Marija Namerno Drugačija

  U vreme dok sam otkrivala potpuno novi svet, svet ljubavi prema sebi, u realnom životu sam bila negde ispod svakog kriterijuma dostojanstvenog života. Dok sam čitala po internetu i gutala reči koje su pričale o tome da kad voliš sebe, sve što ti u život dolazi po odgovoru na tvoju vibraciju, a ostalo prosto odlazi iz tvog života, držala sam se napisanog čvrsto verujući da je to istina. Možda je najžalosnija činjenica bila sopstvena uverenost da svakim danom živim sve veću vibraciju. Realno gledano, bio je to vibracioni raspon od minus beskonačnosti do plus negde oko nule. Naravno da se plus vremenom povećavao, a minus smanjivao, no tad bi bila ludost i pomisliti da mogu od mržnje (ne baš mržnje, ne umem ja to, ali negativnosti ) prema sebi prosto naskočiti na talas potpune ljubavi i ostati tamo usidrena u novootkrivenu stvarnost.   Tako sam dane provodila uranjajući u raznorazne metode tipa afirmacije, meditacije, nasilno uletanje u dobro raspoloženje koje bi me trebalo naterati da

Moja spoznaja je išla postepeno. Takvog sam bila mišljenja, pošto mi je bilo teško suočiti se sa sobom, hajde da spoznam svet oko sebe, da bih mogla da učim dalje. Uostalom, očaj je još uvek vladao mojim životom i jedino mesto gde nisam bila okrenuta takvoj vrsti okruženja mi je davao nadu da može drugačije.Tada sam se bavila poljoprivredom i moje spoznaje su počele posmatranjem prirode. Pošto smo mama i ja sadile razne kulture, primetila sam da se svaka ponaša drugačije u odnosu na okolinu, u zavisnosti od stadijuma rasta. Naravno da su najranjivije biljke tek iznikle iz semena, i lako ih je preobraziti, sputati, dok ne izrastu u zdravu jedinku punu ploda. Isto tako sam primetila da svaka biljka mora da se bori sa nizom nametnika. Oko svake raste korov koji čupamo, da bi im olakšali rast. Isto tako, svaka biljka je hrana za određene životinje. Nekim životinjama biljke služe i kao hrana i kao sklonište. Radeći u svojoj bašti, nisam mogla da ne primetim da, ukoliko primetimo neke bubic

  Interesantno je kako čovek, dok se vodi tuđim načelima, gubi sebe. I ja sam negde kroz život pokupila fraze koje sam prihvatila kao svoje, jer sam mislila da ako radim drugačije, upašću u druge koje mi se nisu dopadale. Elem, ono što daješ- vratiće ti se, najbolja je zlatna sredina, budi dobar domaćin ( u smislu religije) dočekaj svakog gosta.. Ako ne radiš tako, onda si egoista, u najmanju ruku. U moru tih prihvaćenih obrazaca, sve je delovalo kao da tako treba, dok se nisam suočila sa onom istinom, da sam, zapravo, apsolutno usamljena u mnoštvu. Do tada, prijalo mi je toliko društva, jer sam se užasavala samoće. I pored troje dece u kući, ako ne bi bio neko od odraslih da nam pravi društvo, hvatala bi me panika, te bih nalazila načine da se izborim sa njom odlazeći u šetnje sa decom, ili u posete. A u zavisnosti od stanja u kome sam se nalazila, hvatala bi me panika od ljudi u centru grada. Tako bih, da pobegnem od jedne fobije, prolazila kroz drugu. U centru, disanje bi mi se ubr

Dok se dešavalo sve to simultano u mom životu sa decom, mužem, roditeljima, životom uopšte, imala sam zadatak koji sam samoj sebi zadala- da održim što bolje kontakte sa rodbinom. To je nekad težak zadatak kad je u pitanju samo jedna familija, a kamoli kad je slučaj bio tako nekako, drugačiji, kompleksniji. Ja nisam bila u nekim odnosima sa rodbinom koja je živela u mom gradu ni sa mamine, ni tatine strane. Mnoge od njih nisam ni poznavala, o nekom druženju nije bilo ni reči. Sad smo bili u problemu, moja deca odrastaju, zaljubljuju se, a ja ne znam da im kažem da li smo rod, a kamoli koliko blizak ili dalek. Na sve to, trebalo je pripojiti rodbinu moje J. u život mene sa drugim mužem, a pri tom ne zanemariti novu rodbinu. I sve je to nekako i išlo. Naravno da su mnogi otpali iz kombinacija, ostali su samo najuži. Neki su se kasnije pridružili i s njima bih se družila bez obzira na rodbinske odnose. U svakom slučaju, kako god okreneš, mnogo ljudi za jedan život. Pri tom, kako smo se s

  Interesantno je kako svi imamo pogled na svet iz sopstvenog ugla i ako nismo spremni samo malo da se izmestimo iz njega, predrasuda kojom budemo vođeni, može dovesti do raznih neprijatnih situacija. Ja sam imala divnu vaspitačicu. Bila je iz susednog grada, i preko dvadeset godina je putovala u moj grad na posao, koji je evidentno volela. Ona je bila vaspitačica i mojoj polusestri, meni, polusestrinom sinu, pa i ćerki, a kad su moja deca došla na red, otišla je u penziju. Ja sam bila dete koje je sa četiri godine naučila da čita i piše oba pisma i pisana i štampana slova, te sam bila ona koja je čitala tekstove koje smo trebali obrađivati. Isto tako, usled te moje velike želje da znam stvari pre drugih, kad su drugi bili obučavani za ono što ja znam, meni je bilo dosadno. Bezmalo je moja vaspitačica slala mojim roditeljima pozive da dođu na razgovore, ali ja bih znala da nisam bila aktivna ili već nešto što nije bilo za pohvalu, te bih ta pisamca pročitala i bacila na putu za kuću,

  Toliko dugo sam želela pripadnost bilo čemu, bilo kome i toliko dugo je tražila i lutala u tom traženju, da sam prosto, prirodom stvari, zalutala nekoliko puta. Pošto su moji roditelji bili ateisti, sa crvenom, komunističkom knjižicom u srcu, kao nečeg čega se sa ponosom sećaju i setom na licu, što se vremena promeniše za njihovog života, u našoj kući se nije slavilo ništa što ima veze sa crkvenom religijom. Zapravo, u nekom mom odrastanju, Božić su počeli da slave onda kad se moja polusestra udala za čoveka druge veroispovesti, a čiji su roditelji itekako držali do svojih običaja. Božić u našoj kući bi se mogao opisati kao Nedelja. Dan kad je ručak malo bolji, ima možda koji kolač više i više vrsta pića u kući, za goste koji, možda, zapravo, ne daj Bože, naiđu. I tako svake godine. Tokom tih godina, bila sam nekako zadivljena verom koju sam videla u ljudima koji su odlazili u crkvu. Zapravo, za mene tada sam odlazak u crkvu je bilo verovanje. Šta drugo? Nikog nisam videla da se bil