Moja J i ja

  Moja J. je do njene pete godine živela samo sa mnom i babom i dedom, a druge babu i dedu smo obilazili svaki dan. Retko se desilo da smo bili u nemogućnosti njih da odemo do njih. Ona je obožavala mog tatu, i on nju. Njih dvoje su od početka imali neki specifičan odnos, razumljiv samo njima. Iako je moj tata više vodio u šetnju i igrao se sa decom moje polusestre, moja J. je bila sasvim zadovoljna pažnjom koju je od njega dobijala.
  Kako je J. rasla, tako je bila zainteresovana za sve više stvari koje su nas okruživale, a ja sam se trudila da joj objasnim sve što treba. Sećam se jednog pljuska, prazne ulice i kiše koja se bučno slivala na pločnik. J. je bila jako radoznala kako to izgleda, van okvirskog prozora, stoga sam joj obukla skafander, izvela je na ulicu i dozvolila joj da svojim malim prstićima dira slap koji se slivao iz oluka. Toliko se slatko smejala da mi je bilo žao da je sklonim odatle, iako sam znala da ću uskoro morati. Kad su moji roditelji videli šta mi radimo, nisu prestali lupati na prozor i dozivati nas unutra, naravno nazivajući me ludom ženom i sličnim epitetima. I jesmo ušle uskoro, zadovoljne i razigrane. Iako je kiša lila kao iz kabla, mi smo stajale ispod strehe, tako da je bila mokra samo J.-nina rukica, tamo gde je dirala vodu. Isto tako sam insistirala na tome da šetam sa njom po svim vremenskim uslovima. Smatram da ne postoji loše vreme, postoji samo neadekvatna odeća. Naravno da je nisam vodila leti, kad je prevruće ili kad je oluja, ali nam nikad nije smetala ni kiša, ni vetar. I stalno sam joj pričala, dok sam je vozila u kolicima, od početka. Stalno sam joj neke pričice smišljala.
  Nije ni čudo što je progovorila sa šest meseci. Iako mi je bilo krivo što joj je prva reč bila- baba, bila sam presrećna što počinje da komunicira sa nama. Vrlo brzo je naučila i ostale reči, pa je postala prava pričalica. Bože, kad se samo setim koliko je pričala! Pošto je rođena ranije, bila je dosta sitnija od dece njenog uzrasta. Tako je delovala još zanimljivija dok je pričala, jer su svi mislili da je mlađa, nego što zapravo je. Kada je imala malo više od godinu dana, počela je da se interesuje za razlike između naše porodice i drugih, koje je videla. U našoj je falilo nešto, naravno. Tako je počela da ispituje gde je njen tata. Pokušala sam da joj objasnim da je onaj čika, kod koga idemo na groblje, njen tata, i da mi idemo tamo da ga obiđemo, ali da njegova duša nju čuva sa neba. Kad je moj tata čuo tu priču, jako se naljutio na mene, pošto je on ostao bez oca kad je bio star dve nedelje, te mi je slikovito objasnio kako njegova mama njemu nikad nije pričala kako mu je tata na nebu, pa je on, eto preživeo i ništa mu ne fali! Iz tog i sličnih razloga, da se ne bi svađali ni prepirali oko vaspitanja mog deteta, ja sam moju J. vodila u šetnje da bih pričala sa njom. Mnogo puta smo sedele na klupi kraj reke, gde bi mi ona sedela u krilu i onda bi nas dve obrađivale sve teme koje nismo mogle u kući. Bila je tako slatka, tako dobro dete, poslušna, pametna, vesela, divna. Sve je volela da deli sa drugom decom, sem najnovije igračke. Trebalo joj je oko dve nedelje da je izgustira, pre nego što je, bez problema, preda drugom detetu da se poigra sa njom. Kad bi odlazile u goste, ako bi dobila neke igračkice da se igra sa njima, pred polazak kući, vratila bi ih na mesto, obavezno. Ako smo negde gde nema s čim da se igra, dali bi joj papir i olovku i ona bi se zadovoljila crtanjem. Naravno da je uvek pričala i ispitivala i zapitkivala, ali nikad nije bila smetnja, naprotiv. Bila je toliko slatka, da nisi mogao da ne gledaš u nju i slušaš je šta priča.
   Moja J. odmalena ima izuzetne instikte. Imali smo komšiju čija je žena bila u invalidskim kolicima, pa su njih dvoje često sedeli ispred kuće. Svi su ih voleli, nekako su žalili ženu koja je poslednjih petnaestak godina života provela tako, skoro nepokretna, a njega poštovali što vodi računa o njoj i radi sve što bi ona trebala, da je zdrava, a pri tom se nikad ne žali. Njega moja J. nikad nije volela. Kad bi prolazili kraj njih, a morali smo, prelazili bi ulicu preko puta, samo da ne prođemo tuda. Dugo mi nije bilo jasno zašto ga toliko ne voli. A pred smrt njegove žene, sedeli su njih dvoje napolju, a ona nešto pričala kako su njih dvoje sredili baštu, uradili ovo i ono.. Auh, kad je on skočio i počeo da galami na nju:"Ma šta više, MI? Šta smo to MI uradili? Šta, kad TI samo sediš tu ko ucrvana vreća i ždereš?! Ti ništa drugo i ne radiš, sereš i jedeš i to je sve!!! Ostalo sve JA radim! JA! JA! Zapamti, JA!!!" Džaba mu je ona pokušavala objasniti da je ona to sve radila dok je mogla, i bi i sad radije nego da je tako kako je, on nije hteo slušati. Vrlo brzo je isplivala istina o divnom čoveku na videlo. Skoro ceo njihov brak je on pio, švalerao se, tukao svoju ženu, maltretirao je na sve moguće načine, a onda se ona razbolela, i on je iz nekog razloga ostao da je služi, što očigledno nije bilo besplatno, niti iz ljubavi. I niko to nije ni slutio, dok moja J. nikad nije mogla da ga prihvati.
  Jednom, vraćali smo se iz gostiju po mraku. Bilo je zimsko doba, tako da se ne sećam koliko je bilo časova. Ja sam je nosila u rukama, pošto je bio toliki mrak, da sam bukvalno morala da pipam zid kuća kraj kojih smo prolazili, da bih osetila gde je ćošak, gde treba da skrenemo. Spremala se oluja, nigde zvezde na nebu, a pritom je nestalo struje u celom gradu. Da se ona ne bi uplašila, ili zato što smo tako navikle, nas dve smo, tako zagrljene, pričale naše pričice. Nekako smo došle do ćoška naše ulice, gde smo čule preko puta nas grupicu dece kako pričaju. Javili su nam se po imenima. Pozdravile smo i mi njih, a kad smo napravile još nekoliko koraka prema kući, stala sam i pitala ih kako znaju da smo to mi? Nasmejani odgovor iz mraka je usledio:"Zato što druge mame samo dignu nos kad prolaze sa svojom decom. Niko ne priča sa svojim bebama, samo Vi!" To mi je bilo tako slatko, iako tužno kad pomislim na druge bebe. Nisam ni razmišljala o njima, meni je moje dete zaista bilo centar sveta. Moja večita radoznalica- pričalica. Toliko je pričala da, kad bi iscrpila sve teme koje su je interesovale, onda bi, da ispuni tišinu, redovno ponavljala istu rečenicu; "Mama, ja tebe volim!" Ja bih joj odgovarala da ja volim nju, a onda bi ona nabrajala kako ona mene voli više. Do onog ćoška, do neba, do meseca, zvezda i nazad, jedan puta više, sto puta više, milion puta više.... ta se igra nikad ne bi završila. Ljudima koji bi šetali iza nas, bilo bi ektremno zanimljivo da slušaju naše igrice, bezmalo puta bi se zaustavljali, okretali, nasmejali, prokomentarisali koliko smo slatke i otišli sa osmesima na licu.
  Imala je manje od dve godine kad je počela da intenzivnije traži odgovore oko njenog oca. Bez obzira na količinu mojih objašnjenja o tome gde je njen otac, njoj nije bilo dovoljno. Pošto je bila jako sitna, često je gledala u pod dok šetamo. Tako bi znala da me ispituje da li je njen tata ovaj čovek koga smo sreli usput? Pošto bi to bile neki stari ljudi, koji su od starosti umrli nedugo posle toga, pitala bih je zašto to misli. A ona bi mi odgovarala kako imaju iste patike kao i ja. Crne starke sa belim đonovima. O, kako da joj objasnim da su to najjeftinije patike trenutno u ponudi i da je to razlog zašto ih nosim ja, a verovatno i oni? Dugo je mislila da su joj očevi ljudi koji bi imali komad odeće ili obuće kao moj. To su bili baš bolni momenti. Dok nije prestala. Jednostavno je ućutala i nikad više nije ispitivala ništa na temu njenog tate. Iako sam insistirala na tome da pričamo o njemu, da pita šta god je interesuje, ona nije imala pitanja. Bez obzira na to što njega više nema, nisam idealizovala sliku o njemu. Oduvek sam joj pričala kakav je bio dok je bio živ, ali isto tako da se ljudi menjaju i da ne znam kakav bi bio danas da je sa nama. Mogao je biti najbolji tata na svetu, a mogao se okrenuti i biti najgori. Pretpostavljam da je to razlog zašto nije imala problem oko priče o njemu. Ni dok se družila sa drugom decom, odlazila kod njih u kuću, gde su bile njihove tate, niti bilo u kojoj situaciji gde bi otac igrao glavnu ulogu. Ona je imala mamu, babe i dede i to je bio njen svet.
  Često je maštala o tome kako bi volela da svi ljudi njoj dragi, prenesu svoje kuće u naše dvorište, da svi živimo zajedno na jednom mestu. Uzalud svi pokušaji da joj objasnim da je to nemoguća misija. Na kraju, samo bih se složila sa njom, i objasnila joj praktične razloge zašto je to nemoguće.
  Pošto sam ja bila u situacijama gde nisam baš birala šta ću da obučem, šta da obuvam i slično, nju sam učila da kupuje sebi ono što se njoj sviđa. Zaista nije bilo malo situacija gde bih joj ja kupila nešto, a ona nije htela ni da pogleda, kamoli obuje ili obuče tu stvar. Odmalena je znala šta voli, šta ne i bila baš čvrstog karaktera u vezi toga. Zato sam i negovala kod nje tu slobodnu volju da bude ono što jeste. Svima je bilo čudno kad je imala četiri godine, a bila visine deteta od dve, a ja je vodila od prodavnice do prodavnice da tražimo belo-zeleno-narandžaste sandale. Niko ih nije imao, niko ni video da su izašle negde u prodaju. I nju sam pitala da li ih je videla, pa hoće baš takve. Ali ne, samo je znala da baš takve voli. Nedaleko od naše kuće je bio jedan poznati butik obuće, ali smo njega obilazili u širokom luku, pošto su im cene bile daleko veće od svih ostalih. Na kraju, iscrpili smo sve ostale opcije, te bili prinuđeni da uđemo baš tamo. Neverovatno, ali belo-zeleno-narandžaste sandalice su stajale baš tu, na rafu. Cena im je bila toliko snižena, da je bila ista kao u ostalim buticima, jer niko nije hteo da ih kupi. A mojoj J. je srce zaigralo kad ih je videla, skočila je i otrčala pravo prema njima. Taman su imali i njen broj. To su bile jedine takve koje su stigle do našeg grada i dopale su baš mojoj J. Nosila ih je od četvrte godine do drugog razreda osnovne škole, kad je isekla zadnji kaiš i nosila ih kao papuče. Toliko ih je volela.
  Moja J. je toliko bila vezana za mene, da ni jedna igra nije prošla da ona ne bi svaki detaljčić iste ispričala meni, donela mi da vidim šta je uradila, napravila, nacrtala, napisala. Nikad mi nije bila dosadna, nikad naporna. To je bio neki naš specifičan odnos, a ja sam verovala da je to normalno jer nije imala oca koji bi te priče podelio sa mnom. Nije bila bolešljivo dete. Naprotiv, do njene četvrte godine, mislim da je bila dva ili tri puta prehlađena, isto toliko dana je imala temperaturu. Jednom je ujela osa za nos, blizu oka. Tad je moja drugarica iz srednje škole bila kod mene na kafi. Iako sam joj pričala kako se slažem sa mamom, ne do detalja, ali dovoljno da razume, nije mi verovala. Taj dan, taman sam stavila gotovu kafu na sto, kad je moja mama počela da unezvereno vrišti iz dvorišta. Potrefilo se da mi je tu bila i polusestra. Obe su utrčale u kuću, mama sa J. u naručju. Tražila je da joj brzo dam nož, da stavi mojoj J. kraj oka! Koliko sam čula, dovoljno je metal da se stavi, a kako je J. bila nemirna, što od bola, što od babe koja joj je vrištala na uvo, nisam imala nameru da joj se igram nožem oko oka, te sam uzela kašiku i okrenula dršku u nameri da joj stavim metal na bolno mesto. Međutim, kad sam im prišla i tražila da mi daju moju J. u ruke, neverovatno koliko se strke stvorilo. Mama okreće J. dalje od mene, polusestra stala između nas, pokušava da me odgurne, da one smire J. bez mene, moja J. počinje da vrišti zovući me u panici, ja na miran način ne mogu do nje, a srce mi iskače od svega. Hoću svoje dete u ruke, pa ću ja dalje videti šta ću sa njom, ali ne mogu do nje. Odgurnem polusestru, stanem ispred mame, okrenute kukom meni, da ne uzmem J., ali ja sam mnogo viša od nje, samo sam joj preko glave uzela J. Otrčala po knjižicu i sa J. u rukama, krenula kod lekara. Mama viče za mnom da čekam polusestru da ode po auto, ali ja ne mogu. Trčim sa njom, da što pre stignemo, dok je polusestra otišla kući na suprotnu stranu od naše kuće. Našle smo se ispred lekarske ordinacije. Nisam je čekala, samo sam ušla unutra, a čula sam je kako gunđa nešto u smislu šta ja to izvodim, nosim dete u rukama ko pajac i slično. A ja? Nosila bih je na glavi, ako treba, kad je ovakva situacija. Meni auto za ove situacije ne treba. Niti mi je bitno čime ćemo doći kod lekara, samo da dođemo. Na kraju, pregledali su moju J. dali neku mast da maže i sve se brzo smirilo. Ta moja drugarica mi je posle toga rekla da sedam godina ima kako sam joj rekla da se sa mamom ne slažem, ali da mi nije verovala do tad, dok se nije uverila svojim očima. I da joj je i dalje ostala scena u glavi kako moja J. traži mene, a njih dve je drže dalje. Tad smo prestale da budemo drugarice, jer.. čemu priče nekome ko ti ne veruje dok ne vidi?
  Niko koga poznajem nema srce poput moje J. Ona je toliko volela sve oko sebe, da ne postoji stvar na svetu koju ne bi napravila da tom nekom bude dobro. Ona je imala toliko ljubavi u sebi, da je neko posmatrao iz Svemira- ona bi bila ta tačka koja sija i obasjava ceo svet. Svojom ljubavlju, svojom dobrotom, svojom iskrenošću, svojom ličnošću...
  Moja J. je sa mnom bila svagde gde se može biti sa detetom. Od dečijih igrališta, do valjanja po livadama, šetnje šumom, kupanje na reci, u bazenu, igre na pesku, autići na akumulator u sred grada, poslastičarnice... sve što možeš da pružiš detetu u uslovima u kojima smo bile, ja sam joj pružila. Onda je došlo vreme kad sam se upoznala sa budućim mužem. Radila sam u kafiću, jer više nisam htela da čekam nikad ispunjena obećanja o nekom dobrom poslu od strane mog tate, tamo sam upoznala tog čoveka koji će mi uskoro postati muž, a moju J. sam  polako upoznavala sa njim, slučajno naletevši na njega u šetnjama i slično. Nije baš bila oduševljena novim likom u našim životima, ali se trudila da ga prihvati, zbog mene. Jako se trudila. Toliko, da ja nisam videla da se jako trudi....