Posle svega što se izdešavalo, bilo je neminovno da upadnem u neku vrstu promenljivog psihičkog stanja. Tačnije, dok sam bila sa mojom J., bila sam sretna, vesela majka koja je vodila brigu o svom detetu duplo. I za mene i njenog oca. Kad sam bila na poslu, bila sam ljubazno poslovna. Kad sam bila sama sa sobom, bila sam sve. Utučena, tužna, kriva, usamljena, slaba, plačljiva, očajna... Na sva ta moja komešanja, to je bilo vreme kad je dosta ljudi nosilo oružje sa sobom. Nekoliko puta se desilo još u školi da smo evakuisani zbog pretnje bombom. Bilo je to zaista ludo vreme koje je potrajalo nekoliko godina. U raspadanju života, logično je da se mladi podele na one koji prate neke normalne tokove, dok neki hoće hleba preko pogače. Bilo je svega i svačega, od pljačkanja naroda, do razbijanja javne imovine, bez realnog razloga. Mnogo puta smo svedočili tome da ljudi čine svašta iz dosade, zapravo. Ne znam kako bih to drugačije objasnila.
Tako je bilo i sa mnom. Neki tipovi koji su umislili da su face, pretili su mi pištoljem samo zato što sam odbila biti njihova, nazovi devojka. Nije to bila ponuda da im budem devojka u pravom smislu reči, već marioneta kojom bi oni upravljali kako im se ćefne. Obzirom na moje psihičko stanje, iako sam među narodom bila nasmejana i vedra, padalo mi je na pamet da bi, možda, bilo bolje da me nema. Tako da sam neke od tih pretnji prihvatila potpuno trezvene glave, spremna na svaku posledicu, dok mi je pištolj bio naslonjen između očiju ili na slepoočnicu. Naravno, oni koji laju, ne ujedaju, tako da im je moja hladnokrvnost ulila neku vrstu poštovanja prema mojoj ludosti, te su odustali od igre sa mnom. No, jedan je bio poprilično napadan, mahao svojim pištoljem preda mnom, izigravao heroja, uperio bi mi ga u lice, ruke, noge, stomak, ispod brade, preteći da će me koknuti, dok sam ja ostajala potpuno ravnodušna na svaku njegovu pretnju lišavanja mog života. Neki njegovi prijatelji su naišli i odvojili ga od mene, a on je otišao uz velike reči kako će me naći jednom i onda će to biti kraj. Zaista mi u tom trenutku nije ni bilo do života, čak sam i zamislila ko bi, posle moje smrti, usvojio moju J. i odgajio je kao svoju. Međutim, kad sam se odmakla od njih, u meni se rodila želja za osvetom, nečim što će toj grupici stati na kraj, jer nisam bila jedina kojoj su pretili i to iz gluposti. Nisam znala kako i šta, znala sam samo da će nešto već da se desi. Sutradan, otišla sam u goste sa mojom J, a sin od tih prijatelja se igrao sa nekim igračkicama na podu. J. mu se pridružila, a ja sam čula neki metal kako lupa po podu. Okrenem se i vidim igračku toliko sličnu pravom pištolju, da mi je momentalno sinula ideja. Zamolila sam dečaka da mi pozajmi igračkicu, a vratiću mu je najkasnije u nedelju. Tako je i bilo.
U subotu, šetam gradom sa igračkom pištoljem zadenutom o pojas. Kao detektivka iz američkih filmova. Sretnem tog lika na sred šetališta, priđem mu, izvadim pištolj i prislonim njemu ispod brade. Kažem mu da ja pretim samo jednom, drugi put neće ni znati šta ga je snašlo. Vidim da se uplašio. Krenem dalje, al mi pogled padne na njegove pantalone. Upiškio se. E onda mi je sinula druga ideja, pa ga nateram da prođe od početka do kraja šetališta takav, par koraka ispred mene. Kad smo i to obavili, pustila sam ga da ide kući i nikad više nisam čula da je on, niti bilo koji član njegovog društva potegao oružje na bilo koga. A ja sam uredno vratila igračku dečaku koji nije ni slutio da je spasio pretnji nekolicinu ljudi, na meti lokalnih ludaka.
Nešto kasnije, moja drugarica je počela da peva sa lokalnim bendom, pa su imali tezgu u obližnjem mestu. Tako se uklopilo da bih i ja išla s njima, kad bih izašla u grad. Tamo smo obe našle momke. Nakon nekih osam meseci, moj se toliko zaljubio da je organizovao svadbu za sutradan. Ja sam izlazila jednom nedeljno, a tako je blesavo ispalo sve, da mene niko nije pitao da li se ja udajem, tako da im nisam ništa ni rekla. A njemu sam objasnila da, iako je on zaista divan momak, ja ne mogu preko noći nestati i nakon tri dana doći po moju J. odvesti je u nepoznato mesto, kod nepoznatog čoveka i reći joj da je, od danas to njen drugi tata, kakav je bio njegov plan. Tako smo to veče, u tom raskoraku oko udaje i ženidbe, šetali po lokalu gde su se svi njegovi skupljali vikendom, držeći se za ruke. Pri tom je on zvao ljude govoreći da sutra pravi žurku kod njega, jer se ženi. Ovi bi mene ispitivali da li se on stvarno ženi? A ja bih, blesava kakva znam biti, odgovarala da ne znam ništa o njegovoj ženidbi, nek pitaju njega i smejala se, jer mi je bilo smešno da mene niko konkretno ništa nije pitao. Tako je ta veče prošla u ludosti. On je, u međuvremenu zaista organizovao da mu se donesu veliki zvučnici u kuću, neki bend da mu svira, cigani da dođu, piće, hranu i sve što već ide. Na kraju, pred moj povratak kući, uhvatila sam ga da ponovo razgovaramo. Lepo sam mu rekla da njegov plan ne funkcioniše iz nekoliko razloga. Prva je moja J. koja ne zna da on postoji. Ako planira išta ozbiljno, ona je prvi korak ka tome. Drugo, bez njenog prihvatanja njega, opet ništa od nekog zajedničkog planiranja budućnosti. A što se tiče objavljene ženidbe, samo zato što je bio jako dobar momak, pristala sam da izmudrujem kod mojih način da se i sutra pojavim tu, ali pod uslovom da se pojavim, isceniramo svađu i da me vrati kući. Nekako je pristao na to. Pošto smo tamo odlazile drugaricinim autom, on je trebao da nas dočeka kod lokala gde smo se uvek nalazili, pošto nismo znale gde stanuje. Kad smo sve dogovorile, krenule smo kući, nešto ranije nego inače. Usput smo odbacile dva momka koja su stanovala malo dalje, i krenule ka kući. Nedugo nakon izlaska iz tog mesta, zbog klizavog puta i šećerne repe koja je ispala iz nekog tamo kamiona i zaglavila se u točak našeg auta, drugarica je izgubila kontrolu nad njim, te smo u krivini udarile u ogradu i prevrtale se u autu, te sletele na sporedni put. Dok smo padale dole, obe smo u isto vreme dozivale jedna drugu. Nekako sam sa prednjeg završila na zadnjem sedištu, a drugarice nije bilo, kao ni vrata sa njene strane. Njena vrata su se otvorila, otkinula, ona je ispala iz auta negde usput. Čim smo ustanovile da smo dobro, izudarane, izgrebane, ali bez ozbiljnijih povreda, zaustavilo se jedno vozilo. Igrom slučaja, u njemu su bila tri doktora i dva njihova prijatelja. Momentalno su nas odvezli u bolnicu, gde su moju drugaricu izuzetno grubo pregledali i faktički nas, zbog njene grube reakcije, izbacili iz hitne. A ja sam odbila pregled, jer sam žurila kući. Ostale smo bez auta, novca, a bile smo na dvadesetak kilometara od našeg mesta. Obe smo se jedva kretale od udaraca. Trebalo nam je nekih četrdesetak minuta da odemo iza ćoška, gde smo naišle na taksistu i zamolile ga da nas odveze kući. Pristao je, pod uslovom da odemo negde gde je nekim momcima bila potrebna pomoć, pukla im je guma, a on je obećao doneti šta treba. Krenule smo sa njim, a pošto ja nisam dobro poznavala to mesto, ispitivala sam drugaricu da li smo u toj ulici gde je čovek rekao da idemo. Iskreno, ja sam samo videla kukuruze sa jedne strane puta, tako da mi nije ulivalo poverenje ništa što se tu nalazilo. Ni čovek, ni tri momka kraj auta sa probušenom gumom, ni kukuruzi, ni drugarica koja je upadala u stanje šoka i na svako moje pitanje počela da odgovara: "Ma nek me siluje, nek mi radi šta hoće, baš me briga!" i tako ukrug. Na kraju, morala sam da je ošamarim da dođe sebi. Onda je potvrdila da smo u toj ulici. I zaista, taksista im je pomogao, seo u auto, krenuo prema našem mestu. Meni je taman postalo lakše, pošto smo došli na deo puta koji i ja poznajem, kad je on opet parkirao, okrenuo se prema nama. Sad sam se i ja uplašila. Međutim čovek je samo pitao gde nam je auto ostao, da pošalje druga koji ima šlep-službu. Ma kakva šlep-služba, vozi nas kući. Em ja moram stići brzo, zato što kasnim, em prvo moram sa drugaricom do njenih, da me vide i utvrde da mi nije ništa, pa će videti šta će s autom. Tako smo nekako došli sa njim do mesta blizu njene kuće, otišli do njenih, pa sam ja nekako otišla do kuće, jedva. Kad sam ušla, mama me je čekala pred vratima. A ja sam, po prvi put u životu, znajući da me neće pustiti na miru drugačije, rekla da ovaj put idem spavati, a kad se probudim, pričaćemo.
Kad sam se probudila, ispričala sam im sve, ali, ma kako neverovatno zvučalo, mama mi nije poverovala. U neku ruku, to je bio plus tada, jer sam mogla otići odraditi dogovoreno. Moj momak je došao po nas, odvezao nas u svoje mesto, gde su svi već čekali da i mi stignemo. Kad smo izašli iz auta, samo mi je rekao kako je sa svima dogovorio da nas niko neće vraćati nazad. Izbezumila sam se od besa. I zaista, koga god bi pitali da nas vrate kući, platili bi im, niko nije hteo. Tako smo, ipak, iscenirali svađu. Tj. ja sam galamila, bacila mu nazad nepostojeći prsten i slične gluposti. A onda smo otišle dalje po gradu, da tražimo prevoz. U tamo nekom dalekom lokalu, našli smo grupicu ljudi koji nisu bili pozvani na ludi događaj večeri. Dok je moja drugarica pevala, oni su nekad dolazili u taj lokal, stajali za šankom i nikad nisu pričali ni sa kim koga mi znamo. Bile smo prinuđene da od njih tražimo prevoz, jer niko drugi nije hteo. Jedan od njih je rekao da nas poznaje, pristao je pod uslovom da još neki klinac ide sa nama. Sve nam se, do tad činilo u redu, pa smo pristale, šta drugo? Krenemo, poledica na putu, vozač, zvaću ga Kreten, počne da okreće njegov besni mercedes po putu, praveći se važan. Onda smo mu objasnile da smo imale saobraćajku pre manje od dvadeset i četiri časa, ali on je ponovio te, nekome slatke egzibicije još koji put. Kad smo stigli u naš grad, on nas je odvezao pravo do drugaricine kuće, ne pitajući za adresu. Onda je otključao samo zadnja vrata i rekao njima dvoma da izađu, a mali da ga sačeka tu. Moja drugarica je poslušala, ne pitajući ništa. Onda je mene odvezao na mesto van grada, kraj pruge, gde se skupljaju ljudi koji vole noćne aktivnosti u prirodi ili se sakrivaju od drugih. Njegov auto je imao toliko dugmića, da je meni izgledao kao avion, u najmanju ruku, i pojma nisam imala šta se pritiska da se otključaju vrata ili bar otvori prozor, ili bilo šta. On je počeo da priča kako je on mene zapazio čim smo došli tamo u lokal gde je moja drugarica pevala, kako je on samo čekao da ja raskinem sa momkom, pa da on nastupi sa "udvaranjem" i slične gluposti. Pokušala sam da mu objasnim da ovo ne smatram udvaranjem, a da sam i dalje u vezi, ali ne, nije hteo da sluša. Tako smo počeli da se otimamo po autu, kao dva besna psa, čini mi se, a ja sam, pojma nemam kako, nešto tamo pritisnula i otključala vrata. Odmah sam ih otvorila, zahvalila na vožnji, misleći da ga više nikad neću videti.
Od sledećeg dana, počeli su telefonski pozivi. Prvo mi je javljao da je u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu... Ma koliko se ja pokušavala odbraniti od toga, on nije odustajao. Nakon nekog vremena, i njemu je bilo dosta. Počelo je od jutra, kad mi je javio da je u Beogradu, da ide za Novi Sad. Zatim da prilazi mom mestu i da je tu za par sati, javiće mi. Mislila sam da me baš briga, i ako dođe, šta mi može? Neću izaći, on će otići i to je to. To je bio dan kad sam pravila veliko spremanje. Sve je moralo biti oprano na taj dan, od plafona do poda. Stigla sam do usisavanja, negde oko petnaest do četiri popodne,kad je nazvao. Rekao mi je da je u nekom lokalu u centru i da imam sedam minuta da dođem. Taman toliko mi je trebalo do tamo, ako krenem odmah. Međutim, od kud on to zna? Rekla sam mu da nema šanse da dođem i počela da govorim kako sam mu rekla da neću sa njim ništa i slično, kad me je prekinuo i počeo da nabraja. Prvo ime i prezime mog oca, njegov datum i mesto rođenja, pa mamin, pa moje J.! Moje J.!!!! Počeo je da mi govori gde odlazimo, adrese i ljude koje obilazimo, a onda i da preti kako će oni redom nestajati, ne budem li došla do četiri u taj lokal. U momentu, pošto mi je spustio slušalicu, opet sam uradila nešto što nikad do tad nisam. Prvo sam nazvala drugaricu i objasnila joj o čemu se radi. Ona je bila jedina koja je znala ko je on, kako smo se upoznali, sve o njegovim pozivima i sad ovoj situaciji. Rekla sam joj da dođe ispred tog lokala, koji je na tri minute od njene kuće, i vidi šta se dešava. Ako treba, da zove miliciju. Ali, ona je oprala kosu i nije mogla napolje!!! Onda sam dakle, prvi put otišla od kuće bez ikakvog objašnjenja, samo sam im rekla da moram da izađem i odjurila. Kad sam ušla u lokal, on je bio za šankom, a konobar u stavu mirno. Čak je išao da kupi limun da stavi na kolu koja me je čekala na šanku. Sela sam, a onda je on opet počeo priču kako sam ja njegova i ničija više, dosta je on čekao i opet gomilu gluposti. A ja, pod pretnjom mojoj porodici, nisam znala šta da radim. Konobar sleđen od straha, ne reaguje na ništa, samo njega gleda. Nije mi jasno šta se desilo sa Kretenovim autom, kad je tražio prevoz po gradu. Naišli smo na mog poznanika, kome sam pokušala da gestikuliram da zove policiju, ali je on bio toliko glup, da nije bilo šanse da shvati da se nešto dešava. Da zlo bude veće, poznaje me. Mislim da je sto puta zezao hoće li me ikad videti bez ćerke, a sad... kad sam bila u ovoj situaciji, on ne reaguje.
Elem, odvezao nas je u susedno selo kod neke Kretenove sestre. Žena izuzetno mršava, riđe kose, dvoje dece slične njoj, dečak i devojčica, oboje musavi, prljavi. Kuća, više šupa, na kraju sela, kao da viri iz šumarka. Ulazimo unutra, on ih pozdravlja, vadi neke Milke čokolade, i još gomilu slatkiša. Ujak im doneo. Oni uzimaju, a ja bih rekla da su više gladni, nego željni slatkog. Zatim im naređuje da čuvaju ulaz u sobu, dok je ujak sa "ujnom" tamo. Žena samo ćuti, pogleda uprtog u pod. Mi ulazimo, na jednom zidu stari ormar, na drugom krevet i to je to. Sav nameštaj u sobi,Mislim da tu spavaju njih troje, kad ujak nije u blizini. On mi pokaže krevet, kao da se podrazumeva sve što je naumio. Moje psihičko stanje je i dalje bilo u istoj ravni, sasvim svejedno šta će sa mnom da radi, ali nek ne dira moje dete, pobogu! Počela sam da razmišljam o opcijama i svemu što nisam htela da slušam dok je pričao. Setila se da je pričao tome koliko me želi i da je to da ja budem njegova devojka, gotova stvar, ali negde se protezala opcija da i ja pristajem na to. Kad sam se toga prisetila, legla sam na crvenu prostirku, verovatno nikad opranu, na krevetu, onako obučena, digla ruke gore i rekla mu:"U redu, uradi šta misliš da treba, i pusti me da idem. Neću glasa pustiti, neću se pomerati, ne brini. Biće ti kao da imaš odnos sa rupom u ogradi" Vidim njega, potpuno zbunjenog, nesvesnog da sam mu ikad rekla da neću da imam išta sa njim, pa poče da mi objašnjava kako on to ne želi tako, kako on hoće da i ja učestvujem, da budem njegova devojka zapravo i slično. Ne spuštajući ruke, ne pomerajući se, videla sam da sam neku žicu pogodila, te sam nastavila da igram svoju igru, govoreći mu da što pre uradi što je naumio, jer imam obaveza i čeka me dete. On je nastavio svoju priču. Kako je vreme odmicalo, došlo je dotle da je on počeo da moli da učestvujem, a ja da obavi što pre i pušta me kući, odavno je mrak, trebam detetu. Na kraju, počeo je da mi preti mafijom, a ja, iznervirana što svaka šuša preti s čim hoće, ustanem sa kreveta, priđem mu i pitam ga:"Jel ti misliš da ja nemam nikog iza sebe? Zar misliš da bih se ovako ponašala, da je tako?" Kako sam to izgovorila, tako me je pustio napolje, pozvao mi taksi, platio i zamolio taksistu da me vozi oprezno, pošto se spustila gusta magla. Još me je pitao da li sme da me nazove koji put, kao prijatelj, ali sam odbila, naravno. Tako se priča sa otmicom završila.
Kad sam došla kući, bilo je jedanaest sati naveče. Moja drugarica je zabrinuta zvala moju mamu, ja sam opet bila u kazni, nikad im ne objasnivši šta se tog dana desilo. Bilo im je bitnije izvikati se na mene, kako sam neodgovorna majka, koja je svoje dete napustila do pustih noćnih sati, da bih se vucala kojekuda i slične stvari. Mesecima kasnije, došla je drugaricina mama kod moje na kafu i ispričala joj o saobraćajki koju smo imale, kako smo odlomile ogradu mosta, koja je odvajala put od kanala u kome je raslo drveće, čije si vrhove mogao da dodirneš s mosta, kako su kola toliko uništena, da su ličila na harmoniku, a od njih se mogao iskoristiti jedino akumulator, koga se sećam da je ispao čim smo udarile. I sedišta su bila uništena. Veštaci, koji su bili na mestu nesreće, ne mogu da opišu kako se, uopšte saobraćajka dogodila i kako smo, pored takvog auta ostale nepovređene. Slušajući to, videla sam iznenađenje na licu moje mame, ali sam je samo pogledala i slegnula ramenima. Rekla sam joj...
Tako je bilo i sa mnom. Neki tipovi koji su umislili da su face, pretili su mi pištoljem samo zato što sam odbila biti njihova, nazovi devojka. Nije to bila ponuda da im budem devojka u pravom smislu reči, već marioneta kojom bi oni upravljali kako im se ćefne. Obzirom na moje psihičko stanje, iako sam među narodom bila nasmejana i vedra, padalo mi je na pamet da bi, možda, bilo bolje da me nema. Tako da sam neke od tih pretnji prihvatila potpuno trezvene glave, spremna na svaku posledicu, dok mi je pištolj bio naslonjen između očiju ili na slepoočnicu. Naravno, oni koji laju, ne ujedaju, tako da im je moja hladnokrvnost ulila neku vrstu poštovanja prema mojoj ludosti, te su odustali od igre sa mnom. No, jedan je bio poprilično napadan, mahao svojim pištoljem preda mnom, izigravao heroja, uperio bi mi ga u lice, ruke, noge, stomak, ispod brade, preteći da će me koknuti, dok sam ja ostajala potpuno ravnodušna na svaku njegovu pretnju lišavanja mog života. Neki njegovi prijatelji su naišli i odvojili ga od mene, a on je otišao uz velike reči kako će me naći jednom i onda će to biti kraj. Zaista mi u tom trenutku nije ni bilo do života, čak sam i zamislila ko bi, posle moje smrti, usvojio moju J. i odgajio je kao svoju. Međutim, kad sam se odmakla od njih, u meni se rodila želja za osvetom, nečim što će toj grupici stati na kraj, jer nisam bila jedina kojoj su pretili i to iz gluposti. Nisam znala kako i šta, znala sam samo da će nešto već da se desi. Sutradan, otišla sam u goste sa mojom J, a sin od tih prijatelja se igrao sa nekim igračkicama na podu. J. mu se pridružila, a ja sam čula neki metal kako lupa po podu. Okrenem se i vidim igračku toliko sličnu pravom pištolju, da mi je momentalno sinula ideja. Zamolila sam dečaka da mi pozajmi igračkicu, a vratiću mu je najkasnije u nedelju. Tako je i bilo.
U subotu, šetam gradom sa igračkom pištoljem zadenutom o pojas. Kao detektivka iz američkih filmova. Sretnem tog lika na sred šetališta, priđem mu, izvadim pištolj i prislonim njemu ispod brade. Kažem mu da ja pretim samo jednom, drugi put neće ni znati šta ga je snašlo. Vidim da se uplašio. Krenem dalje, al mi pogled padne na njegove pantalone. Upiškio se. E onda mi je sinula druga ideja, pa ga nateram da prođe od početka do kraja šetališta takav, par koraka ispred mene. Kad smo i to obavili, pustila sam ga da ide kući i nikad više nisam čula da je on, niti bilo koji član njegovog društva potegao oružje na bilo koga. A ja sam uredno vratila igračku dečaku koji nije ni slutio da je spasio pretnji nekolicinu ljudi, na meti lokalnih ludaka.
Nešto kasnije, moja drugarica je počela da peva sa lokalnim bendom, pa su imali tezgu u obližnjem mestu. Tako se uklopilo da bih i ja išla s njima, kad bih izašla u grad. Tamo smo obe našle momke. Nakon nekih osam meseci, moj se toliko zaljubio da je organizovao svadbu za sutradan. Ja sam izlazila jednom nedeljno, a tako je blesavo ispalo sve, da mene niko nije pitao da li se ja udajem, tako da im nisam ništa ni rekla. A njemu sam objasnila da, iako je on zaista divan momak, ja ne mogu preko noći nestati i nakon tri dana doći po moju J. odvesti je u nepoznato mesto, kod nepoznatog čoveka i reći joj da je, od danas to njen drugi tata, kakav je bio njegov plan. Tako smo to veče, u tom raskoraku oko udaje i ženidbe, šetali po lokalu gde su se svi njegovi skupljali vikendom, držeći se za ruke. Pri tom je on zvao ljude govoreći da sutra pravi žurku kod njega, jer se ženi. Ovi bi mene ispitivali da li se on stvarno ženi? A ja bih, blesava kakva znam biti, odgovarala da ne znam ništa o njegovoj ženidbi, nek pitaju njega i smejala se, jer mi je bilo smešno da mene niko konkretno ništa nije pitao. Tako je ta veče prošla u ludosti. On je, u međuvremenu zaista organizovao da mu se donesu veliki zvučnici u kuću, neki bend da mu svira, cigani da dođu, piće, hranu i sve što već ide. Na kraju, pred moj povratak kući, uhvatila sam ga da ponovo razgovaramo. Lepo sam mu rekla da njegov plan ne funkcioniše iz nekoliko razloga. Prva je moja J. koja ne zna da on postoji. Ako planira išta ozbiljno, ona je prvi korak ka tome. Drugo, bez njenog prihvatanja njega, opet ništa od nekog zajedničkog planiranja budućnosti. A što se tiče objavljene ženidbe, samo zato što je bio jako dobar momak, pristala sam da izmudrujem kod mojih način da se i sutra pojavim tu, ali pod uslovom da se pojavim, isceniramo svađu i da me vrati kući. Nekako je pristao na to. Pošto smo tamo odlazile drugaricinim autom, on je trebao da nas dočeka kod lokala gde smo se uvek nalazili, pošto nismo znale gde stanuje. Kad smo sve dogovorile, krenule smo kući, nešto ranije nego inače. Usput smo odbacile dva momka koja su stanovala malo dalje, i krenule ka kući. Nedugo nakon izlaska iz tog mesta, zbog klizavog puta i šećerne repe koja je ispala iz nekog tamo kamiona i zaglavila se u točak našeg auta, drugarica je izgubila kontrolu nad njim, te smo u krivini udarile u ogradu i prevrtale se u autu, te sletele na sporedni put. Dok smo padale dole, obe smo u isto vreme dozivale jedna drugu. Nekako sam sa prednjeg završila na zadnjem sedištu, a drugarice nije bilo, kao ni vrata sa njene strane. Njena vrata su se otvorila, otkinula, ona je ispala iz auta negde usput. Čim smo ustanovile da smo dobro, izudarane, izgrebane, ali bez ozbiljnijih povreda, zaustavilo se jedno vozilo. Igrom slučaja, u njemu su bila tri doktora i dva njihova prijatelja. Momentalno su nas odvezli u bolnicu, gde su moju drugaricu izuzetno grubo pregledali i faktički nas, zbog njene grube reakcije, izbacili iz hitne. A ja sam odbila pregled, jer sam žurila kući. Ostale smo bez auta, novca, a bile smo na dvadesetak kilometara od našeg mesta. Obe smo se jedva kretale od udaraca. Trebalo nam je nekih četrdesetak minuta da odemo iza ćoška, gde smo naišle na taksistu i zamolile ga da nas odveze kući. Pristao je, pod uslovom da odemo negde gde je nekim momcima bila potrebna pomoć, pukla im je guma, a on je obećao doneti šta treba. Krenule smo sa njim, a pošto ja nisam dobro poznavala to mesto, ispitivala sam drugaricu da li smo u toj ulici gde je čovek rekao da idemo. Iskreno, ja sam samo videla kukuruze sa jedne strane puta, tako da mi nije ulivalo poverenje ništa što se tu nalazilo. Ni čovek, ni tri momka kraj auta sa probušenom gumom, ni kukuruzi, ni drugarica koja je upadala u stanje šoka i na svako moje pitanje počela da odgovara: "Ma nek me siluje, nek mi radi šta hoće, baš me briga!" i tako ukrug. Na kraju, morala sam da je ošamarim da dođe sebi. Onda je potvrdila da smo u toj ulici. I zaista, taksista im je pomogao, seo u auto, krenuo prema našem mestu. Meni je taman postalo lakše, pošto smo došli na deo puta koji i ja poznajem, kad je on opet parkirao, okrenuo se prema nama. Sad sam se i ja uplašila. Međutim čovek je samo pitao gde nam je auto ostao, da pošalje druga koji ima šlep-službu. Ma kakva šlep-služba, vozi nas kući. Em ja moram stići brzo, zato što kasnim, em prvo moram sa drugaricom do njenih, da me vide i utvrde da mi nije ništa, pa će videti šta će s autom. Tako smo nekako došli sa njim do mesta blizu njene kuće, otišli do njenih, pa sam ja nekako otišla do kuće, jedva. Kad sam ušla, mama me je čekala pred vratima. A ja sam, po prvi put u životu, znajući da me neće pustiti na miru drugačije, rekla da ovaj put idem spavati, a kad se probudim, pričaćemo.
Kad sam se probudila, ispričala sam im sve, ali, ma kako neverovatno zvučalo, mama mi nije poverovala. U neku ruku, to je bio plus tada, jer sam mogla otići odraditi dogovoreno. Moj momak je došao po nas, odvezao nas u svoje mesto, gde su svi već čekali da i mi stignemo. Kad smo izašli iz auta, samo mi je rekao kako je sa svima dogovorio da nas niko neće vraćati nazad. Izbezumila sam se od besa. I zaista, koga god bi pitali da nas vrate kući, platili bi im, niko nije hteo. Tako smo, ipak, iscenirali svađu. Tj. ja sam galamila, bacila mu nazad nepostojeći prsten i slične gluposti. A onda smo otišle dalje po gradu, da tražimo prevoz. U tamo nekom dalekom lokalu, našli smo grupicu ljudi koji nisu bili pozvani na ludi događaj večeri. Dok je moja drugarica pevala, oni su nekad dolazili u taj lokal, stajali za šankom i nikad nisu pričali ni sa kim koga mi znamo. Bile smo prinuđene da od njih tražimo prevoz, jer niko drugi nije hteo. Jedan od njih je rekao da nas poznaje, pristao je pod uslovom da još neki klinac ide sa nama. Sve nam se, do tad činilo u redu, pa smo pristale, šta drugo? Krenemo, poledica na putu, vozač, zvaću ga Kreten, počne da okreće njegov besni mercedes po putu, praveći se važan. Onda smo mu objasnile da smo imale saobraćajku pre manje od dvadeset i četiri časa, ali on je ponovio te, nekome slatke egzibicije još koji put. Kad smo stigli u naš grad, on nas je odvezao pravo do drugaricine kuće, ne pitajući za adresu. Onda je otključao samo zadnja vrata i rekao njima dvoma da izađu, a mali da ga sačeka tu. Moja drugarica je poslušala, ne pitajući ništa. Onda je mene odvezao na mesto van grada, kraj pruge, gde se skupljaju ljudi koji vole noćne aktivnosti u prirodi ili se sakrivaju od drugih. Njegov auto je imao toliko dugmića, da je meni izgledao kao avion, u najmanju ruku, i pojma nisam imala šta se pritiska da se otključaju vrata ili bar otvori prozor, ili bilo šta. On je počeo da priča kako je on mene zapazio čim smo došli tamo u lokal gde je moja drugarica pevala, kako je on samo čekao da ja raskinem sa momkom, pa da on nastupi sa "udvaranjem" i slične gluposti. Pokušala sam da mu objasnim da ovo ne smatram udvaranjem, a da sam i dalje u vezi, ali ne, nije hteo da sluša. Tako smo počeli da se otimamo po autu, kao dva besna psa, čini mi se, a ja sam, pojma nemam kako, nešto tamo pritisnula i otključala vrata. Odmah sam ih otvorila, zahvalila na vožnji, misleći da ga više nikad neću videti.
Od sledećeg dana, počeli su telefonski pozivi. Prvo mi je javljao da je u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu... Ma koliko se ja pokušavala odbraniti od toga, on nije odustajao. Nakon nekog vremena, i njemu je bilo dosta. Počelo je od jutra, kad mi je javio da je u Beogradu, da ide za Novi Sad. Zatim da prilazi mom mestu i da je tu za par sati, javiće mi. Mislila sam da me baš briga, i ako dođe, šta mi može? Neću izaći, on će otići i to je to. To je bio dan kad sam pravila veliko spremanje. Sve je moralo biti oprano na taj dan, od plafona do poda. Stigla sam do usisavanja, negde oko petnaest do četiri popodne,kad je nazvao. Rekao mi je da je u nekom lokalu u centru i da imam sedam minuta da dođem. Taman toliko mi je trebalo do tamo, ako krenem odmah. Međutim, od kud on to zna? Rekla sam mu da nema šanse da dođem i počela da govorim kako sam mu rekla da neću sa njim ništa i slično, kad me je prekinuo i počeo da nabraja. Prvo ime i prezime mog oca, njegov datum i mesto rođenja, pa mamin, pa moje J.! Moje J.!!!! Počeo je da mi govori gde odlazimo, adrese i ljude koje obilazimo, a onda i da preti kako će oni redom nestajati, ne budem li došla do četiri u taj lokal. U momentu, pošto mi je spustio slušalicu, opet sam uradila nešto što nikad do tad nisam. Prvo sam nazvala drugaricu i objasnila joj o čemu se radi. Ona je bila jedina koja je znala ko je on, kako smo se upoznali, sve o njegovim pozivima i sad ovoj situaciji. Rekla sam joj da dođe ispred tog lokala, koji je na tri minute od njene kuće, i vidi šta se dešava. Ako treba, da zove miliciju. Ali, ona je oprala kosu i nije mogla napolje!!! Onda sam dakle, prvi put otišla od kuće bez ikakvog objašnjenja, samo sam im rekla da moram da izađem i odjurila. Kad sam ušla u lokal, on je bio za šankom, a konobar u stavu mirno. Čak je išao da kupi limun da stavi na kolu koja me je čekala na šanku. Sela sam, a onda je on opet počeo priču kako sam ja njegova i ničija više, dosta je on čekao i opet gomilu gluposti. A ja, pod pretnjom mojoj porodici, nisam znala šta da radim. Konobar sleđen od straha, ne reaguje na ništa, samo njega gleda. Nije mi jasno šta se desilo sa Kretenovim autom, kad je tražio prevoz po gradu. Naišli smo na mog poznanika, kome sam pokušala da gestikuliram da zove policiju, ali je on bio toliko glup, da nije bilo šanse da shvati da se nešto dešava. Da zlo bude veće, poznaje me. Mislim da je sto puta zezao hoće li me ikad videti bez ćerke, a sad... kad sam bila u ovoj situaciji, on ne reaguje.
Elem, odvezao nas je u susedno selo kod neke Kretenove sestre. Žena izuzetno mršava, riđe kose, dvoje dece slične njoj, dečak i devojčica, oboje musavi, prljavi. Kuća, više šupa, na kraju sela, kao da viri iz šumarka. Ulazimo unutra, on ih pozdravlja, vadi neke Milke čokolade, i još gomilu slatkiša. Ujak im doneo. Oni uzimaju, a ja bih rekla da su više gladni, nego željni slatkog. Zatim im naređuje da čuvaju ulaz u sobu, dok je ujak sa "ujnom" tamo. Žena samo ćuti, pogleda uprtog u pod. Mi ulazimo, na jednom zidu stari ormar, na drugom krevet i to je to. Sav nameštaj u sobi,Mislim da tu spavaju njih troje, kad ujak nije u blizini. On mi pokaže krevet, kao da se podrazumeva sve što je naumio. Moje psihičko stanje je i dalje bilo u istoj ravni, sasvim svejedno šta će sa mnom da radi, ali nek ne dira moje dete, pobogu! Počela sam da razmišljam o opcijama i svemu što nisam htela da slušam dok je pričao. Setila se da je pričao tome koliko me želi i da je to da ja budem njegova devojka, gotova stvar, ali negde se protezala opcija da i ja pristajem na to. Kad sam se toga prisetila, legla sam na crvenu prostirku, verovatno nikad opranu, na krevetu, onako obučena, digla ruke gore i rekla mu:"U redu, uradi šta misliš da treba, i pusti me da idem. Neću glasa pustiti, neću se pomerati, ne brini. Biće ti kao da imaš odnos sa rupom u ogradi" Vidim njega, potpuno zbunjenog, nesvesnog da sam mu ikad rekla da neću da imam išta sa njim, pa poče da mi objašnjava kako on to ne želi tako, kako on hoće da i ja učestvujem, da budem njegova devojka zapravo i slično. Ne spuštajući ruke, ne pomerajući se, videla sam da sam neku žicu pogodila, te sam nastavila da igram svoju igru, govoreći mu da što pre uradi što je naumio, jer imam obaveza i čeka me dete. On je nastavio svoju priču. Kako je vreme odmicalo, došlo je dotle da je on počeo da moli da učestvujem, a ja da obavi što pre i pušta me kući, odavno je mrak, trebam detetu. Na kraju, počeo je da mi preti mafijom, a ja, iznervirana što svaka šuša preti s čim hoće, ustanem sa kreveta, priđem mu i pitam ga:"Jel ti misliš da ja nemam nikog iza sebe? Zar misliš da bih se ovako ponašala, da je tako?" Kako sam to izgovorila, tako me je pustio napolje, pozvao mi taksi, platio i zamolio taksistu da me vozi oprezno, pošto se spustila gusta magla. Još me je pitao da li sme da me nazove koji put, kao prijatelj, ali sam odbila, naravno. Tako se priča sa otmicom završila.
Kad sam došla kući, bilo je jedanaest sati naveče. Moja drugarica je zabrinuta zvala moju mamu, ja sam opet bila u kazni, nikad im ne objasnivši šta se tog dana desilo. Bilo im je bitnije izvikati se na mene, kako sam neodgovorna majka, koja je svoje dete napustila do pustih noćnih sati, da bih se vucala kojekuda i slične stvari. Mesecima kasnije, došla je drugaricina mama kod moje na kafu i ispričala joj o saobraćajki koju smo imale, kako smo odlomile ogradu mosta, koja je odvajala put od kanala u kome je raslo drveće, čije si vrhove mogao da dodirneš s mosta, kako su kola toliko uništena, da su ličila na harmoniku, a od njih se mogao iskoristiti jedino akumulator, koga se sećam da je ispao čim smo udarile. I sedišta su bila uništena. Veštaci, koji su bili na mestu nesreće, ne mogu da opišu kako se, uopšte saobraćajka dogodila i kako smo, pored takvog auta ostale nepovređene. Slušajući to, videla sam iznenađenje na licu moje mame, ali sam je samo pogledala i slegnula ramenima. Rekla sam joj...
Comments
Post a Comment