Naša mačkica je postala majka dva predivna mačeta pre tačno deset dana. Posmatram nju, prvorotku, kako se ponaša prema svojoj deci. Najčešće je kraj svojih mladunaca, leži kraj njih tako, da im je uvek na dohvat ruke, kad požele da sisaju. Ako joj priđem, prede, mazi se, izvrće se na leđa, da joj mazim stomak, pri tom pazivši da ne povredi mačiće. Toliko je divna, kraj svojih bebica i toliko posvećena njima, da sam joj nekoliko puta bukvalno odnela hranu i držala joj dok ne pojede, dok je dojila svoju mladunčad. Jednostavno, oni su preči od svega ostalog! Ona nekad toliko jurne iz sobe i ode pravo u njen toalet, da to izgleda kao da je neko katapultirao. Ako bebice zakmeze, ili ispuste bilo kakav zvuk, ona je kod njih, pre nego što sam ja i glavu okrenula da ih pogledam. Nekako, čini mi se da majka mačkica non stop doji bar jedno mače, ili oboje. I nije joj teško da bude tu za svoju decu. Uživa u tome. Nisam jednom naišla na situaciju gde je ona toliko umorna, da spava ili je u polusnu dok šapicom opipava svoje bebice, da bude sigurna da su kraj nje. A tačno se vidi da nema snage ni da gleda.
Pisala sam već da ona i ja nismo imale ovakav odnos, dok me nije tražila da joj budem babica. Sad je ovako i zaista, pored svega što radim, uživam da budem deo njihovog života na taj način. Ušuškala sam ih prvo na veliki frotir presavijen na četiri dela, ali sam videla da im je to malo prostora, pa sam dodala još toliko mesta. Sada se baškare u svom prostoru, uživaju maksimalno, mačkice onako nespretno preskaču preko majke i jedno preko drugog, njuškaju se i dodiruju, protežu, spavaju na stomačićima, leđima, protegnute u svom gnezdu. Ono što je zanimljivo kod nas, odraslih, postalo je podrazumevano ako primetimo da je neko nestao bez reči, da je kod naših mačkica. Nismo ih još dirali da vidimo pol, i nije nam to ni bitno, za sada. Prosto uživamo svi u ovoj novoj porodici u našem domu.
A dok gledam mačkicu, ne mogu da ne primetim silna filozofiranja kod nas, ljudi, navodno inteligentnih bića. Toliko filozofije oko termina za hranjenje beba koje sisaju, oko presvlačenja, spavanja, odgajanja i ko zna čega još. A ja gledam prirodu kako to sama rešava i pitam se zašto, zaboga, moramo baš sve da zakomplikujemo? Zar nam nije dovoljno što smo sve aspekte života otežali koliko god smo mogli, sad još sve mora biti na sat, po našim uslovima, po nekim nametnutim pravilima? Lično nisam previše slušala te smernice kako ne smem da dojim svoju decu drugačije, nego na svaka tri sata, ni bilo šta nametnuto što nisam smatrala ispravnim. Bila sam prisutna kada novopečene majke po ko zna čijem nagovoru nisu davale vode da piju skoro godinu dana, jer su ih dojile. I kad je medicinska sestra dovela deset dana staru bebu u bolnicu zbog toga što joj je dala kiselu vodu da pije, ne bi li je prošli grčevi u stomaku! Jednostavno, toliko smo postali plastični, da smo zaboravili šta je prirodno i stoga nam je lako i nametnuti bilo šta, jer sve zvuči dovoljno dobro, kad nemaš sa čime da uporediš.
Moja je želja da učimo od onih koji su toliko prirodni, da im se ne može nametnuti ništa drugačije. Kad bi svaka majka mogla svoju decu da gleda tako, bezrezervno prvih nekoliko nedelja života, bez obaveza koje su joj svakodnevica iovako i onako. Ali u tom periodu, kad se porodi, trebalo bi da bude samo i isključivo majka. Posle tih šest nedelja, bebe dobiju svoj ritam, prirodni koji mi treba da slušamo i na osnovu toga možemo da kombinujemo svoje obaveze potpuno drugačije nego što radimo to do sada. Lično, nisam imala taj period koji sam mogla da posvetim svojoj deci, ni jednom od četiri porođaja. Zato ne mogu pričati o lepoti toga iz ličnog iskustva, ali mogu iz kontra situacije, gde si odgovoran za sve što smeš i ne smeš da radiš. Ovo što ne smeš nosi posledice, neretko i čitav život, stoga smatram da je preko potrebno organizovati se tako da dozvolimo sebi da budemo prirodni. Poput mačkica, poput pasa, poput svega što se nije integrisalo u glupost.
Pisala sam već da ona i ja nismo imale ovakav odnos, dok me nije tražila da joj budem babica. Sad je ovako i zaista, pored svega što radim, uživam da budem deo njihovog života na taj način. Ušuškala sam ih prvo na veliki frotir presavijen na četiri dela, ali sam videla da im je to malo prostora, pa sam dodala još toliko mesta. Sada se baškare u svom prostoru, uživaju maksimalno, mačkice onako nespretno preskaču preko majke i jedno preko drugog, njuškaju se i dodiruju, protežu, spavaju na stomačićima, leđima, protegnute u svom gnezdu. Ono što je zanimljivo kod nas, odraslih, postalo je podrazumevano ako primetimo da je neko nestao bez reči, da je kod naših mačkica. Nismo ih još dirali da vidimo pol, i nije nam to ni bitno, za sada. Prosto uživamo svi u ovoj novoj porodici u našem domu.
A dok gledam mačkicu, ne mogu da ne primetim silna filozofiranja kod nas, ljudi, navodno inteligentnih bića. Toliko filozofije oko termina za hranjenje beba koje sisaju, oko presvlačenja, spavanja, odgajanja i ko zna čega još. A ja gledam prirodu kako to sama rešava i pitam se zašto, zaboga, moramo baš sve da zakomplikujemo? Zar nam nije dovoljno što smo sve aspekte života otežali koliko god smo mogli, sad još sve mora biti na sat, po našim uslovima, po nekim nametnutim pravilima? Lično nisam previše slušala te smernice kako ne smem da dojim svoju decu drugačije, nego na svaka tri sata, ni bilo šta nametnuto što nisam smatrala ispravnim. Bila sam prisutna kada novopečene majke po ko zna čijem nagovoru nisu davale vode da piju skoro godinu dana, jer su ih dojile. I kad je medicinska sestra dovela deset dana staru bebu u bolnicu zbog toga što joj je dala kiselu vodu da pije, ne bi li je prošli grčevi u stomaku! Jednostavno, toliko smo postali plastični, da smo zaboravili šta je prirodno i stoga nam je lako i nametnuti bilo šta, jer sve zvuči dovoljno dobro, kad nemaš sa čime da uporediš.
Moja je želja da učimo od onih koji su toliko prirodni, da im se ne može nametnuti ništa drugačije. Kad bi svaka majka mogla svoju decu da gleda tako, bezrezervno prvih nekoliko nedelja života, bez obaveza koje su joj svakodnevica iovako i onako. Ali u tom periodu, kad se porodi, trebalo bi da bude samo i isključivo majka. Posle tih šest nedelja, bebe dobiju svoj ritam, prirodni koji mi treba da slušamo i na osnovu toga možemo da kombinujemo svoje obaveze potpuno drugačije nego što radimo to do sada. Lično, nisam imala taj period koji sam mogla da posvetim svojoj deci, ni jednom od četiri porođaja. Zato ne mogu pričati o lepoti toga iz ličnog iskustva, ali mogu iz kontra situacije, gde si odgovoran za sve što smeš i ne smeš da radiš. Ovo što ne smeš nosi posledice, neretko i čitav život, stoga smatram da je preko potrebno organizovati se tako da dozvolimo sebi da budemo prirodni. Poput mačkica, poput pasa, poput svega što se nije integrisalo u glupost.
Comments
Post a Comment