Kad sam bila klinka, desio se slučaj pogibije oba roditelja u mom komšiluku. Deca su ostala u kući, zajedno, jer je sin bio punoletan, a u kući je još živela njihova baka, stoga je i maloletna ćerka pokojnih ljudi ostala u istom okruženju. Iskreno, pitala sam se bezbroj puta, kakve su šanse da moja deca završe sa nekim koga ja vrednujem i poštujem kao osobu koja bi bila dostojna moje dece, u slučaju moje nepredviđene smrti! Pošto sam i sama bila tri puta u mislima o samoubistvu, ponekad mislim da je samo taj momenat, kome ostavljam njih, bio odlučujući da ostanem gde sam.
Kad pogledam samo svoj život, svi vi koji ste pročitali priču mog života, znate da u uži zakonski izbor spada otac mojih ćerki, moja mama i eventualno moja polusestra. Ko god je čitao moje priče zna, da se moje devojke nekad i po mesec dana ne čuju sa svojim ocem, jer ih on ne zove! Znate i da osam punih godina ne daje redovnu, ni zakonom predviđenu alimentaciju. Kako takvom čoveku poveriti brigu o dva ljudska bića? S druge strane je moja mama. Sigurna sam da bi moje cure imale lepo skuvane obroke, da bi se ona trudila da im udovolji na taj način, ali posle čitave one priče sa socijalnom službom, moja mama je izgubila moju decu i one je apsolutno ne smatraju osobom od poverenja! O meni ne moram ni da pričam, ta je priča jednostavno prekinuta! I na kraju, polusestra koja je i svoje dete isterala iz kuće svojim ponašanjem, a takođe učesnik u hajki socijalne službe, čak mislim i inicijator svega toga, tek ne zaslužuje moju decu ni u kom obliku. Niti moja deca žele kontakt sa njom! Nikad nisu poželele za ovih skoro pet godina, kako se sve to izdešavalo. SZ, sa kojim i dalje živim, je u mojim očima u slučaju moje smrti, isti kao i do sada. Za sve delatnosti u oblasti nabavke, podrške curama i savetima je sasvim ok. Ali bih se tu bojala da opet ne posrne i da ne izgubi tu pribranost koju sada ima. Dakle, delimično rešenje. I šta onda ostaje?
Razumem ljude koji žive u normalnoj porodici, pa se jednom roditelju nešto desi, te deca ostaju na staranje drugom, preživelom roditelju. A šta u situaciji kad ne ostaju u sigurnim rukama? Centri za socijalni rad mi ne ulivaju poverenje pri ovakvoj odluci, jer ne vidim udubljivanje u lične probleme, ni prošlost aktera ovakvih priča. Ne postoji ustanova kojoj bi se mogli obratiti u smislu: ovo je moj testament kojim se sva moja imovina deli na ravnopravne delove u korist moje dece, a moju maloletnu decu, u slučaju moje smrti, ostavljam na večno vaspitanje toj i toj osobi ili porodici! Naravno, uz prethodni dogovor sa njima! Zaista sam ranije mnogo razmišljala o tome i.... ma samo zamislite da moja deca dospeju u bilo čije ruke, od gore navedenih! Pa ja mislim da bih se kao poltergejst vratila i mučila mučitelje svoje dece, dok god se takvo stanje ne promeni! Ali, šta ako ne mogu da budem poltergejst? Postoji li način da se takve odluke donesu i, što je još važnije, ispoštuju u takvim slučajevima?
Šta ako je želja takvog roditelja, koji zna da mu, usled teške bolesti, ostaje malo vremena, da dete ili deca ne odgaja njihov drugi roditelj, već neko treći? A taj drugi roditelj jeste sposoban za vršenje roditeljskih obaveza? Kako to da ne postoje ustanove specijalizovane za to? Kome idu deca čiji jedini roditelj umre, a nema nikog svoga? Možda je taj roditelj imao želju da njegovo dete ili deca odrastaju u kući njihovog prijatelja, ali se nije imao kome izjasniti? I sad to dete ili deca lutaju po domovima, starateljima ili ko zna kuda, ne imajući pravi dom? Postoji li neka zakonsta regulativa koja zaista ide u korist takvim porodicama? Koja istinski štiti tu decu. čijim roditeljima su dani odbrojani?
Ja zaista smatram da smo mi, kao roditelji, nezamenljivi. Nismo mi bez razloga roditelji naše dece, niti su oni bez veze baš naša deca. Nije mi jasno zašto mnogi beže od te odgovornosti, iako je jasno da je preko potrebna. Zamišljam ljude koji znaju da im je vreme pri kraju. Koliki mora da je njihov bol, pored već poznatog, dok razmišljaju o tome šta će dalje biti sa njihovim najmilijima, u situaciji kad nisu sigurni u odabir onoga ko ostaje kao staratelj njihove dece? A ne mogu ništa, baš ništa da urade povodom toga!
Malo me danas misli teraju na veće dubine od uobičajenih, a smatram da ništa nije bez razloga. Ne slutim svoju smrt, pa da to bude razlog, ali slutim mogućnost rešenja problema, ako se dovoljan broj ljudi zainteresuje za isti. Smatram da je i to jedna oblast naših života, na koju itekako trebamo obratiti pažnju, jer se dešava. I dešava se mnogo češće nego što želimo da primetimo! Moj najveći strah je i bio da svoju decu prepustim one tri osobe, koje ne smatram prijateljima svoje dece. Smatram da mene, kao nekoga ko je uvek bio tu za njih, niko ne može da zameni, ali bih volela da imam pravo da biram i da izaberem nekoga sličnog meni, makar po senzibilitetu. Bilo bi mi mnogo prijatnije da znam, uopšte, da takva osoba postoji i da će moja deca kod nje biti sigurna, zaštićena i voljena. Ne kao ja što ih volim, ali voljena zato što takva kakva jesu!
Kad pogledam samo svoj život, svi vi koji ste pročitali priču mog života, znate da u uži zakonski izbor spada otac mojih ćerki, moja mama i eventualno moja polusestra. Ko god je čitao moje priče zna, da se moje devojke nekad i po mesec dana ne čuju sa svojim ocem, jer ih on ne zove! Znate i da osam punih godina ne daje redovnu, ni zakonom predviđenu alimentaciju. Kako takvom čoveku poveriti brigu o dva ljudska bića? S druge strane je moja mama. Sigurna sam da bi moje cure imale lepo skuvane obroke, da bi se ona trudila da im udovolji na taj način, ali posle čitave one priče sa socijalnom službom, moja mama je izgubila moju decu i one je apsolutno ne smatraju osobom od poverenja! O meni ne moram ni da pričam, ta je priča jednostavno prekinuta! I na kraju, polusestra koja je i svoje dete isterala iz kuće svojim ponašanjem, a takođe učesnik u hajki socijalne službe, čak mislim i inicijator svega toga, tek ne zaslužuje moju decu ni u kom obliku. Niti moja deca žele kontakt sa njom! Nikad nisu poželele za ovih skoro pet godina, kako se sve to izdešavalo. SZ, sa kojim i dalje živim, je u mojim očima u slučaju moje smrti, isti kao i do sada. Za sve delatnosti u oblasti nabavke, podrške curama i savetima je sasvim ok. Ali bih se tu bojala da opet ne posrne i da ne izgubi tu pribranost koju sada ima. Dakle, delimično rešenje. I šta onda ostaje?
Razumem ljude koji žive u normalnoj porodici, pa se jednom roditelju nešto desi, te deca ostaju na staranje drugom, preživelom roditelju. A šta u situaciji kad ne ostaju u sigurnim rukama? Centri za socijalni rad mi ne ulivaju poverenje pri ovakvoj odluci, jer ne vidim udubljivanje u lične probleme, ni prošlost aktera ovakvih priča. Ne postoji ustanova kojoj bi se mogli obratiti u smislu: ovo je moj testament kojim se sva moja imovina deli na ravnopravne delove u korist moje dece, a moju maloletnu decu, u slučaju moje smrti, ostavljam na večno vaspitanje toj i toj osobi ili porodici! Naravno, uz prethodni dogovor sa njima! Zaista sam ranije mnogo razmišljala o tome i.... ma samo zamislite da moja deca dospeju u bilo čije ruke, od gore navedenih! Pa ja mislim da bih se kao poltergejst vratila i mučila mučitelje svoje dece, dok god se takvo stanje ne promeni! Ali, šta ako ne mogu da budem poltergejst? Postoji li način da se takve odluke donesu i, što je još važnije, ispoštuju u takvim slučajevima?
Šta ako je želja takvog roditelja, koji zna da mu, usled teške bolesti, ostaje malo vremena, da dete ili deca ne odgaja njihov drugi roditelj, već neko treći? A taj drugi roditelj jeste sposoban za vršenje roditeljskih obaveza? Kako to da ne postoje ustanove specijalizovane za to? Kome idu deca čiji jedini roditelj umre, a nema nikog svoga? Možda je taj roditelj imao želju da njegovo dete ili deca odrastaju u kući njihovog prijatelja, ali se nije imao kome izjasniti? I sad to dete ili deca lutaju po domovima, starateljima ili ko zna kuda, ne imajući pravi dom? Postoji li neka zakonsta regulativa koja zaista ide u korist takvim porodicama? Koja istinski štiti tu decu. čijim roditeljima su dani odbrojani?
Ja zaista smatram da smo mi, kao roditelji, nezamenljivi. Nismo mi bez razloga roditelji naše dece, niti su oni bez veze baš naša deca. Nije mi jasno zašto mnogi beže od te odgovornosti, iako je jasno da je preko potrebna. Zamišljam ljude koji znaju da im je vreme pri kraju. Koliki mora da je njihov bol, pored već poznatog, dok razmišljaju o tome šta će dalje biti sa njihovim najmilijima, u situaciji kad nisu sigurni u odabir onoga ko ostaje kao staratelj njihove dece? A ne mogu ništa, baš ništa da urade povodom toga!
Malo me danas misli teraju na veće dubine od uobičajenih, a smatram da ništa nije bez razloga. Ne slutim svoju smrt, pa da to bude razlog, ali slutim mogućnost rešenja problema, ako se dovoljan broj ljudi zainteresuje za isti. Smatram da je i to jedna oblast naših života, na koju itekako trebamo obratiti pažnju, jer se dešava. I dešava se mnogo češće nego što želimo da primetimo! Moj najveći strah je i bio da svoju decu prepustim one tri osobe, koje ne smatram prijateljima svoje dece. Smatram da mene, kao nekoga ko je uvek bio tu za njih, niko ne može da zameni, ali bih volela da imam pravo da biram i da izaberem nekoga sličnog meni, makar po senzibilitetu. Bilo bi mi mnogo prijatnije da znam, uopšte, da takva osoba postoji i da će moja deca kod nje biti sigurna, zaštićena i voljena. Ne kao ja što ih volim, ali voljena zato što takva kakva jesu!
Comments
Post a Comment