Marija Namerno Drugačija

   Prošla sam mnoge obuke, laičke, naravno o funkcionisanju energija, misli, života i slično, ali mnogo toga tu ima nedorečenog i besmislenog. Ne piju priče vodu do kraja, a svagde se nalaze neke istine. Sumnja u sve je postala normalna, jer ako je rečeno, znači nije u potpunosti otkriveno. Zanimljiva mi je i činjenica da u ovih nešto više od tri godine, koliko živimo u Novom Sadu, nikad nismo imali više problema sa strujom i električnim aparatima. Evo, ovaj blog je zamišljen kao mesto gde ću svakodnevno pisati priče koje želim da podelim sa vama tog dana. Ali, nakon početka pisanja, bilo je evidentno da se moja emocija apsolutno ne podudara sa onim što pišem. Svaki put, bez izuzetka, kad sam pisala o tužnim stvarima, u realu su se dešavale lepe stvari i obrnuto!   Na sve to, struja na tom, jedinom vodu, na kome je sve, od kuhinje sa svim aparatima, kupatila i sobe u kojoj su nam televizor, računar i lap top, skoro dve godine je pravila probleme. Ne zbog preopterećenja, iako bi to bi

  Još jedna moja beba je juče postala punoletna. Dve punoletne, dvoje maloletnih, još koju godinu. Divno je bilo gledati ih i zagrliti ih svo četvoro, dok se smejemo, igramo i plačemo od lepote tog tako posebnog osećaja bliskosti i topline. Moja deca su puna blagoslova. Nekih su svesni, neke treba da osveste. Život je pred njima, neka im otkrije sve njihove mogućnosti. Ono što se iz svih nas izlivalo su one divne želje za svakog pojedinca ponaosob, jer svako je poseban i drugačiji. A ima i onih, univerzalnih, bezvremenskih...   Deco moja, sve nepravde koje ste u životu doživele, bile su tu s razlogom. Od vas čine ljude kakvi ste danas. Svaka je došla sa namerom da vas nečemu nauče. Iskoristite svaku nedaću da spoznate šta ne želite i okrenite je u svoju korist, ne povređujući druge, pritom. Ako je ikako moguće, naravno. Logično je da je to nemoguća misija, ukoliko su ljudi oko vas nerazumni, ali potrudite se. Lepe ste, zgodne, pametne i sposobne. Niko bolje od mene ne zna koliko. A j

   Lepa moja, odnelo nas vreme... Odnelo na neke baš čudnovate strane. Lepa moja, gde god bile, šta god se desilo, moramo se snaći. Sami ili ne, moramo ići dalje, jer stajanje u mestu ne postoji. To je iluzija, zamka za napredovanje koje nikad niko nije uspeo da zaustavi. Lepa moja, ti si ona koja je prošla svašta i izborila se sa svačim. Ti si ona koja je raširila svoja krila da oni oko tebe mogu da polete. Ko je shvatio, shvatio je. Ko nije, možda hoće, ali ne mora. Lepa moja, ti si svoju ultimativnu žrtvu već podnela. Ne jednom, već bezbroj puta zarad onih do kojih ti je stalo. I sve je to u redu. Tako je trebalo biti. Ali u isto vreme, dok ti pokušavaš druge da podigneš, tvoja duša čezne za tobom. Toliko duboko, tiho traži te u tuđim pokušajima, planovima, razmišljanjima. Jer, lepa moja, dok si ti gledala druge, zaboravila si sebe. Jedinu bitnu srž u celoj toj priči. Sve je u redu, lepa moja, treba pomoći, kad god se može. Lepa moja, ali de.. prvo sebi, pa onda drugima. Sada je te

   Postoji onaj osećaj kad sve boli, ali znate da taj bol dolazi u naletima, te liči na rađanje nečega novog, nečega drugačijeg. Ovaj kod mene nije to. Ovo je konstantni bol usled pritiska koji se stvara sa svih strana bez mogućnosti skorog prestanka. Ovo je konstanta koja vapi za novim. Ali i dalje ne liči na porođaj. Nekoliko dana smo pod temperaturom. Ne postoji ništa što može majku više da iscrpi od bolesti deteta, makar i kratkotrajne. Zato su za mene majke sa hronično bolesnom decom pravi heroji. Ono što mi, obične majke, toliko teško podnosimo, a traje samo nekoliko dana ili malo više od toga, one žive svakodnevno godinama.   Danas prebiram po jučerašnjici. Ne znam koliko je to pametno u ovim okolnostima, jer nije bilo baš mnogo lepog tamo negde. Ali nije bilo ni ovakvog pritiska. Stoga je ili bilo lepše, lakše ili sam zaboravila koliko je bilo teško. Danas prvi put o juče razmišljam kao o nečemu čemu se u mislima treba vratiti, radi uspostavljanja nekog unutrašnjeg mira. Ovo

   Pre nego što sam se rastala, punih sedam godina sam znala da živim sa čovekom sa kojim apsolutno ne treba da budem. Zašto sam onda ostala toliko dugo sa njim uprkos tom saznanju? Pa, bila sam mlada, mislila sam da treba da probam sve opcije pre nego što konačno udarim tačku na tu priču. Mislila sam da ću patiti ceo život zbog svoje dece zato što sam im rasturila porodicu, jedinu za koju su znale da postoji. Mislila sam da ću na njih navući greh Boga oca, jer raskidam ono što je u crkvi spojeno, pred Njim. Mislila sam... Probala sam sve što sam znala i mogla, ali nije bilo pomaka. Danas znam da, ukoliko postoji volja, želja i pokušaj samo sa jedne strane, to treba odbaciti bez razmišljanja. Jer onaj koji ne želi ili ne može ( u ovo ne verujem, da ne možemo da se promenimo, al hajde..) da se menja, ostaje konstanta koja ruši sve što narušava njenu zonu sigurnosti. A to je baš uzaludan trud.    Mislim da postoji mnogo ljudi koji su toliko užasno tvrdoglavi i rade stvari na svoju ruku