Preko tri stotine žena su bile moje klijentkinje, od kako sam u Novom Sadu, u protekle dve godine. Imala sam veliku potrebu da napišem jedan ružan tekst o ovoj temi, ali sam se predomislila. Ipak, to nisam ja. Ovo sam ja: žene su izgubile dostojanstvo!! To je danas veliki problem, jer sa dostojanstvom odlazi sve ono što je preko potrebno da se živi normalno. A tek kad živimo normalno, možemo i da se nadograđujemo. Dakle, problem je u dostojanstvu!
Šta je dostojanstvo, uopšte? Za mene, to je podvlačenje crte na granici koju ne želim da pređem, kad su međuljudski odnosi u pitanju. Dostojanstvo je za mene odbrambeni štit od svega što ne želim u svom prisustvu. Dostojanstvo je za mene stav koji zauzimam. Dostojanstvo je balon u kome postoji ono što sam osvestila kod sebe i stavila čuvare da štite to što je meni sveto. Čuvari su moji ego ispadi. Preko potrebni da sačuvaju ono što želim da bude sačuvano. Dostojanstvo je nešto što ili imaš ili izgradiš, a onda čuvaš kao najveće blago na svetu. Ono podrazumeva i samopoštovanje i ljubav prema sebi, i sve plemenitosti ovog sveta, ali na određeni način. Na način koji nikoga ne povređuje. Zapravo, kad to kažem, moram podeliti grupacije ljudi na dva. Jedna je ona kojoj se daješ jer zaslužuju, a druga koju prihvatiš ili odbaciš, ali do neke mere, jer ti ili ne prijaju u potpunosti, ili tek donekle. Dakle, svima po zasluzi, tako nekako.
Dostojanstvo nema veze sa debljinom novčanika, niti kućom u kojoj živimo, niti garderobom koju nosimo. Dostojanstvo ima isključivo veze sa našim poimanjem nas samih i odnosom koji dozvoljavamo da zaživi od strane svih sa kojima smo u kontaktu. Dostojanstvena žena, sa ritama na sebi, može jednim pogledom da zaustavi prezrive poglede na njene zakrpljene skute. Dostojanstvena žena može pogledom da zaustavi nedolično ponašanje bilo žena, bilo muškaraca u njenom prisustvu. Dostojanstvena žena uvek hoda uzdignute glave i gleda vas pravo u oči zato što nema razloga da se krije. Ona je kroz život išla težim putem, koji je pun teških prepreka i nije poklekla lakim načinima da uzme ono što joj, ionako, ne pripada. Ona hoda u svojim zakrpljenim pantalonama uspravno, zato što zna da je sve ostalo dala svojoj deci ili ljudima kojima je potrebnije nego njoj. Ona nema razloga da razmišlja o ponižavanju sebe zarad bilo kakve trenutne satisfakcije. Dostojanstvena žena je žena koja je svesna sebe i svojih kvaliteta. Ona pleni pažnju gde god da se pojavi, kud god da kroči, jer je bitno ono što nosiš u sebi, a ono što je na tebi može da te ulepša ili unakazi. Nisu sve dostojanstvene žene siromašne, naravno. Ovo govorim zato što želim da istaknem da se dostojanstvo ne može kupiti. Ono se nosi kao što nosiš svaku plemenitost unutar sebe.
Današnje žene su poklekle. Žene, koje su oduvek bile borci za sve ono što je sveto, za dom, porodicu, decu, unuke i sve koje ih okružuju, danas su poklekle. Dale su svoje dostojanstvo za šaku ničega. Jer, ništa spolja ne može da ti da ili uzme ono što ti nosiš u sebi. Dakle, svaka koja je otišla ispod granice dostojanstva, uzela je, istrgla samoj sebi pravo na ljubav, poštovanje, poverenje. I same smo krive za to! DA, same smo krive za to! Ovo je postalo suludo vreme u kome su vrednosti pomerene, namerno. Ali mi smo ti koji vrednujemo sebe u odnosu na sve što je oko nas. Ko može mene ili moju decu da ubedi da ćemo biti srećne ako uradimo nešto što je apsolutno protiv nas? Najponosnija majka na svetu sam zato što smatram da imam tri ćerke koje te pragove neće preći. Imale su prilike, ali nisu. Zašto? Postoji to nešto bitno, što utkaš u njih svesno ili nesvesno i one to nose sa sobom ceo život. Nekad i ne znaju zašto, a nekad shvate na vreme.
Moja deca se neće obući nedolično, jer nemaju potrebu za tim. One su naučene da sve svoje nosimo u sebi, ne na sebi. Svi smo mi nečija deca. Mnoge od nas smo gledale naše majke ili žene u svom okruženju koje su bile ugnjetavane, psihički ili fizički od strane njihovih muževa, te smo mnogo toga uzeli kao parametar za poređenje nekih naših partnera. Što je najtužnije, tešimo se glupostima, kad nam nije dobro. Tipa, ne tuče me, ne kurva se, dobar je. A ostalo, nije bitno. Meni jeste. Jeste, jer je to direktna povreda dostojanstva žene. Ako mi skineš osmeh sa lica, slobodu da budem ono što jesam u tvom prisustvu ili ne, ako moram da pazim šta kažem, mislim, kad šta izgovaram, onda je moje dostojanstvo itekako povređeno i probijeno. To nije vredna priča. Nije, jer je utešna. Ne dobra.
Naravno da ovaj tekst pišem za profil žena koji sebi dozvoljava mnoge stvari, jer svojim ponašanjem daju plodno tlo za to. Kako? Svojim glupostima! Čuj, neko je zapratio na društvenoj mreži danas, prokuckali koju, sutradan je zaprosio i ona pakuje kofere i odlazi u drugi grad, daje otkaz u firmi, otkazuje stan i sve što već ide sa takvom životnom promenom! On se ne javi nikad više, bude blokirana na svim njegovim nalozima. I onda ona pati, on nju povredio, srce joj slomio i slične priče?!? Pregledam joj profil, tri poze u istoj sobi, samo garderoba različita i tako svaki dan. Ceo profil. Meni izgleda kao teško fobična osoba. Ona koja se boji da izađe iz kuće, te joj je ceo svet ta mala sobica iz koje deli svoje fotografije novozaljubljenim ljudima, ne bi li je zaprosili i odveli iz tog njenog malog sveta! Pa ženo, ako misliš da je on pao na tvoje fotografije i tvoju pozdravnu poruku u ćaskanju, pitam se gde ti je pamet? Postoje fatalni susreti, naravno. Postoje priče na tu temu i filmovi. Ali mi živimo život, gde bi bilo normalno dati čoveku vremena, da ga upoznaš, oči mu vidiš, pre nego pomisliš da si u ljubavi sa potpunim strancem koji te je zaprosio?!?!
Naslušah se svih ovih godina priča o "gospodinu pravom!". Evo i javno potvrđujem da je svaki pravi, bez izuzetka! Ako smo dozvolili da nam neko uđe u život, pogotovo na taj način, pravi je, zasigurno! Milion posto! Onda od te osobe ili trebamo nešto naučiti ili mi njega naučiti ili stvoriti nešto zajedničko, makar to bilo poznanstvo sa nekim njegovim koje će nam pomoći nekad tamo, u životu. Kako takav neko nije pravi? A kad pričamo o onom " gospodinu s kojim ću ostariti u ljubavi" nije svaki koji se pojavi na pragu vašeg internet života TAJ! Zapravo, nećete ga ni dočekati, jer ne poznajete sebe! Dok god ne poznajete sebe, pojma nemate šta treba da očekujete od osobe sa kojom bi provele život, a samim tim niti sreću ni ljubav o kojoj toliko maštate. Žalosno mi je postalo koliko žena zaobilazi taj rad na sebi, misleći da mogu da dostignu neke "nivoe" svog bića prečicama ili da je dovoljno da nađu partnera koji će ih tetošiti kao princeze kad su u svim fazama raspoloženja. Pa neće, dame moje. Ako se i desi da nađete takvog, neće trajati doveka. A i ako potraje, koliko vi prava sebi dajete da gnjavite nekoga kad vam dođe i nazivate to ljubavlju? Eh, eh...
Živimo u brzom vremenu. Živimo u ludom vremenu. Sve to jeste tačno. Ali ništa od toga ne opravdava to što same sebi oduzimamo dostojanstvo seksajući se na javnim mestima gde nas slika svako ko prođe, a vide svi koji otvore vest na internetu. Ne opravdava ni pijančenje i bauljanje ni muškarca, a ni žene, zato što nam se može. Ružno je i nije dostojanstveno. Smatram da smo same krive što nam se dešava sve šta nam se dešava. Da li okolina utiče na nas toliko da ne slušamo unutrašnji glas ili smo same odlučile da padnemo daleko, daleko ispod onoga gde treba da budemo, ne znam. Znam samo da nije lepa slika koju vidim i da bih volela da žena, najzad, počne da se ponaša kao neko ko nije dostupan svima. Samo odabranima. Kao neko ko ceni svoju vrednost, stoga je daje samo onima koji su dostojni toga. Volela bih da vidim žene jake, srećne, voljene u pravom smislu te reči, poštovane, rasterećene. Volela bih, ali... to smatram mogućim tek kad vratimo svoje dostojanstvo! Kad shvatimo ko smo, kroz rad na sebi. Kad spoznamo šta volimo, šta nam prija, koje su nam granice. A onda ih postavimo tako jako da niko ko nije vredan našeg truda ne može da ih prođe. Vratite svoje dostojanstvo, moje dame, da možemo svoju decu učiti istom, a one svoju. Da nateramo dostojanstvom i muški rod da nas posmatraju drugačijim očima. Očima koje zaslužujemo. Mi smo žene. Ćerke. Majke. Prijateljice. Sapatnice. Savetnice. Pomoćnici. Vladari i sluge svoga života. Budimo boginje koje trebamo biti, da bi dozvale bogove koje želimo u svoj život. Prvo u spoznaju, onda u traženje adekvatnog partnera!
Šta je dostojanstvo, uopšte? Za mene, to je podvlačenje crte na granici koju ne želim da pređem, kad su međuljudski odnosi u pitanju. Dostojanstvo je za mene odbrambeni štit od svega što ne želim u svom prisustvu. Dostojanstvo je za mene stav koji zauzimam. Dostojanstvo je balon u kome postoji ono što sam osvestila kod sebe i stavila čuvare da štite to što je meni sveto. Čuvari su moji ego ispadi. Preko potrebni da sačuvaju ono što želim da bude sačuvano. Dostojanstvo je nešto što ili imaš ili izgradiš, a onda čuvaš kao najveće blago na svetu. Ono podrazumeva i samopoštovanje i ljubav prema sebi, i sve plemenitosti ovog sveta, ali na određeni način. Na način koji nikoga ne povređuje. Zapravo, kad to kažem, moram podeliti grupacije ljudi na dva. Jedna je ona kojoj se daješ jer zaslužuju, a druga koju prihvatiš ili odbaciš, ali do neke mere, jer ti ili ne prijaju u potpunosti, ili tek donekle. Dakle, svima po zasluzi, tako nekako.
Dostojanstvo nema veze sa debljinom novčanika, niti kućom u kojoj živimo, niti garderobom koju nosimo. Dostojanstvo ima isključivo veze sa našim poimanjem nas samih i odnosom koji dozvoljavamo da zaživi od strane svih sa kojima smo u kontaktu. Dostojanstvena žena, sa ritama na sebi, može jednim pogledom da zaustavi prezrive poglede na njene zakrpljene skute. Dostojanstvena žena može pogledom da zaustavi nedolično ponašanje bilo žena, bilo muškaraca u njenom prisustvu. Dostojanstvena žena uvek hoda uzdignute glave i gleda vas pravo u oči zato što nema razloga da se krije. Ona je kroz život išla težim putem, koji je pun teških prepreka i nije poklekla lakim načinima da uzme ono što joj, ionako, ne pripada. Ona hoda u svojim zakrpljenim pantalonama uspravno, zato što zna da je sve ostalo dala svojoj deci ili ljudima kojima je potrebnije nego njoj. Ona nema razloga da razmišlja o ponižavanju sebe zarad bilo kakve trenutne satisfakcije. Dostojanstvena žena je žena koja je svesna sebe i svojih kvaliteta. Ona pleni pažnju gde god da se pojavi, kud god da kroči, jer je bitno ono što nosiš u sebi, a ono što je na tebi može da te ulepša ili unakazi. Nisu sve dostojanstvene žene siromašne, naravno. Ovo govorim zato što želim da istaknem da se dostojanstvo ne može kupiti. Ono se nosi kao što nosiš svaku plemenitost unutar sebe.
Današnje žene su poklekle. Žene, koje su oduvek bile borci za sve ono što je sveto, za dom, porodicu, decu, unuke i sve koje ih okružuju, danas su poklekle. Dale su svoje dostojanstvo za šaku ničega. Jer, ništa spolja ne može da ti da ili uzme ono što ti nosiš u sebi. Dakle, svaka koja je otišla ispod granice dostojanstva, uzela je, istrgla samoj sebi pravo na ljubav, poštovanje, poverenje. I same smo krive za to! DA, same smo krive za to! Ovo je postalo suludo vreme u kome su vrednosti pomerene, namerno. Ali mi smo ti koji vrednujemo sebe u odnosu na sve što je oko nas. Ko može mene ili moju decu da ubedi da ćemo biti srećne ako uradimo nešto što je apsolutno protiv nas? Najponosnija majka na svetu sam zato što smatram da imam tri ćerke koje te pragove neće preći. Imale su prilike, ali nisu. Zašto? Postoji to nešto bitno, što utkaš u njih svesno ili nesvesno i one to nose sa sobom ceo život. Nekad i ne znaju zašto, a nekad shvate na vreme.
Moja deca se neće obući nedolično, jer nemaju potrebu za tim. One su naučene da sve svoje nosimo u sebi, ne na sebi. Svi smo mi nečija deca. Mnoge od nas smo gledale naše majke ili žene u svom okruženju koje su bile ugnjetavane, psihički ili fizički od strane njihovih muževa, te smo mnogo toga uzeli kao parametar za poređenje nekih naših partnera. Što je najtužnije, tešimo se glupostima, kad nam nije dobro. Tipa, ne tuče me, ne kurva se, dobar je. A ostalo, nije bitno. Meni jeste. Jeste, jer je to direktna povreda dostojanstva žene. Ako mi skineš osmeh sa lica, slobodu da budem ono što jesam u tvom prisustvu ili ne, ako moram da pazim šta kažem, mislim, kad šta izgovaram, onda je moje dostojanstvo itekako povređeno i probijeno. To nije vredna priča. Nije, jer je utešna. Ne dobra.
Naravno da ovaj tekst pišem za profil žena koji sebi dozvoljava mnoge stvari, jer svojim ponašanjem daju plodno tlo za to. Kako? Svojim glupostima! Čuj, neko je zapratio na društvenoj mreži danas, prokuckali koju, sutradan je zaprosio i ona pakuje kofere i odlazi u drugi grad, daje otkaz u firmi, otkazuje stan i sve što već ide sa takvom životnom promenom! On se ne javi nikad više, bude blokirana na svim njegovim nalozima. I onda ona pati, on nju povredio, srce joj slomio i slične priče?!? Pregledam joj profil, tri poze u istoj sobi, samo garderoba različita i tako svaki dan. Ceo profil. Meni izgleda kao teško fobična osoba. Ona koja se boji da izađe iz kuće, te joj je ceo svet ta mala sobica iz koje deli svoje fotografije novozaljubljenim ljudima, ne bi li je zaprosili i odveli iz tog njenog malog sveta! Pa ženo, ako misliš da je on pao na tvoje fotografije i tvoju pozdravnu poruku u ćaskanju, pitam se gde ti je pamet? Postoje fatalni susreti, naravno. Postoje priče na tu temu i filmovi. Ali mi živimo život, gde bi bilo normalno dati čoveku vremena, da ga upoznaš, oči mu vidiš, pre nego pomisliš da si u ljubavi sa potpunim strancem koji te je zaprosio?!?!
Naslušah se svih ovih godina priča o "gospodinu pravom!". Evo i javno potvrđujem da je svaki pravi, bez izuzetka! Ako smo dozvolili da nam neko uđe u život, pogotovo na taj način, pravi je, zasigurno! Milion posto! Onda od te osobe ili trebamo nešto naučiti ili mi njega naučiti ili stvoriti nešto zajedničko, makar to bilo poznanstvo sa nekim njegovim koje će nam pomoći nekad tamo, u životu. Kako takav neko nije pravi? A kad pričamo o onom " gospodinu s kojim ću ostariti u ljubavi" nije svaki koji se pojavi na pragu vašeg internet života TAJ! Zapravo, nećete ga ni dočekati, jer ne poznajete sebe! Dok god ne poznajete sebe, pojma nemate šta treba da očekujete od osobe sa kojom bi provele život, a samim tim niti sreću ni ljubav o kojoj toliko maštate. Žalosno mi je postalo koliko žena zaobilazi taj rad na sebi, misleći da mogu da dostignu neke "nivoe" svog bića prečicama ili da je dovoljno da nađu partnera koji će ih tetošiti kao princeze kad su u svim fazama raspoloženja. Pa neće, dame moje. Ako se i desi da nađete takvog, neće trajati doveka. A i ako potraje, koliko vi prava sebi dajete da gnjavite nekoga kad vam dođe i nazivate to ljubavlju? Eh, eh...
Živimo u brzom vremenu. Živimo u ludom vremenu. Sve to jeste tačno. Ali ništa od toga ne opravdava to što same sebi oduzimamo dostojanstvo seksajući se na javnim mestima gde nas slika svako ko prođe, a vide svi koji otvore vest na internetu. Ne opravdava ni pijančenje i bauljanje ni muškarca, a ni žene, zato što nam se može. Ružno je i nije dostojanstveno. Smatram da smo same krive što nam se dešava sve šta nam se dešava. Da li okolina utiče na nas toliko da ne slušamo unutrašnji glas ili smo same odlučile da padnemo daleko, daleko ispod onoga gde treba da budemo, ne znam. Znam samo da nije lepa slika koju vidim i da bih volela da žena, najzad, počne da se ponaša kao neko ko nije dostupan svima. Samo odabranima. Kao neko ko ceni svoju vrednost, stoga je daje samo onima koji su dostojni toga. Volela bih da vidim žene jake, srećne, voljene u pravom smislu te reči, poštovane, rasterećene. Volela bih, ali... to smatram mogućim tek kad vratimo svoje dostojanstvo! Kad shvatimo ko smo, kroz rad na sebi. Kad spoznamo šta volimo, šta nam prija, koje su nam granice. A onda ih postavimo tako jako da niko ko nije vredan našeg truda ne može da ih prođe. Vratite svoje dostojanstvo, moje dame, da možemo svoju decu učiti istom, a one svoju. Da nateramo dostojanstvom i muški rod da nas posmatraju drugačijim očima. Očima koje zaslužujemo. Mi smo žene. Ćerke. Majke. Prijateljice. Sapatnice. Savetnice. Pomoćnici. Vladari i sluge svoga života. Budimo boginje koje trebamo biti, da bi dozvale bogove koje želimo u svoj život. Prvo u spoznaju, onda u traženje adekvatnog partnera!
Comments
Post a Comment