da se dičim. Stoga je bio kod nas dok god nije otišao na teren. Tad sam mu rekla da nađe smeštaj za kad se bude vratio. Imao je tih mesec dana vremena i još vreme koje je proveo na terenu da se snađe. Onog momenta kad smo se razvodili i kad je pričao o redovnom plaćanju alimentacije, znala sam da laže. Znala sam da laže i oko viđanja dece. Znala sam da su njegova obećanja da će sve to da ispuni pusta magla koju voli da prodaje dok se krije iza jagnjećeg pogleda napaćenog pravednika. Znala sam, ali nisam imala kud. To je breme koje nosiš i posle braka. I tako sam punih osam godina gledala nemoćna da bilo šta promenim patnju moje dece kad bi on došao da ih vidi ili da provede vreme sa njim. Iako sam na samom početku svog života raspuštenice, podvukla njemu da je u svako doba kad god poželi dobrodošao da popijemo kafu i popričamo o deci, on to nije učinio! Nije mene ni pitao za njih, samo je sa njima komunicirao. Meni se obraćao kad bi trebao na ruke da mi da novac za alimentaciju. To je bilo to. Bilo je to očekivano, jer se takvi ljudi ne menjaju. Nema promene kod onoga ko misli da je u pravu, da radi ispravno i da ga ne interesuje šta drugi rade, jer on najbolje zna! Istina je, smatram, da ne gleda druge jer boli poređenje. Boli kad vidiš da se neko, iako razveden, slomi za svoju decu i da im pruža više nego što je ikad dok je bio u braku! Boli zato što znaš da taj neko to radi da svojoj deci nadoknadi vreme koje nije proveo sa njima, ljubav, pažnju i sve ono što otac treba da pruži svojoj deci! Boli zato što znaš da ti ne daješ ni delić od onoga što možeš, i znaš da grešiš! Boli zato što to umanjuje sve tvoje stavove o životu uopšte. Boli zato što postaješ svestan da ti tako povređuješ ono što je od tebe došlo na ovaj svet! Zato je bolje ne meriti se. Biti ono što jesi i što si zacrtao da trebaš biti i živeti tako dok te život ne opali toliko da moraš da se promeniš. Ili zauvek.
Moj bivši muž je pitao za decu, uz šoljicu kafe kad je moja V. završila u bolnici, a to je bilo četiri godine posle razvoda! Moja V. nije ni želela da ide kod oca na prenoćište, ali je otišla, mislim jednom. Ili ni jednom, sad se zaista ne sećam. Ali je moja S. bila izuzetno vezana za oca, te je jedva čekala da se vide i provedu vreme zajedno. Ali mnogo puta je bila odbijena kad je htela da spava kod njega, što bi bila neka njegova obaveza potpisana na onom papiru za razvod. Da je prihvati na spavanje vikendom i kad je raspust, a on nije na terenu. Međutim, uvek izgovori. Te hladno je, te vruće, te nema para, nema uslova, silne obaveze tipa pranja veša i slično su masu puta bile prepreka za moje dete da spava kod oca. Kako sa njim dogovoriti bilo šta, kad neće? Moje dete je prepatilo sva ta odbijanja, verna njemu, kao pas. I ništa je nije moglo navesti da posustane od ljubavi koju je gajila prema njemu! Nije da sam pokušavala da je umanjim. Ali toliku bezuslovnu ljubav ja od moje dece nisam doživela, a imam ih toliko koliko ih imam! On jeste skoro punih petnaest godina. Bio je bog koji hoda zemljom za moju S. Bio je njeno sve. Iako je bila svesna koliko trpi radi njega, on je bio njen centar sveta. Dok to sam nije srušio pre neki dan. Moja deca su za nekoliko dana izgubila oca. I ako se ikad desi neka promena, nikad više neće biti isto. O tome ću pričati neki drugi put, kad ova sad situacija bude završena, jer ne znam kuda ide. Znam kako je trebalo biti. Ali nije.
Zato bih zamolila sve divno razvede ljude, da svoje priče pričaju kao primer kako se može, a ne kao savet kako bi trebali. Iz mog ugla, ja bih volela da sam imala bivšeg muža kome deca pripadaju vikendom, pa ako ništa drugo, mogla bih ne kuvati ili biti slobodna za neke svoje aktivnosti. Ovako, ja se osećam kao otac i majka svoje dece, večito pritisnuta svim oblicima obaveza oko njih, jer nema ko drugi! Punih dvadeset i četiri godine nemam slobodan dan, nemam vreme za sebe, ako ga ne ukradem nauštrb spavanja ili nečeg drugog! A o deljenju odgovornosti za decu i njihove živote ne želim ni da pričam. Jer moj bivši muž je neko ko je gledao sa strane, komentarisao ružno dok ne dođe do situacije da se suočimo nas dvoje pred decom. Onda preda mnom deci priča kako se majka mora slušati, kako majka želi najbolje za svoju decu i slično. A onog momenta kad mu vidim leđa, znam da počinje priča kako opet filozofiram! Da, našoj deci! I ja sam komentarisala svih ovih osam godina. Pošto sa mnom nije komunicirao, pitala sam decu da li spominje alimentaciju. Od njih bih i dobijala informacije kad je alimentacija u planu. A pre tri godine su mi se deca počela žaliti kako ih nekad retko i zove. Tad sam pričala i o tome kako ne mogu da razumem te momente da možeš da se ne čuješ sa svojom decom po dve, tri i više nedelja, jer nemaju o čemu da pričaju! Da, grešna sam u toliko što sam o njemu pričala na taj način. Prosto, radila sam to, kao što ne mogu da prećutim kad vidim nepravdu ispred sebe bilo gde. A sad..... sve ono što sam ćutala o tome kakav je on zapravo, sam pokazuje... i boli! Moja deca opet propatiše zbog primera kako ne treba. A ja samo gledam kako se čeliče kroz tu bol i kako stasavaju i dižu glas koji su toliko dugo ćutale.... Posebno moja S. Nije lako biti roditelj. Nije lako biti udovac. Sve to znam iz iskustva. Ali znam da je najteže kad se razvedeš od nekoga sa kim ne možeš da se dogovoriš oko zajedničke dece! Ubedljivo najteže!
Neki dan čitam status mlade majke koja je razvedena i sva ponosna priča kako nije bila tu svaki put kad je njeno dete povredilo koleno, imalo temperaturu ili već neke slične dečije dogodovštine, jer njeno dete ima i tatu! Da, zaista je lepa priča kad se dvoje rastanu pod tim uslovima. Ali, da je tako kod svih, ne bi bilo toliko nesrećne dece koja su delimično ili u potpunosti zapostavljena od strane jednog roditelja. Ne bi bilo toliko nesuglasica između bivših bračnih drugova, kad trebaju dogovoriti ono što je bitno oko dece. Ne bi bilo toliko nastradalih u tim borbama. Znamo svi koliko je bolno živeti u razrušenoj porodici. Smatram da ni jedan normalan čovek ne ulazi u zajednicu i ne stvara decu u želji da sutra živi sam sa njima ili bez njih. Ne pričam sad o slučajnim trudnoćama, već planskim. I kad već dobiješ decu i živiš nekoliko godina u zajednici koja je to negde prestala da bude, počneš da razmišljaš o uzrocima i posledicama. Realno je da prvo preispituješ sebe, pa probaš da se promeniš. Isto tako znam da je to moja realnost, ali ne i svačija. Mnogo je lakše okriviti partnera za sve nesuglasice i biti čist pred svojim ogledalom. Ali nije tako! Za sve je potrebno dvoje, baš za sve!
Iz mog ugla, ja nisam bila spremna prihvatiti način razmišljanja i delanja mog bivšeg muža! Ni u kom smislu, jer mi se nije dopadalo kuda to vodi. Ni decu, ni nas. Zapravo, nije vodilo nikud, a da tapkam u mestu svesno čitav život i to prezentujem kao primer svojoj deci, nemam obraz za tako nešto! Nemam, jer znam da mogu mnogo više od toga. Na kraju, posle sedam godina pokušavanja da učinim nešto u braku, odustala sam, jer više nisam znala šta bih ja mogla da uradim. Odustala sam kad je njegovo ponašanje počelo da utiče izuzetno negativno na našu decu. Zapravo, ne vidim to kao odustajanje, nego kao podvlačenje crte i stavljanje tačke na takav način življenja. Tad smo se rastali. Znala sam da neće biti lako, dok god se i on pita za određene stvari, ali sam bila spremna da se borim sama za svoju decu koliko god imam snage u sebi i da im pružim koliko god budem mogla. Tako sam razmišljala da, koliko ne budem mogla materijalno, nadoknadiću smehom, kreativnošću i ljubavlju koje za njih imam na pretek. Tako sam i radila.
Iako sam ja bila inicijator razvoda, pustila sam ga da boravi kod nas u kući narednih više od mesec dana, jer nisam želela da ga izbacim kao psa iz kuće. Nije mi to karakterna osobina, ako nisam naterana na tako nešto, naravno. Nije da sam svetica u pravom smislu reči, ali smatram neke stvari bespotrebnim. A iživljavanje nad čovekom koji nema kud, nije mi baš nešto sa čim bih volela da se dičim. Stoga je bio kod nas dok god nije otišao na teren. Tad sam mu rekla da nađe smeštaj za kad se bude vratio. Imao je tih mesec dana vremena i još vreme koje je proveo na terenu da se snađe. Onog momenta kad smo se razvodili i kad je pričao o redovnom plaćanju alimentacije, znala sam da laže. Znala sam da laže i oko viđanja dece. Znala sam da su njegova obećanja da će sve to da ispuni pusta magla koju voli da prodaje dok se krije iza jagnjećeg pogleda napaćenog pravednika. Znala sam, ali nisam imala kud. To je breme koje nosiš i posle braka. I tako sam punih osam godina gledala nemoćna da bilo šta promenim patnju moje dece kad bi on došao da ih vidi ili da provede vreme sa njim. Iako sam na samom početku svog života raspuštenice, podvukla njemu da je u svako doba kad god poželi dobrodošao da popijemo kafu i popričamo o deci, on to nije učinio! Nije mene ni pitao za njih, samo je sa njima komunicirao. Meni se obraćao kad bi trebao na ruke da mi da novac za alimentaciju. To je bilo to. Bilo je to očekivano, jer se takvi ljudi ne menjaju. Nema promene kod onoga ko misli da je u pravu, da radi ispravno i da ga ne interesuje šta drugi rade, jer on najbolje zna! Istina je, smatram, da ne gleda druge jer boli poređenje. Boli kad vidiš da se neko, iako razveden, slomi za svoju decu i da im pruža više nego što je ikad dok je bio u braku! Boli zato što znaš da taj neko to radi da svojoj deci nadoknadi vreme koje nije proveo sa njima, ljubav, pažnju i sve ono što otac treba da pruži svojoj deci! Boli zato što znaš da ti ne daješ ni delić od onoga što možeš, i znaš da grešiš! Boli zato što to umanjuje sve tvoje stavove o životu uopšte. Boli zato što postaješ svestan da ti tako povređuješ ono što je od tebe došlo na ovaj svet! Zato je bolje ne meriti se. Biti ono što jesi i što si zacrtao da trebaš biti i živeti tako dok te život ne opali toliko da moraš da se promeniš. Ili zauvek.
Moj bivši muž je pitao za decu, uz šoljicu kafe kad je moja V. završila u bolnici, a to je bilo četiri godine posle razvoda! Moja V. nije ni želela da ide kod oca na prenoćište, ali je otišla, mislim jednom. Ili ni jednom, sad se zaista ne sećam. Ali je moja S. bila izuzetno vezana za oca, te je jedva čekala da se vide i provedu vreme zajedno. Ali mnogo puta je bila odbijena kad je htela da spava kod njega, što bi bila neka njegova obaveza potpisana na onom papiru za razvod. Da je prihvati na spavanje vikendom i kad je raspust, a on nije na terenu. Međutim, uvek izgovori. Te hladno je, te vruće, te nema para, nema uslova, silne obaveze tipa pranja veša i slično su masu puta bile prepreka za moje dete da spava kod oca. Kako sa njim dogovoriti bilo šta, kad neće? Moje dete je prepatilo sva ta odbijanja, verna njemu, kao pas. I ništa je nije moglo navesti da posustane od ljubavi koju je gajila prema njemu! Nije da sam pokušavala da je umanjim. Ali toliku bezuslovnu ljubav ja od moje dece nisam doživela, a imam ih toliko koliko ih imam! On jeste skoro punih petnaest godina. Bio je bog koji hoda zemljom za moju S. Bio je njeno sve. Iako je bila svesna koliko trpi radi njega, on je bio njen centar sveta. Dok to sam nije srušio pre neki dan. Moja deca su za nekoliko dana izgubila oca. I ako se ikad desi neka promena, nikad više neće biti isto. O tome ću pričati neki drugi put, kad ova sad situacija bude završena, jer ne znam kuda ide. Znam kako je trebalo biti. Ali nije.
Zato bih zamolila sve divno razvede ljude, da svoje priče pričaju kao primer kako se može, a ne kao savet kako bi trebali. Iz mog ugla, ja bih volela da sam imala bivšeg muža kome deca pripadaju vikendom, pa ako ništa drugo, mogla bih ne kuvati ili biti slobodna za neke svoje aktivnosti. Ovako, ja se osećam kao otac i majka svoje dece, večito pritisnuta svim oblicima obaveza oko njih, jer nema ko drugi! Punih dvadeset i četiri godine nemam slobodan dan, nemam vreme za sebe, ako ga ne ukradem nauštrb spavanja ili nečeg drugog! A o deljenju odgovornosti za decu i njihove živote ne želim ni da pričam. Jer moj bivši muž je neko ko je gledao sa strane, komentarisao ružno dok ne dođe do situacije da se suočimo nas dvoje pred decom. Onda preda mnom deci priča kako se majka mora slušati, kako majka želi najbolje za svoju decu i slično. A onog momenta kad mu vidim leđa, znam da počinje priča kako opet filozofiram! Da, našoj deci! I ja sam komentarisala svih ovih osam godina. Pošto sa mnom nije komunicirao, pitala sam decu da li spominje alimentaciju. Od njih bih i dobijala informacije kad je alimentacija u planu. A pre tri godine su mi se deca počela žaliti kako ih nekad retko i zove. Tad sam pričala i o tome kako ne mogu da razumem te momente da možeš da se ne čuješ sa svojom decom po dve, tri i više nedelja, jer nemaju o čemu da pričaju! Da, grešna sam u toliko što sam o njemu pričala na taj način. Prosto, radila sam to, kao što ne mogu da prećutim kad vidim nepravdu ispred sebe bilo gde. A sad..... sve ono što sam ćutala o tome kakav je on zapravo, sam pokazuje... i boli! Moja deca opet propatiše zbog primera kako ne treba. A ja samo gledam kako se čeliče kroz tu bol i kako stasavaju i dižu glas koji su toliko dugo ćutale.... Posebno moja S. Nije lako biti roditelj. Nije lako biti udovac. Sve to znam iz iskustva. Ali znam da je najteže kad se razvedeš od nekoga sa kim ne možeš da se dogovoriš oko zajedničke dece! Ubedljivo najteže!
Comments
Post a Comment