Marija Namerno Drugačija

    Posle razvoda bilo je nekako lakše živeti s jedne strane, a mnogo drugačije s druge. Najzad slobodna da se ne borim oko svake sitnice koju sam smatrala normalnom, imala sam osećaj da imam krila. Donekle naučena da volim sebe, što je preduslov za ispunjen život, krojila sam dane onako kako sam mislila da treba. Zaposlila se, radila samo prepodnevnu smenu, dolazila kući, sređivala sve što je trebalo, vodila decu u šetnje po šumi, šetalištu, na kupanje, u društvo. Živele smo tako da nam svaki dan bude ispunjen. Nije bilo bez problema, naravno, ali trudili smo se.   U to vreme, noću bih čitala po internetu stvari koje su me zanimale, ali i četovala sa ljudima iz celog sveta. Imala sam ekipicu za čet od nas četvoro, sa kojima sam znala celu noć pričati o pranju veša, bukvalno, tako da bi se cerekali do ranih jutarnjih sati. Tu sam upoznala neke drage ljude sa kojima se i dan danas čujem. Između svih se izdvojio jedan. Bio je mlađi od mene, i to znatno, što je za mene u startu bila pr

  Nekako život odvede našu svakodnevicu tamo gde po inerciji zaboraviš ono što bilo. Zapravo samo potisneš, jer smatraš da neke preživljene stvari treba da ostanu tamo gde jesu- u prošlosti. Ali u zadnje vreme se dešava da se istorija uveliko ponavlja, pa prosto evocira uspomene koje, nisam ni znala, još uvek tako živo tinjaju u meni.   Znam da sam bar delom srpkinja, rođena u Srbiji, odrasla u njoj, i dalje živim u njoj. Od malena živela tako da ne pitam ko je ko po nacionalnosti, zato što je u mom rodnom mestu bilo mnogo istih, te smo svi bili složni, bar koliko se sećam, a sećam se. Priča o tome ko je ko po tom osnovu, nije bilo, jer nije ni bilo potrebe za tim. A onda dođu te devedesete, gde je odjednom baš to bitno. Pa saznaš da u ulici koju si mislio da poznaješ, živi više svih drugih, osim srba. Pa shvatiš da su ti najbolji drugovi neke mešavine ko zna kojih nacija, prijatelji, veliki deo ljudi koje poznaješ. Pa vidiš grozotu samostalnog prisilnog opredeljenja za neku od strana