Čim sam ostala udovica, moje dotadašnje drugarice su mi rekle da je njima glupo da dolaze kod mene, što zbog mojih roditelja, što zato što se one ne osećaju prijatno i ne znaju šta bi pričale sa mnom, nakon svega što se izdešavalo. U neku ruku sam ih razumela. To što sam ja sa osamnaest ostala udovica, one ne moraju učestvovati u bilo čijoj priči koja im ne prija. U isto vreme, osećala sam se iznevereno. Ja bih učestvovala i u najvećim tragedijama nekoga s kim sam delila sate i sate svaki dan. To je bio početak mog dugotrajnog učenja da su prijatelji neko ko nije zaslužio tu titulu, ukoliko je ne dokaže. Isto tako, bilo je vreme za sticanje novog društva, nekoga ko ima decu, s kim mogu da pričam o ulozi majke i domaćice, umesto izlazaka i ko je s kim od drugarica, što me nije baš interesovalo.
Moja J. je imala nepunih sedam meseci, kad su svi papirološki procesi završeni. Dobila je prezime svog oca, ostavštinu koje smo se odrekli u ime njegovih i porodičnu penziju. A ja sam počela da radim kod jednog komšije u veleprodaji pića. Tata mi je našao posao. Iskreno, moj tata je imao toliko veza po gradu i šire, da sam očekivala da će se zauzeti za mene, i pored svih dešavanja unutar kuće. Još su poneke firme radile. Neke od njegovih dobrih kolega su iz državne firme otišli i prešli u privatnike. A bili su fini, kulturni ljudi. Očekivala sam da će mi neka od tih opcija biti ponuđena. Mojoj polusestri je moj tata, a njen očuh, našao posao odmah kad je završila školu na jednom dobrom mestu, zatim na drugom, da bi ona prešla na treće, koje je prvo zatvoreno od ta tri. Naravno, sva tri mesta su bile državne firme i lepe plate. A meni je našao posao kod tog komšije, koji je opšte poznat po neplaćanju svojih radnica. Držao je godinama kafanu, pa malu kao konobu, pa je tu otvorio veleprodaju pića i ja dospela tamo, na moje prvo radno mesto. Povrh svega, žena koja mu je radila prepodnevnu smenu godinama, bila je isto tako poznata po tome da je maher svog zanata. Ona nikad u manjku, ali sve koje su radile popodne su bile. Kad je u pitanju veleprodaja, nisu mali pazari, niti je mala odgovornost. A ja u neobranom grožđu. Još nisam došla sebi, od smrti muža. Znam da raditi moram, ali sam se nadala da ću početi negde gde su, u najmanju ruku, normalni uslovi za rad. Ovde nisu bili. Isto tako mi je bilo težak element lokacije same prodavnice. Preko puta stana u kom sam živela sa pokojnim mužem. To je ta prodavnica, gde sam otišla da telefoniram, kad se čuo poslednji pucanj....
Nisam imala izbora. Prihvatila sam, pa šta bude. Još sam bila u crnini. Objasnili su mi kako se vodi redovna knjiga, kako se vodi prava i gde se sakriva. Gde stoji piće za inspekciju, gde stoji sakriveno. Gde su švercovane cigarete. Gde je magacin. Gde se kuva kafa. A posao ću naučiti usput. Tako mi je objašnjeno. U principu, biti trgovac u delu naplate i vraćanja kusura mi je, valjda, u krvi. Ali računanje zalihe i primopredaja smene je nešto drugo. Porudžbine i upisivanje dužnika na sto različitih strana je nešto treće. Uglavnom, gazda je imao jednu politiku rada danas. Sutra drugu. Prekosutra prvu, zatim neku treću. A dešavalo se da u pola dana promeni mišljenje. Takvi su bili osnovni uslovi. Dakle, danas smem da otvorim piće lokalnim pijandurama i da im dozvolim da piju ispred radnje. Sutra to ne smem ni za živu glavu. Ili u pola radnog vremena, rastera ljude, izviče se na mene i da zabranu za to. Onda njegova deca. Danas smeju da dođu i da upišu piće. Ili da uzmu koji dinar iz kase. Kasnije nikako ne smeju. I tako oko svega. Trebalo je izaći na kraj samo sa ljudima koji su tu dolazili nikad ne znajući na šta će naleteti. Gazda je imao ekipu koja je razvozila poručena pića po radnjama i kafanama. Njihovo je bilo i da unesu piće koje je nama stiglo u magacin. Ali... pošto su svi voleli popiti, najčešće bi u gazdinu kafanu odneli zadnju turu, pa ostali tamo duže od našeg radnog vremena, a onda bi ja morala da ih sačekam da dođu i unesu robu koja stoji ispred radnje. Dotle bi, naravno, radila kao da mi radno vreme nije prošlo sat i više ranije. Kad dođu, mogu da napravim primopredaju, jer to mogu da uradim samo kad više nemam prometa. Često bi mi konobarica iz kafane javila da su se momci opustili, što bi značilo da ja sama unesem piće, jer budem li njih čekala, zatvoriću ko zna i kad. Dešavalo se da unesem sve sama, a nekad bi oni došli na pola, pa uneli ostatak robe. Dakle, radno vreme mi je bilo do devet naveče, ali sam vrlo često ostajala i do pola jedanaest, jedanaest. Jednom i do ponoći. A skoro svako jutro me je vešta koleginica zvala da prepravimo zalihu, jer nešto navodno nije dobro urađeno.
U početku sam joj verovala, jer nisam znala šta radim. Jedan od momaka što su razvozili robu mi je često pomagao oko zalihe i popisa i računanja i dugova i preklapanja i svega što već treba da se uradi. On je zaista imao u malom prstu sve što se radilo u toj radnji. Kako god ja računam sa njim, ispadne dobro. Ujutru, koleginica zove, fali nešto. Tako sam radila oko dva meseca. Da ne spominjem da platu nisam dobila uopšte? Tražila sam je, naravno, ali je koleginica od pre podne bila zadužena za nju, a ona se, opet, pozivala na gazdu i tako ukrug. A ja još nisam dobijala novac ni od penzije, ni od dečijeg dodatka. Dakle, jedino moje primanje bi trebala biti ta plata koju nisam dobila. To se, u ono vreme, devedeset i pete, često dešavalo. Gazde su primale radnice koje bi držali par meseci, dok one ne shvate da neće biti plaćene i onda bi same davale otkaz. Svejedno bi uskoro neka druga došla na njeno mesto, jer je posla bivalo sve manje. Tako sam i ja upala kod takvog gazde. Radnica koja je otišla pre mene iz istog razloga mu je uzela sve knjige koje su vodili na crno i nije htela da mu ih vrati dok joj ne donese svaki zarađen dinar. Kad sam ja počinjala raditi, rečeno mi je da svaki put kad nova radnica dođe, uzimaju nove knjige, da ne bi videle šta je rađeno pre njihovog dolaska. To je, kao, bila politika firme. U prevodu, luda kuća. Jedno jutro, ja odem kod koleginice, po običaju oko pola sedam. Inače, ona je radila od šest. Bila sam izuzetno ljuta, jer znam da sam uradila sve kako treba, a ona me zove da mi saopšti da se desio ogroman manjak, najveći od kako radim. Bio je u nekoj vrednosti dvadeset gajbi piva i dvadeset gajbi pilsa. Uf, kako sam bila ljuta. Ako čovek i pogreši, neće pogrešiti za toliko! Odem kod nje i tražim da zajedno prebrojimo robu. Uđem u magacin i poludim od besa. Kako sam sinoć oribala pod do gajbi koje su tada bile tu, tako je ostala crta. Ponekad se desi da pukne flaša, pa se piće izlije. Tako i taj put. Kako je iscurilo dole, tako je ostavilo trag od tih četrdeset gajbi, koje je htela da meni stavi na račun. Tad sam rekla- dosta! Moje dete je u međuvremenu izgovorilo svoju prvu reč, osobe sa kojom je provodila celo popodne, neretko i noć- baba! A za čega? Za platu koju neću dobiti na ovako bezobziran način. E ne može. Ja ne radim za drugog, nego za sebe i moje dete i taj rad mora da se plati pod hitno. Dosta je bilo čekanja. To popodne sam uhvatila gazdu da me isplati, rekla mu da sam otkrila prevaru i ne želim da učestvujem u tome. Trebalo je da dobijem četiristo dinara za ta dva meseca. Dobila sam sto devedeset i pet. To je bila moja prva plata. Dve u jednoj, zapravo. Nikad više nisam ostala bez plate. Platila sam dobru školu tad.
Inače, sve vreme dok sam radila, moj tata je šetkao ispred radnje u vreme kad bi, inače spavao. Pre toga, posle toga. Kako je bilo doba rata, a mi kraj granice, u našem mestu je bila proglašeno stanje borbene gotovosti. Za mene je to značilo da će grupa vojnika svako malo da prođe i šeta obalom reke, čuvajući nas. A ti isti vojnici su dolazili u veleprodaju, jer im je gazda uvek dozvoljavao, da popiju piće, ugriju se, zaklone od kiše neko vreme i slično. Dok su bili tu, prirodno je bilo da komuniciramo. Samo u početku su počeli da se šale na račun nekog kolege i mene, ali sam im odmah objasnila da crno ne nosim iz hira, da sam muža sahranila pre par meseci i da imam dete radi koga radim to što radim. Nikad više nisu ništa pokušali na tu temu. Pričali su anegdote iz njihovih života, zezali se između sebe, prepričavali ono što su smeli o svakodnevnim dešavanjima, pomagali mi kad bi neko došao po više gajbi. Bili su zaista fer i korektni sve do jednog. Bili su odsvakuda, svako je imao nešto da ispriča o svom dolasku u vojsku ili o periodu pre toga. Jedan je imao povelik nos i baš je njega povredio prilikom noćnog obilaska, pa je morao da ode na VMA na pregled. Kad se vratio, doneo mi je čokoladu "Najlepše želje", koju je kupio odmah iza bolnice, na kiosku. Naravno, ostali su ga počeli zezati kako u mom gradu nema čokolada, pa je on, eto baš iz Beograda morao meni da donese jednu. A on, onako postiđen, sav se zacrvenio, tiho im odgovara:" Ali, to nije to!". Njihov vodnik je najviše pričao sa mnom. Nije mi bilo jasno zašto ga toliko moraju slušati. Bar dok su ovako opušteni svi. Ali jesu. Svi su na njegov najmanji mig reagovali. On je sedeo na stolici naspram mene, preko puta mog radnog stola, a ostali su bili raštrkani po radnji i sedeli na prevrnutim gajbama ili stajali. Zapravo, deo njih. Drugi deo bi bio napolju, a onda bi se smenili, svi sem vodnika. Radnja je bila premala da ih primi sve odjednom i da ima mesta za mušterije. A u magacin ih nisam smela puštati.
Desilo se dva ili tri puta da sam završila posao skoro na vreme, a onda bih otišla do obale reke, sela na klupu, zapalila jednu, jer u kući ne pušim. Do pola cigarete bih otpuštala stres s posla, od pola se pripremala za stres kad se vratim kući. Radi moje J. bih odletela kući, a radi svega ostalog bih najradije otišla i nikad se ne bih okrenula. A morala sam da se vratim. Nisam imala kud. Bez obzira kad bih ušla u kuću, redovno bi me čekale neke pridike oko posla, oko posla u kući, oko J., oko planova za sutra, oko... bilo čega. Svaki dan pre podne, uradila bih sve, ali baš sve što sam mogla da uradim da iza sebe ostavim i čisto i sklonjeno i oprano i opeglano i pripremljeno za J. od obroka do presvlake, sve što treba. I svaki put je nešto falilo ili nije bilo dovoljno dobro. O ostanku na poslu da ne pričam. Naravno da je i meni smetalo što ostajem duže. Danas ne bih. Ali onda, nisam znala kako da stanem u odbranu svojih nepostojećih prava.
Jedne prilike, taj vodnik je video da završavam smenu i krećem prema reci. Zamolio me je za koji minut da porazgovaram sa njim. Rekla sam mu da imam malo vremena i da se uklopi u to. Zajedno smo otišli do klupe, seli jedno kraj drugog, popušili po cigaretu i ja sam se vratila kući, a on je otišao svojima, koji su ga čekali nekoliko metara dalje od nas. Usput mi je pričao o devojci koju treba da ženi, pitao za mišljenje, pričao koliko je zaljubljen u nju i slične stvari. Rekao mi je da mu je jako žao što sam ja tako prošla i što sad, tako mlada imam mnogo toga da uradim u životu, što zbog sebe, što zbog deteta. Bio je zaista kulturan momak. Odmeren, fin. Dok smo pričali, tih nekih desetak minuta, ljudi su šetali kraj nas. To je lokalno šetalište, kraj reke, gde smo sedeli. Nikakvo zavučeno mesto, niti sakriveno od bilo koga. Poput klupe u parku. Ali, kad sam došla kući, videla sam da nema tate. J. je još bila budna, pa sam se zabavljala sa njom. Preuzela instrukcije od mame i otišla u sobu sa svojom bebom da se nas dve igramo i mazimo i gnjavimo. Onda je došao moj tata, pa me je pitao gde sam bila. Kako nisam pušila pred njim nikako, samo onog dana, na četrdeset dana mog pokojnog muža, nisam mogla da mu kažem da sam otišla da zapalim jednu. Rekla sam mu da sam bila na klupi desetak minuta. Svejedno, nisam ni stigla da kažem ništa više. Napao me je kako je meni svako dobar, prvi koji naiđe, ja ću otići sa njim, makar bio crni cigan! Dovoljno je da mene bilo ko samo pogleda, ja skačem svima na noge. Ja sam kurva, žena koja ide okolo i gleda hoće li me ko! Ja sam biće nedostojno postojanja, sramota za ljudski rod! Ja sam niža od najnižeg soja žena, prostitutke se tako ne ponašaju! Ja sam šljam, gnoj ovog društva! Ja nisam svesna svoje nesvesti! Aj što sramotim sebe, nego sramotim njih kao roditelje, sramotim J., Sramotim grob onog sirotog čoveka! Ja sam.. ja sam ninfomanka!- e tu reč nisam znala šta znači, pa sam odlučila da pitam nekoga. Kad sam već gora od najgore, da bar znam šta sam. To veče se završilo tako što sam, kao i toliko puta pre, saslušala šta sam sve ja, nemajući prava da kažem bilo šta, jer bi me sasekli u začetku rečenice, otišla spavati razmišljajući da li sam čula tu nepoznatu reč gde. Nisam. Eh, da je onda bilo interneta, ne bih ja uradila što već jesam, ali....
Elem, sve to vreme sam obavezno nalazila vremena da obiđem svekrvu, da joj makar malo odvedem J, da je vidi. Ako ništa, da zna da ja neću prekidati vezu između mog deteta i njenih bake i dede i strica. S druge strane, keva, kako sam je zvala, je bila slomljena žena, nakon smrti sina. Kako je bila izuzetno bolesna nekih tridesetak godina pre toga, taj šok je doveo dotle da je ležala, onako na strani, sa jednom rukom podvučenom ispod obraza. Imala je toliko visok pritisak da joj nekad nisu mogli izmeriti ni onim redovnim aparatom, loše srce, bubreg joj se sušio.. ma svašta. Kad ja dođem sa J. kod nje, ona bi ustajala i uzimala J. u ruke, a ja bi pazila da joj ne pozli, da joj ne bi J. ispala iz ruku. Dok sam odlazila da sređujem papire, znala sam otići kod nje, ostaviti joj J. i reći da idem samo do grada, da nema ko da je pripazi. Grad je na minut i po od njene kuće. Ali, samo bih izašla u dvorište, otvorila i zatvorila kapiju i vratila se do ulaznih vrata da pazim na .... obe. Keva bi tada skupila nadljudsku snagu da drži svoju unuku, i pričala joj priče i pesmice. Čula bih ja kako ona plače, a bori se da ne plače dok drži J. u rukama, ali bi se brzo sabrala i samu sebe snažila da bude jaka dok je sa J. Plakaće posle, ima kad. Tako se naša baka, korak po korak, pridigla iz postelje, da bi svoju J. gledala kako raste i učestvovala u njenom životu. Nikad je nismo prestali obilaziti. Do njenog odlaska kod svog prvenca.
Kako sam ja imala obavezu da obilazim kevu skoro svaki dan, tako je ona po meni primećivala kad me nešto muči, iako bih se ja trudila da budem pred njom raspoložena. Ali taj dan, ta reč mi nije dala mira. J. i ja smo ušle kod keve, ona je ležala u svom položaju. Nedavno je popila lekove, pa nije mogla odmah da ustane. Bilo je potrebno oko dvadesetak minuta da lekovi odreaguju. Kako je ona ležala, tako sam ja sa J. se igrala i pričale smo baki šta ima novo. Ali, ona je videla da me nešto muči. Nikad nije ispitivala da bi iskopala neku prljavštinu o nekome, nego ako može da pomogne nešto.. A ja njoj kažem da smo se nešto tata i ja prerečili i da mi je rekao neku reč koju ne znam šta znači. Pita me koju, ja fino, kulturno kažem. A ona se počne tako slatko smejati, sve onako bleda i otečena od plača i lekova. Sad se u meni probudila još veća znatiželja, iako sam bila zbunjena reakcijom. Nije mi tata u onom stanju sigurno rekao nešto smešno. Ne! Toliko ga poznajem. Ali, što se sad keva smeje, kad nije smešno. Sad sam ja morala da navaljujem na nju da mi objasni šta to znači. A ona se sve više i više smeje i samo govori: "Ti ninfomanka? Joj, Bože, što ću!" Pa ne znam ni sama koliko je to puta ponovila i smeje se, pa se smeje. I ja sam se počela smejati, ali je kroz smeh ispitujem šta je to, da se i ja smejem. Keva je bila žena koja je mogla o svemu da priča, ali o nekim stvarima je bila jako zatvorena. Dobra žena starog kova. Dobrica dobra, predobra. Eto, takva je bila keva, no ona je baš priča za sebe. Kad mi je objasnila šta je to moj tata meni rekao, ja mislim da sam u zemlju propala, samo da je neko odlučio da me još neko vreme pridržava na površini Zemlje, da me muči još malo. Ja sam se uozbiljila, preneražena i onim što mi je on rekao i mojom gluposti da baš svekrvu pitam za značenje te gnusne reči. A ona se pridizala, brišući suze od smeha: "Joooj, sine, da to kaže bilo kome, inekako, ali tebi? Ti se ne odvajaš od svog deteta, u wc ne možeš od nje! Baš tebi da kaže tako nešto, hahaha.." Pričala je ona i dalje na tu temu, ali meni je bilo, malo je reći, neprijatno. Dugo nisam mogla u oči da je pogledam nakon toga, a ubuduće sam pazila šta ću koga da pitam.
Moja J. je imala nepunih sedam meseci, kad su svi papirološki procesi završeni. Dobila je prezime svog oca, ostavštinu koje smo se odrekli u ime njegovih i porodičnu penziju. A ja sam počela da radim kod jednog komšije u veleprodaji pića. Tata mi je našao posao. Iskreno, moj tata je imao toliko veza po gradu i šire, da sam očekivala da će se zauzeti za mene, i pored svih dešavanja unutar kuće. Još su poneke firme radile. Neke od njegovih dobrih kolega su iz državne firme otišli i prešli u privatnike. A bili su fini, kulturni ljudi. Očekivala sam da će mi neka od tih opcija biti ponuđena. Mojoj polusestri je moj tata, a njen očuh, našao posao odmah kad je završila školu na jednom dobrom mestu, zatim na drugom, da bi ona prešla na treće, koje je prvo zatvoreno od ta tri. Naravno, sva tri mesta su bile državne firme i lepe plate. A meni je našao posao kod tog komšije, koji je opšte poznat po neplaćanju svojih radnica. Držao je godinama kafanu, pa malu kao konobu, pa je tu otvorio veleprodaju pića i ja dospela tamo, na moje prvo radno mesto. Povrh svega, žena koja mu je radila prepodnevnu smenu godinama, bila je isto tako poznata po tome da je maher svog zanata. Ona nikad u manjku, ali sve koje su radile popodne su bile. Kad je u pitanju veleprodaja, nisu mali pazari, niti je mala odgovornost. A ja u neobranom grožđu. Još nisam došla sebi, od smrti muža. Znam da raditi moram, ali sam se nadala da ću početi negde gde su, u najmanju ruku, normalni uslovi za rad. Ovde nisu bili. Isto tako mi je bilo težak element lokacije same prodavnice. Preko puta stana u kom sam živela sa pokojnim mužem. To je ta prodavnica, gde sam otišla da telefoniram, kad se čuo poslednji pucanj....
Nisam imala izbora. Prihvatila sam, pa šta bude. Još sam bila u crnini. Objasnili su mi kako se vodi redovna knjiga, kako se vodi prava i gde se sakriva. Gde stoji piće za inspekciju, gde stoji sakriveno. Gde su švercovane cigarete. Gde je magacin. Gde se kuva kafa. A posao ću naučiti usput. Tako mi je objašnjeno. U principu, biti trgovac u delu naplate i vraćanja kusura mi je, valjda, u krvi. Ali računanje zalihe i primopredaja smene je nešto drugo. Porudžbine i upisivanje dužnika na sto različitih strana je nešto treće. Uglavnom, gazda je imao jednu politiku rada danas. Sutra drugu. Prekosutra prvu, zatim neku treću. A dešavalo se da u pola dana promeni mišljenje. Takvi su bili osnovni uslovi. Dakle, danas smem da otvorim piće lokalnim pijandurama i da im dozvolim da piju ispred radnje. Sutra to ne smem ni za živu glavu. Ili u pola radnog vremena, rastera ljude, izviče se na mene i da zabranu za to. Onda njegova deca. Danas smeju da dođu i da upišu piće. Ili da uzmu koji dinar iz kase. Kasnije nikako ne smeju. I tako oko svega. Trebalo je izaći na kraj samo sa ljudima koji su tu dolazili nikad ne znajući na šta će naleteti. Gazda je imao ekipu koja je razvozila poručena pića po radnjama i kafanama. Njihovo je bilo i da unesu piće koje je nama stiglo u magacin. Ali... pošto su svi voleli popiti, najčešće bi u gazdinu kafanu odneli zadnju turu, pa ostali tamo duže od našeg radnog vremena, a onda bi ja morala da ih sačekam da dođu i unesu robu koja stoji ispred radnje. Dotle bi, naravno, radila kao da mi radno vreme nije prošlo sat i više ranije. Kad dođu, mogu da napravim primopredaju, jer to mogu da uradim samo kad više nemam prometa. Često bi mi konobarica iz kafane javila da su se momci opustili, što bi značilo da ja sama unesem piće, jer budem li njih čekala, zatvoriću ko zna i kad. Dešavalo se da unesem sve sama, a nekad bi oni došli na pola, pa uneli ostatak robe. Dakle, radno vreme mi je bilo do devet naveče, ali sam vrlo često ostajala i do pola jedanaest, jedanaest. Jednom i do ponoći. A skoro svako jutro me je vešta koleginica zvala da prepravimo zalihu, jer nešto navodno nije dobro urađeno.
U početku sam joj verovala, jer nisam znala šta radim. Jedan od momaka što su razvozili robu mi je često pomagao oko zalihe i popisa i računanja i dugova i preklapanja i svega što već treba da se uradi. On je zaista imao u malom prstu sve što se radilo u toj radnji. Kako god ja računam sa njim, ispadne dobro. Ujutru, koleginica zove, fali nešto. Tako sam radila oko dva meseca. Da ne spominjem da platu nisam dobila uopšte? Tražila sam je, naravno, ali je koleginica od pre podne bila zadužena za nju, a ona se, opet, pozivala na gazdu i tako ukrug. A ja još nisam dobijala novac ni od penzije, ni od dečijeg dodatka. Dakle, jedino moje primanje bi trebala biti ta plata koju nisam dobila. To se, u ono vreme, devedeset i pete, često dešavalo. Gazde su primale radnice koje bi držali par meseci, dok one ne shvate da neće biti plaćene i onda bi same davale otkaz. Svejedno bi uskoro neka druga došla na njeno mesto, jer je posla bivalo sve manje. Tako sam i ja upala kod takvog gazde. Radnica koja je otišla pre mene iz istog razloga mu je uzela sve knjige koje su vodili na crno i nije htela da mu ih vrati dok joj ne donese svaki zarađen dinar. Kad sam ja počinjala raditi, rečeno mi je da svaki put kad nova radnica dođe, uzimaju nove knjige, da ne bi videle šta je rađeno pre njihovog dolaska. To je, kao, bila politika firme. U prevodu, luda kuća. Jedno jutro, ja odem kod koleginice, po običaju oko pola sedam. Inače, ona je radila od šest. Bila sam izuzetno ljuta, jer znam da sam uradila sve kako treba, a ona me zove da mi saopšti da se desio ogroman manjak, najveći od kako radim. Bio je u nekoj vrednosti dvadeset gajbi piva i dvadeset gajbi pilsa. Uf, kako sam bila ljuta. Ako čovek i pogreši, neće pogrešiti za toliko! Odem kod nje i tražim da zajedno prebrojimo robu. Uđem u magacin i poludim od besa. Kako sam sinoć oribala pod do gajbi koje su tada bile tu, tako je ostala crta. Ponekad se desi da pukne flaša, pa se piće izlije. Tako i taj put. Kako je iscurilo dole, tako je ostavilo trag od tih četrdeset gajbi, koje je htela da meni stavi na račun. Tad sam rekla- dosta! Moje dete je u međuvremenu izgovorilo svoju prvu reč, osobe sa kojom je provodila celo popodne, neretko i noć- baba! A za čega? Za platu koju neću dobiti na ovako bezobziran način. E ne može. Ja ne radim za drugog, nego za sebe i moje dete i taj rad mora da se plati pod hitno. Dosta je bilo čekanja. To popodne sam uhvatila gazdu da me isplati, rekla mu da sam otkrila prevaru i ne želim da učestvujem u tome. Trebalo je da dobijem četiristo dinara za ta dva meseca. Dobila sam sto devedeset i pet. To je bila moja prva plata. Dve u jednoj, zapravo. Nikad više nisam ostala bez plate. Platila sam dobru školu tad.
Inače, sve vreme dok sam radila, moj tata je šetkao ispred radnje u vreme kad bi, inače spavao. Pre toga, posle toga. Kako je bilo doba rata, a mi kraj granice, u našem mestu je bila proglašeno stanje borbene gotovosti. Za mene je to značilo da će grupa vojnika svako malo da prođe i šeta obalom reke, čuvajući nas. A ti isti vojnici su dolazili u veleprodaju, jer im je gazda uvek dozvoljavao, da popiju piće, ugriju se, zaklone od kiše neko vreme i slično. Dok su bili tu, prirodno je bilo da komuniciramo. Samo u početku su počeli da se šale na račun nekog kolege i mene, ali sam im odmah objasnila da crno ne nosim iz hira, da sam muža sahranila pre par meseci i da imam dete radi koga radim to što radim. Nikad više nisu ništa pokušali na tu temu. Pričali su anegdote iz njihovih života, zezali se između sebe, prepričavali ono što su smeli o svakodnevnim dešavanjima, pomagali mi kad bi neko došao po više gajbi. Bili su zaista fer i korektni sve do jednog. Bili su odsvakuda, svako je imao nešto da ispriča o svom dolasku u vojsku ili o periodu pre toga. Jedan je imao povelik nos i baš je njega povredio prilikom noćnog obilaska, pa je morao da ode na VMA na pregled. Kad se vratio, doneo mi je čokoladu "Najlepše želje", koju je kupio odmah iza bolnice, na kiosku. Naravno, ostali su ga počeli zezati kako u mom gradu nema čokolada, pa je on, eto baš iz Beograda morao meni da donese jednu. A on, onako postiđen, sav se zacrvenio, tiho im odgovara:" Ali, to nije to!". Njihov vodnik je najviše pričao sa mnom. Nije mi bilo jasno zašto ga toliko moraju slušati. Bar dok su ovako opušteni svi. Ali jesu. Svi su na njegov najmanji mig reagovali. On je sedeo na stolici naspram mene, preko puta mog radnog stola, a ostali su bili raštrkani po radnji i sedeli na prevrnutim gajbama ili stajali. Zapravo, deo njih. Drugi deo bi bio napolju, a onda bi se smenili, svi sem vodnika. Radnja je bila premala da ih primi sve odjednom i da ima mesta za mušterije. A u magacin ih nisam smela puštati.
Desilo se dva ili tri puta da sam završila posao skoro na vreme, a onda bih otišla do obale reke, sela na klupu, zapalila jednu, jer u kući ne pušim. Do pola cigarete bih otpuštala stres s posla, od pola se pripremala za stres kad se vratim kući. Radi moje J. bih odletela kući, a radi svega ostalog bih najradije otišla i nikad se ne bih okrenula. A morala sam da se vratim. Nisam imala kud. Bez obzira kad bih ušla u kuću, redovno bi me čekale neke pridike oko posla, oko posla u kući, oko J., oko planova za sutra, oko... bilo čega. Svaki dan pre podne, uradila bih sve, ali baš sve što sam mogla da uradim da iza sebe ostavim i čisto i sklonjeno i oprano i opeglano i pripremljeno za J. od obroka do presvlake, sve što treba. I svaki put je nešto falilo ili nije bilo dovoljno dobro. O ostanku na poslu da ne pričam. Naravno da je i meni smetalo što ostajem duže. Danas ne bih. Ali onda, nisam znala kako da stanem u odbranu svojih nepostojećih prava.
Jedne prilike, taj vodnik je video da završavam smenu i krećem prema reci. Zamolio me je za koji minut da porazgovaram sa njim. Rekla sam mu da imam malo vremena i da se uklopi u to. Zajedno smo otišli do klupe, seli jedno kraj drugog, popušili po cigaretu i ja sam se vratila kući, a on je otišao svojima, koji su ga čekali nekoliko metara dalje od nas. Usput mi je pričao o devojci koju treba da ženi, pitao za mišljenje, pričao koliko je zaljubljen u nju i slične stvari. Rekao mi je da mu je jako žao što sam ja tako prošla i što sad, tako mlada imam mnogo toga da uradim u životu, što zbog sebe, što zbog deteta. Bio je zaista kulturan momak. Odmeren, fin. Dok smo pričali, tih nekih desetak minuta, ljudi su šetali kraj nas. To je lokalno šetalište, kraj reke, gde smo sedeli. Nikakvo zavučeno mesto, niti sakriveno od bilo koga. Poput klupe u parku. Ali, kad sam došla kući, videla sam da nema tate. J. je još bila budna, pa sam se zabavljala sa njom. Preuzela instrukcije od mame i otišla u sobu sa svojom bebom da se nas dve igramo i mazimo i gnjavimo. Onda je došao moj tata, pa me je pitao gde sam bila. Kako nisam pušila pred njim nikako, samo onog dana, na četrdeset dana mog pokojnog muža, nisam mogla da mu kažem da sam otišla da zapalim jednu. Rekla sam mu da sam bila na klupi desetak minuta. Svejedno, nisam ni stigla da kažem ništa više. Napao me je kako je meni svako dobar, prvi koji naiđe, ja ću otići sa njim, makar bio crni cigan! Dovoljno je da mene bilo ko samo pogleda, ja skačem svima na noge. Ja sam kurva, žena koja ide okolo i gleda hoće li me ko! Ja sam biće nedostojno postojanja, sramota za ljudski rod! Ja sam niža od najnižeg soja žena, prostitutke se tako ne ponašaju! Ja sam šljam, gnoj ovog društva! Ja nisam svesna svoje nesvesti! Aj što sramotim sebe, nego sramotim njih kao roditelje, sramotim J., Sramotim grob onog sirotog čoveka! Ja sam.. ja sam ninfomanka!- e tu reč nisam znala šta znači, pa sam odlučila da pitam nekoga. Kad sam već gora od najgore, da bar znam šta sam. To veče se završilo tako što sam, kao i toliko puta pre, saslušala šta sam sve ja, nemajući prava da kažem bilo šta, jer bi me sasekli u začetku rečenice, otišla spavati razmišljajući da li sam čula tu nepoznatu reč gde. Nisam. Eh, da je onda bilo interneta, ne bih ja uradila što već jesam, ali....
Elem, sve to vreme sam obavezno nalazila vremena da obiđem svekrvu, da joj makar malo odvedem J, da je vidi. Ako ništa, da zna da ja neću prekidati vezu između mog deteta i njenih bake i dede i strica. S druge strane, keva, kako sam je zvala, je bila slomljena žena, nakon smrti sina. Kako je bila izuzetno bolesna nekih tridesetak godina pre toga, taj šok je doveo dotle da je ležala, onako na strani, sa jednom rukom podvučenom ispod obraza. Imala je toliko visok pritisak da joj nekad nisu mogli izmeriti ni onim redovnim aparatom, loše srce, bubreg joj se sušio.. ma svašta. Kad ja dođem sa J. kod nje, ona bi ustajala i uzimala J. u ruke, a ja bi pazila da joj ne pozli, da joj ne bi J. ispala iz ruku. Dok sam odlazila da sređujem papire, znala sam otići kod nje, ostaviti joj J. i reći da idem samo do grada, da nema ko da je pripazi. Grad je na minut i po od njene kuće. Ali, samo bih izašla u dvorište, otvorila i zatvorila kapiju i vratila se do ulaznih vrata da pazim na .... obe. Keva bi tada skupila nadljudsku snagu da drži svoju unuku, i pričala joj priče i pesmice. Čula bih ja kako ona plače, a bori se da ne plače dok drži J. u rukama, ali bi se brzo sabrala i samu sebe snažila da bude jaka dok je sa J. Plakaće posle, ima kad. Tako se naša baka, korak po korak, pridigla iz postelje, da bi svoju J. gledala kako raste i učestvovala u njenom životu. Nikad je nismo prestali obilaziti. Do njenog odlaska kod svog prvenca.
Kako sam ja imala obavezu da obilazim kevu skoro svaki dan, tako je ona po meni primećivala kad me nešto muči, iako bih se ja trudila da budem pred njom raspoložena. Ali taj dan, ta reč mi nije dala mira. J. i ja smo ušle kod keve, ona je ležala u svom položaju. Nedavno je popila lekove, pa nije mogla odmah da ustane. Bilo je potrebno oko dvadesetak minuta da lekovi odreaguju. Kako je ona ležala, tako sam ja sa J. se igrala i pričale smo baki šta ima novo. Ali, ona je videla da me nešto muči. Nikad nije ispitivala da bi iskopala neku prljavštinu o nekome, nego ako može da pomogne nešto.. A ja njoj kažem da smo se nešto tata i ja prerečili i da mi je rekao neku reč koju ne znam šta znači. Pita me koju, ja fino, kulturno kažem. A ona se počne tako slatko smejati, sve onako bleda i otečena od plača i lekova. Sad se u meni probudila još veća znatiželja, iako sam bila zbunjena reakcijom. Nije mi tata u onom stanju sigurno rekao nešto smešno. Ne! Toliko ga poznajem. Ali, što se sad keva smeje, kad nije smešno. Sad sam ja morala da navaljujem na nju da mi objasni šta to znači. A ona se sve više i više smeje i samo govori: "Ti ninfomanka? Joj, Bože, što ću!" Pa ne znam ni sama koliko je to puta ponovila i smeje se, pa se smeje. I ja sam se počela smejati, ali je kroz smeh ispitujem šta je to, da se i ja smejem. Keva je bila žena koja je mogla o svemu da priča, ali o nekim stvarima je bila jako zatvorena. Dobra žena starog kova. Dobrica dobra, predobra. Eto, takva je bila keva, no ona je baš priča za sebe. Kad mi je objasnila šta je to moj tata meni rekao, ja mislim da sam u zemlju propala, samo da je neko odlučio da me još neko vreme pridržava na površini Zemlje, da me muči još malo. Ja sam se uozbiljila, preneražena i onim što mi je on rekao i mojom gluposti da baš svekrvu pitam za značenje te gnusne reči. A ona se pridizala, brišući suze od smeha: "Joooj, sine, da to kaže bilo kome, inekako, ali tebi? Ti se ne odvajaš od svog deteta, u wc ne možeš od nje! Baš tebi da kaže tako nešto, hahaha.." Pričala je ona i dalje na tu temu, ali meni je bilo, malo je reći, neprijatno. Dugo nisam mogla u oči da je pogledam nakon toga, a ubuduće sam pazila šta ću koga da pitam.
Comments
Post a Comment