Marija Namerno Drugačija

    Za mene, vreme kad smo priključili internet, je bilo nešto najbolje što je moglo da se desi. Po prirodi radoznala, a vrlo skučenog izvora informacija do tada, meni se otvorio prozor za švedski sto informacija. Naravno da mi je bilo jasno da nije svaka tačna, ali je bilo bitno da su tu negde i one prave. Meni je bilo teško doći do informacija pre interneta i zato što je materija koja me privlači u ono vreme bila negde skoro pa tabu- tema. Ne za mene, kojoj nije bilo teško pitati, već za druge koji mahom nisu imali pojma o čemu pričam. A vrlo često je moja okolina smatrala moja interesovanja čistim besmislicama.  I odjednom dolazi taj famozni google, sa svim što me interesuje na jednom mestu. Meni engleski nije strani jezik, dosta dobro baratam njime, ali mi je logično bilo da kuckam pitanja na srpskom. Ono što je interesantno, svaki put kad bih ukucala nešto i pritisnula tražilicu, jedno mesto se uvek pojavljivalo kao odgovor. Tu su bile informacije o teorijama zavera, o vanzemaljc

   Retki od nas odmalena znaju šta ih ispunjava. Iako ih smatramo srećnicima, nije lako znati da imaš određeni talenat i da u ovim uslovima života, zavisiš od njega i samo od njega. Naravno da je idealno kad se potrefi talenat za nešto što je apsolutno isplativo, pa ne moraju da misle o ničemu previše, jer plate ljude koji misle za njih. A koliko puta ste čuli da su takvi ljudi pokradeni, iznevereni i slično od onih kojima su poklonili potpuno poverenje? Ne, ni njima nije lako. Kad si uspešan, posebno u nečemu što je potrebno drugima, mnogo puta ne znaš ko je sa tobom zbog prijateljstva ili zbog koristi. No, fokusirajmo se na one koji ne znaju oduvek gde im je mesto.    Uzmimo činjenicu da se izborite sa sobom i otkrijete svoj talenat i zablistate najsjajnije moguće u tome u čemu ste najbolji. A onda se sruči na vas bujica ljudi koji su vam do juče bili bliski, a danas ne mogu da razumeju promenu koja vas je potpuno zaokupila. Ne vide smisao u tome, ne vide razlog za vaše bavljenje b

    Smatram vrlo važnom činjenicom da smo svi povezani. Nekima od nas je jasno ili donekle jasno jedinstvo svega što postoji. Ali mnogi se osećaju kao usamljene jedinke, potpuno bezvredne i neprimetne. Posebno sam imala priliku da "raskrinkavam" takva razmišljanja kod žena koje nisu ispunile svoju "svetu dužnost"- biti majka. Ja imam četvoro dece, te znam koliko je zadovoljstvo biti majka. Ali iz mog ugla, moje četvoro dece će uvek biti za onu dlaku ispred svih ostalih. Žene koje nisu rađale, iz ovog ili onog razloga, a u sebi imaju duboki majčinski osećaj, su u velikoj prednosti u odnosu na mene i sve majke poput mene. One mogu majčinstvo u njima prostreti po celom svetu i svi su, u neku ruku, njihova deca, dovoljno vredna pažnje. Meni će moja uvek biti preča od ostalih, sem u ekstremnim situacijama, naravno.    Negde sam, kroz svoja istraživanja i informacije došla do podatka da čovek koji odradi prethodne korake koje opisah i još jedan, a to je povezivanje sa p

   Dosadašnji koraci su bili potrebni za otpuštanje stvari iz prošlosti, pravljenje mesta i prostora za nove, lepe stvari koje nam boje život. A smatram da bi mogli dalje, trebamo se zapitati ko smo mi, zapravo? Šta želimo od života? Postoji određeni broj ljudi kome je to kristalno jasno, ali ja poznajem mnoge koji sebe toliko ne poznaju, da ta činjenica prosto boli. Kad pogledate oko sebe, koliko ljudi vidite da su se posvetili deci, poslu, hobiju ili begu od stvarnosti čitanjem novina, gledanjem televizije, odlaskom na putovanja, samo da ne bi gledali svakodnevicu na koju su navikli, pa i ne razmišljaju više da li im prija ili ne. Kao ni njihovim ukućanima, prijateljima, porodici, familiji, kolegama.    I sama sam bila u situaciji koja me je udarila kao grom, kad više nisam bila potrebna svojoj deci da ih hranim, oblačim, odvodim u šetnje i slično. I znam koliki osećaj praznine budi taj deo života kad odjednom ne pripadaš nečemu što ti je do juče bio život. A onda se posvetiš sebi

Zahvalnost je nešto što svi rado prihvatamo. Neki od nas znaju i da podele. Za život onakav kakav bi trebali svi da živimo, trebali bi naučiti biti zahvalni za sve što imamo. Meni je, dok sam bila dete, pomagala činjenica da tamo negde postoje deca koja umiru od gladi, a moj tanjir je svaki dan pun. Kasnije sam početnu inspiraciju u zahvalnosti tražila u svim detaljima života. U prvom dahu jutra kojeg sam svesna nakon buđenja, tračku Sunca koje se promalja kroz prozor, udobnom krevetu koji mi pomaže da kvalitetno odmorim svaku noć...    Zašto je bitno biti zahvalan? Pored svih očiglednih dobrobiti po nas, sklanjanje od negativnosti i tome sličnog, mi otpuštamo sve blokade ka ostvarenju onih najplemenitih ciljeva. Mi dozvoljavamo svemu što nam prija da dođe u naš život u sve većoj količini. Ako ste danas zahvalni za koricu suvog hleba, onako duboko zahvalni od sveg srca, sutra ćete imati mogućnost da dobijete čitavu veknu. Kroz određeno vreme, više nećete ni razmišljati o jelu, jer će

  Ljubav je emocija o kojoj se najviše priča, govori i teži ka istoj. A koliko, zapravo, poznajemo samu ljubav kao čistu emociju koja to i jeste? Mi često mislimo da volimo. Zapravo smo apsolutno ubeđeni u to. I neretko je vrlo teško razbiti iluziju koju vidim kad osoba misli da voli, a ne poznaje ljubav uopšte! Zašto je to tako? Zato što smo učeni da gledamo svet spolja. Da aktivno učestvujemo u svemu što je oko nas. Ali smo malo vremena proveli ispitujući sopstvene kapacitete. Svako od nas u sebi ima esenciju ljubavi. U pitanju je samo količina svesnosti i otvorenosti da je prepoznamo, prihvatimo i živimo.    Najčešće poređenje koje dajem, u svakodnevnom životu je:- da li možete nekoga ponuditi kafom, ako je nemate u kući ili niste svesni da je imate? Svako ko nije osvestio ljubav prema sebi, zapravo ne daje ljubav! Ovo zvuči tako surovo, znam. Ali, ako razmislimo samo malo, ako mi nismo opskrbili svoju dozu ljubavi, odakle nam to što zovemo ljubavlju za druge? Hmm,DA! Ja volim naz

  Kad smo uradili prva dva koraka i to tako da osetimo kao da nam je teret sa leđa pao, da lakše dišemo, onda možemo preći na opraštanje. Sve ove početne korake treba preduzimati kao kad pijete tabletu. Boli vas, popili ste tabletu protiv bolova, a kad se bolovi smire, razmišljaćete o uzrocima bolova. E tako i sa ovim koracima, nije ni bitno u početku zašto se radi to što se radi. Najbitnije je odraditi i pustiti iscelenju da se dešava samo po sebi, kad smo mu prokrčili put.   Ponoviću da u mojih prvih stotinjak postova ima dosta materijala da se stvori slika o tome koliko se toga nakupilo, dok nisam naučila da razmišljam drugačije, te da je meni za ovaj korak bilo potrebno da to uradim do kraja. Najviše moguće, najbolje moguće. Pre nekih petnaestak godina čula sam za tehniku koja ne podrazumeva direktne kontakte sa osobama kojima želimo da oprostimo. Meni je ta tehnika zaista prijala, jer smatram da sam drugačije nastupila, napravila bih mnogo goru situaciju, jer sam bila okružena l

    Ako smo preuzeli odgovornost za sopstveni život, onda moramo negde znati da smo prizvali, prouzrokovali ili dobili za lekciju sve ono što smo preživeli do sada, uključujući i ovaj momenat koji zovemo sadašnjost. Pod punom odgovornosti za sve što je bilo i sve što jeste, trebali bi apsolutno sve prihvatiti kao nešto što jeste. Postoje učenja putovanja kroz vreme i razrešavanja, pa čak i menjanja situacija koja smo proživeli, ali smatram da je sasvim dovoljno prosto prihvatiti sve. Znam da deluje zaista nebulozno kad čujete da se treba pomiriti sa svim nepravdama koje ste doživeli. Ali baš to je potrebno za dalje korake. Ako ćemo obrnuti situaciju, šta je sa nepravdama koje ste vi nekome naneli, svesno ili nesvesno? Da, iako nam ne mogu duboki uzroci biti poznati, dok ne dođemo do tog stadijuma, preko je potrebno prestati kopati po onome što je bilo i držati se čvrsto tih bolnih situacija koje su nam već oduzele dobar deo vremena i energije.    Pre nego odemo na sledeći korak, zais

  Kao što sam najavila, ja ću pisati o svom viđenju rada na sebi. Niti smatram, niti tvrdim da je ovo jedini ispravan način. Samo prenosim ono što sam prošla. Iz sopstvenog iskustva i iskustva ljudi sa kojima radim, a koji su bili spremni da prihvate drugačiji pogled na život.    Da bi bilo šta preduzeli, smatram da moramo biti svesni činjenice da jedino možemo promeniti sebe. Svi ostali se menjaju zbog nas, bilo to trajno ili privremeno. No, mi nikako ne možemo da utičemo na razloge ni dužinu trajanja njihovih promena. Dakle, mi imamo odgovornost prvenstveno prema sebi. Šta to znači? Jedino koga možemo da menjamo smo mi sami. Tek kad to uradimo, možemo nekome dati smernice ili alate kako da i oni sami to učine. A da bi menjali sebe, moramo izaći iz uloga koje živimo. Zašto? Jer težimo oslobađanju svega što nas je okivalo toliko dugo, te je besmisleno svesno nositi iste okove na taj put. Svi imamo svoje načine da se suočimo sa prošlošti i to je u redu. Smatram da je u redu dok god vi

   Mnogo sam naučila iz sopstvenog iskustva i iskustava ljudi sa kojima radim. Postoje mnoge stvari koje su nam apsolutno iste, a mnoge u kojima se beskrajno razlikujemo. Sve se to može upakovati u neke lepe mašne, dok nismo direktno upućeni jedni na druge. Najteže je kad smo potpuno različiti, a tvrdoglavi. U svakom slučaju, sve nas karakterišu situacije koje smo iskusili u prošlosti i količina vezanosti za iste. Ako nas je povredio bivši partner, iz inata, bio on svestan ili ne, često drugačije postavljamo temelje u novoj vezi. Vrlo često to radimo zbog želje da se prošle boli ne ponove, a ne želimo da vidimo da smo mi, zapravo ti, koji povređuju partnera. Takvim načinom življenja konstantno se vrtimo u krug i ponavljamo iste šablone. Ono što mnogi ne mogu da shvate kad se njihova uloge žrtve ili predatora promeni, da je na snazi i dalje isti obrazac. I druga stvar sa kojom se mnogi bore je strah. Strah od ponavljanja istih grešaka. A ja se pitam, ko je od nas bezgrešan? Jesmo li mi