U vreme dok sam otkrivala potpuno novi svet, svet ljubavi prema sebi, u realnom životu sam bila negde ispod svakog kriterijuma dostojanstvenog života. Dok sam čitala po internetu i gutala reči koje su pričale o tome da kad voliš sebe, sve što ti u život dolazi po odgovoru na tvoju vibraciju, a ostalo prosto odlazi iz tvog života, držala sam se napisanog čvrsto verujući da je to istina. Možda je najžalosnija činjenica bila sopstvena uverenost da svakim danom živim sve veću vibraciju. Realno gledano, bio je to vibracioni raspon od minus beskonačnosti do plus negde oko nule. Naravno da se plus vremenom povećavao, a minus smanjivao, no tad bi bila ludost i pomisliti da mogu od mržnje (ne baš mržnje, ne umem ja to, ali negativnosti ) prema sebi prosto naskočiti na talas potpune ljubavi i ostati tamo usidrena u novootkrivenu stvarnost.
Tako sam dane provodila uranjajući u raznorazne metode tipa afirmacije, meditacije, nasilno uletanje u dobro raspoloženje koje bi me trebalo naterati da zaboravim sve šta je bilo, jer je bitno samo ono što jeste i slično. Kad bih izašla iz tog vremena otkinutog za sebe, opet bih se našla oči u oči sa svakodnevnim izazovima koji se nisu menjali. Nisam ni očekivala, bar ne odmah. Međutim, vremenom, postajalo je sve teže. Sa mužem skoro da nisam ni komunicirala, vodili smo odvojene živote. Pod tim mislim da je meni njegov život bio misterija, dok sam ja bila majka i domaćica i sve ono što veže ženu za kuću i dalje. Bez ikakvih zakulisnih radnji. Bez drugih aktivnosti u životu. Deca, posao, kuća, poneko druženje sa drugaricama, šetnje i obavezne aktivnosti oko škole i šta već iskrsne usput. To je bilo sve. Sve više me je obuzimao taj osećaj da sam na dobrom putu te neke potrage u koju sam krenula, ne znajući šta tražim. U isto vreme, sve više mi je smetala ta rutina u kojoj sam se našla. Muž na terenu, njegov dolazak kući za mene je značio ulazak u depresiju. Tad bi se ugojila nekoliko kilograma, za samo par dana koliko bi on ostajao kući. I uvek isto, pozdravljao bi se sa decom na kapiji, dok mu ne serviram kafu koju bih pristavila čim čujem da je stigao. Kako spustim kafu na sto ispred njega, tako on moli decu da idu da on malo odmori. Sledeći dublji kontakt sa njima bi bio kad odlazi, kad se pozdravljaju. Sve između toga je bila njihova smetnja njegovom gledanju televizije, igranju igrica ili spavanju. Zapravo, jedva sam čekala da ode. Tad bi mi trebalo neko vreme da dođem sebi, bar donekle, onda bi mesecima skidala te kilograme koje sam dobila. Tad bi on opet došao i sve bi se ponavljalo. To je trajalo oko pet godina. Kad god bih krenula gore, samu sebe bi spustila dole, ne dozvoljavajući da napravim korak napred iz milion razloga. Najviše me je kočio taj crkveni brak koji smo sklopili, dok sam se nadala da smo time napravili nešto dobro. Negde na putu, za vreme tih nekoliko godina, sve više sam volela sebe, sve više razumela da sve ima svoje razloge, sve više dozvoljavala sebi pravo da živim drugačije, a to mi je bila najteža lekcija od svih.
Dolazila sam u stanja gde sam izgradila neki svoj svet, koliko sam mogla u tim okolnostima, i živela ga po ceo dan u budnom stanju. U tom mom svetu, moja su deca bila sa mnom i čovekom sa kojim živimo potpuno otvorene, komunikativne, u smehu, igri i radosti smo provodile dane, plesali, glupirali se, ali i pričali o ozbiljnim temama i svi smo se lepo slagali. Nije bilo potrebe da kažemo neke stvari, prosto su se podrazumevale. Svi smo imali svoje mesto, svako za sebe, a svi zajedno. Iako smo i dalje bili pod istim krovom, moj muž je u tim snovima bio moj bivši muž i on je dolazio kod nas, pio kafu sa nama toliko dok ne popričamo o deci u nekim najboljim odnosima i eventualno rešimo situaciju koju trebamo. Dok sam živela kao i do tad, u mojoj glavi je uvek igrao taj film. Kad bih bila sprečena da budna sanjam, pravila bih se da mi je novi partner na poslu, deca u školi ili već negde i onda moram sama da obavim tu trenutnu dužnost i to je to, vraćam se svojim snovima. U to vreme, u realnosti, zaista smo moje devojke i ja provodile mnogo vremena zajedno, smejale se, igrale, pričale, radile sve ono što majke čine sa svojom decom. Jedino što je u mojoj glavi, tu negde, bio i taj neko, ko bi svojom muškom energijom i muškim načinom razmišljanja i šaljenja, upotpunio tu sliku. Ma kako čudno sve to zvučalo ili izgledalo, malo po malo, dobijala sam volju za životom, nekako sam znala da imam čemu da se nadam. A kasnije, zaista sam poverovala da ako čvrsto veruješ u nešto i živiš taj svoj san, on će se i ostvariti. I prosto sam čekala da se on desi, ne radeći ništa drugo.
Dani su mi započinjali tako što bih se budila kraj tog nekog koga volim i ko me voli, sa osmehom na licu. Zatim bi on radio sa mnom sve ono što sam radila sama, pre odlaska na posao. Kad bih došla kući, nastavila bi da živim tako, kao da je taj neko već tu. I nikad nisam zamišljala neke fizičke karakteristike tog čoveka. Zaista smatram da je potrebno biti sa nekim ko te fascinira sa svojim srcem i dušom, karakterom i temperamentom. Sve ostalo, sve što je spolja, je samo prolazno. Živeći tako, dolazila sam u dosta čudne situacije. Primera radi, moj muž sedi i gleda tv program na pola metra udaljenosti od mene, a ja, dok perem suđe, plešem sa tim mojim voljenim, vrtim se sa sve krpom u ruci, njišem u ritmu muzike, smeškam se, sijam.... On to ne primećuje ni najmanje. A meni odgovara. Završim šta imam u blizini njega, onda odlepršam sa svojim snovima na dalje kućne zadatke. Pošto nismo mnogo pričali moj muž i ja, takav moj život je bio divan, dok ne dođemo u sitaciju da trebamo ući u neku komunikaciju. Tad bih sve ono na šta sam bila baš ljuta ranije, ili duboko povređena, gledala potpuno drugačije i kroz smeh i zezanje rekla šta mislim i išla dalje. Recimo, ja sam o njemu znala sve ono osnovno što možeš znati o nekome. Gledamo neki kviz, zaboravila sam kako se zove, ali se radi o tome da se prijavljuju bračni partneri, pa voditelji pitaju jednog od njih nekoliko pitanja, dok je drugi partner odsutan ili ima slušalice na ušima, pa kasnije proveravaju istinitost tvrdnji kod tih partnera. Pobeđuje par koji se najbolje poznaje. Tu su bila i pitanja koja su ulazila u detalje života, tipa šta je partner rekao kad vas je video prvi put i slično. Elem, veče je. Mi sedimo i gleda on taj kviz. Ja sela da odmorim i šta ću, gledam i ja. Neki parovi koji su proveli nekoliko meseci zajedno su znali više jedno o drugom nego nas dvoje. Iz radoznalosti o načinu na koji će moj muž odreagovati, tj kako će izvrdati konkretna pitanja o meni, počela sam da se zezam kako ću ja nas prijaviti na taj kviz, pa sam ga počela ispitivati koja je moja omiljena boja, datum mog rođendana, moja omiljena jela i slično. Misleći da ni ja ne znam odgovore na ta pitanja vezana za njega, on je pokušavao da mi kontrira istim pitanjem. Međutim, ja sam na svako odgovorila i ponovila ga njemu. .Znate, ružno zvuči kad provedeš s nekim više od decenije, a vaš razgovor ide ovako:
Ja -" Koja je moja omiljena boja?"
On:- " Šta ja znam koja je tvoja omiljena boja! Koja je moja?!?!?"
Ja: - " Plava. A moja?"
On: -" A šta ja znam?"
Ja- : " Kad je moj rođendan?"
On. -" Ufff, negde na leto, ne mogu da se setim sad...."
Ja: - "Kad na leto?"
On: - "Stao mi mozak sad, uff.." ( kao i svake godine za moj rođendan, pošto ga je uvek zaboravljao)
" A kad je moj?"
Ja: - " Tad i tad! Koje je moje omiljeno jelo?"
On: - "E baš si sad našla pitanje! Šta ja znam koje je tvoje omiljeno jelo? Koje je moje?"
Ja:- "To i to!"............
Tad mi je bilo žao što sam sa njim provela tolike godine. Slutila sam da postoji razlog, ali još uvek sam mislila da je on moja najveća greška u životu. Bila sam ubeđena da su svi moji bivši momci i moje bivše simpatije bili bolji izbor za mene od njega. U neku ruku, bila sam u pravu. Jedino što sam još uvek bila u petlji razmišljanja- zašto ja? Kad sam otpustila to pitanje i prihvatila činjenicu da je sve baš kako treba da bude, da ne postoji pogrešan put u našim životima kao takav, da smo uvek na mestu na kom trebamo biti, da sve ima nekog većeg smisla, odgovori su počeli da se nižu sami od sebe.
Nije li logično, kad razmislimo malo bolje, pri samom onom usmerenju koje dobijamo sa svih strana da nam je život onakav kakve su nam misli, da smo svi sve prizvali što nam se desilo u našim životima? Krenula sam tom logikom i sve se savršeno lepo uklopilo. Posle mog detinjstva u kome nisam osećala pripadnost sopstvenom domu, samim tim ni samoj sebi, gde sam se osećala kao poslednja rupa na svirali, gde sam bila okarakterisana i nabijena emocijama u kojima sam bila nesposobna da bilo šta uradim kako treba, bilo je potpuno logično da sam i zračila to oko sebe, te stoga dobila odgovor na te moje vibracije u vidu čoveka koji je bio baš takav? Sve moje misli o meni samoj su postale ogledalo mog života! Kad sam dobila to ogledalo kao odgovor, logično je da mi se nije dopalo, jer zapravo sve te misli koje su postojale do tada u meni, nisu bile moje, već su bile usađene u mene kroz prizmu mojih roditelja. Kako su oni to izbacivali iz sebe, opet je logično da su oni to mišljenje o sebi pokupili od nekog kroz njihove živote i tako ukrug. Najvažnije je bilo osloboditi se te lažne slike o sebi koju sam prihvatila kao stvarnost, iskopati sopstvenu istinu i živeti u skladu sa njom. Tad sam se vraćala korak po korak u prošlost i gledala sve situacije u kojima sam bila drugačijim očima. I idemo, sve ispočetka. Nije mi bilo bitno da dobijem detaljnu sliku, ali mi je trebao bar okvir po kome ću moći da spoznam neke osnove o sebi.
Pošto verujem da svi živimo po nekom planu, kako god ga zvali, i da smo u tom planu učestvovali pre sopstvenog rođenja, stoga smo znali zašto želimo da iskusimo šta već jesmo, bilo je potrebno da osvestim kod sebe život do tada i pokušam da sklopim kockice u svojoj glavi. Da sam sopstvena osveštena Duša, na šta bih pristala da živim u ovoj inkarnaciji? Samo rođenje sa deformitetom mi je reklo da sam, verovatno želela da se rodim sa nekim obeležjem koje ću, iz nekog razloga, nositi ili ceo život ili ću naći način da ga rešim za dobrobit svih sličnih meni. Poznavajući sebe, hteću da delim svoja iskustva koliko god detaljno to bilo potrebno, da bi se drugi počeli otvarati i uviđati da nas ima još i da svi prolazimo kroz slične patnje dok ne prihvatimo sebe baš takvim- specifičnim, drugačijim od drugih. Svi smatraju da su emotivni. I jesu. Ljudi jesu emotivna bića. Ali mislim da ljudi koji pate imaju drugačiju vrstu emocija i empatije, nego oni kojima je život drugačiji od našeg. Želela sam da govorim u ime nas, koji nismo fizički savršeni, a nismo ni neko sa očiglednim invaliditetom i savršeno funkcionišemo kroz život, ali drugačije i shvatamo patnju oko nas. Dublje, smislenije. Tad je moj deformitet dobio smisao. Da bih potvrdila taj neki svoj zadatak, želela sam da dobijem još jednu takvu manu, stoga je alopecija došla kao savršen spoj stanja koje sami sebi namećemo, bez obzira na okolnosti. Opet, stvar o kojoj ću pričati zarad svih. Sklapajući deo po deo slagalice sopstvenog života, shvatila sam da svi imaju uticaj na nas. Apsolutno svi. I da svako od nas ima slobodnu volju da li da prihvati taj uticaj ili mu se odupre. Naravno, prvo treba da shvatimo do koje mere smo ga prihvatili i poistovetili se sa njim. Ja sam, konkretno, smatrala da ništa ne uradim do kraja. Iako to nema veze sa životom koji sam živela, jer sam sve bitno započeto i završila, ali sam samu sebe ubedila da je tako. Stoga sam se uhvatila da pri običnom spremanju kuće svesno ostavljam neki kutak u kome će ostati nered. Najčešće se to odnosilo na deo kuće koji najmanje koristim, ali svejedno. To sam radila namerno. Jednom prilikom, sa nekom ženom koja me je nekoliko puta čula da pričam o tom mom kretivno neurednom ćošku sam, po ko zna koji put, pila kafu kod mene i ona se seti tih mojih reči i pita me da joj pokažem gde je taj ćošak? Zatečena pitanjem, nasmejala sam se i pokazala na policu nekog malog natkasnića gde trenutno neke knjige nisu stajale u savršenom redu. A ona mi kaže da je taj ćošak u mojoj glavi. Onda mi je objasnila da je, slušajući me, mislila da mi je kuća u teškom haosu, a da sam pričala o ćošku da bih opravdala haos u kući, a kako je dolazila dosta dugo kod mene i nikad nije videla ni nered, samim tim ni taj ćošak, nije joj bilo jasno o čemu pričam. Kad je to izgovorila i ja sam shvatila da pričam o tom nekom ćošku sopstvene svesti gde nikad nisam bila dovoljno dobra za roditelje, stoga sam to projektovala u svoj život i pogled na isti. Elem, zaista sam imala momke koji su bili kasnije divni muževi svojim ženama i najzad sam došla do odgovora zašto ja nisam na njihovom mestu. Moje sopstveno mišljenje me je dovelo do toga da živim svoju iluziju o sebi. Oni nisu imali tako nisko mišljenje o sebi, stoga su našli kompatibilne partnerke. A ja sam za sve njih redom podsvesno mislila da ih ne zaslužujem. Nije bilo bitno što su drugi u meni videli nešto drugo, moje i isključivo moje mišljenje je dovelo do svih situacija u mom životu. Kako sam, s druge strane, bila ekstremno odgovorna prema svima, tako sam privukla i odgovornost prema svojoj deci isključivo na sebe. Svi koji žive život u dvoje, a jedini su odgovorni za sve što se dešava u životima ukućana, a pri tom ne mogu da se oslone na svoje partnere, znaju o čemu pričam. Isto tako, ne osećajući pripadnost porodici u detinjstvu, projektovala sam osećaj usamljenosti u sopstvenom braku. Kad sam donekle uvidela te obrasce, prosto sam shvatila da, znali mi ili ne, prihvatali ili ne, postoje neki zakoni koji nas vode i kojima ne možemo da pobegnemo. Stoga mi je bila draža ideja da se pozabavim tim, prihvatim odgovornost za sve što je bilo, oprostim sebi na neznanju i dopuštanju svega što se desilo, drugima na neznanju i učestvovanju u manifestaciji mojih vibracija. Zaista, ja sam kreator sopstvenog iskustva, dakle preuzimam odgovornost za svoje postupke i misli prema sebi i prema drugima. Znam da sam drugačija rođena, tad sam prihvatila da je sve to deo plana i da nema potrebe više da se pitam- zašto ja, ni bilo šta slično. Trebam da prihvatim da sam drugačija, svesno drugačija, ne žrtva- drugačija. Osmišljeno, smisleno....- Namerno Drugačija!
Tako sam dane provodila uranjajući u raznorazne metode tipa afirmacije, meditacije, nasilno uletanje u dobro raspoloženje koje bi me trebalo naterati da zaboravim sve šta je bilo, jer je bitno samo ono što jeste i slično. Kad bih izašla iz tog vremena otkinutog za sebe, opet bih se našla oči u oči sa svakodnevnim izazovima koji se nisu menjali. Nisam ni očekivala, bar ne odmah. Međutim, vremenom, postajalo je sve teže. Sa mužem skoro da nisam ni komunicirala, vodili smo odvojene živote. Pod tim mislim da je meni njegov život bio misterija, dok sam ja bila majka i domaćica i sve ono što veže ženu za kuću i dalje. Bez ikakvih zakulisnih radnji. Bez drugih aktivnosti u životu. Deca, posao, kuća, poneko druženje sa drugaricama, šetnje i obavezne aktivnosti oko škole i šta već iskrsne usput. To je bilo sve. Sve više me je obuzimao taj osećaj da sam na dobrom putu te neke potrage u koju sam krenula, ne znajući šta tražim. U isto vreme, sve više mi je smetala ta rutina u kojoj sam se našla. Muž na terenu, njegov dolazak kući za mene je značio ulazak u depresiju. Tad bi se ugojila nekoliko kilograma, za samo par dana koliko bi on ostajao kući. I uvek isto, pozdravljao bi se sa decom na kapiji, dok mu ne serviram kafu koju bih pristavila čim čujem da je stigao. Kako spustim kafu na sto ispred njega, tako on moli decu da idu da on malo odmori. Sledeći dublji kontakt sa njima bi bio kad odlazi, kad se pozdravljaju. Sve između toga je bila njihova smetnja njegovom gledanju televizije, igranju igrica ili spavanju. Zapravo, jedva sam čekala da ode. Tad bi mi trebalo neko vreme da dođem sebi, bar donekle, onda bi mesecima skidala te kilograme koje sam dobila. Tad bi on opet došao i sve bi se ponavljalo. To je trajalo oko pet godina. Kad god bih krenula gore, samu sebe bi spustila dole, ne dozvoljavajući da napravim korak napred iz milion razloga. Najviše me je kočio taj crkveni brak koji smo sklopili, dok sam se nadala da smo time napravili nešto dobro. Negde na putu, za vreme tih nekoliko godina, sve više sam volela sebe, sve više razumela da sve ima svoje razloge, sve više dozvoljavala sebi pravo da živim drugačije, a to mi je bila najteža lekcija od svih.
Dolazila sam u stanja gde sam izgradila neki svoj svet, koliko sam mogla u tim okolnostima, i živela ga po ceo dan u budnom stanju. U tom mom svetu, moja su deca bila sa mnom i čovekom sa kojim živimo potpuno otvorene, komunikativne, u smehu, igri i radosti smo provodile dane, plesali, glupirali se, ali i pričali o ozbiljnim temama i svi smo se lepo slagali. Nije bilo potrebe da kažemo neke stvari, prosto su se podrazumevale. Svi smo imali svoje mesto, svako za sebe, a svi zajedno. Iako smo i dalje bili pod istim krovom, moj muž je u tim snovima bio moj bivši muž i on je dolazio kod nas, pio kafu sa nama toliko dok ne popričamo o deci u nekim najboljim odnosima i eventualno rešimo situaciju koju trebamo. Dok sam živela kao i do tad, u mojoj glavi je uvek igrao taj film. Kad bih bila sprečena da budna sanjam, pravila bih se da mi je novi partner na poslu, deca u školi ili već negde i onda moram sama da obavim tu trenutnu dužnost i to je to, vraćam se svojim snovima. U to vreme, u realnosti, zaista smo moje devojke i ja provodile mnogo vremena zajedno, smejale se, igrale, pričale, radile sve ono što majke čine sa svojom decom. Jedino što je u mojoj glavi, tu negde, bio i taj neko, ko bi svojom muškom energijom i muškim načinom razmišljanja i šaljenja, upotpunio tu sliku. Ma kako čudno sve to zvučalo ili izgledalo, malo po malo, dobijala sam volju za životom, nekako sam znala da imam čemu da se nadam. A kasnije, zaista sam poverovala da ako čvrsto veruješ u nešto i živiš taj svoj san, on će se i ostvariti. I prosto sam čekala da se on desi, ne radeći ništa drugo.
Dani su mi započinjali tako što bih se budila kraj tog nekog koga volim i ko me voli, sa osmehom na licu. Zatim bi on radio sa mnom sve ono što sam radila sama, pre odlaska na posao. Kad bih došla kući, nastavila bi da živim tako, kao da je taj neko već tu. I nikad nisam zamišljala neke fizičke karakteristike tog čoveka. Zaista smatram da je potrebno biti sa nekim ko te fascinira sa svojim srcem i dušom, karakterom i temperamentom. Sve ostalo, sve što je spolja, je samo prolazno. Živeći tako, dolazila sam u dosta čudne situacije. Primera radi, moj muž sedi i gleda tv program na pola metra udaljenosti od mene, a ja, dok perem suđe, plešem sa tim mojim voljenim, vrtim se sa sve krpom u ruci, njišem u ritmu muzike, smeškam se, sijam.... On to ne primećuje ni najmanje. A meni odgovara. Završim šta imam u blizini njega, onda odlepršam sa svojim snovima na dalje kućne zadatke. Pošto nismo mnogo pričali moj muž i ja, takav moj život je bio divan, dok ne dođemo u sitaciju da trebamo ući u neku komunikaciju. Tad bih sve ono na šta sam bila baš ljuta ranije, ili duboko povređena, gledala potpuno drugačije i kroz smeh i zezanje rekla šta mislim i išla dalje. Recimo, ja sam o njemu znala sve ono osnovno što možeš znati o nekome. Gledamo neki kviz, zaboravila sam kako se zove, ali se radi o tome da se prijavljuju bračni partneri, pa voditelji pitaju jednog od njih nekoliko pitanja, dok je drugi partner odsutan ili ima slušalice na ušima, pa kasnije proveravaju istinitost tvrdnji kod tih partnera. Pobeđuje par koji se najbolje poznaje. Tu su bila i pitanja koja su ulazila u detalje života, tipa šta je partner rekao kad vas je video prvi put i slično. Elem, veče je. Mi sedimo i gleda on taj kviz. Ja sela da odmorim i šta ću, gledam i ja. Neki parovi koji su proveli nekoliko meseci zajedno su znali više jedno o drugom nego nas dvoje. Iz radoznalosti o načinu na koji će moj muž odreagovati, tj kako će izvrdati konkretna pitanja o meni, počela sam da se zezam kako ću ja nas prijaviti na taj kviz, pa sam ga počela ispitivati koja je moja omiljena boja, datum mog rođendana, moja omiljena jela i slično. Misleći da ni ja ne znam odgovore na ta pitanja vezana za njega, on je pokušavao da mi kontrira istim pitanjem. Međutim, ja sam na svako odgovorila i ponovila ga njemu. .Znate, ružno zvuči kad provedeš s nekim više od decenije, a vaš razgovor ide ovako:
Ja -" Koja je moja omiljena boja?"
On:- " Šta ja znam koja je tvoja omiljena boja! Koja je moja?!?!?"
Ja: - " Plava. A moja?"
On: -" A šta ja znam?"
Ja- : " Kad je moj rođendan?"
On. -" Ufff, negde na leto, ne mogu da se setim sad...."
Ja: - "Kad na leto?"
On: - "Stao mi mozak sad, uff.." ( kao i svake godine za moj rođendan, pošto ga je uvek zaboravljao)
" A kad je moj?"
Ja: - " Tad i tad! Koje je moje omiljeno jelo?"
On: - "E baš si sad našla pitanje! Šta ja znam koje je tvoje omiljeno jelo? Koje je moje?"
Ja:- "To i to!"............
Tad mi je bilo žao što sam sa njim provela tolike godine. Slutila sam da postoji razlog, ali još uvek sam mislila da je on moja najveća greška u životu. Bila sam ubeđena da su svi moji bivši momci i moje bivše simpatije bili bolji izbor za mene od njega. U neku ruku, bila sam u pravu. Jedino što sam još uvek bila u petlji razmišljanja- zašto ja? Kad sam otpustila to pitanje i prihvatila činjenicu da je sve baš kako treba da bude, da ne postoji pogrešan put u našim životima kao takav, da smo uvek na mestu na kom trebamo biti, da sve ima nekog većeg smisla, odgovori su počeli da se nižu sami od sebe.
Nije li logično, kad razmislimo malo bolje, pri samom onom usmerenju koje dobijamo sa svih strana da nam je život onakav kakve su nam misli, da smo svi sve prizvali što nam se desilo u našim životima? Krenula sam tom logikom i sve se savršeno lepo uklopilo. Posle mog detinjstva u kome nisam osećala pripadnost sopstvenom domu, samim tim ni samoj sebi, gde sam se osećala kao poslednja rupa na svirali, gde sam bila okarakterisana i nabijena emocijama u kojima sam bila nesposobna da bilo šta uradim kako treba, bilo je potpuno logično da sam i zračila to oko sebe, te stoga dobila odgovor na te moje vibracije u vidu čoveka koji je bio baš takav? Sve moje misli o meni samoj su postale ogledalo mog života! Kad sam dobila to ogledalo kao odgovor, logično je da mi se nije dopalo, jer zapravo sve te misli koje su postojale do tada u meni, nisu bile moje, već su bile usađene u mene kroz prizmu mojih roditelja. Kako su oni to izbacivali iz sebe, opet je logično da su oni to mišljenje o sebi pokupili od nekog kroz njihove živote i tako ukrug. Najvažnije je bilo osloboditi se te lažne slike o sebi koju sam prihvatila kao stvarnost, iskopati sopstvenu istinu i živeti u skladu sa njom. Tad sam se vraćala korak po korak u prošlost i gledala sve situacije u kojima sam bila drugačijim očima. I idemo, sve ispočetka. Nije mi bilo bitno da dobijem detaljnu sliku, ali mi je trebao bar okvir po kome ću moći da spoznam neke osnove o sebi.
Pošto verujem da svi živimo po nekom planu, kako god ga zvali, i da smo u tom planu učestvovali pre sopstvenog rođenja, stoga smo znali zašto želimo da iskusimo šta već jesmo, bilo je potrebno da osvestim kod sebe život do tada i pokušam da sklopim kockice u svojoj glavi. Da sam sopstvena osveštena Duša, na šta bih pristala da živim u ovoj inkarnaciji? Samo rođenje sa deformitetom mi je reklo da sam, verovatno želela da se rodim sa nekim obeležjem koje ću, iz nekog razloga, nositi ili ceo život ili ću naći način da ga rešim za dobrobit svih sličnih meni. Poznavajući sebe, hteću da delim svoja iskustva koliko god detaljno to bilo potrebno, da bi se drugi počeli otvarati i uviđati da nas ima još i da svi prolazimo kroz slične patnje dok ne prihvatimo sebe baš takvim- specifičnim, drugačijim od drugih. Svi smatraju da su emotivni. I jesu. Ljudi jesu emotivna bića. Ali mislim da ljudi koji pate imaju drugačiju vrstu emocija i empatije, nego oni kojima je život drugačiji od našeg. Želela sam da govorim u ime nas, koji nismo fizički savršeni, a nismo ni neko sa očiglednim invaliditetom i savršeno funkcionišemo kroz život, ali drugačije i shvatamo patnju oko nas. Dublje, smislenije. Tad je moj deformitet dobio smisao. Da bih potvrdila taj neki svoj zadatak, želela sam da dobijem još jednu takvu manu, stoga je alopecija došla kao savršen spoj stanja koje sami sebi namećemo, bez obzira na okolnosti. Opet, stvar o kojoj ću pričati zarad svih. Sklapajući deo po deo slagalice sopstvenog života, shvatila sam da svi imaju uticaj na nas. Apsolutno svi. I da svako od nas ima slobodnu volju da li da prihvati taj uticaj ili mu se odupre. Naravno, prvo treba da shvatimo do koje mere smo ga prihvatili i poistovetili se sa njim. Ja sam, konkretno, smatrala da ništa ne uradim do kraja. Iako to nema veze sa životom koji sam živela, jer sam sve bitno započeto i završila, ali sam samu sebe ubedila da je tako. Stoga sam se uhvatila da pri običnom spremanju kuće svesno ostavljam neki kutak u kome će ostati nered. Najčešće se to odnosilo na deo kuće koji najmanje koristim, ali svejedno. To sam radila namerno. Jednom prilikom, sa nekom ženom koja me je nekoliko puta čula da pričam o tom mom kretivno neurednom ćošku sam, po ko zna koji put, pila kafu kod mene i ona se seti tih mojih reči i pita me da joj pokažem gde je taj ćošak? Zatečena pitanjem, nasmejala sam se i pokazala na policu nekog malog natkasnića gde trenutno neke knjige nisu stajale u savršenom redu. A ona mi kaže da je taj ćošak u mojoj glavi. Onda mi je objasnila da je, slušajući me, mislila da mi je kuća u teškom haosu, a da sam pričala o ćošku da bih opravdala haos u kući, a kako je dolazila dosta dugo kod mene i nikad nije videla ni nered, samim tim ni taj ćošak, nije joj bilo jasno o čemu pričam. Kad je to izgovorila i ja sam shvatila da pričam o tom nekom ćošku sopstvene svesti gde nikad nisam bila dovoljno dobra za roditelje, stoga sam to projektovala u svoj život i pogled na isti. Elem, zaista sam imala momke koji su bili kasnije divni muževi svojim ženama i najzad sam došla do odgovora zašto ja nisam na njihovom mestu. Moje sopstveno mišljenje me je dovelo do toga da živim svoju iluziju o sebi. Oni nisu imali tako nisko mišljenje o sebi, stoga su našli kompatibilne partnerke. A ja sam za sve njih redom podsvesno mislila da ih ne zaslužujem. Nije bilo bitno što su drugi u meni videli nešto drugo, moje i isključivo moje mišljenje je dovelo do svih situacija u mom životu. Kako sam, s druge strane, bila ekstremno odgovorna prema svima, tako sam privukla i odgovornost prema svojoj deci isključivo na sebe. Svi koji žive život u dvoje, a jedini su odgovorni za sve što se dešava u životima ukućana, a pri tom ne mogu da se oslone na svoje partnere, znaju o čemu pričam. Isto tako, ne osećajući pripadnost porodici u detinjstvu, projektovala sam osećaj usamljenosti u sopstvenom braku. Kad sam donekle uvidela te obrasce, prosto sam shvatila da, znali mi ili ne, prihvatali ili ne, postoje neki zakoni koji nas vode i kojima ne možemo da pobegnemo. Stoga mi je bila draža ideja da se pozabavim tim, prihvatim odgovornost za sve što je bilo, oprostim sebi na neznanju i dopuštanju svega što se desilo, drugima na neznanju i učestvovanju u manifestaciji mojih vibracija. Zaista, ja sam kreator sopstvenog iskustva, dakle preuzimam odgovornost za svoje postupke i misli prema sebi i prema drugima. Znam da sam drugačija rođena, tad sam prihvatila da je sve to deo plana i da nema potrebe više da se pitam- zašto ja, ni bilo šta slično. Trebam da prihvatim da sam drugačija, svesno drugačija, ne žrtva- drugačija. Osmišljeno, smisleno....- Namerno Drugačija!
Comments
Post a Comment