Skip to main content

Moje mačkice i naše komplikacije

      Naša mačkica je postala majka dva predivna mačeta pre tačno deset dana. Posmatram nju, prvorotku, kako se ponaša prema svojoj deci. Najčešće je kraj svojih mladunaca, leži kraj njih tako, da im je uvek na dohvat ruke, kad požele da sisaju. Ako joj priđem, prede, mazi se, izvrće se na leđa, da joj mazim stomak, pri tom pazivši da ne povredi mačiće. Toliko je divna, kraj svojih bebica i toliko posvećena njima, da sam joj nekoliko puta bukvalno odnela hranu i držala joj dok ne pojede, dok je dojila svoju mladunčad. Jednostavno, oni su preči od svega ostalog! Ona nekad toliko jurne iz sobe i ode pravo u njen toalet, da to izgleda kao da je neko katapultirao. Ako bebice zakmeze, ili ispuste bilo kakav zvuk, ona je kod njih, pre nego što sam ja i glavu okrenula da ih pogledam. Nekako, čini mi se da majka mačkica non stop doji bar jedno mače, ili oboje. I nije joj teško da bude tu za svoju decu. Uživa u tome. Nisam jednom naišla na situaciju gde je ona toliko umorna, da spava ili je u polusnu dok šapicom opipava svoje bebice, da bude sigurna da su kraj nje. A tačno se vidi da nema snage ni da gleda.
   Pisala sam već da ona i ja nismo imale ovakav odnos, dok me nije tražila da joj budem babica. Sad je ovako i zaista, pored svega što radim, uživam da budem deo njihovog života na taj način. Ušuškala sam ih prvo na veliki frotir presavijen na četiri dela, ali sam videla da im je to malo prostora, pa sam dodala još toliko mesta. Sada se baškare u svom prostoru, uživaju maksimalno, mačkice onako nespretno preskaču preko majke i jedno preko drugog, njuškaju se i dodiruju, protežu, spavaju na stomačićima, leđima, protegnute u svom gnezdu. Ono što je zanimljivo kod nas, odraslih, postalo je podrazumevano ako primetimo da je neko nestao bez reči, da je kod naših mačkica. Nismo ih još dirali da vidimo pol, i nije nam to ni bitno, za sada. Prosto uživamo svi u ovoj novoj porodici u našem domu.
  A dok gledam mačkicu, ne mogu da ne primetim silna filozofiranja kod nas, ljudi, navodno inteligentnih bića. Toliko filozofije oko termina za hranjenje beba koje sisaju, oko presvlačenja, spavanja, odgajanja i ko zna čega još. A ja gledam prirodu kako to sama rešava i pitam se zašto, zaboga, moramo baš sve da zakomplikujemo? Zar nam nije dovoljno što smo sve aspekte života otežali koliko god smo mogli, sad još sve mora biti na sat, po našim uslovima, po nekim nametnutim pravilima? Lično nisam previše slušala te smernice kako ne smem da dojim svoju decu drugačije, nego na svaka tri sata, ni bilo šta nametnuto što nisam smatrala ispravnim. Bila sam prisutna kada novopečene majke po ko zna čijem nagovoru nisu davale vode da piju skoro godinu dana, jer su ih dojile. I kad je medicinska sestra dovela deset dana staru bebu u bolnicu zbog toga što joj je dala kiselu vodu da pije, ne bi li je prošli grčevi u stomaku! Jednostavno, toliko smo postali plastični, da smo zaboravili šta je prirodno i stoga nam je lako i nametnuti bilo šta, jer sve zvuči dovoljno dobro, kad nemaš sa čime da uporediš.
   Moja je želja da učimo od onih koji su toliko prirodni, da im se ne može nametnuti ništa drugačije. Kad bi svaka majka mogla svoju decu da gleda tako, bezrezervno prvih nekoliko nedelja života, bez obaveza koje su joj svakodnevica iovako i onako. Ali u tom periodu, kad se porodi, trebalo bi da bude samo i isključivo majka. Posle tih šest nedelja, bebe dobiju svoj ritam, prirodni koji mi treba da slušamo i na osnovu toga možemo da kombinujemo svoje obaveze potpuno drugačije nego što radimo to do sada. Lično, nisam imala taj period koji sam mogla da posvetim svojoj deci, ni jednom od četiri porođaja. Zato ne mogu pričati o lepoti toga iz ličnog iskustva, ali mogu iz kontra situacije, gde si odgovoran za sve što smeš i ne smeš da radiš. Ovo što ne smeš nosi posledice, neretko i čitav život, stoga smatram da je preko potrebno organizovati se tako da dozvolimo sebi da budemo prirodni. Poput mačkica, poput pasa, poput svega što se nije integrisalo u glupost. 

Comments

Popular posts from this blog

Ja u očima drugih

Iz neobjašnjivih razloga, kad sam zašla u neke tinejdžerske godine i počela komunikaciju sa momcima, simpatijama, onima kojima sam se ja dopadala, nikad nisam bila stidljiva. Niti sam pokazivala da osećam da, zbog mojih fizičkih nedostataka ili osećaja potpuno bezvredne individue, nemam samopouzdanja. Naprotiv, svi su me doživljavali kao izuzetno samouverenu osobu. Dešavalo se da mi neki ljudi, godinama kasnije, priđu i kažu da su bili ludo zaljubljeni u mene, ali mi nisu smeli prići ni spomenuti to, jer su mislili da bi ih grubo odbila. Odbila da, grubo verovatno ne, ako ne preteraju neke granice. I nikad mi nije bilo jasno kako sam se to ponašala, šta je to napravilo taj štit oko mene, da je samo jedna osoba na svetu primetila da nešto krijem, i da se ne ponašam u skladu sa onim što osećam, moj najbolji drug iz onog velikog društva, Ć.   I nikad nisam bila od onih cura koje nešto posebno pate posle raskida sa momcima, gube glavu ili bilo šta slično. Kad se priča završi, ona je g...

Vesna Mihajlović

    Za mene, vreme kad smo priključili internet, je bilo nešto najbolje što je moglo da se desi. Po prirodi radoznala, a vrlo skučenog izvora informacija do tada, meni se otvorio prozor za švedski sto informacija. Naravno da mi je bilo jasno da nije svaka tačna, ali je bilo bitno da su tu negde i one prave. Meni je bilo teško doći do informacija pre interneta i zato što je materija koja me privlači u ono vreme bila negde skoro pa tabu- tema. Ne za mene, kojoj nije bilo teško pitati, već za druge koji mahom nisu imali pojma o čemu pričam. A vrlo često je moja okolina smatrala moja interesovanja čistim besmislicama.  I odjednom dolazi taj famozni google, sa svim što me interesuje na jednom mestu. Meni engleski nije strani jezik, dosta dobro baratam njime, ali mi je logično bilo da kuckam pitanja na srpskom. Ono što je interesantno, svaki put kad bih ukucala nešto i pritisnula tražilicu, jedno mesto se uvek pojavljivalo kao odgovor. Tu su bile informacije o teorijama zavera...

Tijana Grujić- ime koje čeka na svetsku reputaciju

   Kad sam upoznala ženu fantastičnih očiju, šarmantnu do besvesti, zanimljivu, duhovitu, nisam ni slutila da će, zapravo vrlo brzo, postati neizbežni deo moje svakodnevice, jer energija koju ona ima, duhovitost, originalnost u izražaju plene moju pažnju. Volim drugačije, volim unikate, volim kad neko poseduje kvalitet i nadograđuje ga. Njen talenat je neosporan, njena priča fantastična. Do sada. A mislim da će biti mnogo velika, samo joj treba dati vremena.   Volim ljude koji zrače. To najbolje vidiš kroz oči. Sijaju onim posebnim sjajem, znanim posebnima. Ona ga ima. Tijana je neko ko je uleteo u moj život i uneo drastične promene u njega. Ne poznajemo se dugo, ali se poznajemo dobro, rekla bih. Zašto? Prosto klikneš i to je to. Sa njom se upravo to desilo. Klik! Klik na upoznavanju, klik kroz komunikaciju, klik kroz energiju, klik kroz emociju... Sve je tu, sve kroz smeh, radost, lepršavost, jedinstvenost. Tijana je neko koga jedva čekam da čujem. Prepuna doživljaja,...