Skip to main content

Majke i višestruke majke

  Kao neko ko je majka četvoro dece, logično različite i po uzrastu i po karakteru, imam potrebu da ispričam neku zanemarljivu razliku između imati jedno ili više dece. Ovo ne govorim zato što krivim bilo koga za bilo šta, već prosto zbog poistovećivanja majki sa jednim i više dece. Ne, nije isto. Zapravo, nije isto ni raditi jedan ili više poslova, zar ne? Pošto je svako dete jedinka za sebe, možemo taj višestruki majčinski posao gledati i tako, parcijalno. Pošto mi, koje imamo više dece, moramo proći i fazu sa jednim ili dva deteta, itekako dobro znamo razliku između te cifre i još dvoje pride. Eto, samo ću u svoje ime da zborim.
  Dakle, razlika je mnogostruka. A evo detaljčića. Dok su moje drugarice sa jednim detetom kukale kako im je mašina oprala veš, te su čak morale da ga prošire i prate da se ne presuši na ovakvim vrućinama, ja sam oprala tri do četiri u toku istog dana. Radila je ona, radila sam i ja. Ona je skuvala mini ručak za njih troje, ja malo veći za nas više. Priznaćete, nije isto oguliti pola kilograma ili tri kilograma krompira, jel tako? Da ne detaljišem previše oko svega, ali čisto informacije radi: pošto imam tri ćerke, a dosta kasnije rodih i sina, pričaću o ćerkama, za sada. Dakle, majke jednog deteta koje ne žele da rode drugo iz bilo kog razloga, garderobicu svog deteta najčešće poklanjaju nekome. Mi sa više istopolone dece, čuvamo za one mlađe sve što se može iskoristiti. Dakle, vi u regalima imate samo ono što nosite, a mi imamo toliko puta više toga što nosimo, plus sva garderobica između uzrasta najstarijeg i srednjeg, te srednjeg i najmlađeg deteta i to jednostavno moramo čuvati, te prebirati svako malo, da deca ne prerastu. Isto toliko više moramo da obezbedimo svega što je jednom ili svakom detetu neophodno , poput obuće, jakni, posteljine itd itd.
   Kad su viroze u pitanju, moje drugarice sa jednim detetom prebole virozu i završe priču. Mi sa više dece, igramo ping pong sa virusima. Jedno bolesno, pa drugo dvoje, pa neko drugo dvoje, pa opet jedno, pa kad svi prođu, onda i mi. Na kraju, ne možemo poistovetiti vaših nedelju dana bolovanja i naša dva meseca, jel da? Rađenje domaćih zadataka, ispitivanje gradiva i slobodne aktivnosti ne želim ni da spominjem, jer sad, kad su moje ćerke poodrasle, ne mogu da shvatim kako se sve to stigne i postigne, na sve ostale obaveze koje sam imala u toku svakog dana. Majke jednog deteta kad dođu u goste, obično se izigra sa igračkama moje dece, okrene se i ode, te moja deca sklanjaju sve. Dok kad ja odem sa mojom decom u goste kod majki sa jednim detetom, najavim polazak kući toliko ranije koliko im je potrebno da raskrče igračke koje su razbacale sa domaćinima. Nekulturno je ostaviti toliki nered ljudima koji na to baš nisu navikli. Ipak, nije isto imati jedno, a troje dece.
   Ne umanjujem majčinstvo ni u kom smislu majki sa jednim, dvoje ili troje dece, niti smatram da su majke sa petoro dece veće majke od mene. Samo sam apsolutno realna, jer sam prošla faze sa jednim, dvoje, troje i sad, sa četvoro dece i apsolutno je neuporedivo sve to kompletno. No, i dalje se poistovećuje, a ne razumem zašto! Meni nije teško razumeti žene sa manje dece. Da li ne mogu ili ne žele da ih imaju, njihova stvar. No, prosto mi smeta kad se prozivamo mi sa više, u smislu ko nam je kriv, što smo rađale, kad je to posao prepun svakodnevnih zadataka koji nikad ne prestaju. Ja imam decu uzrasta od dvadeset i tri godine, uskoro osamnaest, uskoro petnaest i dve i po godine. Ako je neko pomislio da sa ovim velikima nemam ništa zato što su veliki, nek razmisle ponovo. Mi smo majke preko potrebne, dok god nam deca ne postanu svoji ljudi. A i onda nismo uskraćeni za obaveze, jer stižu unuci, neka druga vremena u kojima opet, imamo svoju ulogu. Ja sam moju decu rodila zato što sam želela! Ni jedno nisam rodila iz bilo kog drugog razloga. Ja volim svoju decu kao što svaka normalna majka voli svoje. Ali što više dece, više je i obaveza i manje vremena za nas, kao osobe. Ne kao majke, jer to nikad ne prestajemo biti. Bude i teško, bude i lepo, sve u svemu, nikad nije dosadno, jer nema kad da bude.
  Za sve je potrebno vreme, moja J. je trenutno u inostranstvu. Za nju mi je neophodno vreme da popričamo o svim situacijama sa kojima se susreće, normalno. Moja V. ima neka druga razmišljanja u glavi, za koja mi je opet potrebno vreme da ga izdvojim i da je saslušam. Moja S. se sprema za prvi razred srednje škole, naravno da i za nju trebam vremena da joj približim te nove momente koji je čekaju. A da ne pričam o mom N. koji oduzima najviše vremena, jer je mali i potrebna mu je sva pažnja ovog sveta, jer to tako treba i on je sada centar svih naših života. Ne, nije isto imati jedno i imati više dece. Zaista moraš biti viruoz sa više, da ne uskratiš koje za sebe koja sam im potrebna. I zaista ne razumem, zašto je majkama koje imaju manje dece, teško da priznaju da ne mogu da razumeju nas, jer nisu nikad prolazile ovo kroz šta mi prolazimo? Ne umanjujte nam ono što jesmo, jer ne vidim da mi vas podcenjujemo. Samo znamo da vam jeste lakše, jer smo bile na vašem mestu. Dakle, znamo iz iskustva, ne iz teorije. Ne smatram svojim majčinstvom ništa posebno veće ni manje u odnosu na druge mame, dok god iza sebe ostavljamo ljude kojima se ponosimo. Ako to uspemo, onda smo uradile odličan posao. Sve ostalo je manje bitno. 

Comments

Popular posts from this blog

Ja u očima drugih

Iz neobjašnjivih razloga, kad sam zašla u neke tinejdžerske godine i počela komunikaciju sa momcima, simpatijama, onima kojima sam se ja dopadala, nikad nisam bila stidljiva. Niti sam pokazivala da osećam da, zbog mojih fizičkih nedostataka ili osećaja potpuno bezvredne individue, nemam samopouzdanja. Naprotiv, svi su me doživljavali kao izuzetno samouverenu osobu. Dešavalo se da mi neki ljudi, godinama kasnije, priđu i kažu da su bili ludo zaljubljeni u mene, ali mi nisu smeli prići ni spomenuti to, jer su mislili da bi ih grubo odbila. Odbila da, grubo verovatno ne, ako ne preteraju neke granice. I nikad mi nije bilo jasno kako sam se to ponašala, šta je to napravilo taj štit oko mene, da je samo jedna osoba na svetu primetila da nešto krijem, i da se ne ponašam u skladu sa onim što osećam, moj najbolji drug iz onog velikog društva, Ć.   I nikad nisam bila od onih cura koje nešto posebno pate posle raskida sa momcima, gube glavu ili bilo šta slično. Kad se priča završi, ona je gotov

Vesna Mihajlović

    Za mene, vreme kad smo priključili internet, je bilo nešto najbolje što je moglo da se desi. Po prirodi radoznala, a vrlo skučenog izvora informacija do tada, meni se otvorio prozor za švedski sto informacija. Naravno da mi je bilo jasno da nije svaka tačna, ali je bilo bitno da su tu negde i one prave. Meni je bilo teško doći do informacija pre interneta i zato što je materija koja me privlači u ono vreme bila negde skoro pa tabu- tema. Ne za mene, kojoj nije bilo teško pitati, već za druge koji mahom nisu imali pojma o čemu pričam. A vrlo često je moja okolina smatrala moja interesovanja čistim besmislicama.  I odjednom dolazi taj famozni google, sa svim što me interesuje na jednom mestu. Meni engleski nije strani jezik, dosta dobro baratam njime, ali mi je logično bilo da kuckam pitanja na srpskom. Ono što je interesantno, svaki put kad bih ukucala nešto i pritisnula tražilicu, jedno mesto se uvek pojavljivalo kao odgovor. Tu su bile informacije o teorijama zavera, o vanzemaljc

Smrt mog muža

  Živeli smo skoro godinu dana zajedno. Za to vreme, tih devedeset i treće i devedeset i četvrte smo obišli njegovu rodbinu u obližnjim mestima, bili kod njegovih rođaka u Borovu Naselju. Odatle se skoro celim putem vratili peške, jer nije bilo prevoza, a on je morao na posao sutradan. Bili kod mojih na severu Srbije. Izlazili,  zabavljali se, smejali, planirali, uživali. Da nije bilo uticaja sa strane.    Moji roditelji su, bez obzira na to što sam ja bila u drugom stanju, insistirali da mi vodimo život onako kako su ga oni zamislili. Neću da grešim dušu, mama je tu bila glavni akter. Tata bi dolazio sa njom u kontrole i po nekoliko puta dnevno. Da vide da li smo se probudili, šta smo jeli, da li sam skuvala, šta sam skuvala, da li sam oprala veš, spremila kuću, namestila i razmestila krevet, ko nam dolazi u goste, kako se ponašam, šta sam kome ispričala, zašto sam ispričala.... Valjda je bila sreća što mi je sama trudnoća bila takva da sam jako malo spavala. Oko sat i po do dva u to