Kad sam imala petnaest godina, nekih dve nedelje sam se zabavljala sa jednim dečkom iz društva. Onog velikog društva, sa kojima sam noći provodila na obali, gde su snajperisti bili preko puta, za vreme rata.. Nakon dve nedelje, on je raskinuo sa mnom i rekao da ga ništa ne pitam, da tako mora biti. I nisam. Verovala sam da ima dobar razlog, a to što ga ja nisam videla, nije bio njegov problem. U to vreme, neka lokalna baraba, kojeg sam se bojala, iz dobrog razloga, je počeo da traži moje društvo. On je imao neko ludo društvo, nije im bilo strano da istuku žensko. Batine bih i nekako podnela, da do toga dođe. Ali, ako bi im se žensko malo više zamerilo, onda bi je odveli na neku vikendicu i svašta joj radili svi, kao grupa. E, toga sam se već pribojavala. Iz tog razloga sam samu sebe primorala da ćutim i slušam kad bi mi on nešto pričao. To su bile tako šuplje, prazne priče. Hvalio se svojim podvizima u maltretiranju drugih. On je bio deo čopora koga su se plašili. Čula sam bezbrojne priče o takvim odvratnostima. Samo iz straha za sopstvenu sigurnost, i sigurnost svog deteta, pristajala sam da mi on negde, nasamo priča te glupe priče. A on, on je pričao i o tome kako je oduvek vrebao priliku da bude moj prijatelj. Kako mu je to bila baš velika želja, i eto, ispunila mu se. Nikad nisam razumela zašto sam mu bila toliko interesantna. Jedino što sam znala je da, ako mu se usprotivim, preti opasnost od njegovog društva, neke tamo vikendice, svakog mračnijeg mesta i ko zna kakve patnje tamo. Zato sam ćutala.
Negde usput u tim svojim ludim pričama, spomenuo je da je on rođak tog mog bivšeg momka iz velikog društva i da ga je naterao da raskine sa mnom! On je bio toliko arogantan u svojoj ludosti, da mi je poimence pričao o devojkama koje su odvodili u mrak i dosta detalja o tome šta su im radili. Gledala bih te devojke, u tišini, posmatrajući promene u njihovom ponašanju nakon tih dešavanja. Mnoge su otišle iz našeg mesta, nedugo posle toga. Neke nikad više nisam videla. Meni je bilo strašno to naše "druženje", a on je bio takav, da ga nije previše zanimalo kako se osećaju ljudi oko njega. Ako je on umislio da je sve kako treba, onda je tako i bilo.
Dugo smo se nalazili u krugu diskoteka, kafića, mesta gde bi inače izlazili, samo bi se odvojili od mase i stali u neki kutak gde nas niko ne bi uznemiravao, dok mi on ispriča šta ima. Kasnije, odlazili bi u park, na klupu. To je trajalo do moje udaje, onda se nismo čuli, ni videli nekih dve godine.
Nakon smrti mog muža, ja sam bila više nego izgubljen slučaj. Sve moje drugarice su se povukle u svoje živote. Neko novo društvo nije postojalo. Družila sam se sa jednim bračnim parom koji su imali sina par meseci starijeg od moje J. i sa rodbinom. Ponekad bih otišla do jedne drugarice iz srednje škole, sa kojom bih izlazila u grad, kad izađem. To je bilo to. Niko od njih nije shvatao šta se sa mnom dešavalo. Niko nije znao da ja nisam mogla da nastavim život, jer sam imala utisak, snažan utisak da me negde odozgo, sa neba, posmatraju oči mog pokojnog muža. On je bio u svemu, u svakoj pori mog života. Nisam ga doživljavala kao pretnju, već neprijatnost pri samoj pomisli da ja treba da nastavim život, dok je on tamo i posmatra me.
Tako sam lutala u tom svom bolu nakon njega, godinu i po dana. Tad sam, u diskoteci, jedne večeri naletela na B. Nisam mu se obradovala. On je bio još jedno opterećenje, koga nisam znala kako da se rešim. Nisam bila spremna za slušanje njegovih priča, niti su me ikad zanimale. Zapravo, da se išta pitam, ni on ni njegovo društvo, ne bi postojalo u krugu normalnih ljudi. Zatvorila bih ih na neko ostrvo, nek se maltretiraju između sebe, samo da ne diraju nas, normalne. Nikad ne bih pomislila da neko, ko je toliko egocentričan, išta primećuje oko sebe. Ali, kad mi je prišao, izgovorio je reči koje sam pokušavala samoj sebi reći svih ovih godinu i po dana, od kako sam udovica. Izgovorio je sve ono što mi je bilo potrebno da čujem od bilo koga sa strane, da bi taj teret nastavka života bio koliko-toliko podnošljiviji. Bila sam, malo je reći, šokirana. Zar on, kome je on sam bio centar sveta, da primeti ono što niko, ako niko oko mene nije? Niko od svih tih ljudi koji su smatrali da su dobri sa mnom, da me poznaju. Zagrlio me je u sred diskoteke, iako smo imali dogovor, da nas niko nikad ne vidi da pričamo, dok se ne dogovorimo drugačije. Klinački dogovor, koji mi je odgovarao, što zbog toga što nisam ni želela da me vide sa njim, što nisam želela da budem u njegovom društvu, što zato da ne bih imala problema sa mojim roditeljima, koji su budno pratili s kim sam, šta radim, gde sam i sve ostalo što uz to ide. Samo sam ga odgurnula i izletela napolje, jer sam počela da plačem. Otišla sam iza diskoteke, sakrila se u neku započetu građevinu, čučnula, zabila glavu među kolena i plakala, plakala. Onda je on došao i začudo, bio mi je prijatelj. Sve sam očekivala od njega, ali to nisam.
Nisam mislila o njemu tih oko dve godine. Zapravo, kad bi mi i pao na pamet, osetila sam olakšanje što više nije deo mog života. A sada, od svih ostalih, on je bio taj koji je rekao nešto što je otključalo bar jedan lanac koji me je toliko stezao, da me je gušio. Rekao mi je da i on ima nekih porodičnih situacija, koje su ga naučile da vidi stvari koje drugi ne vide. Da, pretpostavljam da je svima nama naš teret najteži, a o njegovoj porodičnoj situaciji nikad nismo pričali. Znam da nije ostao udovac sa osamnaest i tromesečnom bebom i da mu, u tom smislu, nije teško kao meni, ali nešto se desilo što ga je nateralo da prepozna moj bol.
Od nekoga ko nije video ili nije hteo da vidi da mi je užasno neprijatno u njegovom prisustvu, do nekoga ko se zanimao za moja osećanja, bilo je više nego drastična razlika. Ponovo je tražio da se vidimo negde, da pričamo. I dalje, iz straha, nisam odbila. Ovaj put, a to je bio neki vikend posle tog događaja, pričali smo o životnim stvarima. On je pričao o svojoj porodici, kako ga je prvo otac, pa majka napustili radi drugih ljudi, kako su stvorili svoje porodice sa novim supružnicima, a njega i još dvoje maloletne dece ostavili na milost i nemilost. On je dospeo kod babe, a ono drugo dvoje negde kod rodbine. Nisam mogla da se ne zapitam, da li ga je ta situacija terala da se onako ponaša prema ljudima, pre dve godine. Nije to bilo opravdanje za njega, nego prosto, mora postojati razlog za sve, u mojoj glavi. Posle nekoliko naših nalaženja po parkovima, mračnim ćoškovima ulica, počeo je da mi priča o svojoj babi. Ispostavilo se da se njoj nekad davno moj tata udvarao. Bar je ona tako pričala. A pošto je čula da se nas dvoje družimo, poželela je da me upozna. To je značilo da treba da odem kod njih u stan. Nikako mi nije bila prijatna ideja da odlazim kod njega. I dalje mi je bilo neprijatno da se družim sa njim, i sve vreme sam nekako pokušavala da odagnam strah koji bi me obuzimao kad bih bila sa njim. Prošlo je dosta vremena, kad sam pristala da upoznam njegovu babu, a moj uslov je bio da to bude neko normalno vreme, posle podne. Tako je i bilo. Ne sećam se kome sam ostavila moju J. da bih srknula tu kafu sa njegovom babom. Njih dvoje su se jako lepo slagali, začudo. Nekako sam zamišljala njega kako je agresivan prema njoj, kako joj odgovara na svaku njenu reč i slično. Ali, bilo je potpuno drugačije. Mazio bi je, ljubio, kuvao kafu, prao suđe, sklanjao za njom, sve što treba. Bila je to jako čudna slika lokalnog siledžije. Po babinoj reakciji, videla sam da to nije neka farsa, nego je to bila njihova svakodnevica. Čula sam priče o mom tati, neko kratko druženje njega i B-ove babe. Ništa spektakularno, ali simpatična pričica. Isto sam čula jednu činjenicu, koju ne bih znala drugačije, moj tata je bio jako dobar prijatelj sa B-ijevim tatom. A to nije bilo neko davnašnje prijateljstvo, nego su se i tad često čuli telefonom. Brzo sam otišla odande, ali me je baba zamolila da dođem ponovo na kafu. Morala sam da joj obećam. Sa B. sam se videla još jednom negde u gradu. Tad smo pričali o tome kako je glupo da se nalazimo kao da smo ljubavnici, po mraku našeg grada, da bi bilo lepo da izađemo negde na večeru, što bi značio početak našeg druženja javno. Nije mi bila prijatna ideja, s obzirom da je kod mene kući situacija uvek bila napeta, posebno kad je muška populacija u pitanju. A B. je muško. Drugo, nisam želela da se družim sa njim, uopšte, kamoli javno. Bez obzira što jesam odlazila na te sastanke, bila kod njega da upoznam njegovu babu, sve vreme sam tražila izlaz iz te situacije, jer sam osećala da se B jeste promenio u smislu priča koje priča, ali nisam bila ubeđena da je promenio svoju suštinu. No, on se i dalje družio sa istim onim društvom, samo ga je sad proširio na više gradova, spominjalo se tu i podzemlje i slične situacije. Koliko je bilo istine u tome, pojma nemam. Ali, nije se igrati sa njima.
Kod mene u kući je bila ista situacija, večito napeta. I dalje ništa nisam radila kako treba. Uvek je trebalo još nešto. Ako bi se desilo da mi neko dođe na kafu, stalno bi bilo odmeravanje vremena i priče oko toga šta sam trebala za to vreme da uradim po kući, ili nabijanja krivice da sam za vreme boravka gostiju kod nas mogla izvesti dete na svež vazduh. Kako god, uvek nešto. I uvek nešto što ne valja. U meni je rasla jedna želja, ponovo i ponovo i ponovo, ali...
Kad bežiš od sebe, bežiš u propast. Trebao mi je neko reći to kad sam bila mlađa. Neko za koga sam bila sigurna da mi želi dobro. Danas znam da beg ničemu ne vodi. Ničemu dobrom. Ali tada.. jedino što sam želela je da pobegnem. Toliko sam to želela, da sam imala samo to u glavi- kako pobeći. Ne bukvalno, pokupiti se i otići. Nego smisliti način kako da što pre odem iz života koji je imao samo jednu svetlu tačku- moju ćerku.
Došla je i ta subota, kad smo B. i ja trebali otići na večeru. Razmišljala sam o tome dugo. Nije mi se dopala ideja da se družim sa njim, pogotovo ne javno. A neki delić mene je pomislio da bi mi on mogao biti zaštita od svih, možda i od mog tate, ako dođe do nekih nepredviđenih okolnosti, koje sam slutila. Mislila sam da previše analiziram, možda se on promenio za ove dve godine. Ljudi rastu, sazrevaju, menjaju se. Nekad se i stide svojih postupaka iz prošlosti. Možda sam ja zanemarila činjenicu da sad priča o nekim ozbiljnim stvarima, za razliku od onih praznih priča. Možda.... U svakom slučaju, dogovor je bio da popijemo kafu sa njegovom babom i onda odemo u restoran. Da je on smeo da se pojavi na vratima kod mojih, ovaj scenario nikad ne bi došao u obzir. Pozajmila sam belu haljinu od polusestre. Gore je bila uska, dole se širila. Imala je osam izreza, tad su bile jako moderne. Nije otkrivala ništa, bila je taman odmerena koliko treba. Nisam volela ni suknje, ni haljine, što zbog deformiteta noge, što zbog same moje ličnosti. Više mi prijaju pantalone. Ali, taj dan je poseban, možda označi novu eru u mom životu, pa sam se doterala. Hulahop čarape boje kože, crne male štiklice, crna torbica, malo šminke i bila sam spremna.
Pozvonila sam na vrata, njegova baba je otvorila, pustila me da uđem i odjurila usput spominjući neku komšinicu. Nisam razumela ništa drugo što je izgovorila. Ostala sam sama u predsoblju. Čula sam tuš u kupatilu. B. mi je dovikivao da je gotov za koji min, da ga sačekam u kuhinji. Videla sam pripremljeno odelo, obešeno na vrata od sobe, uredno ispeglano. Sela sam u kuhinju, stavila torbicu u krilo. Onda je B. izjurio iz kupatila, a oko struka mu je bio omotan peškir. Otišao je iz kupatila u sobu, pa nazad u kupatilo, pa došao po odelo, opet u kupatilo. Mislila sam da se oblači. Njegova soba je bila nasuprot kupatila, a ja sam sedela na stolici iz koje se videlo celo predsoblje. Pošto njegove babe nije bilo tu, odlučila sam da ga sačekam napolju, ispred zgrade. Ustala sam, krenula prema izlazu, a on je iskočio iz kupatila, odgurao me u sobu, bacio na krevet, sve vreme govoreći kako ovo čeka devet godina, kako je to to, kako ću ja biti njegova žena, kako ćemo srećno živeti, kako će mi pružiti sve ono o čemu nisam ni sanjala u životu... Čula sam cepanje tkanine, čula dahtanje kraj uha, osetila njegove ruke oko sebe, težinu njegovog tela na sebi. Nisam mogla da dišem, jednom mi je rukom pritiskao vrat... Kako mi je pamćenje i dalje bilo nekako pomereno, pretpostavljam da je to razlog zašto se dugo nisam setila ničega dalje.
Sećam se da me je neko zvao i pitao jesam li dobro. Bila sam šćućurena iza nekog kioska u centru grada. Neko mi je pomogao da ustanem, otpratio me pola puta do kuće, ne sećam se ko. Kad sam došla kući, sve me je bolelo. Ušunjala sam se u kupatilo, istuširala se i legla. Ne znam kako su dani prolazili posle toga tačno. Sećam se da me je on zvao, po prvi put telefonom, iako je znao da radi takvih stvari imam puno problema sa mojima. Prosio me, kao da je to gotova stvar, kao da sam onu noć pristala da ceo život provedem sa njim . Pričao je kako ćemo živeti, kako mu se san ispunio, kolika će nam porodica biti, kako će J. živeti sa nama, jer je ona moja i to se podrazumeva! Rekla sam mu da ćemo se naći u parku jedno popodne. Otišla sam i po prvi put, skupila hrabrosti da jednom zauvek završim priču sa njim. Priču, koja nije trebala ni počinjati. Tad mi nije bilo bitno šta će biti sa mnom, šta god je za mene isplanirao, u redu je. Nebitna sam. Ali sam morala zaštititi moju J. Njoj nije smelo ništa da se desi. Nisam imala nikoga, zapravo, ali sam shvatila da samo on priča, da on ne sluša nikakve priče o meni, niti ima pojma o ičemu ko sam ja zapravo, samo je on pričao o sebi i jedino je on bio bitan. Srećom. Tad sam mu rekla da je dosta, što je bilo, bilo je, dalje ne ide, a ako mi još jednom priđe na bilo koji način, pozvaću moju "ekipu" da ga reši jednom zauvek! Nije zvao više, uskoro sam čula da je dobio takve batine da je jedva preživeo, a dve godine kasnije je otišao iz grada i nije se vraćao narednih petnaeest.
Moja rođaka je često dolazila na kafu tada, kod mene. Jednom prilikom me je, po prvi put u životu pitala o mom ciklusu. Kad je bio poslednji put?! Nisam se sećala. Bile smo same i ona je počela da me isputuje šta se desilo, imam li koga, šta nije u redu sa mnom i slične stvari. Nisam mogla da ispratim svoje ponašanje u to vreme, ni kako je ona prepoznala da sa mnom nešto nije u redu. Bila je pedagog i psiholog, verovatno joj neke sitnice nisu lako promakinjale. Ispričala sam joj šta se desilo, koliko sam se sećala. Pitala me je za vreme, datum, bilo šta. Nisam mogla da se setim ničega, sem da je bila subota. Otišla je u apoteku, kupila mi test za trudnoću. Bio je pozitivan! Morala sam kod ginekologa. Kad me je pregledao, pitao me je ko mi je to uradio, ali nisam smela ništa reći. Setila sam se činjenice da je njegov tata dobar sa mojim, što je još jedan razlog zašto ne vidim nikoga na mojoj strani. Pitao me je hoću li ga tužiti. Nisam. Imala sam utisak da bi bila sama protiv svih tada. Bila sam udovica sa detetom, trudna sa čovekom čije ništa nisam želela. Nisam mogla da rodim još jedno, kad sam i ovo što imam teško odgajala. Zakazan je abortus. Polovina leta. Ponedeljak. Moj tata ne priča sa mnom, mama mi se obraća kao psetu, skupaljamo sto maraka koliko je koštao zahvat.
Odlazim kod doktora, sestra upisuje u karton razlog posete i govori mi kako sam mogla sebi kupiti neku haljinu, bolje nego ovo sad. Setim se haljine, kako sam je prala posle one noći, čarapa pocepanih, sakrivenih u smeću, pocepanog donjeg veša, bačenog...
Posle zahvata, ležim u sobi, a scene mi dolaze u fleševima. Njegovo koleno između mojih nogu, on na meni, moji vriskovi, njegova ruka na mojim ustima, bol, užasan bol, sramota i osećaj meni toliko poznat bezvrednosti, samo ovaj put prljave, toliko prljave da sam se gadila same sebe. Doktor ulazi u sobu i kaže, da smo čekali još koji dan, oživeo bi. Dečak? Da. Odvezli su me kući, već kasno naveče. U sebi sam ponavljala samo jednu rečenicu iznova i iznova:"Čestitam, Marija! Upravo si ubila svog sina!" Tako do jutra. Moji iznad mene, mama i polusestra. Njihove glasove čujem samo u pozadini, iza te rečenice koja gori u meni. "Kurvo! Tako ti i treba kad se jebavaš tamo ko zna s kime! Zar ne misliš na svoje dete? Jel moguće da samo o sebi misliš? Što se, kurvo, nisi pazila?..." Nisam odgovarala. Šta da odgovorim? Kome? Zapravo, nije mi bilo dobro. Mislila sam da to tako treba. Šta ja znam kako se oporavlja posle toga? Mene je krivica, u početku, bolela više od svega. Onda je stomak nadjačao. Dobila sam tako jake grčeve da nisam mogla da ležim na miru. Kidali su me, Sve više i više. Počela sam da stenjem od bolova, dok su mama i polusestra u duetu pevale:" Zar te nije sramota posle svega da te ćaća čuje u drugoj sobi? Ćuti, kurvo, kad si znala da se prcaš, sad trpi!..
Nikad nisam folirala bolove. Nisam ni tad. Ceo dan je bolelo. U pola osam naveče, čak se i mama uplašila. Polusestra je govorila da mi nije ništa, proći će me do sutra. A mama je nazvala doktora. Kad je čuo koliko to traje, rekao je da me momentalno voze na hitnu. Tad doktor je počeo da galami na njih šta su čekale do sada, dao mi koktel inekcija da izdržim do bolnice, njima javio da me čekaju. Tako sam dospela u bolnicu. Morali su ponovo da me čiste. Početak sepse.
Bila sam tamo nekoliko dana, gde sam stalno čula u glavi glasove koji su obeležili još jedno strašno iskustvo u mom životu. Od svih ljudi na svetu, moji nikome nisu rekli gde sam. Nikome, sem svekru i svekrvi! Joj, kad su se pojavili na vratima, toliko me je bilo sramota, da ih u oči nisam mogla pogledati. A svekrva me samo privila uz sebe i kaže:"Sine, glavu gore, nisi ni prva ni poslednja! Imaš ti za koga da živiš, ne daj da te slome!..."
Negde usput u tim svojim ludim pričama, spomenuo je da je on rođak tog mog bivšeg momka iz velikog društva i da ga je naterao da raskine sa mnom! On je bio toliko arogantan u svojoj ludosti, da mi je poimence pričao o devojkama koje su odvodili u mrak i dosta detalja o tome šta su im radili. Gledala bih te devojke, u tišini, posmatrajući promene u njihovom ponašanju nakon tih dešavanja. Mnoge su otišle iz našeg mesta, nedugo posle toga. Neke nikad više nisam videla. Meni je bilo strašno to naše "druženje", a on je bio takav, da ga nije previše zanimalo kako se osećaju ljudi oko njega. Ako je on umislio da je sve kako treba, onda je tako i bilo.
Dugo smo se nalazili u krugu diskoteka, kafića, mesta gde bi inače izlazili, samo bi se odvojili od mase i stali u neki kutak gde nas niko ne bi uznemiravao, dok mi on ispriča šta ima. Kasnije, odlazili bi u park, na klupu. To je trajalo do moje udaje, onda se nismo čuli, ni videli nekih dve godine.
Nakon smrti mog muža, ja sam bila više nego izgubljen slučaj. Sve moje drugarice su se povukle u svoje živote. Neko novo društvo nije postojalo. Družila sam se sa jednim bračnim parom koji su imali sina par meseci starijeg od moje J. i sa rodbinom. Ponekad bih otišla do jedne drugarice iz srednje škole, sa kojom bih izlazila u grad, kad izađem. To je bilo to. Niko od njih nije shvatao šta se sa mnom dešavalo. Niko nije znao da ja nisam mogla da nastavim život, jer sam imala utisak, snažan utisak da me negde odozgo, sa neba, posmatraju oči mog pokojnog muža. On je bio u svemu, u svakoj pori mog života. Nisam ga doživljavala kao pretnju, već neprijatnost pri samoj pomisli da ja treba da nastavim život, dok je on tamo i posmatra me.
Tako sam lutala u tom svom bolu nakon njega, godinu i po dana. Tad sam, u diskoteci, jedne večeri naletela na B. Nisam mu se obradovala. On je bio još jedno opterećenje, koga nisam znala kako da se rešim. Nisam bila spremna za slušanje njegovih priča, niti su me ikad zanimale. Zapravo, da se išta pitam, ni on ni njegovo društvo, ne bi postojalo u krugu normalnih ljudi. Zatvorila bih ih na neko ostrvo, nek se maltretiraju između sebe, samo da ne diraju nas, normalne. Nikad ne bih pomislila da neko, ko je toliko egocentričan, išta primećuje oko sebe. Ali, kad mi je prišao, izgovorio je reči koje sam pokušavala samoj sebi reći svih ovih godinu i po dana, od kako sam udovica. Izgovorio je sve ono što mi je bilo potrebno da čujem od bilo koga sa strane, da bi taj teret nastavka života bio koliko-toliko podnošljiviji. Bila sam, malo je reći, šokirana. Zar on, kome je on sam bio centar sveta, da primeti ono što niko, ako niko oko mene nije? Niko od svih tih ljudi koji su smatrali da su dobri sa mnom, da me poznaju. Zagrlio me je u sred diskoteke, iako smo imali dogovor, da nas niko nikad ne vidi da pričamo, dok se ne dogovorimo drugačije. Klinački dogovor, koji mi je odgovarao, što zbog toga što nisam ni želela da me vide sa njim, što nisam želela da budem u njegovom društvu, što zato da ne bih imala problema sa mojim roditeljima, koji su budno pratili s kim sam, šta radim, gde sam i sve ostalo što uz to ide. Samo sam ga odgurnula i izletela napolje, jer sam počela da plačem. Otišla sam iza diskoteke, sakrila se u neku započetu građevinu, čučnula, zabila glavu među kolena i plakala, plakala. Onda je on došao i začudo, bio mi je prijatelj. Sve sam očekivala od njega, ali to nisam.
Nisam mislila o njemu tih oko dve godine. Zapravo, kad bi mi i pao na pamet, osetila sam olakšanje što više nije deo mog života. A sada, od svih ostalih, on je bio taj koji je rekao nešto što je otključalo bar jedan lanac koji me je toliko stezao, da me je gušio. Rekao mi je da i on ima nekih porodičnih situacija, koje su ga naučile da vidi stvari koje drugi ne vide. Da, pretpostavljam da je svima nama naš teret najteži, a o njegovoj porodičnoj situaciji nikad nismo pričali. Znam da nije ostao udovac sa osamnaest i tromesečnom bebom i da mu, u tom smislu, nije teško kao meni, ali nešto se desilo što ga je nateralo da prepozna moj bol.
Od nekoga ko nije video ili nije hteo da vidi da mi je užasno neprijatno u njegovom prisustvu, do nekoga ko se zanimao za moja osećanja, bilo je više nego drastična razlika. Ponovo je tražio da se vidimo negde, da pričamo. I dalje, iz straha, nisam odbila. Ovaj put, a to je bio neki vikend posle tog događaja, pričali smo o životnim stvarima. On je pričao o svojoj porodici, kako ga je prvo otac, pa majka napustili radi drugih ljudi, kako su stvorili svoje porodice sa novim supružnicima, a njega i još dvoje maloletne dece ostavili na milost i nemilost. On je dospeo kod babe, a ono drugo dvoje negde kod rodbine. Nisam mogla da se ne zapitam, da li ga je ta situacija terala da se onako ponaša prema ljudima, pre dve godine. Nije to bilo opravdanje za njega, nego prosto, mora postojati razlog za sve, u mojoj glavi. Posle nekoliko naših nalaženja po parkovima, mračnim ćoškovima ulica, počeo je da mi priča o svojoj babi. Ispostavilo se da se njoj nekad davno moj tata udvarao. Bar je ona tako pričala. A pošto je čula da se nas dvoje družimo, poželela je da me upozna. To je značilo da treba da odem kod njih u stan. Nikako mi nije bila prijatna ideja da odlazim kod njega. I dalje mi je bilo neprijatno da se družim sa njim, i sve vreme sam nekako pokušavala da odagnam strah koji bi me obuzimao kad bih bila sa njim. Prošlo je dosta vremena, kad sam pristala da upoznam njegovu babu, a moj uslov je bio da to bude neko normalno vreme, posle podne. Tako je i bilo. Ne sećam se kome sam ostavila moju J. da bih srknula tu kafu sa njegovom babom. Njih dvoje su se jako lepo slagali, začudo. Nekako sam zamišljala njega kako je agresivan prema njoj, kako joj odgovara na svaku njenu reč i slično. Ali, bilo je potpuno drugačije. Mazio bi je, ljubio, kuvao kafu, prao suđe, sklanjao za njom, sve što treba. Bila je to jako čudna slika lokalnog siledžije. Po babinoj reakciji, videla sam da to nije neka farsa, nego je to bila njihova svakodnevica. Čula sam priče o mom tati, neko kratko druženje njega i B-ove babe. Ništa spektakularno, ali simpatična pričica. Isto sam čula jednu činjenicu, koju ne bih znala drugačije, moj tata je bio jako dobar prijatelj sa B-ijevim tatom. A to nije bilo neko davnašnje prijateljstvo, nego su se i tad često čuli telefonom. Brzo sam otišla odande, ali me je baba zamolila da dođem ponovo na kafu. Morala sam da joj obećam. Sa B. sam se videla još jednom negde u gradu. Tad smo pričali o tome kako je glupo da se nalazimo kao da smo ljubavnici, po mraku našeg grada, da bi bilo lepo da izađemo negde na večeru, što bi značio početak našeg druženja javno. Nije mi bila prijatna ideja, s obzirom da je kod mene kući situacija uvek bila napeta, posebno kad je muška populacija u pitanju. A B. je muško. Drugo, nisam želela da se družim sa njim, uopšte, kamoli javno. Bez obzira što jesam odlazila na te sastanke, bila kod njega da upoznam njegovu babu, sve vreme sam tražila izlaz iz te situacije, jer sam osećala da se B jeste promenio u smislu priča koje priča, ali nisam bila ubeđena da je promenio svoju suštinu. No, on se i dalje družio sa istim onim društvom, samo ga je sad proširio na više gradova, spominjalo se tu i podzemlje i slične situacije. Koliko je bilo istine u tome, pojma nemam. Ali, nije se igrati sa njima.
Kod mene u kući je bila ista situacija, večito napeta. I dalje ništa nisam radila kako treba. Uvek je trebalo još nešto. Ako bi se desilo da mi neko dođe na kafu, stalno bi bilo odmeravanje vremena i priče oko toga šta sam trebala za to vreme da uradim po kući, ili nabijanja krivice da sam za vreme boravka gostiju kod nas mogla izvesti dete na svež vazduh. Kako god, uvek nešto. I uvek nešto što ne valja. U meni je rasla jedna želja, ponovo i ponovo i ponovo, ali...
Kad bežiš od sebe, bežiš u propast. Trebao mi je neko reći to kad sam bila mlađa. Neko za koga sam bila sigurna da mi želi dobro. Danas znam da beg ničemu ne vodi. Ničemu dobrom. Ali tada.. jedino što sam želela je da pobegnem. Toliko sam to želela, da sam imala samo to u glavi- kako pobeći. Ne bukvalno, pokupiti se i otići. Nego smisliti način kako da što pre odem iz života koji je imao samo jednu svetlu tačku- moju ćerku.
Došla je i ta subota, kad smo B. i ja trebali otići na večeru. Razmišljala sam o tome dugo. Nije mi se dopala ideja da se družim sa njim, pogotovo ne javno. A neki delić mene je pomislio da bi mi on mogao biti zaštita od svih, možda i od mog tate, ako dođe do nekih nepredviđenih okolnosti, koje sam slutila. Mislila sam da previše analiziram, možda se on promenio za ove dve godine. Ljudi rastu, sazrevaju, menjaju se. Nekad se i stide svojih postupaka iz prošlosti. Možda sam ja zanemarila činjenicu da sad priča o nekim ozbiljnim stvarima, za razliku od onih praznih priča. Možda.... U svakom slučaju, dogovor je bio da popijemo kafu sa njegovom babom i onda odemo u restoran. Da je on smeo da se pojavi na vratima kod mojih, ovaj scenario nikad ne bi došao u obzir. Pozajmila sam belu haljinu od polusestre. Gore je bila uska, dole se širila. Imala je osam izreza, tad su bile jako moderne. Nije otkrivala ništa, bila je taman odmerena koliko treba. Nisam volela ni suknje, ni haljine, što zbog deformiteta noge, što zbog same moje ličnosti. Više mi prijaju pantalone. Ali, taj dan je poseban, možda označi novu eru u mom životu, pa sam se doterala. Hulahop čarape boje kože, crne male štiklice, crna torbica, malo šminke i bila sam spremna.
Pozvonila sam na vrata, njegova baba je otvorila, pustila me da uđem i odjurila usput spominjući neku komšinicu. Nisam razumela ništa drugo što je izgovorila. Ostala sam sama u predsoblju. Čula sam tuš u kupatilu. B. mi je dovikivao da je gotov za koji min, da ga sačekam u kuhinji. Videla sam pripremljeno odelo, obešeno na vrata od sobe, uredno ispeglano. Sela sam u kuhinju, stavila torbicu u krilo. Onda je B. izjurio iz kupatila, a oko struka mu je bio omotan peškir. Otišao je iz kupatila u sobu, pa nazad u kupatilo, pa došao po odelo, opet u kupatilo. Mislila sam da se oblači. Njegova soba je bila nasuprot kupatila, a ja sam sedela na stolici iz koje se videlo celo predsoblje. Pošto njegove babe nije bilo tu, odlučila sam da ga sačekam napolju, ispred zgrade. Ustala sam, krenula prema izlazu, a on je iskočio iz kupatila, odgurao me u sobu, bacio na krevet, sve vreme govoreći kako ovo čeka devet godina, kako je to to, kako ću ja biti njegova žena, kako ćemo srećno živeti, kako će mi pružiti sve ono o čemu nisam ni sanjala u životu... Čula sam cepanje tkanine, čula dahtanje kraj uha, osetila njegove ruke oko sebe, težinu njegovog tela na sebi. Nisam mogla da dišem, jednom mi je rukom pritiskao vrat... Kako mi je pamćenje i dalje bilo nekako pomereno, pretpostavljam da je to razlog zašto se dugo nisam setila ničega dalje.
Sećam se da me je neko zvao i pitao jesam li dobro. Bila sam šćućurena iza nekog kioska u centru grada. Neko mi je pomogao da ustanem, otpratio me pola puta do kuće, ne sećam se ko. Kad sam došla kući, sve me je bolelo. Ušunjala sam se u kupatilo, istuširala se i legla. Ne znam kako su dani prolazili posle toga tačno. Sećam se da me je on zvao, po prvi put telefonom, iako je znao da radi takvih stvari imam puno problema sa mojima. Prosio me, kao da je to gotova stvar, kao da sam onu noć pristala da ceo život provedem sa njim . Pričao je kako ćemo živeti, kako mu se san ispunio, kolika će nam porodica biti, kako će J. živeti sa nama, jer je ona moja i to se podrazumeva! Rekla sam mu da ćemo se naći u parku jedno popodne. Otišla sam i po prvi put, skupila hrabrosti da jednom zauvek završim priču sa njim. Priču, koja nije trebala ni počinjati. Tad mi nije bilo bitno šta će biti sa mnom, šta god je za mene isplanirao, u redu je. Nebitna sam. Ali sam morala zaštititi moju J. Njoj nije smelo ništa da se desi. Nisam imala nikoga, zapravo, ali sam shvatila da samo on priča, da on ne sluša nikakve priče o meni, niti ima pojma o ičemu ko sam ja zapravo, samo je on pričao o sebi i jedino je on bio bitan. Srećom. Tad sam mu rekla da je dosta, što je bilo, bilo je, dalje ne ide, a ako mi još jednom priđe na bilo koji način, pozvaću moju "ekipu" da ga reši jednom zauvek! Nije zvao više, uskoro sam čula da je dobio takve batine da je jedva preživeo, a dve godine kasnije je otišao iz grada i nije se vraćao narednih petnaeest.
Moja rođaka je često dolazila na kafu tada, kod mene. Jednom prilikom me je, po prvi put u životu pitala o mom ciklusu. Kad je bio poslednji put?! Nisam se sećala. Bile smo same i ona je počela da me isputuje šta se desilo, imam li koga, šta nije u redu sa mnom i slične stvari. Nisam mogla da ispratim svoje ponašanje u to vreme, ni kako je ona prepoznala da sa mnom nešto nije u redu. Bila je pedagog i psiholog, verovatno joj neke sitnice nisu lako promakinjale. Ispričala sam joj šta se desilo, koliko sam se sećala. Pitala me je za vreme, datum, bilo šta. Nisam mogla da se setim ničega, sem da je bila subota. Otišla je u apoteku, kupila mi test za trudnoću. Bio je pozitivan! Morala sam kod ginekologa. Kad me je pregledao, pitao me je ko mi je to uradio, ali nisam smela ništa reći. Setila sam se činjenice da je njegov tata dobar sa mojim, što je još jedan razlog zašto ne vidim nikoga na mojoj strani. Pitao me je hoću li ga tužiti. Nisam. Imala sam utisak da bi bila sama protiv svih tada. Bila sam udovica sa detetom, trudna sa čovekom čije ništa nisam želela. Nisam mogla da rodim još jedno, kad sam i ovo što imam teško odgajala. Zakazan je abortus. Polovina leta. Ponedeljak. Moj tata ne priča sa mnom, mama mi se obraća kao psetu, skupaljamo sto maraka koliko je koštao zahvat.
Odlazim kod doktora, sestra upisuje u karton razlog posete i govori mi kako sam mogla sebi kupiti neku haljinu, bolje nego ovo sad. Setim se haljine, kako sam je prala posle one noći, čarapa pocepanih, sakrivenih u smeću, pocepanog donjeg veša, bačenog...
Posle zahvata, ležim u sobi, a scene mi dolaze u fleševima. Njegovo koleno između mojih nogu, on na meni, moji vriskovi, njegova ruka na mojim ustima, bol, užasan bol, sramota i osećaj meni toliko poznat bezvrednosti, samo ovaj put prljave, toliko prljave da sam se gadila same sebe. Doktor ulazi u sobu i kaže, da smo čekali još koji dan, oživeo bi. Dečak? Da. Odvezli su me kući, već kasno naveče. U sebi sam ponavljala samo jednu rečenicu iznova i iznova:"Čestitam, Marija! Upravo si ubila svog sina!" Tako do jutra. Moji iznad mene, mama i polusestra. Njihove glasove čujem samo u pozadini, iza te rečenice koja gori u meni. "Kurvo! Tako ti i treba kad se jebavaš tamo ko zna s kime! Zar ne misliš na svoje dete? Jel moguće da samo o sebi misliš? Što se, kurvo, nisi pazila?..." Nisam odgovarala. Šta da odgovorim? Kome? Zapravo, nije mi bilo dobro. Mislila sam da to tako treba. Šta ja znam kako se oporavlja posle toga? Mene je krivica, u početku, bolela više od svega. Onda je stomak nadjačao. Dobila sam tako jake grčeve da nisam mogla da ležim na miru. Kidali su me, Sve više i više. Počela sam da stenjem od bolova, dok su mama i polusestra u duetu pevale:" Zar te nije sramota posle svega da te ćaća čuje u drugoj sobi? Ćuti, kurvo, kad si znala da se prcaš, sad trpi!..
Nikad nisam folirala bolove. Nisam ni tad. Ceo dan je bolelo. U pola osam naveče, čak se i mama uplašila. Polusestra je govorila da mi nije ništa, proći će me do sutra. A mama je nazvala doktora. Kad je čuo koliko to traje, rekao je da me momentalno voze na hitnu. Tad doktor je počeo da galami na njih šta su čekale do sada, dao mi koktel inekcija da izdržim do bolnice, njima javio da me čekaju. Tako sam dospela u bolnicu. Morali su ponovo da me čiste. Početak sepse.
Bila sam tamo nekoliko dana, gde sam stalno čula u glavi glasove koji su obeležili još jedno strašno iskustvo u mom životu. Od svih ljudi na svetu, moji nikome nisu rekli gde sam. Nikome, sem svekru i svekrvi! Joj, kad su se pojavili na vratima, toliko me je bilo sramota, da ih u oči nisam mogla pogledati. A svekrva me samo privila uz sebe i kaže:"Sine, glavu gore, nisi ni prva ni poslednja! Imaš ti za koga da živiš, ne daj da te slome!..."
Comments
Post a Comment