Volim one trenutke u kojima srce zaiskri od radosti u treptajima prepoznavanja zova duše. To su ona vremena kad vas nešto nosi, tera da se osećate dobro, bolje nego što razum nalaže, u svakom slučaju. Taj tihi poziv na delanje i žar koji se oseti u telu obuhvate sve što jeste, svaku misao, svaki dah, svaki pokušaj da se u potpunosti posvetite nečemu drugom. Jednostavno, zapljusne sve, spere sve ostalo i ostane da trepti tu gde treba da bude. To su oni pozivi koje ne možemo da otpustimo bez pitanja i vaganja jesmo li pogrešili. U svakom slučaju, nikad nismo dobili taj poziv bez razloga. I nikad nije mali. Naprotiv. Bez obzira da li ulazimo u period gde ćemo naučiti važne lekcije u životu, te nam je samim tim to vrlo težak zadatak ili nas čekalo nešto najlepše na svetu, to je ono što ne smemo propustiti. Zato smo tu.
Mnogi misle da je to onaj jedan jedini životni poziv koji ćeš raditi od sad, na dalje i ubuduće, do kraja života. Ali ne mora da znači. Ali svako ko ga prepozna, treba da mu se odazove. To je taj put kojim zasigurno trebamo kročiti. Koliko dugo? To je pitanje na koje nam samo vreme može dati odgovor. Sportisti koji naprave velike karijere prepoznaju te pozive, ali znaju da nije večan. No, to nije razlog da mu se ne odazovu, zar ne? Samo neki od njih će, nakon svoje aktivne karijere, nastaviti da se bave tim sportom u drugačijem obliku. A ostali? Mislite da nemaju više takvih poziva? Onda bi život bio besmislen, nakon kratkotrajne karijere, a to baš nije logično, jel da? O tome pričam, to su te stvari koje se dese kad treba da se dese, a onda slede neke druge, kojima je vreme tada. To ne možeš zaustaviti, ali možemo ignorisati, te propustiti svaki od tih poziva. Mnogo ljudi to radi, iz straha od novog, napuštanja starog, bilo kog razloga, ali radimo.
Volim se prepustiti osećajima koji mi kažu da će sve biti dobro. Bez obzira na sve, biće dobro. Kad taj osećaj nađe svoj put kroz sumorne oblake, susnežicu i sneg, te u sred noći prenese onaj zračak sunca koji je sakrio i od sebe u neki sporedni džep. Neki to zovu sanjarenjem, ali ja volim da surfujem po mestima koja me opuštaju, pa makar to bilo i u mojoj glavi. Od kako znam za sebe, imala sam taj svet samo za sebe. I uvek sam mislila da je to bio moj oblak gde je sve lepo, ali zapravo i ne baš..
Nedavno sam se prisetila svih onih, a nije ih bilo malo, sanjarenja o tome da sam u bolovima tolikim da sam završila u bolnici, a svi moji najbliži me obilaze, maze i paze, baš kako to prirodno treba da bude. Realnost je da ja to nisam mogla da nađem način da se to desi bez tih bolnih trenutaka. Interesantno mi je sad razmišljati o tome da, kad imaš mogućnost da radiš sa sobom šta ti je volja, ali baš tu potpunu slobodu da pobegneš od lošeg u dobro, zašto ponekad biramo još lošije? Hajde, kad sam bila mala je neko drugo, nesvesno vreme, ali mi to radimo i kad smo svesni, dok potpuno ne iskorenimo takav način razmišljanja jer smo svesni posledica?
Čak jedno vreme nisam ni imala taj svoj svet, jer nisam nalazila vremena za njega. A onda... onda se vratio, kroz osećaj, munju koja me je naterala da zastanem i dozvolim joj, najzad, da mi pokaže šta hoće da mi kaže. I... dopalo mi se. I baš zato što mi se toliko dopalo, rešila sam da mu se opet prepustim i poslušam sve šta ima da mi kaže i kuda želi da me odvede. Danas poručujem svojoj duši da je čujem svim svojim bićem, slušam i idem za njom. Dosta sam ja nju vodila putevima umnim. Nije nas dovelo dalje od.... lekcija. Pozdravljam svakoga ko poželi ponovo poleteti na krilima mogućnosti i lepote, jer tamo nas naše srce vodi i duša zove. Plovimo zajedno!
Mnogi misle da je to onaj jedan jedini životni poziv koji ćeš raditi od sad, na dalje i ubuduće, do kraja života. Ali ne mora da znači. Ali svako ko ga prepozna, treba da mu se odazove. To je taj put kojim zasigurno trebamo kročiti. Koliko dugo? To je pitanje na koje nam samo vreme može dati odgovor. Sportisti koji naprave velike karijere prepoznaju te pozive, ali znaju da nije večan. No, to nije razlog da mu se ne odazovu, zar ne? Samo neki od njih će, nakon svoje aktivne karijere, nastaviti da se bave tim sportom u drugačijem obliku. A ostali? Mislite da nemaju više takvih poziva? Onda bi život bio besmislen, nakon kratkotrajne karijere, a to baš nije logično, jel da? O tome pričam, to su te stvari koje se dese kad treba da se dese, a onda slede neke druge, kojima je vreme tada. To ne možeš zaustaviti, ali možemo ignorisati, te propustiti svaki od tih poziva. Mnogo ljudi to radi, iz straha od novog, napuštanja starog, bilo kog razloga, ali radimo.
Volim se prepustiti osećajima koji mi kažu da će sve biti dobro. Bez obzira na sve, biće dobro. Kad taj osećaj nađe svoj put kroz sumorne oblake, susnežicu i sneg, te u sred noći prenese onaj zračak sunca koji je sakrio i od sebe u neki sporedni džep. Neki to zovu sanjarenjem, ali ja volim da surfujem po mestima koja me opuštaju, pa makar to bilo i u mojoj glavi. Od kako znam za sebe, imala sam taj svet samo za sebe. I uvek sam mislila da je to bio moj oblak gde je sve lepo, ali zapravo i ne baš..
Nedavno sam se prisetila svih onih, a nije ih bilo malo, sanjarenja o tome da sam u bolovima tolikim da sam završila u bolnici, a svi moji najbliži me obilaze, maze i paze, baš kako to prirodno treba da bude. Realnost je da ja to nisam mogla da nađem način da se to desi bez tih bolnih trenutaka. Interesantno mi je sad razmišljati o tome da, kad imaš mogućnost da radiš sa sobom šta ti je volja, ali baš tu potpunu slobodu da pobegneš od lošeg u dobro, zašto ponekad biramo još lošije? Hajde, kad sam bila mala je neko drugo, nesvesno vreme, ali mi to radimo i kad smo svesni, dok potpuno ne iskorenimo takav način razmišljanja jer smo svesni posledica?
Čak jedno vreme nisam ni imala taj svoj svet, jer nisam nalazila vremena za njega. A onda... onda se vratio, kroz osećaj, munju koja me je naterala da zastanem i dozvolim joj, najzad, da mi pokaže šta hoće da mi kaže. I... dopalo mi se. I baš zato što mi se toliko dopalo, rešila sam da mu se opet prepustim i poslušam sve šta ima da mi kaže i kuda želi da me odvede. Danas poručujem svojoj duši da je čujem svim svojim bićem, slušam i idem za njom. Dosta sam ja nju vodila putevima umnim. Nije nas dovelo dalje od.... lekcija. Pozdravljam svakoga ko poželi ponovo poleteti na krilima mogućnosti i lepote, jer tamo nas naše srce vodi i duša zove. Plovimo zajedno!
Comments
Post a Comment