Mnogo puta sam poželela da me neki vidovnjak sretne na sred ulice i da mi kaže kako će se odvijati stvari za koje sam mislila da su prave u to vreme. Toliko mnogo želja, toliko planova, toliko mogućnosti su ostale negde nekome na realizaciju, a bile su tako moje. Međutim, oduvek mislim da postoji plan za sve i da se ništa ne može dešavati pre nego što mu je vreme da se desi. A ja, nekako, nikako da dočekam to svoje. Tako mi se činilo svih ovih godina. Danas shvatam razloge i za to. Iako ja pričam stvari danas koje sam pričala i pre dvadeset godina, moje reči nisu imale jačinu tada, koju imaju danas. Jednostavno, neku tamo balavicu mnogi ne doživljavaju takvu kakva ona jeste, iako ona stoji iza svake izgovorene reči tada, kao i sada. Danas, u mojim četrdesetim, ne moram mnogo da se trudim oko objašnjavanja. Ljudi me shvataju veoma ozbiljno, čak i kad se ne trudim da budem.
Zaista je velika razlika u samo tih dvadeset godina, o kojima pričam. Onda, kad sam ja imala tih dvadeset, valjalo se izboriti sa mnogim novonastalim društvenim sistemima koji nimalo nisu išli u korist običnom čoveku. A mi, obični ljudi, itekako smo morali preživeti u tim uslovima. Tada nije bilo mnogo prostora za prilagođavanje tim sistemima, i recimo, radu na sebi. Jednostavno, svako vreme je nosilo nešto svoje. Ono što je ostalo posle svega je srž moga bića. Ono što sam oduvek želela, što sam oduvek bila, nije se promenilo. Promenilo se mnogo toga. Ranije sam tetošila ljude godinama, kada bi im bilo teško i imala beskrajno strpljenje za slušanje njihovih priča i događanja. Danas, ako slušam istu priču i ne vidim postupke koji bi doveli do promene, a postoji više nego realna mogućnost za nju, mene ta priča ne interesuje. To smatram odabirom te osobe da živi svoje drame, te njih, kao takve, ostavljam vlasnicima. Ja imam život. I moj život nosi drame, nosi situacije, nosi izazove, ali ja ih prevazilazim svakodnevno. Nekad je dovoljan momenat da se reši, nekad godine. U svakom slučaju, ide se nekuda. Ne cupkamo u istom mestu, na istoj putanji, bez indicije za promenom godinama. Mislim da niko iz mog najbližeg okruženja nije spreman na takav život. Nama je potrebna akcija. Volimo brzinu dešavanja, volimo reku koja teče. Ne močvaru.
Toliko mnogo snova je ostavljeno iza mene, neostvarenih. Ali ono što je zanimljivo, ne smeta mi. Ne u smislu da sam se pomirila sa tim da ne sanjam velike snove, naprotiv. Ne smeta mi moja prošlost od toliko neostvarenih snova. Vrlo mi je bilo bitno da shvatim zašto. I jesam. Svaki od mojih snova je bio vezan za drugu osobu, čak i uslovljen drugom osobom. A ja nikad nisam imala oko sebe osobe koje su od ambicije u tom smislu. Te su moje želje bile sputane njima. Danas kad pogledam na to, drago mi je da je tako bilo. Jer bi danas, u suprotnom, živela život vraćajući uslugu nekome ko bi na tren bio spreman da uđe u neku priču, a ta priča bi bila isključivo na mojim leđima. Poznavajući sebe, ja bi to breme nosila na leđima ceo život. A to je jedna vrsta robije, koju ne želim. Niti sam ikad želela.
Danas, moji snovi zavise isključivo od mene. Danas jedino ja mogu da ih dignem i ostvarim ili bacim u zaborav. Zato danas imaju veću vrednost. Danas je potpuno drugačije, jer me je dosadašnje životno iskustvo naučilo mnogo čemu, za šta ne postoje priručnici. Da nisam proživela sve što jesam, ne bi ni bila spremna za nove snove, ili buđenje starih snova. Zato sam zahvalna na svakom promašenom, neispunjenom, neostvarenom, stopiranom ili blokiranom iz bilo kog razloga. Čak mislim da bi me ostvareni davnašnji san zaustavio u sadašnjim namerama. Stoga zaista duboko verujem da za sve postoji vreme i mesto za to. A da, kad smo kod mesta, ja sam i mesto boravka promenila. I to je izuzetno bitan faktor za širenje, ali i sarađivanje na ostvarenju mojih snova. A to je jedna zaista plemenita stvar. Dakle, zaista je potrebno sve da se spoji, da bi došlo do nečeg bitnog. Ponekad, kad nas izda snaga, a umor potopi u neke nama nesvojstvene vode, možda bi bilo dobro da znamo, da je naše vreme negde iza ćoška, samo čeka da skupimo snagu za novi početak.....
Zaista je velika razlika u samo tih dvadeset godina, o kojima pričam. Onda, kad sam ja imala tih dvadeset, valjalo se izboriti sa mnogim novonastalim društvenim sistemima koji nimalo nisu išli u korist običnom čoveku. A mi, obični ljudi, itekako smo morali preživeti u tim uslovima. Tada nije bilo mnogo prostora za prilagođavanje tim sistemima, i recimo, radu na sebi. Jednostavno, svako vreme je nosilo nešto svoje. Ono što je ostalo posle svega je srž moga bića. Ono što sam oduvek želela, što sam oduvek bila, nije se promenilo. Promenilo se mnogo toga. Ranije sam tetošila ljude godinama, kada bi im bilo teško i imala beskrajno strpljenje za slušanje njihovih priča i događanja. Danas, ako slušam istu priču i ne vidim postupke koji bi doveli do promene, a postoji više nego realna mogućnost za nju, mene ta priča ne interesuje. To smatram odabirom te osobe da živi svoje drame, te njih, kao takve, ostavljam vlasnicima. Ja imam život. I moj život nosi drame, nosi situacije, nosi izazove, ali ja ih prevazilazim svakodnevno. Nekad je dovoljan momenat da se reši, nekad godine. U svakom slučaju, ide se nekuda. Ne cupkamo u istom mestu, na istoj putanji, bez indicije za promenom godinama. Mislim da niko iz mog najbližeg okruženja nije spreman na takav život. Nama je potrebna akcija. Volimo brzinu dešavanja, volimo reku koja teče. Ne močvaru.
Toliko mnogo snova je ostavljeno iza mene, neostvarenih. Ali ono što je zanimljivo, ne smeta mi. Ne u smislu da sam se pomirila sa tim da ne sanjam velike snove, naprotiv. Ne smeta mi moja prošlost od toliko neostvarenih snova. Vrlo mi je bilo bitno da shvatim zašto. I jesam. Svaki od mojih snova je bio vezan za drugu osobu, čak i uslovljen drugom osobom. A ja nikad nisam imala oko sebe osobe koje su od ambicije u tom smislu. Te su moje želje bile sputane njima. Danas kad pogledam na to, drago mi je da je tako bilo. Jer bi danas, u suprotnom, živela život vraćajući uslugu nekome ko bi na tren bio spreman da uđe u neku priču, a ta priča bi bila isključivo na mojim leđima. Poznavajući sebe, ja bi to breme nosila na leđima ceo život. A to je jedna vrsta robije, koju ne želim. Niti sam ikad želela.
Danas, moji snovi zavise isključivo od mene. Danas jedino ja mogu da ih dignem i ostvarim ili bacim u zaborav. Zato danas imaju veću vrednost. Danas je potpuno drugačije, jer me je dosadašnje životno iskustvo naučilo mnogo čemu, za šta ne postoje priručnici. Da nisam proživela sve što jesam, ne bi ni bila spremna za nove snove, ili buđenje starih snova. Zato sam zahvalna na svakom promašenom, neispunjenom, neostvarenom, stopiranom ili blokiranom iz bilo kog razloga. Čak mislim da bi me ostvareni davnašnji san zaustavio u sadašnjim namerama. Stoga zaista duboko verujem da za sve postoji vreme i mesto za to. A da, kad smo kod mesta, ja sam i mesto boravka promenila. I to je izuzetno bitan faktor za širenje, ali i sarađivanje na ostvarenju mojih snova. A to je jedna zaista plemenita stvar. Dakle, zaista je potrebno sve da se spoji, da bi došlo do nečeg bitnog. Ponekad, kad nas izda snaga, a umor potopi u neke nama nesvojstvene vode, možda bi bilo dobro da znamo, da je naše vreme negde iza ćoška, samo čeka da skupimo snagu za novi početak.....
Comments
Post a Comment