Marija Namerno Drugačija

  Napunila sam osamnaestu u braku. Dvadeset i četiri dana kasnije, rodila ćerku. Bila je malena, prerano rođena beba, ali zdrava, tako da nije bilo potrebe da bude u inkubatoru. Jedino što smo bile dugo u porodilištu, dvadeset i jedan dan, da dostigne potrebnu kilažu za primanje BSG vakcine. Ono malo vremena koje smo provele dok smo živele sa njenim ocem, dojila sam je, jedno vreme. Jednog dana, bolela me je glava, a mama mi je dala tabletu. Kad sam je popila, samo je rekla: "Od sada ne možeš više da dojiš! Upravo si popila antibebi pilulu, evo ti ostatak, da ne ostaneš trudna opet. Sad moraš da se paziš, i prljave muške gaće da te opale, možeš ostati u drugom stanju!" Tako sam prestala da dojim, besna na nju, na sebe, na ceo svet, naravno. Ali, bilo je kasno. Kasnije, kad mi je muž umro, teško da bih mogla da dojim, od šoka koji sam doživela.   Nisam odmah mogla da primetim mnoge stvari koje su se dešavale u meni i oko mene. Potiskivala sam svoje emocije toliko duboko, da

   Odakle mi snaga da živim i funkcionišem dalje, zaista ne znam. Ceo moj život je srušen u deliću sekunde. Sve što sam bila je razbijeno na najsitnije komadiće koji se nikad više neće sastaviti u celinu. Dok me je bol  razdirao, nisam mogla da mislim o ničemu. Prosto su se stvari dešavale jedna za drugom, ne dajući mi vremena da zaronim u bol. Policija je došla i morala sam da im pomognem da napišu izveštaj mesta uviđaja ili kako se to već zove. Sećam se da sam otišla do stana, polusestra mi je pomogla da operem krv koja se slivala sa stepenica do ciglica na dvorištu, napravivši popriličnu lokvu. Ona je otišla kući, a ja sam ostala sa policajcima. Pričala sam im, to znam. Ali šta, to već ne znam. Sećam se obeleženih "dokaza", koje sam viđala samo na filmu. Tri čaure, koliko sam zapamtila. Ustanovili su da se desio "nesrećan slučaj" i otišli.   Sećam se da sam to veče otišla kod svekra i svekrve, pošto su se ljudi i rodbina tamo okupljali. Šta sam radila, šta priča

  Živeli smo skoro godinu dana zajedno. Za to vreme, tih devedeset i treće i devedeset i četvrte smo obišli njegovu rodbinu u obližnjim mestima, bili kod njegovih rođaka u Borovu Naselju. Odatle se skoro celim putem vratili peške, jer nije bilo prevoza, a on je morao na posao sutradan. Bili kod mojih na severu Srbije. Izlazili,  zabavljali se, smejali, planirali, uživali. Da nije bilo uticaja sa strane.    Moji roditelji su, bez obzira na to što sam ja bila u drugom stanju, insistirali da mi vodimo život onako kako su ga oni zamislili. Neću da grešim dušu, mama je tu bila glavni akter. Tata bi dolazio sa njom u kontrole i po nekoliko puta dnevno. Da vide da li smo se probudili, šta smo jeli, da li sam skuvala, šta sam skuvala, da li sam oprala veš, spremila kuću, namestila i razmestila krevet, ko nam dolazi u goste, kako se ponašam, šta sam kome ispričala, zašto sam ispričala.... Valjda je bila sreća što mi je sama trudnoća bila takva da sam jako malo spavala. Oko sat i po do dva u to

  Bilo mi je dosta. Ali zaista dosta svega. Bežanja od kuće. Ne u bukvalnom smislu, već bežanje u neke aktivnosti koje su me zanimale, a koje su mi bile opravdanje za odsustvo. Bežanje od večite uskraćenosti u svemu. Od odeće, koju sam nosila poklonjenu, ko zna čiju, nikad po mojoj meri. Obuće koju sam isto tako nasleđivala ili se borila da kupim broj koji meni odgovara, u tim retkim prilikama kad bih došla na red. Bežanje od zabrana vođenja nekakvog normalnog društvenog života, jer me je to jedino održavalo koliko-toliko na površini. Valjda je sve ono što je mene interesovalo bilo zabranjeno, uskraćeno ili zakinuto.   U šesnaestoj godini, zapravo na taj rođendan, bilo mi je ponuđeno da će me lokalni muzičar naučiti da sviram gitaru. To sam želela više od... ne znam čega. Bilo mi je zabranjeno, zato što se mogu prokurvati sa njim, a čovek je oženjen komšinicom. Nema veze što bi i njegova žena prisustvovala časovima. U njihovim glavama, to je bilo tako. Kasnije, napisala sam knji

  Mnogi me pitaju zašto ne otpustim prošlost i fokusiram se na sadašnjost. Za mene je odgovor relativno lak, ali ga mnogi ne razumeju. Mogu ja da otpustim prošlost i fokusiram se na sada, ali me to nešto iz prošlosti strefi kao grom iz vedra neba, pa dobro opalim nosom od pod, lebdeći u oblacima ružičaste sadašnjosti. Ovako, idem svesno po svojim iskustvima i učim iz njih i znam dokle sam došla i šta jesam obavila, koje cikluse završila, a one koje nisam pokušavam da odgonetnem. Na taj način, gotovo da nema iznenađenja u odnosima mene i moje porodice sa svima okolo. Kao ni u samoj porodici. Sve što se dešava je, faktički, očekivano. Bilo prijatno ili ne. Ali znamo da će određene stvari isplivati na površinu na ovaj ili onaj način.    Teško je bilo početi život na taj način. Kao što je bilo šta teško u životu, dok ne postane lako. Koliko puta ste pitali za recept najosnovnijih jela, dok vam nisu prešla u rutinu? A kad pređu u rutinu, ne razmišljamo o tome da li su nam dali najbolji

  Meni je prilično teško setiti se specifičnih događaja i staviti ih u odgovarajući vremenski okvir. Pretpostavljam da je razlog u tome što sam sve preživljavala na vrlo intenzivan način i bilo mi je strašno teško da pričam o bilo čemu dok su se takve stvari dešavale. A kasnije, kad sam počela da pričam o tome, bilo je teško ljudima da poveruju da je tako nešto moguće i da se dešava u kući ljudi koje oni poznaju kao potpuno drugačije i mene koja sam uvek bila nasmejana i poznata po svojim humorističnim ispadima. Zato sam , kao verovatno većina ljudi koja je živela u sličnim uslovima, bila prinuđena da preživim sve to sama. Ali sad, kad pogledam unazad, svaka teškoća koja je postojala u mom životu, vodila je nečemu drugom. Oduvek sam verovala da neke velike događaje kroz koje prolazimo u životu, možemo nazvati sudbinom. Ne kao nešto što nam se slučajno uplelo u život, nego kao iskustva koja smo hteli da prođemo, pre nego što smo se rodili. Ali su, uglavnom, nepromenljiva. Dakle, za