Marija Namerno Drugačija

 Još jedan od neobjašnjivih fenomena u kojima sam odrastala je bilo tatino konstantno obećavanje poklona za mene, koji su, zapravo, bili namenjeni drugima. Mnogo puta ponovljeni obrazac je doveo do toga da i danas ne verujem obećanjima, dok se ne ostvare. Dok je radio kao trgovački putnik, dolazio bi s puta nakon nekoliko dana. Dva puta sam dobila poklon od njega. Jednom je to bila tamnoplava trenerka. Veličina je odgovarala mojoj mami, koja je bila deset santimetara niža od mene, tako da je ona nosila moj poklon. Drugi put mi je doneo štrikanu haljinu, dužine do ispod kolena. Uz nju su išle štrikane čarape, koje su se vezale ispod kolena. Svako ko me je poznavao, znao je da ne nosim suknje uopšte, zbog osećaja hendikepa radi razlike u debljini listova mojih nogu. Ali njega to nije zanimalo. On je doneo poklone i to je bilo to. Nema veze što se kose sa svim onim što ja želim ili mogu da nosim. Jednom me je odveo u neku privatnu fabriku cipela, gde su pravili ubedljivo najružnije cipel

Iz neobjašnjivih razloga, kad sam zašla u neke tinejdžerske godine i počela komunikaciju sa momcima, simpatijama, onima kojima sam se ja dopadala, nikad nisam bila stidljiva. Niti sam pokazivala da osećam da, zbog mojih fizičkih nedostataka ili osećaja potpuno bezvredne individue, nemam samopouzdanja. Naprotiv, svi su me doživljavali kao izuzetno samouverenu osobu. Dešavalo se da mi neki ljudi, godinama kasnije, priđu i kažu da su bili ludo zaljubljeni u mene, ali mi nisu smeli prići ni spomenuti to, jer su mislili da bi ih grubo odbila. Odbila da, grubo verovatno ne, ako ne preteraju neke granice. I nikad mi nije bilo jasno kako sam se to ponašala, šta je to napravilo taj štit oko mene, da je samo jedna osoba na svetu primetila da nešto krijem, i da se ne ponašam u skladu sa onim što osećam, moj najbolji drug iz onog velikog društva, Ć.   I nikad nisam bila od onih cura koje nešto posebno pate posle raskida sa momcima, gube glavu ili bilo šta slično. Kad se priča završi, ona je gotov

  Da bi se odbranila od konstantne psihoze koju sam osećala u kući, stalno sam maštala o mogućim načinima odlaska iz tog, nazovi doma, u kom sam se osećala više nego zatočenom. Mnoge fantazije su se odnosile na princa na belom konju u raznim oblicima. Uglavnom bi to bio neko moćan, uticajan, jak, sposoban, voljan da me odvede u svet gde se živi onako kako dolikuje. Ali, sve češće sam počela da se osećam prokleto. Čak sam uhvatila sebe da samoj sebi govorim rečenice tipa: "Ako ne završiš to i to do tad i tad, bićeš prokleta...", onda bi se trgla i završavala sa "prokleto srećna" ili nečim sličnim. I, iako mi se ta rečenica nimalo nije dopadala u bilo kom kontekstu, niti sam je koristila kad je bilo ko drugi bio u pitanju, jednostavno se usadila u mene, kao pravo prokletstvo kog nisam mogla da se rešim godinama. Povrh toga, počela sam da primećujem uglove. Bilo gde, bilo kuda, neverovatan je broj pravougaonih ili kockastih oblika koji nas okružuju, a svi oni imaju ug

Imala sam društvo gde god bi se pojavila. Bila sam dovoljno dobra sa decom mojih godina, da mi nije bio problem provesti veče sa bilo kim od tih meni poznatih osoba. Nisam razmišljala o tome da ću imati bilo kakvih problema sa bilo kim od njih. Dok sam bila član onog velikog društva, od nas tridesetak, jedan momak, izvesni B. je dolazio s vremena na vreme do nas, nešto pričao, meni nepovezano, glupo i besmisleno. Pošto je bio poznat po tome da je problematičan, pravila sam se da je sve u redu, da su njegove priče na mestu i jedva čekala da ode, pošto bi kratko ostajao u našem društvu. Svi ostali su bili koliko-toliko normalni, a on je bio jedan od onih od kojih zazirete. Međutim, on je baš hteo da se druži sa mnom, da mi priča sve gluposti šta je radio, znajući da ih neću nikome ispričati. Delom zato što nisam bila od tih koji prepričavaju, delom zato što su to bile toliko nezanimljive stvari, delom zato što sam ga se bojala. Sa B. sam postala, recimo drugarica, iz straha od njegove n

  Imala sam oko deset godina, kad je posle ponoći, na radio Zagrebu, gostovao neki astrolog. Njemu ste mogli jedne nedelje ostaviti podatke i pitanja koja vas interesuju, a sledeće nedelje ponovo kontaktirati emisiju da bi dobili odgovore. Kako nisam išla rano na spavanje, mama je došla kod mene u sobu, noseći onaj zidni telefon, bananu i rekla mi da ćutim, da ništa ne govorim tati, a ona će zvati emisiju i ostaviti podatke. Tako je i bilo. Čitave nedelje sam zamišljala kako će za mene čovek reći da nisam njihovo dete, da mi nije mesto tu i slične bajke. To je bila nedelja mog čistog maštarenja o nekom divnom životu koje me čeka tamo negde, kad malo porastem. Nisam nikome rekla za tu emisiju, jer je to bila mamina i moja tajna. Sledeće nedelje, mama se ponovo u ponoć ušunjala sa telefonom u moju sobu i zvala emisiju da čuje proročanstvo. Sad nije mogla mene da izbegne, morala sam da čujem šta čovek ima da kaže, pošto je emisija emitovana direktno u etar, a nije se mogla sakriti nigde