Ljubav je emocija o kojoj se najviše priča, govori i teži ka istoj. A koliko, zapravo, poznajemo samu ljubav kao čistu emociju koja to i jeste? Mi često mislimo da volimo. Zapravo smo apsolutno ubeđeni u to. I neretko je vrlo teško razbiti iluziju koju vidim kad osoba misli da voli, a ne poznaje ljubav uopšte! Zašto je to tako? Zato što smo učeni da gledamo svet spolja. Da aktivno učestvujemo u svemu što je oko nas. Ali smo malo vremena proveli ispitujući sopstvene kapacitete. Svako od nas u sebi ima esenciju ljubavi. U pitanju je samo količina svesnosti i otvorenosti da je prepoznamo, prihvatimo i živimo.
Najčešće poređenje koje dajem, u svakodnevnom životu je:- da li možete nekoga ponuditi kafom, ako je nemate u kući ili niste svesni da je imate? Svako ko nije osvestio ljubav prema sebi, zapravo ne daje ljubav! Ovo zvuči tako surovo, znam. Ali, ako razmislimo samo malo, ako mi nismo opskrbili svoju dozu ljubavi, odakle nam to što zovemo ljubavlju za druge? Hmm,DA! Ja volim nazivati stvari pravim imenima, a za mene je ljubav nešto što je toliko divno, slobodno, pročišćujuće, isceljujuće, sveto, da sve ono što je drugačije od toga, nemam nameru da nazivam ljubavlju. Najkraća definicija ljubavi u praksi bi bila: - sve ono što vam daje krila, polet, snage, volje, ispunjenja, zadovoljstva itd, a pri tom nije uzročno vezano za ništa.
O čemu ja to pričam? Dok sam dizala sopstvenu decu, misleći da ih volim najviše na svetu, zapravo sam kroz tu emociju koju sam tad imala, potpuno prizemnu, tražila od njih reakcije koje bi me zadovoljile. Sve što sam radila, radila sam za njih. Od buđenja jutrom, svake sitnice tokom dana, do ulaska u carstvo snova naveče. I sve je to funkcionisalo fantastično, dok su one bile male. Ja njima pružala pažnju, ljubav, maženje, paženje, šetnje, igre, ručkove, dezerte, peciva... imenujte! Sve što sam mogla, ja sam dala od sebe, misleći da je to ljubav. Zapravo, one su slatko ručkale ono što sam pripremila, bile lepe u onome u šta sam ih obukla, bile nasmejane i bezbrižne kao prava deca dok smo se igrale, šetale itd. To što su one meni davale, uključujući i silne zagrljaje, poljupce, meni je bila satisfakcija za sve što sam uložila u njih. Sve vreme sam to nazivala ljubavlju, jer nisam znala za drugačije. Tek kad su porasle dovoljno da su sva ta uživanja prestala, jer su naveliko sve tri znale da se obuku, ručaju, bile su samostalne, a za ostale aktivnosti su imale svoje društvo, sva moja ljubav je došla na veliku prekretnicu. Tada sam shvatila da sam ja ona koja voli da daje, da služi. To je prosto moja priroda. One, kao moja deca, to su uzimale i davale mi signale koji su mene "hranili" i to je bio krug koji je bio apsolutno dovoljan za moje viđenje ljubavi tada. No, kad su pronašle svoje živote negde drugde, a ja shvatila da ne znam kud bih sa sobom, sve to što je do juče bilo normalno, došlo je pred veliki ispit. Tad sam shvatila ovo o čemu pišem sada. Do tada ja, koja nije osvestila ljubav prema sebi i koja je to kompenzovala kroz ovo što pričam, nisam ni mogla da im dam ono što nemam. To je bila, zaista bolna činjenica koju sam jako teško prihvatila. Ali, prosto sam poželela da zađem dublje u tu temu i vidim šta se nalazi tamo. Moje želje tog tipa nikad nisu bezrazložne, stoga sam počela da razmišljam ispravno, zapravo. Hajde da ja napunim svoje biće onim što želim da delim drugima, uključujući i moju decu tu.
Pisala sam o tome, no samo kratko da spomenem da sam u to vreme bila najdeblja u životu! Sa nekih normalnih pedeset i pet do šezdeset kilograma na mojih stotinu i sedamdeset četiri visine, došla sam na najvećih osamdeset i sedam kilograma. Moje mršavo telo koje je do juče moglo šta god, tada je bilo okovano sa tri sloja sala na stomaku, koje mi je dosezalo skoro do kolena u sedećem položaju! Prosto, moj organizam tada nije podnosio toliku težinu. Da zlo bude veće, u novoj kući u koju smo se preselili, stavili smo ogledalo na vrata od kupatila. Nisam imala drugog izbora, nego da se makar letimično pogledam dok izlazim iz kade posle tuširanja. Svaki put bih videla ženu- kita! Šta tu ima da se voli? Ponoviću, ja sam žena koja je rođena sa deformitetom stopala, imam različite debljine listova, različite veličine stopala, alopeciju od devete godine. Sve vi to znate. Ali, šta mi je bilo najteže prihvatiti na sebi tada, kad sam počela da vežbam ljubav prema sebi? Neverovatno zvuči, ali stomak! Da, to bure sala, koje se tako neprirodno prelivalo na nekad tako zgodnom telu. A onda, prosto sam sela na rub kade, obrisala zamagljeno ogledalo, gledala taj balon koji me je davio u tom položaju, a zbog koga prethodnih tri ili četiri godine nisam jela hleb, ne bih li ga se rešila, uzela tu masu u ruke i rekla samoj sebi da je dosta! Tu su moja deca bila! Tu sam ih svaku volela i pre nego što sam osetila njihove prve pokrete! Tu sam ih mazila, tu sam im pričala, tu ih negovala dok god nije bilo vreme da to radim uživo! Svaki od i najmanjeg atoma koji se nalazi baš tu, u toj masi, najbolje poznaje te izlive emocija koje sam upućivala svojoj nerođenoj deci. I sada je vreme da ih, umesto mržnje, negodovanja ili bilo koje negativne emocije, počnem voleti kao najbolje prijatelje koji su mi pomogli toliko puta, a ja zaboravila na sve te usluge. Tako sam počela da volim prvo spolja, najomraženiji deo sebe, te sam prelazila redom po svemu onome što mi je do juče bilo baš dobar razlog za još jednu negativnost u ogledalu! Kad sam došla do glave i alopecije, prosto sam je prihvatila kao deo sebe, po prvi put u životu i popričala sa njom. Ne znam razloge zašto je tu, ali znam da ćemo se jednog dana nas dve dogovoriti oko toga na koji način ćemo živeti dalje. Isto to sam uradila i sa svojim stopalima i listovima. Ja nemam sve odgovore. Možda neke nikad neću dobiti, a neki će mi doći kad im se najmanje nadam. Kako bilo da bilo, imam ceo život pred sobom, te ću videti koliko ću toga uraditi i spoznati za to vreme. Za sada, bitno je da ja volim svoj stomak, svoju glavu punu pečata bez kose, svoje različite ili jedinstvene noge!
A onda sam prešla na unutra. Tražila svoje vrline i mane i isto tako ih slagala na svoja mesta kroz ljubav. Ja volim svoju upornost i tvrdoglavost i drugačije viđenje od mnogih. I taj deo sebe smatram veoma pozitivnim, iako ga neki ne vide tako. Tada sam videla koliko toga volim kod sebe. Po prvi put sam osvestila koliko imam potencijala i koliko toga lepoga u sebi! Toliko je ljubav divna, da nam dozvoljava da dođemo do odgovora na načine koji nam odgovaraju, prijaju i čine nas boljim. Neću previše pričati o tome kako sam ja i šta sam dalje radila, jer su to, za sad, nebitne stvari. Ali ono što je bitno, nekako sam našla, čini mi se. prečicu za postizanje svega ovoga što sam ja postepeno uradila. Samo još da dodam da su tada, bez ikakve dijete ( pošto nisam sposobna za istu, jer volim da jedem) počela da gubim kilograme!
Prečica za osvešćivanje ljubavi bi bila prosta: sedite negde gde ste u miru. Zapravo, najbrže je kad ste u blizini vašeg omiljenog drveta. Prosto govorite samima sebi; JA VOLIM SEBE! Ono što se obično dešava je da svašta nešto počne da vam izlazi iz podsvesti, te čujete razno razne rečenice nimalo prijatne. Zapravo je to sve ono što ste čuli o sebi, rekli sebi ili upili u sebe tokom celog života. Jedino što je bitno je da se ne borite sa tim rečenicama, već da ih pustite da prođu kraj vas što manje opažene. Zašto? To ste već doživeli, sad otpuštate! Neka vam izgovaranje JA VOLIM SEBE bude glasnije od njih. To je sve što trebate, dok te rečenice ne utihnu. A hoće, verujte mi. Nekome se to desi u roku od dvadeset minuta, nekome nakon nekoliko meseci. Budite uporni. Kad utihnu rečenice, predlažem da pređete na izgovaranje: "JA JESAM LJUBAV!" Iako je suptilna razlika, velika je u konačnici. Da ste dosegli ono što tražimo ovde, znaćete kad osetite kako vas preliva osećanje dubokog mira, zadovoljstva, topline, možda će vam telo strujati prijatnom strujom... Sve je individualno, ali dok ne osetite to nešto, trebate raditi još.
Kao primer ovoga o čemu pričam, navešću primer moje prijateljice. Neću je imenovati, naravno. Ali ću ispričati neverovatnu priču o moći ljubavi. Bila je dva puta operisana pre toga, a sutradan joj je bila zakazana treća operacija. Rak, naravno. Nagovorila sam je da uradi ovu vežbu sa: JA VOLIM SEBE i JA JESAM LJUBAV. Nakon dva do tri sata, kad smo se ponovo čule, ona je to radila sve vreme do momenta dok nije osetila taj duboki mir, nakon utihnuća rečenica. Sutradan, snimili su je pre operacije i... sve je bilo čisto! Prosto je očistila uzrok i posledicu bola koji ju je hteo pojesti iznutra. DA, prosto tako, nestalo je sve što nije ni trebalo biti tu. To je bilo pre oko osam godina, ako dobro računam vreme. Do danas se nije promenilo.
Tek kad osvestimo ljubav u nama, sposobni smo da je delimo sa drugima. Tek kad spoznamo njenu veličanstvenost, shvatićemo koliko toga smo zvali njenim imenom. Tek kad doživimo tu dubinu osećanja prema sebi samima, moći ćemo da shvatimo mnoge stvari koje su nam bile neshvatljive. A kao još jedna od posledica ovoga, dobijaćete odgovore na ono što vas je ceo život mučilo, a niste znali kako da ste izborite sa tim. Kad dosegnete ovo, toliko mogućnosti je pred vama. Samo treba da odlučite koja ćete vrata otvoriti i šta ćete dalje sa tim uraditi.
Najčešće poređenje koje dajem, u svakodnevnom životu je:- da li možete nekoga ponuditi kafom, ako je nemate u kući ili niste svesni da je imate? Svako ko nije osvestio ljubav prema sebi, zapravo ne daje ljubav! Ovo zvuči tako surovo, znam. Ali, ako razmislimo samo malo, ako mi nismo opskrbili svoju dozu ljubavi, odakle nam to što zovemo ljubavlju za druge? Hmm,DA! Ja volim nazivati stvari pravim imenima, a za mene je ljubav nešto što je toliko divno, slobodno, pročišćujuće, isceljujuće, sveto, da sve ono što je drugačije od toga, nemam nameru da nazivam ljubavlju. Najkraća definicija ljubavi u praksi bi bila: - sve ono što vam daje krila, polet, snage, volje, ispunjenja, zadovoljstva itd, a pri tom nije uzročno vezano za ništa.
O čemu ja to pričam? Dok sam dizala sopstvenu decu, misleći da ih volim najviše na svetu, zapravo sam kroz tu emociju koju sam tad imala, potpuno prizemnu, tražila od njih reakcije koje bi me zadovoljile. Sve što sam radila, radila sam za njih. Od buđenja jutrom, svake sitnice tokom dana, do ulaska u carstvo snova naveče. I sve je to funkcionisalo fantastično, dok su one bile male. Ja njima pružala pažnju, ljubav, maženje, paženje, šetnje, igre, ručkove, dezerte, peciva... imenujte! Sve što sam mogla, ja sam dala od sebe, misleći da je to ljubav. Zapravo, one su slatko ručkale ono što sam pripremila, bile lepe u onome u šta sam ih obukla, bile nasmejane i bezbrižne kao prava deca dok smo se igrale, šetale itd. To što su one meni davale, uključujući i silne zagrljaje, poljupce, meni je bila satisfakcija za sve što sam uložila u njih. Sve vreme sam to nazivala ljubavlju, jer nisam znala za drugačije. Tek kad su porasle dovoljno da su sva ta uživanja prestala, jer su naveliko sve tri znale da se obuku, ručaju, bile su samostalne, a za ostale aktivnosti su imale svoje društvo, sva moja ljubav je došla na veliku prekretnicu. Tada sam shvatila da sam ja ona koja voli da daje, da služi. To je prosto moja priroda. One, kao moja deca, to su uzimale i davale mi signale koji su mene "hranili" i to je bio krug koji je bio apsolutno dovoljan za moje viđenje ljubavi tada. No, kad su pronašle svoje živote negde drugde, a ja shvatila da ne znam kud bih sa sobom, sve to što je do juče bilo normalno, došlo je pred veliki ispit. Tad sam shvatila ovo o čemu pišem sada. Do tada ja, koja nije osvestila ljubav prema sebi i koja je to kompenzovala kroz ovo što pričam, nisam ni mogla da im dam ono što nemam. To je bila, zaista bolna činjenica koju sam jako teško prihvatila. Ali, prosto sam poželela da zađem dublje u tu temu i vidim šta se nalazi tamo. Moje želje tog tipa nikad nisu bezrazložne, stoga sam počela da razmišljam ispravno, zapravo. Hajde da ja napunim svoje biće onim što želim da delim drugima, uključujući i moju decu tu.
Pisala sam o tome, no samo kratko da spomenem da sam u to vreme bila najdeblja u životu! Sa nekih normalnih pedeset i pet do šezdeset kilograma na mojih stotinu i sedamdeset četiri visine, došla sam na najvećih osamdeset i sedam kilograma. Moje mršavo telo koje je do juče moglo šta god, tada je bilo okovano sa tri sloja sala na stomaku, koje mi je dosezalo skoro do kolena u sedećem položaju! Prosto, moj organizam tada nije podnosio toliku težinu. Da zlo bude veće, u novoj kući u koju smo se preselili, stavili smo ogledalo na vrata od kupatila. Nisam imala drugog izbora, nego da se makar letimično pogledam dok izlazim iz kade posle tuširanja. Svaki put bih videla ženu- kita! Šta tu ima da se voli? Ponoviću, ja sam žena koja je rođena sa deformitetom stopala, imam različite debljine listova, različite veličine stopala, alopeciju od devete godine. Sve vi to znate. Ali, šta mi je bilo najteže prihvatiti na sebi tada, kad sam počela da vežbam ljubav prema sebi? Neverovatno zvuči, ali stomak! Da, to bure sala, koje se tako neprirodno prelivalo na nekad tako zgodnom telu. A onda, prosto sam sela na rub kade, obrisala zamagljeno ogledalo, gledala taj balon koji me je davio u tom položaju, a zbog koga prethodnih tri ili četiri godine nisam jela hleb, ne bih li ga se rešila, uzela tu masu u ruke i rekla samoj sebi da je dosta! Tu su moja deca bila! Tu sam ih svaku volela i pre nego što sam osetila njihove prve pokrete! Tu sam ih mazila, tu sam im pričala, tu ih negovala dok god nije bilo vreme da to radim uživo! Svaki od i najmanjeg atoma koji se nalazi baš tu, u toj masi, najbolje poznaje te izlive emocija koje sam upućivala svojoj nerođenoj deci. I sada je vreme da ih, umesto mržnje, negodovanja ili bilo koje negativne emocije, počnem voleti kao najbolje prijatelje koji su mi pomogli toliko puta, a ja zaboravila na sve te usluge. Tako sam počela da volim prvo spolja, najomraženiji deo sebe, te sam prelazila redom po svemu onome što mi je do juče bilo baš dobar razlog za još jednu negativnost u ogledalu! Kad sam došla do glave i alopecije, prosto sam je prihvatila kao deo sebe, po prvi put u životu i popričala sa njom. Ne znam razloge zašto je tu, ali znam da ćemo se jednog dana nas dve dogovoriti oko toga na koji način ćemo živeti dalje. Isto to sam uradila i sa svojim stopalima i listovima. Ja nemam sve odgovore. Možda neke nikad neću dobiti, a neki će mi doći kad im se najmanje nadam. Kako bilo da bilo, imam ceo život pred sobom, te ću videti koliko ću toga uraditi i spoznati za to vreme. Za sada, bitno je da ja volim svoj stomak, svoju glavu punu pečata bez kose, svoje različite ili jedinstvene noge!
A onda sam prešla na unutra. Tražila svoje vrline i mane i isto tako ih slagala na svoja mesta kroz ljubav. Ja volim svoju upornost i tvrdoglavost i drugačije viđenje od mnogih. I taj deo sebe smatram veoma pozitivnim, iako ga neki ne vide tako. Tada sam videla koliko toga volim kod sebe. Po prvi put sam osvestila koliko imam potencijala i koliko toga lepoga u sebi! Toliko je ljubav divna, da nam dozvoljava da dođemo do odgovora na načine koji nam odgovaraju, prijaju i čine nas boljim. Neću previše pričati o tome kako sam ja i šta sam dalje radila, jer su to, za sad, nebitne stvari. Ali ono što je bitno, nekako sam našla, čini mi se. prečicu za postizanje svega ovoga što sam ja postepeno uradila. Samo još da dodam da su tada, bez ikakve dijete ( pošto nisam sposobna za istu, jer volim da jedem) počela da gubim kilograme!
Prečica za osvešćivanje ljubavi bi bila prosta: sedite negde gde ste u miru. Zapravo, najbrže je kad ste u blizini vašeg omiljenog drveta. Prosto govorite samima sebi; JA VOLIM SEBE! Ono što se obično dešava je da svašta nešto počne da vam izlazi iz podsvesti, te čujete razno razne rečenice nimalo prijatne. Zapravo je to sve ono što ste čuli o sebi, rekli sebi ili upili u sebe tokom celog života. Jedino što je bitno je da se ne borite sa tim rečenicama, već da ih pustite da prođu kraj vas što manje opažene. Zašto? To ste već doživeli, sad otpuštate! Neka vam izgovaranje JA VOLIM SEBE bude glasnije od njih. To je sve što trebate, dok te rečenice ne utihnu. A hoće, verujte mi. Nekome se to desi u roku od dvadeset minuta, nekome nakon nekoliko meseci. Budite uporni. Kad utihnu rečenice, predlažem da pređete na izgovaranje: "JA JESAM LJUBAV!" Iako je suptilna razlika, velika je u konačnici. Da ste dosegli ono što tražimo ovde, znaćete kad osetite kako vas preliva osećanje dubokog mira, zadovoljstva, topline, možda će vam telo strujati prijatnom strujom... Sve je individualno, ali dok ne osetite to nešto, trebate raditi još.
Kao primer ovoga o čemu pričam, navešću primer moje prijateljice. Neću je imenovati, naravno. Ali ću ispričati neverovatnu priču o moći ljubavi. Bila je dva puta operisana pre toga, a sutradan joj je bila zakazana treća operacija. Rak, naravno. Nagovorila sam je da uradi ovu vežbu sa: JA VOLIM SEBE i JA JESAM LJUBAV. Nakon dva do tri sata, kad smo se ponovo čule, ona je to radila sve vreme do momenta dok nije osetila taj duboki mir, nakon utihnuća rečenica. Sutradan, snimili su je pre operacije i... sve je bilo čisto! Prosto je očistila uzrok i posledicu bola koji ju je hteo pojesti iznutra. DA, prosto tako, nestalo je sve što nije ni trebalo biti tu. To je bilo pre oko osam godina, ako dobro računam vreme. Do danas se nije promenilo.
Tek kad osvestimo ljubav u nama, sposobni smo da je delimo sa drugima. Tek kad spoznamo njenu veličanstvenost, shvatićemo koliko toga smo zvali njenim imenom. Tek kad doživimo tu dubinu osećanja prema sebi samima, moći ćemo da shvatimo mnoge stvari koje su nam bile neshvatljive. A kao još jedna od posledica ovoga, dobijaćete odgovore na ono što vas je ceo život mučilo, a niste znali kako da ste izborite sa tim. Kad dosegnete ovo, toliko mogućnosti je pred vama. Samo treba da odlučite koja ćete vrata otvoriti i šta ćete dalje sa tim uraditi.
Comments
Post a Comment