Marija Namerno Drugačija

  Već sam pisala o mom fizičkom stanju. Dovoljno je teško imati jednu realnu fizičku manu, dve su već previše. A ja imam dve. Mislim da je generalno problem što ljudi ne znaju kako da komuniciraju sa osobama poput mene, a da nas ne uvrede, svesno ili nesvesno. Misleći da mogu da nas uteše, umanjuju veličinu problema koji imamo, dok oni žive potpuno normalno.   Mnogo puta sam bila u prilici da idem sa drugaricama u kupovinu. Zapravo, samo bi im pravila društvo dok one kupuju. Ja sam u kupovinu išla najčešće sama. Kasnije sa decom, a vrlo retko sa nekim odraslim. Razlog tome je što kad imaš fizičku manu, konstantno je prikrivaš. Kad smo kod kuće, ulažemo ekstremne napore da uskladimo sve što ćemo prezentovati na ulici, da izgledamo kao i svi drugi. Konkretno, u mom primeru, alopecija je stanje gde zavisiš od svih vremenskih uslova. Ako je leto, koje obožavam, mogu doći u situaciju da se oznojim od prevelike vrućine, dovoljno je da mi se teme glave samo orosi, pa da delovi glave na kojim

  Posle svega što se izdešavalo, bilo je neminovno da upadnem u neku vrstu promenljivog psihičkog stanja. Tačnije, dok sam bila sa mojom J., bila sam sretna, vesela majka koja je vodila brigu o svom detetu duplo. I za mene i njenog oca. Kad sam bila na poslu, bila sam ljubazno poslovna. Kad sam bila sama sa sobom, bila sam sve. Utučena, tužna, kriva, usamljena, slaba, plačljiva, očajna... Na sva ta moja komešanja, to je bilo vreme kad je dosta ljudi nosilo oružje sa sobom. Nekoliko puta se desilo još u školi da smo evakuisani zbog pretnje bombom. Bilo je to zaista ludo vreme koje je potrajalo nekoliko godina. U raspadanju života, logično je da se mladi podele na one koji prate neke normalne tokove, dok neki hoće hleba preko pogače. Bilo je svega i svačega, od pljačkanja naroda, do razbijanja javne imovine, bez realnog razloga. Mnogo puta smo svedočili tome da ljudi čine svašta iz dosade, zapravo. Ne znam kako bih to drugačije objasnila.   Tako je bilo i sa mnom. Neki tipovi koji su um

  Moja J. je do njene pete godine živela samo sa mnom i babom i dedom, a druge babu i dedu smo obilazili svaki dan. Retko se desilo da smo bili u nemogućnosti njih da odemo do njih. Ona je obožavala mog tatu, i on nju. Njih dvoje su od početka imali neki specifičan odnos, razumljiv samo njima. Iako je moj tata više vodio u šetnju i igrao se sa decom moje polusestre, moja J. je bila sasvim zadovoljna pažnjom koju je od njega dobijala.   Kako je J. rasla, tako je bila zainteresovana za sve više stvari koje su nas okruživale, a ja sam se trudila da joj objasnim sve što treba. Sećam se jednog pljuska, prazne ulice i kiše koja se bučno slivala na pločnik. J. je bila jako radoznala kako to izgleda, van okvirskog prozora, stoga sam joj obukla skafander, izvela je na ulicu i dozvolila joj da svojim malim prstićima dira slap koji se slivao iz oluka. Toliko se slatko smejala da mi je bilo žao da je sklonim odatle, iako sam znala da ću uskoro morati. Kad su moji roditelji videli šta mi radimo, n

  Kad sam imala petnaest godina, nekih dve nedelje sam se zabavljala sa jednim dečkom iz društva. Onog velikog društva, sa kojima sam noći provodila na obali, gde su snajperisti bili preko puta, za vreme rata.. Nakon dve nedelje, on je raskinuo sa mnom i rekao da ga ništa ne pitam, da tako mora biti. I nisam. Verovala sam da ima dobar razlog, a to što ga ja nisam videla, nije bio njegov problem. U to vreme, neka lokalna baraba, kojeg sam se bojala, iz dobrog razloga, je počeo da traži moje društvo. On je imao neko ludo društvo, nije im bilo strano da istuku žensko. Batine bih i nekako podnela, da do toga dođe. Ali, ako bi im se žensko malo više zamerilo, onda bi je odveli na neku vikendicu i svašta joj radili svi, kao grupa. E, toga sam se već pribojavala. Iz tog razloga sam samu sebe primorala da ćutim i slušam kad bi mi on nešto pričao. To su bile tako šuplje, prazne priče. Hvalio se svojim podvizima u maltretiranju drugih. On je bio deo čopora koga su se plašili. Čula sam bezbrojne

  Ona je bila niska žena, crne duge kose koja je nakon smrti sina, počela da sedi. Nekad je bila izuzetno mršava. Najstarija od šestoro, bila je prinuđena rano da ide u nadnicu, da pomogne dizanje brata i sestara. Nikad se nije žalila. Uvek je pomirljivo prihvatala sve što život nosi i čekala da se kolo sreće okrene, jer ničija nije doveka, a iza oblaka uvek sija sunce. Sve je pamtila, što joj je bitno. Rođendane dragih ljudi, kad je neko učinio nešto lepo za drugoga, kad je njoj ko pomogao... Razbolela se kad je rodila drugog sina. Bubreg joj se sušio, a to je doprinelo širenju bolesti na druge organe. Kad sam je ja upoznala, bila je debela, organizam joj se mučio sa izbacivanjem vode, imala je visok pritisak, bolesno srce... Pored svega, bila je vedra i nasmejana, vredna, društvena, uvek spremna da pomogne.    Svekar je bio viši od nje, crn, tamne puti, mršav. Uvek isti. Voleo je šalu, voleo je društvo, imao svoje rituale. Mnogi ljudi su ga poštovali. Ljudi na položaju. Imali su vik

  Čim sam ostala udovica, moje dotadašnje drugarice su mi rekle da je njima glupo da dolaze kod mene, što zbog mojih roditelja, što zato što se one ne osećaju prijatno i ne znaju šta bi pričale sa mnom, nakon svega što se izdešavalo. U neku ruku sam ih razumela. To što sam ja sa osamnaest ostala udovica, one ne moraju učestvovati u bilo čijoj priči koja im ne prija. U isto vreme, osećala sam se iznevereno. Ja bih učestvovala i u najvećim tragedijama nekoga s kim sam delila sate i sate svaki dan. To je bio početak mog dugotrajnog učenja da su prijatelji neko ko nije zaslužio tu titulu, ukoliko je ne dokaže. Isto tako, bilo je vreme za sticanje novog društva, nekoga ko ima decu, s kim mogu da pričam o ulozi majke i domaćice, umesto izlazaka i ko je s kim od drugarica, što me nije baš interesovalo.  Moja J. je imala nepunih sedam meseci, kad su svi papirološki procesi završeni. Dobila je prezime svog oca, ostavštinu koje smo se odrekli u ime njegovih i porodičnu penziju. A ja sam počela