Marija Namerno Drugačija

  Čudno je kako čovek, kad se nađe u neprijatnim okolnostima duži period, prvo počne da se opire promeni, zatim počne da traži rešenje za dobrobit svih, ako to ne uspe, onda za sebe. Ako ni to ne uspe, pokušava živeti u toj situaciji najbolje što može, na kraju pokuša da pobegne. A kad spojite dve takve situacije u jednu, dobijete kuršlus u kome se najteže snaći. A ja sam, naravno, baš to uradila.   Onog momenta kad je moja najmlađa ćerka imala godinu i po dana, i kad smo trebali da se preselimo u tu kuću koju su moji roditelji kupili za sve nas, molila sam mog muža da, ako ništa drugo, ispoštuje njihove godine i želju da promene svoje živote iz korena, radi nas. Znala sam da je ta kuća imponovala mom tati više nego bilo šta drugo, ali to tad nije bilo bitno. Molila sam muža da pomogne mojim roditeljima najviše moguće, jer nije bitno kakvi su, spašavaju nas od kirije koja bi nam svaki mesec odnela nekih stotinjak eura, što nam je puno značilo. I sve smo mi lepo dogovorili, dok nismo

  Šta reći o nečemu u čemu sam bila toliko dugo, a na kraju shvatila da je većina proživljenog velika iluzija koju sam skupo platila? Svejedno pričam sve iz svog ugla, tako ću i ovu priču ispričati onako kako sam je doživela. U brak sam ušla uverena da će taj šarmatni čovek, koji je sipao viceve kao iz rukava, koji je pričao o tome koliko je vredan, koji je obožavao decu, a nije mogao da ih ima sa prvom ženom, koji se trudio da nam svaki tren proveden zajedno bude poseban, koji je bio na bolovanju zbog povrede noge, a jedva čekao da ide da radi,... učiniti moj život baš onakvim kakvim sam ga oduvek zamišljala. Pričali smo o tome, planirali, dogovarali se, sanjali. On nije mogao da ima dece sa prvom ženom, stoga će nam moja J. popuniti tu želju do kraja. Iovako je ona bila moj centar sveta, a sad se tom svetu pridružuje čovek kojem se želja za decom ispunila kroz mene. U vezi moje J. jedino što sam ga zamolila je... četiri godine sam gledala očeve kako vozaju svoju decu u kolicima, kak

  Čitave četiri godine od kako sam rodila moju J. snalazila sam se sa poslovima, mestom u društvu i svemu što život znači. Otac mi je obećavao da će me zaposliti u neku dobru firmu, ali nikad nije ispunio to obećanje. Naprotiv, ni on, ni mama, ni bilo ko od mojih bližnjih, a ni daljih poznanika, prijatelja, rodbine, nije mi rekao jednu zakonsku začkoljicu, a ja sam bila premlada da bih znala za nju. Naime, kao udovica čoveka koji je bio nekoliko godina stalno zaposlen, imala sam rok od godinu i po dana da se prijavim u njegovu firmu i da dobijem posao. Da ne spominjem da je radio u firmi u kojoj su plate bile toliko velike, da bih mogla za relativno kratko vreme da dignem kredit i kupim meni i mojoj ćerki kuću o kojoj smo sanjali? Nisam mogla da čekam, u svakom slučaju. Imala sam dete kome sam morala da nadoknadim ono što nema, stoga sam radila svakojake poslove. Firme su se gasile u to vreme na veliko, stoga sam ceo svoj radni vek, od tada do nedavno, provela kod novopečenih privatni

  Osmog dana osmog meseca tamo neke davne devetsto devedeset i osme godine, na silu svega što ja jesam, otišla sam tražiti pomoć za celokupnu situaciju u kojoj sam se nalazila. Znala sam oduvek da život nije med i mleko, ali mi je prosto bilo neshvatljivo da u mom životu nema uspona, ni malih, samo ravna linija i padovi. Jedina razlika je bila u tome koliki će biti pad. To mi nije bilo normalno, stoga sam odlučila da preduzmem nešto po tom pitanju. Dešavalo se da slušam priče o ljudima koji vide sudbinu i čitaju je iz ne znam čega, ali me ni jedna priča nije privukla kao ta, od komšinice koja nam je ispričala svoju. U njenom slučaju, nije mogla da spava više od dvadeset godina, od kako se udala za svog muža, a otišla je kod čoveka koji joj je objasnio šta se dešava sa njom i šta da uradi i posle joj je bilo dobro. Iz nekog razloga, poverovala sam tom čoveku, preko nje i poželela da ga vidim. Stoga sam tog osmog dana osmog meseca devetsto devedeset i osme, odlučila da ga vidim, pod oba

  Već sam pisala o mom fizičkom stanju. Dovoljno je teško imati jednu realnu fizičku manu, dve su već previše. A ja imam dve. Mislim da je generalno problem što ljudi ne znaju kako da komuniciraju sa osobama poput mene, a da nas ne uvrede, svesno ili nesvesno. Misleći da mogu da nas uteše, umanjuju veličinu problema koji imamo, dok oni žive potpuno normalno.   Mnogo puta sam bila u prilici da idem sa drugaricama u kupovinu. Zapravo, samo bi im pravila društvo dok one kupuju. Ja sam u kupovinu išla najčešće sama. Kasnije sa decom, a vrlo retko sa nekim odraslim. Razlog tome je što kad imaš fizičku manu, konstantno je prikrivaš. Kad smo kod kuće, ulažemo ekstremne napore da uskladimo sve što ćemo prezentovati na ulici, da izgledamo kao i svi drugi. Konkretno, u mom primeru, alopecija je stanje gde zavisiš od svih vremenskih uslova. Ako je leto, koje obožavam, mogu doći u situaciju da se oznojim od prevelike vrućine, dovoljno je da mi se teme glave samo orosi, pa da delovi glave na kojim

  Posle svega što se izdešavalo, bilo je neminovno da upadnem u neku vrstu promenljivog psihičkog stanja. Tačnije, dok sam bila sa mojom J., bila sam sretna, vesela majka koja je vodila brigu o svom detetu duplo. I za mene i njenog oca. Kad sam bila na poslu, bila sam ljubazno poslovna. Kad sam bila sama sa sobom, bila sam sve. Utučena, tužna, kriva, usamljena, slaba, plačljiva, očajna... Na sva ta moja komešanja, to je bilo vreme kad je dosta ljudi nosilo oružje sa sobom. Nekoliko puta se desilo još u školi da smo evakuisani zbog pretnje bombom. Bilo je to zaista ludo vreme koje je potrajalo nekoliko godina. U raspadanju života, logično je da se mladi podele na one koji prate neke normalne tokove, dok neki hoće hleba preko pogače. Bilo je svega i svačega, od pljačkanja naroda, do razbijanja javne imovine, bez realnog razloga. Mnogo puta smo svedočili tome da ljudi čine svašta iz dosade, zapravo. Ne znam kako bih to drugačije objasnila.   Tako je bilo i sa mnom. Neki tipovi koji su um