Marija Namerno Drugačija

Setih se vremena kad sam bila daleko mlađa i imala žive snove o tome kakav treba da bude moj neki tamo budući, hajmo reći, partner. Gledajući previše filmova, morao je biti vodoinstalater, električar, majstor za računare, bravar, automehaničar, ljubitelj uređivanja dvorišta, jednako da voli i kuce i mace, pritom da bude dobar, ali nežan dreser, jer sam ja prenežna oko naredbi. Mislim da nisam nešto zaboravila oko kućnih radinosti, ali recimo da nisam. No, to nije sve. Trebalo bi da lepo peva, svira neki instrument, makar kao hobi, obavezno da ima ritam i da zna da pleše. Da ne pije. Da je duhovit toliko da se smejem do suza. Da je načitan. Da ga zanimaju slične stvari poput mene. Da mu je tema poboljšanja načina življenja tema o kojoj može pričati bez prestanka. Da mu nije teško ponekad skuvati. A da mu ni kućni poslovi nisu strani. O da, da govori bar jedan strani jezik, po mogućnosti engleski. Da voli i dobre automobile i duge šetnje. Da je omiljen u društvu. Dobar čovek, moralan, p

  Oduvek sam ubeđenja da se ništa ne dešava bez razloga. Meni je apsolutno nezamisliva činjenica da neki ljudi prolaze kroz izuzetno teške momente, bez ikakve poente! Isto tako mi je nezamislivo da to prolaze ljudi koji žive savršeno izbalansiran život. Pod izbalansiran mislim da im je sve u ravnoteži, te da vole i život u kući, na poslu, svoju rodbinu, prijatelje, uopšteno život. Zanimljivo je da i jedni i drugi imaju svoje mesto na ovom svetu i da ni jedni ni drugi ne prolaze to bez razloga. Ono što me iznenađuje je reakcija ljudi. Možda ja spadam u neke procepe u generacijama, te se slažem sa onima koji vide slično, a kojih je nekolicina. Možda treba reagovati kako se danas reaguje. Možda mi nismo bili u pravu pre toliko godina? Ne znam, možda, ali...   Pre dosta godina, kad je bilo više ljudi na ovoj planeti, a mnogi se još toga sećaju, mnogo smo pričali o ekscesima koji bi se desili, s vremena na vreme. Zašto? Zato što su bili retki! Nije tačno da ih nije bilo, ali ih definitivn

Neću dugo, jer ne mogu. Uhvatio me virus, prehlada, šta li je. Groznica, temperatura i sve što uz to ide. A ja, realno, tek počela da radim i... ne bojim se! Po prvi put se ne bojim da ću dobiti otkaz zato što sam tek počela da radim, a razbolela se. Po prvi put ne moram da zovem koleginicu i menjam smenu zato što sam pod temperaturom. Po prvi put ne moram da radim ovakva. Po prvi put se ne bojim da posao neće biti urađen, jer nisam tamo. Po prvi put mogu da radim od kuće, jer je takva priroda ovog posla.   I ne mogu da se ne zapitam, nije li baš ovakvo stanje, da živiš bez straha od života, jer život nisu samo lepe stvari, trebalo uvek i zauvek biti normalne u našem društvu? Društvu u celini, mislim. Ne mogu da se ne setim svih muka koje sam imala ranije, dok sam radila za druge. Bilo da su mi deca bolesna ili ja, nikad nisam dobila pravo na odmor. Samo na promenu smene, da bih naveče bila sa decom. A ja sam išla na posao u svim stanjima. To je bilo normalno.   A sada? Ehhh, lepote

   Od rođenja sam taj tip čoveka koji "uskoči" kad je potrebno. A često i kad nije. Nekako volim da budem korisna. Nije bitno hoće li to imati odjeka ili ne, vidi li se ili ne, prosto to je deo mene koji je takav oduvek. Mnogo puta sam se svesno zaustavila u nameri da uskočim, jer nije baš uvek ni primereno, ni potrebno. Ali je želja da budem korisna uvek i oduvek ostala. Kao takva, tražila je način da se ispolji, da bude u nekom drugom obliku, da zaživi na većem nivou, jer postoje ljudi poput mene, koji žele to isto. Zašto onda ne uraditi to zajedno? Desilo se to da sam se sa istom takvom osobom srela jednog dana, u tamo nekom "slučajnom" susretu, koji se desio iz moje radoznalosti, a njene želje da pomogne. Mirjana Berklović je, naime, nudila besplatne radionice life couchinga, a ja sam htela da vidim oči u oči šta je to, zapravo. Na kraju, završile smo tako što smo pričale o neverovatnim sličnostima nas dve. Od životnih okolnosti, do načina razmišljanja. Godinu

   Zašto smo nekad bili ljudi, a danas smo neko ko posmatra sve uokolo, ne čineći ništa? Da, mnogi od nas ne čine ništa kad vide oko sebe ružne stvari. A zašto? Koliko puta smo čuli priče naših baka i starijih, da su sakrivali kod sebe ženu koju bi muž tukao, zajedno sa decom? Da su se kod komšija sakrivale dok se ovaj ne bi otreznio? Da su ih primale u sred noći, u bilo koje doba dana, ne mareći za sopstvenu zonu udobnosti? Koliko puta ste čuli priče da su svakodnevno hranili one koji nisu imali dovoljno? To se podrazumevalo! Bili smo ljudi! Šta se promenilo?   Nije krivo društvo, krivi smo mi! Isključivo mi! Ove nove filozofije koje pokušavaju da zauzmu mesto nekim starim, dobrim vrednostima jesu ušle u naš život na velika vrata. I mnoge od tih novih učenja nas uče da smo mi bitni. I jesmo! To je apsolutna činjenica! Ako mi ne možemo da vladamo sobom, da pomognemo sebi, ne možemo ni drugima! Zato smo prvo bitni mi! Ali, te filozofije idu tako daleko da nas uče kako svi imamo svoju

  Višestruko majčinstvo znači bezbroj sati neopranog suđa, nedovršenog posla, neobavljenih stvari, nezapočetih obaveza, odloženih obaveza. Neke budu odložene zauvek. A sve to u cilju kvalitetno provedenog vremena sa decom. To znači imati bezbroj neostvarenih želja, jer želje su jedno, a život nešto sasvim drugo. Bezmalo svaka naša želja o tome kako mi zamišljamo da bi trebalo da bude vezano za našu decu, okruženje u kome se nalaze i slične stvari, postane čista improvizacija. Svaka naša namera da dobro osmislimo kako bi mi i šta bi uradili u tom momentu, ponovo postaje improvizovani scenario koji se nekad završi dobro, a nekad to dobro čekamo malo duže.    U smislu saveta o roditeljstvu, najviše mi se dopada intervju sa čovekom koji je napisao nekolicinu knjiga o pravilima roditeljstva, a kad je dobio svoje potomstvo, na pitanje koje savete koristi iz svojih knjiga, odgovara sa ni jednim! Apsolutno je u pravu. Roditeljstvo nije učenje koje se može primeniti na svu decu. Ono je indivi

    Volim one trenutke u kojima srce zaiskri od radosti u treptajima prepoznavanja zova duše. To su ona vremena kad vas nešto nosi, tera da se osećate dobro, bolje nego što razum nalaže, u svakom slučaju. Taj tihi poziv na delanje i žar koji se oseti u telu obuhvate sve što jeste, svaku misao, svaki dah, svaki pokušaj da se u potpunosti posvetite nečemu drugom. Jednostavno, zapljusne sve, spere sve ostalo i ostane da trepti tu gde treba da bude. To su oni pozivi koje ne možemo da otpustimo bez pitanja i vaganja jesmo li pogrešili. U svakom slučaju, nikad nismo dobili taj poziv bez razloga. I nikad nije mali. Naprotiv. Bez obzira da li ulazimo u period gde ćemo naučiti važne lekcije u životu, te nam je samim tim to vrlo težak zadatak ili nas čekalo nešto najlepše na svetu, to je ono što ne smemo propustiti. Zato smo tu.   Mnogi misle da je to onaj jedan jedini životni poziv koji ćeš raditi od sad, na dalje i ubuduće, do kraja života. Ali ne mora da znači. Ali svako ko ga prepozna, tre

    Danas sam se baš ismejala u pekari. Prodavačica sredila frizuru, kaže da je njenim roditeljima danas pedesetogodišnjica braka. Žena, koja stoji iza mene, a sa čijim sam mužem juče pričala te saznala da idu na psihološko savetovalište i da je tamo ustanovljeno da ona mora sama da dolazi, jer je većina problema uzrokovana njom, dobacuje prodavačici: "Dobro su izdržali!". Smejemo se prodavačica i ja, dok ona sva raznežena priča kako su ona i dva brata najveće blago koje njeni roditelji imaju i takve stvari. Ja joj govorim neka im čestita u moje ime i nek dožive bar još jednu, a ona će: " Ma neka ih, ne treba, nek ide po redu!". Do kuće sam se smejala toj kratkoj komunikaciji. Znam da žena voli svoje roditelje, ne živi sa njima, ali su u svakodnevnom kontaktu. I sve je super, al puno je da žive još pedesetak godina.    Ja zaista nemam takav odnos sa svojim roditeljima. Zapravo, nisam ga imala nikad. Sad je tata umro, a ne živim u istom gradu sa mamom, pa je skroz

     Postoji ono vreme kad se raduješ jutarnjem zraku sunca koje pokušava nežnim zrakom da ti otvori snene oči. Postoji vreme kad ga pozdraviš osmehom na licu i zahvališ se što te je blagoslovio divnim buđenjem. Postoje ti trenuci u koje zaroniš tako duboko, kao da im oduvek pripadaš. I znaš da su oni uvek deo tebe. Postoji čitav život koji traži da pronađeš baš takve trenutke i živiš duboko uronjen u njih. Postoje čitavi svetovi koji traže živote koji žive u dubokoj, tihoj radosti. Postoji čitav univerzum koji oberučke dočekuje one koji žive tako. Za njih, za tu tihu duboku radost, život je tapiserija mogućnosti koje samo čekaju svoje ispunjenje. Za njih, koji žive takvim životom, sve drugačije od toga je silazak sa koloseka.    Postoje te neke pruge koje svi znamo kuda vode. Koje ne nose promene u startu, ni putu, ni cilju, već samo u pejzažu koji pratite dok idete tuda. Na tim šinama voze vozovi sa ljudima koji uvek gledaju te pejzaže sa divljenjem, nostalgijom, setom. Oni žele po

   Bezmalo sam zgrožena svim sistemima koji vladaju oko nas, a kojima smo se povinovali kao da nam žele dobro. Već sam imala prilike da prvo lično iskusim smanjenje ocena zbog nekog subjektivnog razloga, a koje je kod mene trajalo pune četiri godine dok sam bila u nižim osnovnim razredima, kod učiteljice. Nemam ja ništa od toga što se ona meni posle izvinjavala i što je priznala da je pogrešila. Hvala joj i na tome, nije to lako. Ali u mojoj knjižici će večno da stoji onaj prosek koji mi je ona upisala baš iz tih njenih razloga. Svaki kontrolni, diktat i sve što sam pisala imalo je dve ocene. Pet iz rada i jedan iz najčešće neurednog pisanja ( jače sam pritiskala olovku dok pišem). A u dnevnik bi ulazila četvorka. I to je bio taj rezultat koji niko nije išao da proveri, niti da kontroliše, niti da se pita u čemu je problem. Ja nikad nisam završila razred sa svim peticama. A razlog je bio upravo to. Ne moje neznanje, ne moj nerad, niti kampanjsko učenje. Ja čitam i pišem od četvrte god

   Postoji mnogo priča u ovom blogu koje su ostale nedorečene. Tako mi ljudi pišu, neki kažu uživo. Postoji načelo po kome ga pišem i, iako neke priče nikad neće biti ispričane, u mojoj glavi sve ima smisla. Ponoviću, oduvek je plan bio da ispričam priču kroz koju sam prošla, da bih pisala ono što zapravo želim. Mnoge priče će ostati nedorečene, dok im život ne da drugačiji smisao. Ne mogu pričati u zaključcima o situacijama koje se još dešavaju ili razrešuju, tj koje su u toku. Stoga mi preostaje da ih napišem iz ugla prošlosti i sadašnjosti. Ali postoje i one koje sam pisala i radila na njima, zajedno sa svojom porodicom, a nisam napisala šta se desilo do kraja, jer su druge teme tada bile u fokusu. Takođe bitne.    Naime, priča o onom dečaku beskućniku se završila sutradan, nakon pisanja onog teksta o njemu. Moja J. ga je našla isto to veče u sred Beograda. Našla ga je u jedan sat iza ponoći. Jako se iznenadio što je došla da ga traži. Rekao joj je da nije imao gde da prenoći tu n

   Mnogo puta u životu nam se dese situacije kad imamo utisak da se ništa ne dešava, da sve što krenemo da radimo ide naopako, da se vrtimo u krug. Zapravo, smatram da ne postoji stagncija. Smatram da se uvek nešto desi, a da je na nama hoćemo li videti, prepoznati i shvatiti važnost te situacije koju u tom momentu često smatramo sporednom, nekad čak i nevažnom. Ne znam da li moja potreba da sve ima smisla tera moj um da takve okolnosti gleda na drugačiji način ili je do nečega drugog, a nije ni bitno, znam samo da, kad god sam malo bolje razmislila o tome, uvek postoji dobar razlog zašto ne tada ili na taj način.    Recimo, bilo mi je jako teško podneti činjenicu da mi je ekran na lap topu otkazao poslušnost od kad sam napisala moj zadnji post. Baš mi je teško pala činjenica da smo, nakon problema sa strujom u ovom podstanarskom stanu izgubili računar, mnoge druge stvari ne funkcionišu kako treba, da sam kupila lap top da bih imala preko čega da radim... i da i on otkaže svoje "

   Kao majka četvoro dece, nekako se desilo da je sa svakim bilo sve drugačije. Od onih normalnih stvari tipa menjanja vaspitačica kroz grupe kroz koje su prolazile, do menjanja samog školskog programa. Ono što mi je interesantno je i činjenica da je moja J., najstarija ćerka matematiku učila po onim starim, nama dobro poznatim principima, dok druge dve uče po promenjenim programima, koje ja ne razumem. Jasno mi je da svaki prosvetni radnik, pored obaveznog programa po kome radi, ima svoj individualni pristup i to je nešto što mi, kao roditelji, moramo prihvatiti. Ili ne, ukoliko se to kosi sa nekim merilima, koja bi trebala da budu za sve ista. Isto mi je jasno da moramo naći tu neku granicu, jer nije u redu da tridesetak roditelja vrši pritisak iz svog individualizma i zahtevaju postupanja prema svom detetu iz tog ugla.    Moja J. je prošla fantastično i sa vaspitačicom i učiteljicom. Pošto je prva, nekako mi je postavila parametre za ono što je "normalno" u interakciji s

   Pre malo dana sam saznala za "neku tamo" Nastasju Nedimović i njenoj borbi za goli život. Da, ona je meni bila "neka tamo" zato što ne pratim vesti, ne pratim dešavanja na medijima, samim tim ni sport. Silom prilika, najčešći program koji je kod nas upaljen su crtani filmovi. A naveče, kad moj sin zaspe, obično drugi gledaju nešto svoje. Stoga sam mnogo neupućena u skoro sva dešavanja koja su mnogima uobičajena svakodnevica. Da li ste vi čuli za Nastasju Nedimović? Odlično ako jeste. Ja zaista nisam do neki dan.   Kad sam pročitala delić njene priče, koja kaže da je u šestom mesecu druge trudnoće, morala roditi dete pre vremena, zbog raka koštane srži koji je otkrila tada, te da je prilikom tog zahvata imala dva preloma, jer su joj kosti postale toliko krhke, zamislila sam se. Možete li vi da zamislite taj bol prilikom samog porođaja? A bol koji prožima celo biće novopečene majke koja ne sme svoje dete da uzme u naručje, da joj se kosti ne bi slomile? A bol kad