Gledam na svoj život i mnoge želje koje sam imala i šta sam od toga ostvarila. Odmah ću odbaciti one želje koje su imale uporište u novcu. Nekako je uvek preusmeren na druge. Tako da mi ostaju one sitne, životne radosti na pregled. I, za divno čudo, shvatam da nisam živela srcem. Mnogo puta sam poželela da napravim neku ludost, ali se nisam usudila, jer "nije primereno". Iako mene oni koji su provodili vreme sa mnom, smatraju ludom i otkačenom i zanimljivom i ... bez lažne skromnosti osobom sa kojom mogu i da se našale i da ozbiljno popričaju. Ali moj unutrašnji osećaj je ostao nekako nedorečen. Izražaj, zapravo. Mnogo puta sam bila takva da mi je trebalo malo vremena da se upoznam sa ljudima, pre nego što se opustim i počnem da "budem svoja". Mnogo je tu propuštenog vremena... Mnogo prilika je bilo kad sam šetala sa decom, poželela da se popnem na drvo, dok sam šetala sa decom kroz obližnju šumu, ali nisam, jer je nekako uvek jedna od njih bila uplašena od same pomisli da joj se mama nađe na drvetu. Možda sam trebala, možda se nisam trebala toliko obazirati na druge, da bih mogla svoje želje ispoštovati koliko-toliko.
Ne pričam ja tu o velikim stvarima, ali smatram da su baš te sitnice koje su najvažnije u svakodnevici. Nije ni bitno koliko su te sitnice male ili velike, već sam pojam o tom odricanju od onoga što vas u potpunosti čini srećnim, a zapravo, nikome ne šteti. Možda bi neka od dece trenutno bila uplašena, te bi umesto trpljenja plača dok se verem po drvetu i ne uživam u tom momentu toliko zbog takve situacije, naučila bih njih da se može i da to nije strašno. Možda.. Možda.. Možda.... Ne znam, znam samo da kad naučiš, zapravo istreniraš sebe da se odrekneš te potpune slike koju želiš da iskusiš, negde se zadovoljiš uvek onim što bi, uistinu, trebalo biti nedopustivo. Ja obično idem korak dalje, dajem malo više, idem malo dalje, kad sam slobodna da to uradim. Kad stvorim uslove za tu slobodu. U svakom drugom slučaju, zapravo, uskratim i sebe i druge za taj jedan korak. I sve vreme, moje srce koje želi kompletno, zapravo pati. I ono što se desi u tom samouskraćivanju je.. najtužnija posledica koju mogu da iskreiram, prihvatanje tog nečeg umanjenog kao potpuno normalno. A celo moje biće pati. I buni se tiho, pa glasnije, glasnije i glasnije. I na kraju, vrišti od nezadovoljstva, ali su sada situacije takve da je nemoguće promeniti mnogo. Ne zato što ne želim, naprotiv. Jednostavno, do momenta vrištanja mog bića, sve ostalo se srozalo za to malo i malo po malo otišlo toliko nisko da nikom više nije dobro. Ali, jedno vuče drugo i nije to više samo jedna stvar koju treba rešiti, već sve. Jeste istina da jedna stvar treba da pokrene sve te ostale. Ali se desi da se ta jedna stvar teško pokreće. Meni je jasno zašto. Mnogo puta sam rekla da Univerzum voli brzinu. Nije to slučajno. To jeste nešto u šta sam črvrsto ubeđena. I kad sami sebe usporimo niskim vibracijama, sporo pokrećemo i misli i želje i energiju potrebnu da to i ostvarimo. Ako i ostvarimo nešto, nekako je uvek uz mnoge propratne poteškoće, jer nismo razrešili ostale stvari koje nas definitivno sputavaju.
Ne, ne mogu reći da nisam živela srcem nikada. Samo često umanjeno. Zato smatram da je ispravno da bi podigli svoje vibracije, da bi ubrzali energiju, da bi učinili ono što zaista želimo, ići do kraja. Ne okrećući se tražeći poglede koji nam govore da smo preterali. Ne tražeći one koji kolutaju očima dok se mi smejemo najslađe moguće, stoga i glasno. Ne gledati u one koji nas na bilo koji način sputavaju, jer moramo biti jači od toga. Trebali bi, ovo je naš život, naše srce, naš život. Zaista mislim da sam na dobrom putu da iskreiram put kojim želim da idem maksimalno. Od sveg srca, bez sputavanja, bez situacija koje koče. To želim i vama, koji to još niste živeli. Ja jesam nekoliko godina i znam koliko je lepo i moćno. Samo sam ispustila iz ruku uzde koje upravlja mojim životom. Tako se osećam. Vraćam ga, jer nigde drugde mu nije mesto. Mesto mi je u životu koji se živi srcem. Do kraja.
Ne pričam ja tu o velikim stvarima, ali smatram da su baš te sitnice koje su najvažnije u svakodnevici. Nije ni bitno koliko su te sitnice male ili velike, već sam pojam o tom odricanju od onoga što vas u potpunosti čini srećnim, a zapravo, nikome ne šteti. Možda bi neka od dece trenutno bila uplašena, te bi umesto trpljenja plača dok se verem po drvetu i ne uživam u tom momentu toliko zbog takve situacije, naučila bih njih da se može i da to nije strašno. Možda.. Možda.. Možda.... Ne znam, znam samo da kad naučiš, zapravo istreniraš sebe da se odrekneš te potpune slike koju želiš da iskusiš, negde se zadovoljiš uvek onim što bi, uistinu, trebalo biti nedopustivo. Ja obično idem korak dalje, dajem malo više, idem malo dalje, kad sam slobodna da to uradim. Kad stvorim uslove za tu slobodu. U svakom drugom slučaju, zapravo, uskratim i sebe i druge za taj jedan korak. I sve vreme, moje srce koje želi kompletno, zapravo pati. I ono što se desi u tom samouskraćivanju je.. najtužnija posledica koju mogu da iskreiram, prihvatanje tog nečeg umanjenog kao potpuno normalno. A celo moje biće pati. I buni se tiho, pa glasnije, glasnije i glasnije. I na kraju, vrišti od nezadovoljstva, ali su sada situacije takve da je nemoguće promeniti mnogo. Ne zato što ne želim, naprotiv. Jednostavno, do momenta vrištanja mog bića, sve ostalo se srozalo za to malo i malo po malo otišlo toliko nisko da nikom više nije dobro. Ali, jedno vuče drugo i nije to više samo jedna stvar koju treba rešiti, već sve. Jeste istina da jedna stvar treba da pokrene sve te ostale. Ali se desi da se ta jedna stvar teško pokreće. Meni je jasno zašto. Mnogo puta sam rekla da Univerzum voli brzinu. Nije to slučajno. To jeste nešto u šta sam črvrsto ubeđena. I kad sami sebe usporimo niskim vibracijama, sporo pokrećemo i misli i želje i energiju potrebnu da to i ostvarimo. Ako i ostvarimo nešto, nekako je uvek uz mnoge propratne poteškoće, jer nismo razrešili ostale stvari koje nas definitivno sputavaju.
Ne, ne mogu reći da nisam živela srcem nikada. Samo često umanjeno. Zato smatram da je ispravno da bi podigli svoje vibracije, da bi ubrzali energiju, da bi učinili ono što zaista želimo, ići do kraja. Ne okrećući se tražeći poglede koji nam govore da smo preterali. Ne tražeći one koji kolutaju očima dok se mi smejemo najslađe moguće, stoga i glasno. Ne gledati u one koji nas na bilo koji način sputavaju, jer moramo biti jači od toga. Trebali bi, ovo je naš život, naše srce, naš život. Zaista mislim da sam na dobrom putu da iskreiram put kojim želim da idem maksimalno. Od sveg srca, bez sputavanja, bez situacija koje koče. To želim i vama, koji to još niste živeli. Ja jesam nekoliko godina i znam koliko je lepo i moćno. Samo sam ispustila iz ruku uzde koje upravlja mojim životom. Tako se osećam. Vraćam ga, jer nigde drugde mu nije mesto. Mesto mi je u životu koji se živi srcem. Do kraja.
Comments
Post a Comment