Kao što sam najavila, ja ću pisati o svom viđenju rada na sebi. Niti smatram, niti tvrdim da je ovo jedini ispravan način. Samo prenosim ono što sam prošla. Iz sopstvenog iskustva i iskustva ljudi sa kojima radim, a koji su bili spremni da prihvate drugačiji pogled na život.
Da bi bilo šta preduzeli, smatram da moramo biti svesni činjenice da jedino možemo promeniti sebe. Svi ostali se menjaju zbog nas, bilo to trajno ili privremeno. No, mi nikako ne možemo da utičemo na razloge ni dužinu trajanja njihovih promena. Dakle, mi imamo odgovornost prvenstveno prema sebi. Šta to znači? Jedino koga možemo da menjamo smo mi sami. Tek kad to uradimo, možemo nekome dati smernice ili alate kako da i oni sami to učine. A da bi menjali sebe, moramo izaći iz uloga koje živimo. Zašto? Jer težimo oslobađanju svega što nas je okivalo toliko dugo, te je besmisleno svesno nositi iste okove na taj put. Svi imamo svoje načine da se suočimo sa prošlošti i to je u redu. Smatram da je u redu dok god vidimo napredak u tome. Ako smo zakočili, možda je vreme da probamo drugačiji pristup.
AKO MISLITE DA JE NEKO DRUGI KRIV ZA BILO ŠTA U VAŠEM ŽIVOTU, OKRENITE SE I ČITAJTE NEŠTO DRUGO! OVO NIJE ZA VAS!!!!
Ja nisam bila vernik u smislu odlaska u crkvu. A nisam bila ni nevernik, jer oduvek osećam silu koja nas pokreće. Kako god je zvali ili negirali da postoji. Prošla sam kroz faze ateizma, verništva koje mi nikako nije išlo pod kapu, od momenta krštenja, pa do svesnog odstupanja od povinovanja takvom načinu života. Kako god, u tom lutanju i traženju odgovora na pitanja koja mi niko nije mogao dati, nisam mogla da se pomirim ni sa jednim tezama koje sam čula o tome kako život funkcioniše. Uvek i svagde mi je falila ona neka karika koja bi povezala sve. Stoga sam odlučila verovati sebi. Prvo što sam odlučila je da je bilo dosta gledanja u druge kao krivce za sve. Kao što rekoh i govorila sam i ranije, da sam ovaj blog pisala kao biografiju iz prostog razloga da vidite da ni jedan segment o kome sam pisala nije bio lak. Sve se svodilo na traženje lepote gde je nije baš bilo, ako ćemo gledati realno. Ali, to je bila moja realnost koju sam želela ulepšati i trudila sam se najbolje što sam mogla da to i uradim. Ali, kako da promenim to što ne želim da živim više?
Ako verujem u jedno učenje, kažu mi da se sve dešava sa razlogom, da jednostavno prihvatim sve što se dešava i pustim da me neka tamo muška glava vodi kroz život. A zašto? Zato što tako treba! Neka tamo najčitanija knjiga na svetu tako kaže! OK! Nego, a šta ćemo sa mojom glavom? Podsetiću da je moj rad na sebi počeo dok sam živela u drugom braku, apsolutno nesrećna, bez ikakvih naznaka da će se ikad išta u životu promeniti, sem onog što je neminovno, a to su deca koja rastu. Dakle, ako se prepustim muškoj glavi, garantujem životom da ćemo ostati tu gde jesmo i ni za milimetar se nećemo pomeriti. Da li ja to želim? Sebi, deci? Ako ste stekli i najmanji upliv u moju psihu, jasno vam je da močvara od života meni ne prija. Dakle, koje učenje treba da ludo prihvatim i pustim nekome da me vodi- nigde, dok i sama imam glavu da mislim njome i ruke da delam?
Drugo učenje je da sve što jeste trebamo prihvatiti u nekom tamo položaju uma i tela, jer je sve što se dešava izravnavanje računa iz ko zna kog tamo života, te ne možemo to promeniti. Opet nekako dolazi na isto. Sedi, miruj, život prođe, ali to tako treba!
Nova učenja, od kojih su mnogima sasvim dovoljne silne afirmacije i neka tamo samoubeđivanja da smo baš ovakvi ili onakvi, i da nam dolazi ovo ili ono, ako dovoljno mislimo o tome.... Hmmm, koliko je želja željenih na taj način, zapravo, ostvareno?
Mogu ovako unedogled, no poenta je ova: ako ja svoj život stavim u tuđe ruke, onda je taj neko odgovoran za njega! A ja sam ta koja i dalje živi isti taj život! Meni se ta ideja prosto nije dopala, stoga sam odlučila da pomislim kontra. Šta ako postoje ti neki zakoni, koje mi ne poznajemo, ali oni i dalje funkcionišu, kao mnogi zakoni u prirodi kojih životinje nisu svesne, niti ga znaju recitovati, ali ipak žive po njima? Šta ako mi jesmo rođeni da odživimo naše živote najbolje što možemo, radimo ono što možemo... ali smo zalutali negde samo zato što smo predali sebe u tuđe ruke? Roditelji krivi za ovo, škola za ono, društvo za.... Tad sam rekla da je dosta!
OVO JE MOJ ŽIVOT! JEDINO JA SAM ODGOVORNA ZA NJEGA!
Jesu nam roditelji podarili život i hvala im na tome! Ali postoji ona granica gde dete postaje odgovoran za ono što radi i živi. Gde je moja granica, kad sam u trideset i nekoj i dalje bila podložna menjanju raspoloženja mojih roditelja? DOSTA! Toliko besmislenih svađa, natezanja šta kako treba, od premeštanja regala, sadnje u bašti, vaspitanja dece, druženja, života je iza nas. A kad bolje pogledam, toliko bačenog vremena na ubeđivanje onog drugog da smo u pravu! Borba ega! Ehhh, koliko propuštenog vremena. Ali, ako sam ja, zaista odgovorna za svoj život, zašto to moram da dokazujem ljudima koji su moji roditelji i koji nikad nisu mogli da shvate kako funkcionišem, niti da se pomire sa mojim načinima življenja? Koliko sam još spremna vremena da potrošim na ono što ne mogu da promenim? Ali mogu da promenim sebe, zar ne? Dakle, odlučujem da niko nije kriv za bilo šta što se desilo u mom životu, meni ili bilo kome drugom neprijatno. Sve što je bilo- prošlo je! Danas, jedino mogu da izađem iz uloge žrtve i da nađem način da spoznam zašto se stvari dešavaju na određen način i da ih promenim ubuduće. To je sve! Za početak.
DAKLE, OD DANAS SAM ODRASLA I ODGOVORNA ZA SVE ŠTO JESAM!
Iako deluje kao glupost, to je bila najveća prekretnica u mom životu, jer me je naterala ili mi prosto otvorila vrata da spoznam mnoge stvari koje nikako nisam mogla dok sam krivila druge za sve za šta ja nisam mogla, htela ili znala da se izborim. Za sve koji se nalaze u ovom trenutku na ovom mestu i čitaju ovo što pišem važi isto- ne vredi da idete dalje dok ne preuzmete odgovornost apsolutno za sve u vašim životima. Možda će vam sad zvučati čudno, ali vi ste odgovorni i za šamar koji ste opalili nekom drugom, ali i onaj koji ste primili! Dok vam ovo ne bude jasno, ne idite dalje, samo ćete se zapetljati.
Danas, dok se prisećam ovog malog prvog koraka mislim da bi mi, možda bilo mnogo lakše da sam tada pročitala i prihvatila, makar kao mogućnost knjigu Plan vaše duše od Roberta Švarca. Onaj ko prihvati ovu mogućnost, mislim da mnogo lakše prelazi na druge korake. Ukratko rečeno: duše se, pre rađanja na Zemlji, dogovaraju o ulogama koje će živeti u ovom životu.Izuzetno su opisani dogovori duša koje treba da budu suprotstavljene strane u ovom životu. Sa koliko ljubavi i bola duše preuzimaju uloge tlačitelja duše kojoj su te lekcije potrebne za rast! Ako i ne verujete u to, dozvolite makar i mogućnost da je tako nešto moguće, makar za tren, jer će vam puno lakše biti da razumete taj složeni mehanizam u kome se sad, trenutno nalazimo, a koji nazivamo životom.
Dakle, vi ste glina koju želite oblikovati u umetničko delo, a to ne možete ako mislite da ste kod roditelja koji su vas stvorili, ili kod komšije koji vas je uvredio! Glinu morate imati u potpunosti u svojim rukama, ni jedan delić ne može ostati tamo negde, da bi napravili ono što treba da napravite. Dakle, ponoviću:
PREUZMITE ODGOVORNOST ZA JEDINO ŠTO ZAISTA IMATE, A TO JE VAŠ SOPSTVENI ŽIVOT!
Da bi bilo šta preduzeli, smatram da moramo biti svesni činjenice da jedino možemo promeniti sebe. Svi ostali se menjaju zbog nas, bilo to trajno ili privremeno. No, mi nikako ne možemo da utičemo na razloge ni dužinu trajanja njihovih promena. Dakle, mi imamo odgovornost prvenstveno prema sebi. Šta to znači? Jedino koga možemo da menjamo smo mi sami. Tek kad to uradimo, možemo nekome dati smernice ili alate kako da i oni sami to učine. A da bi menjali sebe, moramo izaći iz uloga koje živimo. Zašto? Jer težimo oslobađanju svega što nas je okivalo toliko dugo, te je besmisleno svesno nositi iste okove na taj put. Svi imamo svoje načine da se suočimo sa prošlošti i to je u redu. Smatram da je u redu dok god vidimo napredak u tome. Ako smo zakočili, možda je vreme da probamo drugačiji pristup.
AKO MISLITE DA JE NEKO DRUGI KRIV ZA BILO ŠTA U VAŠEM ŽIVOTU, OKRENITE SE I ČITAJTE NEŠTO DRUGO! OVO NIJE ZA VAS!!!!
Ja nisam bila vernik u smislu odlaska u crkvu. A nisam bila ni nevernik, jer oduvek osećam silu koja nas pokreće. Kako god je zvali ili negirali da postoji. Prošla sam kroz faze ateizma, verništva koje mi nikako nije išlo pod kapu, od momenta krštenja, pa do svesnog odstupanja od povinovanja takvom načinu života. Kako god, u tom lutanju i traženju odgovora na pitanja koja mi niko nije mogao dati, nisam mogla da se pomirim ni sa jednim tezama koje sam čula o tome kako život funkcioniše. Uvek i svagde mi je falila ona neka karika koja bi povezala sve. Stoga sam odlučila verovati sebi. Prvo što sam odlučila je da je bilo dosta gledanja u druge kao krivce za sve. Kao što rekoh i govorila sam i ranije, da sam ovaj blog pisala kao biografiju iz prostog razloga da vidite da ni jedan segment o kome sam pisala nije bio lak. Sve se svodilo na traženje lepote gde je nije baš bilo, ako ćemo gledati realno. Ali, to je bila moja realnost koju sam želela ulepšati i trudila sam se najbolje što sam mogla da to i uradim. Ali, kako da promenim to što ne želim da živim više?
Ako verujem u jedno učenje, kažu mi da se sve dešava sa razlogom, da jednostavno prihvatim sve što se dešava i pustim da me neka tamo muška glava vodi kroz život. A zašto? Zato što tako treba! Neka tamo najčitanija knjiga na svetu tako kaže! OK! Nego, a šta ćemo sa mojom glavom? Podsetiću da je moj rad na sebi počeo dok sam živela u drugom braku, apsolutno nesrećna, bez ikakvih naznaka da će se ikad išta u životu promeniti, sem onog što je neminovno, a to su deca koja rastu. Dakle, ako se prepustim muškoj glavi, garantujem životom da ćemo ostati tu gde jesmo i ni za milimetar se nećemo pomeriti. Da li ja to želim? Sebi, deci? Ako ste stekli i najmanji upliv u moju psihu, jasno vam je da močvara od života meni ne prija. Dakle, koje učenje treba da ludo prihvatim i pustim nekome da me vodi- nigde, dok i sama imam glavu da mislim njome i ruke da delam?
Drugo učenje je da sve što jeste trebamo prihvatiti u nekom tamo položaju uma i tela, jer je sve što se dešava izravnavanje računa iz ko zna kog tamo života, te ne možemo to promeniti. Opet nekako dolazi na isto. Sedi, miruj, život prođe, ali to tako treba!
Nova učenja, od kojih su mnogima sasvim dovoljne silne afirmacije i neka tamo samoubeđivanja da smo baš ovakvi ili onakvi, i da nam dolazi ovo ili ono, ako dovoljno mislimo o tome.... Hmmm, koliko je želja željenih na taj način, zapravo, ostvareno?
Mogu ovako unedogled, no poenta je ova: ako ja svoj život stavim u tuđe ruke, onda je taj neko odgovoran za njega! A ja sam ta koja i dalje živi isti taj život! Meni se ta ideja prosto nije dopala, stoga sam odlučila da pomislim kontra. Šta ako postoje ti neki zakoni, koje mi ne poznajemo, ali oni i dalje funkcionišu, kao mnogi zakoni u prirodi kojih životinje nisu svesne, niti ga znaju recitovati, ali ipak žive po njima? Šta ako mi jesmo rođeni da odživimo naše živote najbolje što možemo, radimo ono što možemo... ali smo zalutali negde samo zato što smo predali sebe u tuđe ruke? Roditelji krivi za ovo, škola za ono, društvo za.... Tad sam rekla da je dosta!
OVO JE MOJ ŽIVOT! JEDINO JA SAM ODGOVORNA ZA NJEGA!
Jesu nam roditelji podarili život i hvala im na tome! Ali postoji ona granica gde dete postaje odgovoran za ono što radi i živi. Gde je moja granica, kad sam u trideset i nekoj i dalje bila podložna menjanju raspoloženja mojih roditelja? DOSTA! Toliko besmislenih svađa, natezanja šta kako treba, od premeštanja regala, sadnje u bašti, vaspitanja dece, druženja, života je iza nas. A kad bolje pogledam, toliko bačenog vremena na ubeđivanje onog drugog da smo u pravu! Borba ega! Ehhh, koliko propuštenog vremena. Ali, ako sam ja, zaista odgovorna za svoj život, zašto to moram da dokazujem ljudima koji su moji roditelji i koji nikad nisu mogli da shvate kako funkcionišem, niti da se pomire sa mojim načinima življenja? Koliko sam još spremna vremena da potrošim na ono što ne mogu da promenim? Ali mogu da promenim sebe, zar ne? Dakle, odlučujem da niko nije kriv za bilo šta što se desilo u mom životu, meni ili bilo kome drugom neprijatno. Sve što je bilo- prošlo je! Danas, jedino mogu da izađem iz uloge žrtve i da nađem način da spoznam zašto se stvari dešavaju na određen način i da ih promenim ubuduće. To je sve! Za početak.
DAKLE, OD DANAS SAM ODRASLA I ODGOVORNA ZA SVE ŠTO JESAM!
Iako deluje kao glupost, to je bila najveća prekretnica u mom životu, jer me je naterala ili mi prosto otvorila vrata da spoznam mnoge stvari koje nikako nisam mogla dok sam krivila druge za sve za šta ja nisam mogla, htela ili znala da se izborim. Za sve koji se nalaze u ovom trenutku na ovom mestu i čitaju ovo što pišem važi isto- ne vredi da idete dalje dok ne preuzmete odgovornost apsolutno za sve u vašim životima. Možda će vam sad zvučati čudno, ali vi ste odgovorni i za šamar koji ste opalili nekom drugom, ali i onaj koji ste primili! Dok vam ovo ne bude jasno, ne idite dalje, samo ćete se zapetljati.
Danas, dok se prisećam ovog malog prvog koraka mislim da bi mi, možda bilo mnogo lakše da sam tada pročitala i prihvatila, makar kao mogućnost knjigu Plan vaše duše od Roberta Švarca. Onaj ko prihvati ovu mogućnost, mislim da mnogo lakše prelazi na druge korake. Ukratko rečeno: duše se, pre rađanja na Zemlji, dogovaraju o ulogama koje će živeti u ovom životu.Izuzetno su opisani dogovori duša koje treba da budu suprotstavljene strane u ovom životu. Sa koliko ljubavi i bola duše preuzimaju uloge tlačitelja duše kojoj su te lekcije potrebne za rast! Ako i ne verujete u to, dozvolite makar i mogućnost da je tako nešto moguće, makar za tren, jer će vam puno lakše biti da razumete taj složeni mehanizam u kome se sad, trenutno nalazimo, a koji nazivamo životom.
Dakle, vi ste glina koju želite oblikovati u umetničko delo, a to ne možete ako mislite da ste kod roditelja koji su vas stvorili, ili kod komšije koji vas je uvredio! Glinu morate imati u potpunosti u svojim rukama, ni jedan delić ne može ostati tamo negde, da bi napravili ono što treba da napravite. Dakle, ponoviću:
PREUZMITE ODGOVORNOST ZA JEDINO ŠTO ZAISTA IMATE, A TO JE VAŠ SOPSTVENI ŽIVOT!
Comments
Post a Comment