Marija Namerno Drugačija

    Danas sam se baš ismejala u pekari. Prodavačica sredila frizuru, kaže da je njenim roditeljima danas pedesetogodišnjica braka. Žena, koja stoji iza mene, a sa čijim sam mužem juče pričala te saznala da idu na psihološko savetovalište i da je tamo ustanovljeno da ona mora sama da dolazi, jer je većina problema uzrokovana njom, dobacuje prodavačici: "Dobro su izdržali!". Smejemo se prodavačica i ja, dok ona sva raznežena priča kako su ona i dva brata najveće blago koje njeni roditelji imaju i takve stvari. Ja joj govorim neka im čestita u moje ime i nek dožive bar još jednu, a ona će: " Ma neka ih, ne treba, nek ide po redu!". Do kuće sam se smejala toj kratkoj komunikaciji. Znam da žena voli svoje roditelje, ne živi sa njima, ali su u svakodnevnom kontaktu. I sve je super, al puno je da žive još pedesetak godina.    Ja zaista nemam takav odnos sa svojim roditeljima. Zapravo, nisam ga imala nikad. Sad je tata umro, a ne živim u istom gradu sa mamom, pa je skroz

     Postoji ono vreme kad se raduješ jutarnjem zraku sunca koje pokušava nežnim zrakom da ti otvori snene oči. Postoji vreme kad ga pozdraviš osmehom na licu i zahvališ se što te je blagoslovio divnim buđenjem. Postoje ti trenuci u koje zaroniš tako duboko, kao da im oduvek pripadaš. I znaš da su oni uvek deo tebe. Postoji čitav život koji traži da pronađeš baš takve trenutke i živiš duboko uronjen u njih. Postoje čitavi svetovi koji traže živote koji žive u dubokoj, tihoj radosti. Postoji čitav univerzum koji oberučke dočekuje one koji žive tako. Za njih, za tu tihu duboku radost, život je tapiserija mogućnosti koje samo čekaju svoje ispunjenje. Za njih, koji žive takvim životom, sve drugačije od toga je silazak sa koloseka.    Postoje te neke pruge koje svi znamo kuda vode. Koje ne nose promene u startu, ni putu, ni cilju, već samo u pejzažu koji pratite dok idete tuda. Na tim šinama voze vozovi sa ljudima koji uvek gledaju te pejzaže sa divljenjem, nostalgijom, setom. Oni žele po

   Bezmalo sam zgrožena svim sistemima koji vladaju oko nas, a kojima smo se povinovali kao da nam žele dobro. Već sam imala prilike da prvo lično iskusim smanjenje ocena zbog nekog subjektivnog razloga, a koje je kod mene trajalo pune četiri godine dok sam bila u nižim osnovnim razredima, kod učiteljice. Nemam ja ništa od toga što se ona meni posle izvinjavala i što je priznala da je pogrešila. Hvala joj i na tome, nije to lako. Ali u mojoj knjižici će večno da stoji onaj prosek koji mi je ona upisala baš iz tih njenih razloga. Svaki kontrolni, diktat i sve što sam pisala imalo je dve ocene. Pet iz rada i jedan iz najčešće neurednog pisanja ( jače sam pritiskala olovku dok pišem). A u dnevnik bi ulazila četvorka. I to je bio taj rezultat koji niko nije išao da proveri, niti da kontroliše, niti da se pita u čemu je problem. Ja nikad nisam završila razred sa svim peticama. A razlog je bio upravo to. Ne moje neznanje, ne moj nerad, niti kampanjsko učenje. Ja čitam i pišem od četvrte god

   Postoji mnogo priča u ovom blogu koje su ostale nedorečene. Tako mi ljudi pišu, neki kažu uživo. Postoji načelo po kome ga pišem i, iako neke priče nikad neće biti ispričane, u mojoj glavi sve ima smisla. Ponoviću, oduvek je plan bio da ispričam priču kroz koju sam prošla, da bih pisala ono što zapravo želim. Mnoge priče će ostati nedorečene, dok im život ne da drugačiji smisao. Ne mogu pričati u zaključcima o situacijama koje se još dešavaju ili razrešuju, tj koje su u toku. Stoga mi preostaje da ih napišem iz ugla prošlosti i sadašnjosti. Ali postoje i one koje sam pisala i radila na njima, zajedno sa svojom porodicom, a nisam napisala šta se desilo do kraja, jer su druge teme tada bile u fokusu. Takođe bitne.    Naime, priča o onom dečaku beskućniku se završila sutradan, nakon pisanja onog teksta o njemu. Moja J. ga je našla isto to veče u sred Beograda. Našla ga je u jedan sat iza ponoći. Jako se iznenadio što je došla da ga traži. Rekao joj je da nije imao gde da prenoći tu n

   Mnogo puta u životu nam se dese situacije kad imamo utisak da se ništa ne dešava, da sve što krenemo da radimo ide naopako, da se vrtimo u krug. Zapravo, smatram da ne postoji stagncija. Smatram da se uvek nešto desi, a da je na nama hoćemo li videti, prepoznati i shvatiti važnost te situacije koju u tom momentu često smatramo sporednom, nekad čak i nevažnom. Ne znam da li moja potreba da sve ima smisla tera moj um da takve okolnosti gleda na drugačiji način ili je do nečega drugog, a nije ni bitno, znam samo da, kad god sam malo bolje razmislila o tome, uvek postoji dobar razlog zašto ne tada ili na taj način.    Recimo, bilo mi je jako teško podneti činjenicu da mi je ekran na lap topu otkazao poslušnost od kad sam napisala moj zadnji post. Baš mi je teško pala činjenica da smo, nakon problema sa strujom u ovom podstanarskom stanu izgubili računar, mnoge druge stvari ne funkcionišu kako treba, da sam kupila lap top da bih imala preko čega da radim... i da i on otkaže svoje "

   Kao majka četvoro dece, nekako se desilo da je sa svakim bilo sve drugačije. Od onih normalnih stvari tipa menjanja vaspitačica kroz grupe kroz koje su prolazile, do menjanja samog školskog programa. Ono što mi je interesantno je i činjenica da je moja J., najstarija ćerka matematiku učila po onim starim, nama dobro poznatim principima, dok druge dve uče po promenjenim programima, koje ja ne razumem. Jasno mi je da svaki prosvetni radnik, pored obaveznog programa po kome radi, ima svoj individualni pristup i to je nešto što mi, kao roditelji, moramo prihvatiti. Ili ne, ukoliko se to kosi sa nekim merilima, koja bi trebala da budu za sve ista. Isto mi je jasno da moramo naći tu neku granicu, jer nije u redu da tridesetak roditelja vrši pritisak iz svog individualizma i zahtevaju postupanja prema svom detetu iz tog ugla.    Moja J. je prošla fantastično i sa vaspitačicom i učiteljicom. Pošto je prva, nekako mi je postavila parametre za ono što je "normalno" u interakciji s

   Pre malo dana sam saznala za "neku tamo" Nastasju Nedimović i njenoj borbi za goli život. Da, ona je meni bila "neka tamo" zato što ne pratim vesti, ne pratim dešavanja na medijima, samim tim ni sport. Silom prilika, najčešći program koji je kod nas upaljen su crtani filmovi. A naveče, kad moj sin zaspe, obično drugi gledaju nešto svoje. Stoga sam mnogo neupućena u skoro sva dešavanja koja su mnogima uobičajena svakodnevica. Da li ste vi čuli za Nastasju Nedimović? Odlično ako jeste. Ja zaista nisam do neki dan.   Kad sam pročitala delić njene priče, koja kaže da je u šestom mesecu druge trudnoće, morala roditi dete pre vremena, zbog raka koštane srži koji je otkrila tada, te da je prilikom tog zahvata imala dva preloma, jer su joj kosti postale toliko krhke, zamislila sam se. Možete li vi da zamislite taj bol prilikom samog porođaja? A bol koji prožima celo biće novopečene majke koja ne sme svoje dete da uzme u naručje, da joj se kosti ne bi slomile? A bol kad

   Gledam na svoj život i mnoge želje koje sam imala i šta sam od toga ostvarila. Odmah ću odbaciti one želje koje su imale uporište u novcu. Nekako je uvek preusmeren na druge. Tako da mi ostaju one sitne, životne radosti na pregled. I, za divno čudo, shvatam da nisam živela srcem. Mnogo puta sam poželela da napravim neku ludost, ali se nisam usudila, jer "nije primereno". Iako mene oni koji su provodili vreme sa mnom, smatraju ludom i otkačenom i zanimljivom i ... bez lažne skromnosti osobom sa kojom mogu i da se našale i da ozbiljno popričaju. Ali moj unutrašnji osećaj je ostao nekako nedorečen. Izražaj, zapravo. Mnogo puta sam bila takva da mi je trebalo malo vremena da se upoznam sa ljudima, pre nego što se opustim i počnem da "budem svoja". Mnogo je tu propuštenog vremena... Mnogo prilika je bilo kad sam šetala sa decom, poželela da se popnem na drvo, dok sam šetala sa decom kroz obližnju šumu, ali nisam, jer je nekako uvek jedna od njih bila uplašena od same

    Šta bi bilo sa svetom, kad bi svi bili uspešni? Svi bi, zapravo, bili srećni! Smatram da je priča o tome kako je lako dostići do stanja zadovoljstva, što je preduslov za stanje sreće, malo preoptimistična. Logično je da u situacijama koje to iziskuju od nas, ne možemo raditi na sebi u smislu tog ispunjenja i dostizanja sreće. Da mi je neko rekao da moram biti srećna u onom periodu kad su mi sestra od ujaka i ujak izvršili samoubistva u roku od šest dana, mislim da bih ih trajno odstranila iz svog života. Jednostavno, takve situacije su teške same po sebi i besmisleno je truditi se da budeš srećan. Po meni, sasvim je prirodno dopustiti šokovima koji obuzmu celo naše biće da odrade svoje i da se polako vratimo u normalu. Isto tako ne mogu da razumem kad neko sto godina nakon smrti drage osobe, na svaki pomen na istu, ponovo krvari iznutra i ima iste reakcije kao kad se odlazak tih osoba realno desio. Znam nekoliko takvih ljudi i smatram ih ekstremnim smaračima koje sam uvek rado zao

   Tu negde, na brdovitim obroncima najpopularnije društvene mreže na svetu, postoji jedno ostrvce koje se naselilo samo damama. Tu je prostor u kome se pričaju raznorazne priče, od rođenja i odrastanja nas, kao majki, do odrastanja naše dece, unučadi i svim aktivnostima koje prate današnje i nekadašnje uloge nas, žena. Postoji tu i mnogo korisnih svakodnevnih informacija, ali ono što mene uvek i svagde privlači je izlivanje duše. Tu se poneko odvaži pod svojim imenom, a neko anonimno, da kaže svoj problem, pa makar se suočio sa oprečnim mišljenjima drugačijih. Nije lako biti među ženama, ali ono što je uvek i zauvek za nas karakteristično je da mi uvek dajemo. Od srca dajemo. Besmislenu ili vrlo smislenu notu sebe, svejedno je. Dajemo.    Tu sam ponekad nešto i prokomentarisala, ništa previše. Nemam puno slobodnog vremena, opšte je poznato. Ali od svih grupa, nju najviše pratim. Pratim i ćutim, najčešće. Desilo se koji put da mi komentari pojedinih žena ozare srce, pogode u dubinu i

   Opšte je poznato da ne pratim vesti. Jednostavno, ne verujem im. Zapravo, provuku se tu i tamo pričice koje mi baš onako odzvone, ali obično budu kratke i šture, bez obzira što mislimo da nam daju dovoljno informacija. Jednostavno, želim srediti svoj život, pa ne mislim o tuđim, ukoliko nisam direktno umešana. Nekad se desi da poletim, da uradim ono što mi uvek srce kaže da je ispravno, ali ga ignorišem, pa učestvujem u kojekakvim humanitarnim ili nazovi humanitarnim stvarima, o kojima se puno priča, a malo kaže. Nije to tema sada... Tema je, tema.. uhhh   Ljuta sam na sebe već nekoliko dana, jer sam negde, na nekom postu sa puno komentara čitala o tome kako mnogi kupuju sebi cipele za dvesta eura! Ja se mislim: " e Marija, kako ti to bedno živiš, kad sebi nisi nikad priuštila skuplje od najjeftinijih!" I lepo sebi zacrtam cilj da jednom, nekad tamo i ja sebi kupim tako neke skupe cipele. Moje cure nose skuplje, nije ovo o njima. Malo skuplje, ali ja sebi, ni pored tolik