Skip to main content

Večito zašto i večiti san o ujedinjenju....

  Mi se, kao, mnogo zalažemo za prirodnije načine života, ispravnije itd itd itd. Ali praksa govori nešto drugačije. Čini mi se da su oni koji se bore, za koje se čuje, nekako uvek glasna šačica ljudi, dok ostali žive uljuljkani u svoja večna uverenja i uživaju u njima, neki čak i nesvesni da se iko bori za drugačije. Tako ja vidim sve borbe za bilo šta u svetu. Zašto tako mislim? Da je većina zaista dala glas nečemu, to bi se promenilo! Počevši od mira u svetu, do nekih načina života pojedinaca. Gde god pogledam, isto je.
  Pomalo mi smeta i to odvajanje u grupice koje veruju u jedan cilj, a zapravo im je taj cilj samo jedna dodirna tačka, te drugačije od njih sputavaju, omalovažavaju i kinje. I obavezno se brane kako oni to ne rade. I svi su ostali na krivom putu! Nekako mi je ludo sve to, čini mi se namerno, seckanje ljudi na još više podela. Koje god učenje postoji, ono postoji u nivoima, da se tako izrazim. Te iako ljude spaja sam osnovni pojam, oni su unutar njega podeljeni na nivoe napretka, stoga nisu isti. I uvek je neko bolji od onog drugog, uvek neko brži, lepši, zgodniji, pametniji, sposobniji... a to dovodi do sitnih krajnjih separacija u svemu. Ono što mi smeta u vezi toga, što masa takvih propagiraju jedinstvo. Jedinstvo jeste skup delova, ali harmoničan, jednak. Ne bolji, niti lošiji, napredniji, naopak ili slično. Smatram da je tu veliki promašaj u svakom pojedincu koji na taj način pristupa bilo čemu.
  Nekako smatram da je i unutrašnja harmonija, tj mir u sebi skup svega što jeste u nekoj nultoj tački, gde je sav plus i minus izbalansiran dovoljno da se nadograđuje u nešto plemenito. To ne znači da ne postoji ni plus ni minus, niti da postoji u samo nekim oblicima. Ne! Postoji u apsolutu. Svi smo i jedno i drugo. E sad, nije dobro potiskivati ništa, jer to dovodi do pritiska koji mora izaći kad- tad, dakle osvestiti, suočiti se sa tim i naučiti kontrolisati, tj balansirati. To bi bio neki moj uvid u ispravnost očuvanja nekog unutrašnjeg mira. To opet ne znači konstantno OM stanje, gde nemaš pravo da odbrusiš, budeš direktan, odsečan ili šta već, što može biti neprijatno pojedincima koji su to stanje izazvali. Ali kad se desi taj kratki izliv ili ispad iz mira, treba se što pre vratiti njemu, a pri tom osvestiti razlog izlaska iz njega. Isto se dešava i kad smo u euforičnom stanju. Na kraju se vratimo u mir.
  Ako smo toliko u disbalansu kad pogledamo sopstvena bića, a upravo to projektujemo u ceo svet, nije mi baš sjajna slika koju vidim. Svi nešto pričamo o isceljenju zemlje maltene preko noći, a projektujemo konstantne oscilacije, čak vrlo negativno naelektrisane emocije koje gajimo prema ljudima koji nas okružuju što privatno, što poslovno. A mnogo je ljudi koji gaje takva poznanstva, te nazivaju to i prijateljstvom, dok odišu netrpeljivešću prema tim osobama, no i dalje se druže sa njima. Njih najmanje razumem, ako ćemo pravo. Nekako porodica je ono gde se najviše previranja dešava i odakle ne trebamo bežati, niti preskakati rešavanje problema. Posao možemo promeniti, no ako u sebi nosimo iste emocije, projektovaćemo ih na sledeći. Ali nebitni ljudi u našim životima su bili, jesu i uvek će biti samo to. Dakle, ne trebamo se opterećivati njima. Radim sa ljudima kojima su baš ovi treći najveći problemi i prosto bure za oduzimanje energije, vremena i prostora u njihovom životu, tako da mislim da je vrlo bitna tema za govoriti o njoj. I ne, nije bitno šta govorite, zapravo jeste, ali je manje bitno! Bitno je šta osećate! Ne možete ceo dan biti ljuti na komšiju što vam je pokosio omiljeni cvet, a naveče u određeno vreme ući mirni u meditaciju za mir u svetu i misliti da ste perfektno odradili posao! Niste! Uneli ste ljutnju u velikoj meri u ceo svet! Ljutnju koju ste osećali prema komšiji ceo dan. Kad to nosite u sebi od bližih članova porodice, ono je mnogo izraženije, te je baš to ono što ste odaslali nekome, misleći da radite dobro zato što pričate o tome! Niste, ne zavaravajte ni sebe ni druge time!
    Postoje sistemi unutar sistema svagde i svako se bori za svoje parče neba. Razumem ja i potrebu za tim. Svako voli osećaj pripadnosti, mi smo socijalna bića. No, pripadnost bilo kojoj grupaciji znači pridružiti se i njenoj hijerarhiji. A ta hijerarhija znači i određenu odgovornost, te položaj. Da se pojavi neko ko bi na svakog pojedinca unutar zajednice gledao podjednako, više po smislenom putu koji svaki pojedinac ima, nego po bilo čemu drugom, ja bih se prijavila da uđem u takvu zajednicu. Tu bi se znalo mesto za svakoga. Lekari bi bili lekari, zato što to treba da budu, poljoprivrednici zato što to vole, voćari, umetnici, zabavljači.. svako bi znao svoj položaj. To je nešto o čemu sanjam. Ispunjenje svačije misije unutar zajednice koja itekako poštuje svakoga. Da li je moguće to danas ostvariti?
   Zašto je takav poredak danas, da ni oni koji za sebe znaju da nisu sposobni da budu na vrhu, smatraju da su merodavni da po istom pljuju? Ali svi, baš svi, razumeli, ne razumeli, svi imaju nešto da kažu o onom ko je nešto uradio! Ono što me kod mog naroda fascinira je što nas žulja naš kamenčić u cipeli, dok drugima praštamo izvršenu giljotinu nad nama! I opet! I opet! Ali, mi imamo taj mali kamen u cipeli i on je lošiji od svega što bilo ko drugi uradi nekome ili nama, nebitno je! Mi uvek imamo kamenčić! Nekako mislim da smo bili veliki dok smo se držali zajedno, pružali ruke jedni drugima i pomagali kad pomoć nije ni tražena. Radimo mi to i danas, samo gledamo u taj kamečić, a usput dozvoljavamo da raznorazna učenja i uverenja uđu među nas i rasparčaju nas na grupe i grupice i podgrupe grupica. I mnogi skaču na svakoga, kad je protivno njihovom ubeđenju. A nakon nekog vremena, i oni sami pređu na to drugo uverenje, jer im je taj neko objasnio zašto je baš tu. Malo smo se poljuljali, malo se previše držimo grupe. Po meni, grupa je čopor, u tom slučaju, koja krije naše ambicije da pljujemo pojedince koji nešto rade. Za sebe ili sve nas. Ali rade. Dok grupa kritikuje. Volela bih da osnujemo grupe za pomoć pojedincima kojima je cilj da pomognu našoj zajednici, a ima ih. .Ima ih mnogo, samo se malo čuje za njih. Volela bih da umesto kritika vidim konstrukciju u razmišljanju, govoru i delima. Tada bi ti pojedinci i ostvarili sve svoje pokušaje da svima bude bolje. Prosto mi došlo danas da napišem da nam je potrebno jedinstvo. Da smatram da smo jači od svega što želi da nas odvrati od tog jedinstva. Da treba da pružimo jedni drugima ruke, pogledamo se u oči i shvatimo da svi želimo isto! Bolji život za sebe, svoje porodice i sve one koji isto to žele za druge! Svi smo, dakle, isti u svojim željama. Budimo jaki, složni, pa da se i ostvarimo!
    

Comments

Popular posts from this blog

Ja u očima drugih

Iz neobjašnjivih razloga, kad sam zašla u neke tinejdžerske godine i počela komunikaciju sa momcima, simpatijama, onima kojima sam se ja dopadala, nikad nisam bila stidljiva. Niti sam pokazivala da osećam da, zbog mojih fizičkih nedostataka ili osećaja potpuno bezvredne individue, nemam samopouzdanja. Naprotiv, svi su me doživljavali kao izuzetno samouverenu osobu. Dešavalo se da mi neki ljudi, godinama kasnije, priđu i kažu da su bili ludo zaljubljeni u mene, ali mi nisu smeli prići ni spomenuti to, jer su mislili da bi ih grubo odbila. Odbila da, grubo verovatno ne, ako ne preteraju neke granice. I nikad mi nije bilo jasno kako sam se to ponašala, šta je to napravilo taj štit oko mene, da je samo jedna osoba na svetu primetila da nešto krijem, i da se ne ponašam u skladu sa onim što osećam, moj najbolji drug iz onog velikog društva, Ć.   I nikad nisam bila od onih cura koje nešto posebno pate posle raskida sa momcima, gube glavu ili bilo šta slično. Kad se priča završi, ona je gotov

Vesna Mihajlović

    Za mene, vreme kad smo priključili internet, je bilo nešto najbolje što je moglo da se desi. Po prirodi radoznala, a vrlo skučenog izvora informacija do tada, meni se otvorio prozor za švedski sto informacija. Naravno da mi je bilo jasno da nije svaka tačna, ali je bilo bitno da su tu negde i one prave. Meni je bilo teško doći do informacija pre interneta i zato što je materija koja me privlači u ono vreme bila negde skoro pa tabu- tema. Ne za mene, kojoj nije bilo teško pitati, već za druge koji mahom nisu imali pojma o čemu pričam. A vrlo često je moja okolina smatrala moja interesovanja čistim besmislicama.  I odjednom dolazi taj famozni google, sa svim što me interesuje na jednom mestu. Meni engleski nije strani jezik, dosta dobro baratam njime, ali mi je logično bilo da kuckam pitanja na srpskom. Ono što je interesantno, svaki put kad bih ukucala nešto i pritisnula tražilicu, jedno mesto se uvek pojavljivalo kao odgovor. Tu su bile informacije o teorijama zavera, o vanzemaljc

Smrt mog muža

  Živeli smo skoro godinu dana zajedno. Za to vreme, tih devedeset i treće i devedeset i četvrte smo obišli njegovu rodbinu u obližnjim mestima, bili kod njegovih rođaka u Borovu Naselju. Odatle se skoro celim putem vratili peške, jer nije bilo prevoza, a on je morao na posao sutradan. Bili kod mojih na severu Srbije. Izlazili,  zabavljali se, smejali, planirali, uživali. Da nije bilo uticaja sa strane.    Moji roditelji su, bez obzira na to što sam ja bila u drugom stanju, insistirali da mi vodimo život onako kako su ga oni zamislili. Neću da grešim dušu, mama je tu bila glavni akter. Tata bi dolazio sa njom u kontrole i po nekoliko puta dnevno. Da vide da li smo se probudili, šta smo jeli, da li sam skuvala, šta sam skuvala, da li sam oprala veš, spremila kuću, namestila i razmestila krevet, ko nam dolazi u goste, kako se ponašam, šta sam kome ispričala, zašto sam ispričala.... Valjda je bila sreća što mi je sama trudnoća bila takva da sam jako malo spavala. Oko sat i po do dva u to