Već sam pisala o mom fizičkom stanju. Dovoljno je teško imati jednu realnu fizičku manu, dve su već previše. A ja imam dve. Mislim da je generalno problem što ljudi ne znaju kako da komuniciraju sa osobama poput mene, a da nas ne uvrede, svesno ili nesvesno. Misleći da mogu da nas uteše, umanjuju veličinu problema koji imamo, dok oni žive potpuno normalno.
Mnogo puta sam bila u prilici da idem sa drugaricama u kupovinu. Zapravo, samo bi im pravila društvo dok one kupuju. Ja sam u kupovinu išla najčešće sama. Kasnije sa decom, a vrlo retko sa nekim odraslim. Razlog tome je što kad imaš fizičku manu, konstantno je prikrivaš. Kad smo kod kuće, ulažemo ekstremne napore da uskladimo sve što ćemo prezentovati na ulici, da izgledamo kao i svi drugi. Konkretno, u mom primeru, alopecija je stanje gde zavisiš od svih vremenskih uslova. Ako je leto, koje obožavam, mogu doći u situaciju da se oznojim od prevelike vrućine, dovoljno je da mi se teme glave samo orosi, pa da delovi glave na kojima nema kose, prosto odluče da je vreme da se pokažu. Vetar je najveći neprijatelj toj situaciji. Kao i magla, velika vlažnost vazduha, bilo koje padavine... Pre nekog vremena, imala sam prilike da pričam sa majkom deteta koje ima isti problem kao i ja. Dok je majka, očajna što ne može da pomogne, iako se trudi na sve moguće načine da nađe rešenje, za koje klasična medicina nema odgovor, u najboljoj nameri govori svom detetu da to nije ništa strašno, kako ljudi žive sa mnogo većim problemima i slično. Dete joj pravi otpor, koji majka prihvata, ali ne razume. Ja razumem. Samo jedna rečenica njenog deteta je dovoljna da, onaj koji sluša, zapravo čuje. "Ali mama, ti ne znaš kako je to kad ne možeš normalno da šetaš ulicom, jer se bojiš da će ti dašak vetra pomeriti satima nameštanu frizuru!" I ne zna. I ne može da zna. I ja, kao i svi mi koji se borimo sa tim znamo. A ono što mnogi ne razumeju je da, negiranje problema, umanjivanje njegove veličine, kao ni poređenje sa drugim ljudima koji su u goroj situaciji od nas, nimalo ne pomaže. Razlog je ovaj; mi svakodnevno ulažemo nadljudske napore da, pre nego što odemo među ljude, uradimo sve što možemo da sakrijemo naše mane. Pred ogledalom je sve idealno, pre nego što izađemo. A šta ako se pečat bez kose pojavio na mestu prirodnog razdeljka na glavi? Pa, ma koliko se mi trudimo da napravimo frizuru i sakrijemo to mesto, praveći razdeljak negde drugde, pa izađemo napolje, dune malo jači vetar, i digne nam baš taj pramen kojim smo prekrili rupu na razdeljku? Šta ako u tom momentu naiđemo na nekog ko je sklon izrugivanju i savršenih ljudi, pa budemo njegova meta? A mi već sasvim pristojno ranjivi i bez njega? Mislite da su to retke situacije? Razmislite ponovo! Sav vaš trud, ne samo tog momenta, nego svih dana unazad pada u vodu i počinjete da razmišljate o tome da se to već desilo ko zna koliko puta, ali vam niko nije rekao zbog neprijatnosti koja bi, verovatno nastala. Kao što x puta ljudi prećute krmelju u očima sagovornika, razmazanu šminku, raskopčan šlic i slično. Ovo je tema koja je delikatna, a samim tim se mnogi ljudi povlače u sebe i ne komentarišu sa vama o vama, već nađu ekipu kojoj će ispričati. "Zamisli šta mi se desilo!!! Pričala sam sa Marijom u centru, kad je počeo da duva vetar. Njoj se kosa razletela na sve strane. Pokušala je da je pohvata rukama, ali ženooooooooo... pa ona je ćelava!!!" Mislite da se to ne dešava? Da ti kasniji razgovori ne dolaze do nas? Razmislite ponovo! Više boli stanje svesti ljudi oko nas, koji ne znaju kako da se ponašaju u takvim situacijama, nego kad ti čovek kaže u lice; "Hej, ludo, budalo, čoveče, otkrilo ti se to mesto na glavi. Verovatno bi želela da ga pokriješ" U tim slučajevima ne bole ni pitanja posle o detaljima stanja u kom se nalazimo, jer su prirodna i normalna.
Druga situacija je sa mojim deformitetom stopala. Koliko puta su mi ljudi iz dobre namere govorili o nekim tamo rasprodajama gde se na veliko prodaju sandale! Niko od njih, ni oni koji znaju da imam taj problem, nije pitao zašto ja nikad ne nosim sandale! Da mogu, naravno da bih volela leta provoditi kao i svi normalni ljudi. Ali ne mogu. Realan razlog je ovaj; nisam imala dovoljno novca da mi jedini obućar u gradu iz kog sam pravi cipele po meri, pošto spadam u grupu ljudi koji, u slučaju da želim da nosim ono što volim, moram da nosim ortopedsku obuću. Nije poenta samo u tome što je meni desno stopalo kraće od levog. To je najmanji problem, da je oblik stopala isti. Usled operacije, moje desno stopalo je imalo oblik polumeseca, sa prstima uvijenim ka unutra. To opet povlači prste da, isto tako budu povijeni ka unutra, što stvara savijene prste više nego kod normalnih stopala. Ni to ne bi bio problem da su mi oba stopala na nogama ista, jer bi kupovala obuću koja odgovara i jednom i drugom stopalu. Dalje, tetiva koja se pruža od pete ka kolenu mi je potpuno drugačija od leve noge. Ravna je. Probala sam da nosim one sandale koje izgledaju kao papuče, samo imaju kaiš koji se veže preko te tetive. Ishod je bio takav da meni taj kaiš spada u toku hodanja sa desne noge, tako da ne mogu da nosim takvu obuću. Kao ni cipele poput baletanki i slično. Ta tetiva kod mene nije pokretna kao kod normalnih nogu. Fiksirana je, nepokretna. Dakle, samo određena vrsta cipela dolazi u obzir. Pošto nisam mogla sebi da priuštim ortopedsku obuću, morala sam da kupujem dva broja veću da mi odgovara levoj nozi, a desna bi plivala u svom prevelikom komforu, koji sam suzbijala tako što bi više zategnula pertle, da ne spada. Sam odlazak u kupovinu obuće nije prijatan iz istih razloga kao kad dune vetar i otkrije alopeciju. Ovde moram da se izujem i probam cipelu koju kupujem pred nekim. Isto tako moram da tražim levu cipelu da probam, jer mi je ona merilo. Obično u radnjama desne cipele stoje napred, u prostoriji gde su mušterije, dok leve budu negde nazad u magacinu. Jeste obratili pažnju na to? Iako ne volim da kupujem, jer uvek uzimam ono što mi ne odgovara, što ne volim, ne dopada mi se, ne slaže mi se uz odevne kombinacije koje bih volela da nosim, prinuđena sam da na taj način, maltretiram trgovce da mi odnekud odnazad donose levu cipelu. Kao trgovac, razumem i njih, ako im je gužva u prodavnici, ne mogu na sve strane stići tako lako, sva ostala obuća im je nadohvat ruke i onda dođe neka tamo "posebna" i traži kontra od svih. Pa je još vraća nekoliko puta da nađe ko zna koju levu cipelu, koja toj "posebnoj" odgovara. Iz tog razloga, dešavalo se da kupim drugi ili treći par koji sam probala, iako mi ne odgovara u potpunosti. Prosto od mnogo manjeg izbora koji imaš, pristaneš na još manji.
Operacija koju sam imala je dovela i do toga da mi je list desne noge vidno tanji od levog, što opet dovodi u pitanje estetiku pri svakom oblačenju. Nije lepo ni videti, niti bi se ja dobro osećala kad bih obukla neku ekstra elegantnu haljinu do kolena ili iznad, dok na nogama mogu da imam samo cipele slične patikama, na vezanje. Iz tog razloga nosim ono što spada u sportsku eleganciju i ono što nosim je primereno onome što ja jesam. Vidite, naš svaki dan je kompromis. Naš ceo život je kompromis. Sa samim sobom. To je razlog zašto, u ime ljudi poput mene, tražim razumevanje. Negiranje naše svakodnevne borbe je zlostavljanje mučenika. Ne mislim da smo bukvalno mučenici, ali da mučimo sami sebe svaki dan- to da. Ne postoji dan kad nismo suočeni sa stanjem koje imamo. Ne postoji trenutak u kome nismo svesni tog stanja, sem kad spavamo. A i tad, ako ste sa ljudima koji vas poznaju, možete biti opušteni, ali ako je neka druga situacija ili prinudna varijanta, tipa odlaska u bolnicu, na put, u autobusu, bilo gde... spavate na oprezu. Da li ste svesni snage koja nam je potrebna da izdržimo borbu sa samim sobom da se upakujemo što bolje možemo, pa da taj privid normale održimo pred vama, strahujući da ćemo biti otkriveni svakog časa? Zapravo da ćemo biti osuđeni ili naići na nerazumevanje težine naše situacije?
Pitanje koje se nameće kad čujete o ovome malo detaljnije je; zar zaista imate srca ljudima sa ovakvim problemima reći kako to nije ništa i kako tamo neko živi još teže? Dok vi živite nesvesni stanja i u kome se mi nalazimo? Vi koji možete obuti šta hoćete? Napraviti frizuru koju hoćete? Pokisnuti na putu za bilo gde, ne mareći za bilo šta, jer nema šta da se desi, pošto vi nemate problem? Mislim da je to malo bezobzirno sa strane nekoga ko nije u situaciji da vodi svakodnevnu borbu oko toga. Isto tako, priča o tome kako niko nije savršen, pa kakve veze ima što i mi nismo! I dalje, vi normalni, ne prolazite kroz našu agoniju svaki dan, možda niste ni dan prošli kroz slične stvari, pa kako možete uopštenim komentarima nipodaštavati ono što mi jesmo? Niste ni svesni koliko puta sam čula slične komentare o drugim ljudima, tipa i oni tamo imaju neke mane, pa ništa za to. U nadi da ću naći nekog sličnog sebi, ko je otvoren da priča o tome, da razmenim iskustva, da čujem kako drugi ljudi slični meni preživljavaju dane, čekam da čujem o kakvoj mani se radi. Možda mogu da pomognem? Onda čujem gluposti tipa, listaju joj se nokti, mora stalno da ih lakira. Ima neki zvrk na kosi koji ne može da namesti, pa frizuru pravi spram njega. Ima klempave uši, pa je pustila kosu da ih sakrije i slično. Možete li porediti ta stanja? Kad jedete setite se da, kao što vi svaki dan morate jesti, tako mi svaki dan vodimo borbu sa tim što jesmo.
Kasnije ću pisati o tome kako ja sve ovo danas preživljavam. Ovo je vapaj za svim onima koji traumatično preživaljavaju svakodnevnu borbu sa onim što jesu, dok nailaze na ogromno nerazumevanje okoline. Ta okolina ste vi. Pomozite da se svest o ovome proširi da pomognete ljudima koji upadaju u teška psihička stanja trudeći se da budu prihvaćena. Upravo od nerazumevanja i osude pojedinaca, strah od razotkrivanja upravlja njihovim životima, a vi ste ti koji možete da im prvi pružite ruku i kažete da ste tu za njih, da ne možete da razumete kroz šta prolaze, kao što i ne možete, ali ste tu da ih čujete i razumete. U ovim slučajevima vaše ćutanje nije znak odobravanja, već tihe osude ili nezainteresovanosti. Pomognite da se to mišljenje promeni. Budite prvi. Budite otvoreni. Iznenadiće vas koliko ljudi u vašem okruženju ima baš ovakvih problema. Hvala vam. Hvala vam svima.
Mnogo puta sam bila u prilici da idem sa drugaricama u kupovinu. Zapravo, samo bi im pravila društvo dok one kupuju. Ja sam u kupovinu išla najčešće sama. Kasnije sa decom, a vrlo retko sa nekim odraslim. Razlog tome je što kad imaš fizičku manu, konstantno je prikrivaš. Kad smo kod kuće, ulažemo ekstremne napore da uskladimo sve što ćemo prezentovati na ulici, da izgledamo kao i svi drugi. Konkretno, u mom primeru, alopecija je stanje gde zavisiš od svih vremenskih uslova. Ako je leto, koje obožavam, mogu doći u situaciju da se oznojim od prevelike vrućine, dovoljno je da mi se teme glave samo orosi, pa da delovi glave na kojima nema kose, prosto odluče da je vreme da se pokažu. Vetar je najveći neprijatelj toj situaciji. Kao i magla, velika vlažnost vazduha, bilo koje padavine... Pre nekog vremena, imala sam prilike da pričam sa majkom deteta koje ima isti problem kao i ja. Dok je majka, očajna što ne može da pomogne, iako se trudi na sve moguće načine da nađe rešenje, za koje klasična medicina nema odgovor, u najboljoj nameri govori svom detetu da to nije ništa strašno, kako ljudi žive sa mnogo većim problemima i slično. Dete joj pravi otpor, koji majka prihvata, ali ne razume. Ja razumem. Samo jedna rečenica njenog deteta je dovoljna da, onaj koji sluša, zapravo čuje. "Ali mama, ti ne znaš kako je to kad ne možeš normalno da šetaš ulicom, jer se bojiš da će ti dašak vetra pomeriti satima nameštanu frizuru!" I ne zna. I ne može da zna. I ja, kao i svi mi koji se borimo sa tim znamo. A ono što mnogi ne razumeju je da, negiranje problema, umanjivanje njegove veličine, kao ni poređenje sa drugim ljudima koji su u goroj situaciji od nas, nimalo ne pomaže. Razlog je ovaj; mi svakodnevno ulažemo nadljudske napore da, pre nego što odemo među ljude, uradimo sve što možemo da sakrijemo naše mane. Pred ogledalom je sve idealno, pre nego što izađemo. A šta ako se pečat bez kose pojavio na mestu prirodnog razdeljka na glavi? Pa, ma koliko se mi trudimo da napravimo frizuru i sakrijemo to mesto, praveći razdeljak negde drugde, pa izađemo napolje, dune malo jači vetar, i digne nam baš taj pramen kojim smo prekrili rupu na razdeljku? Šta ako u tom momentu naiđemo na nekog ko je sklon izrugivanju i savršenih ljudi, pa budemo njegova meta? A mi već sasvim pristojno ranjivi i bez njega? Mislite da su to retke situacije? Razmislite ponovo! Sav vaš trud, ne samo tog momenta, nego svih dana unazad pada u vodu i počinjete da razmišljate o tome da se to već desilo ko zna koliko puta, ali vam niko nije rekao zbog neprijatnosti koja bi, verovatno nastala. Kao što x puta ljudi prećute krmelju u očima sagovornika, razmazanu šminku, raskopčan šlic i slično. Ovo je tema koja je delikatna, a samim tim se mnogi ljudi povlače u sebe i ne komentarišu sa vama o vama, već nađu ekipu kojoj će ispričati. "Zamisli šta mi se desilo!!! Pričala sam sa Marijom u centru, kad je počeo da duva vetar. Njoj se kosa razletela na sve strane. Pokušala je da je pohvata rukama, ali ženooooooooo... pa ona je ćelava!!!" Mislite da se to ne dešava? Da ti kasniji razgovori ne dolaze do nas? Razmislite ponovo! Više boli stanje svesti ljudi oko nas, koji ne znaju kako da se ponašaju u takvim situacijama, nego kad ti čovek kaže u lice; "Hej, ludo, budalo, čoveče, otkrilo ti se to mesto na glavi. Verovatno bi želela da ga pokriješ" U tim slučajevima ne bole ni pitanja posle o detaljima stanja u kom se nalazimo, jer su prirodna i normalna.
Druga situacija je sa mojim deformitetom stopala. Koliko puta su mi ljudi iz dobre namere govorili o nekim tamo rasprodajama gde se na veliko prodaju sandale! Niko od njih, ni oni koji znaju da imam taj problem, nije pitao zašto ja nikad ne nosim sandale! Da mogu, naravno da bih volela leta provoditi kao i svi normalni ljudi. Ali ne mogu. Realan razlog je ovaj; nisam imala dovoljno novca da mi jedini obućar u gradu iz kog sam pravi cipele po meri, pošto spadam u grupu ljudi koji, u slučaju da želim da nosim ono što volim, moram da nosim ortopedsku obuću. Nije poenta samo u tome što je meni desno stopalo kraće od levog. To je najmanji problem, da je oblik stopala isti. Usled operacije, moje desno stopalo je imalo oblik polumeseca, sa prstima uvijenim ka unutra. To opet povlači prste da, isto tako budu povijeni ka unutra, što stvara savijene prste više nego kod normalnih stopala. Ni to ne bi bio problem da su mi oba stopala na nogama ista, jer bi kupovala obuću koja odgovara i jednom i drugom stopalu. Dalje, tetiva koja se pruža od pete ka kolenu mi je potpuno drugačija od leve noge. Ravna je. Probala sam da nosim one sandale koje izgledaju kao papuče, samo imaju kaiš koji se veže preko te tetive. Ishod je bio takav da meni taj kaiš spada u toku hodanja sa desne noge, tako da ne mogu da nosim takvu obuću. Kao ni cipele poput baletanki i slično. Ta tetiva kod mene nije pokretna kao kod normalnih nogu. Fiksirana je, nepokretna. Dakle, samo određena vrsta cipela dolazi u obzir. Pošto nisam mogla sebi da priuštim ortopedsku obuću, morala sam da kupujem dva broja veću da mi odgovara levoj nozi, a desna bi plivala u svom prevelikom komforu, koji sam suzbijala tako što bi više zategnula pertle, da ne spada. Sam odlazak u kupovinu obuće nije prijatan iz istih razloga kao kad dune vetar i otkrije alopeciju. Ovde moram da se izujem i probam cipelu koju kupujem pred nekim. Isto tako moram da tražim levu cipelu da probam, jer mi je ona merilo. Obično u radnjama desne cipele stoje napred, u prostoriji gde su mušterije, dok leve budu negde nazad u magacinu. Jeste obratili pažnju na to? Iako ne volim da kupujem, jer uvek uzimam ono što mi ne odgovara, što ne volim, ne dopada mi se, ne slaže mi se uz odevne kombinacije koje bih volela da nosim, prinuđena sam da na taj način, maltretiram trgovce da mi odnekud odnazad donose levu cipelu. Kao trgovac, razumem i njih, ako im je gužva u prodavnici, ne mogu na sve strane stići tako lako, sva ostala obuća im je nadohvat ruke i onda dođe neka tamo "posebna" i traži kontra od svih. Pa je još vraća nekoliko puta da nađe ko zna koju levu cipelu, koja toj "posebnoj" odgovara. Iz tog razloga, dešavalo se da kupim drugi ili treći par koji sam probala, iako mi ne odgovara u potpunosti. Prosto od mnogo manjeg izbora koji imaš, pristaneš na još manji.
Operacija koju sam imala je dovela i do toga da mi je list desne noge vidno tanji od levog, što opet dovodi u pitanje estetiku pri svakom oblačenju. Nije lepo ni videti, niti bi se ja dobro osećala kad bih obukla neku ekstra elegantnu haljinu do kolena ili iznad, dok na nogama mogu da imam samo cipele slične patikama, na vezanje. Iz tog razloga nosim ono što spada u sportsku eleganciju i ono što nosim je primereno onome što ja jesam. Vidite, naš svaki dan je kompromis. Naš ceo život je kompromis. Sa samim sobom. To je razlog zašto, u ime ljudi poput mene, tražim razumevanje. Negiranje naše svakodnevne borbe je zlostavljanje mučenika. Ne mislim da smo bukvalno mučenici, ali da mučimo sami sebe svaki dan- to da. Ne postoji dan kad nismo suočeni sa stanjem koje imamo. Ne postoji trenutak u kome nismo svesni tog stanja, sem kad spavamo. A i tad, ako ste sa ljudima koji vas poznaju, možete biti opušteni, ali ako je neka druga situacija ili prinudna varijanta, tipa odlaska u bolnicu, na put, u autobusu, bilo gde... spavate na oprezu. Da li ste svesni snage koja nam je potrebna da izdržimo borbu sa samim sobom da se upakujemo što bolje možemo, pa da taj privid normale održimo pred vama, strahujući da ćemo biti otkriveni svakog časa? Zapravo da ćemo biti osuđeni ili naići na nerazumevanje težine naše situacije?
Pitanje koje se nameće kad čujete o ovome malo detaljnije je; zar zaista imate srca ljudima sa ovakvim problemima reći kako to nije ništa i kako tamo neko živi još teže? Dok vi živite nesvesni stanja i u kome se mi nalazimo? Vi koji možete obuti šta hoćete? Napraviti frizuru koju hoćete? Pokisnuti na putu za bilo gde, ne mareći za bilo šta, jer nema šta da se desi, pošto vi nemate problem? Mislim da je to malo bezobzirno sa strane nekoga ko nije u situaciji da vodi svakodnevnu borbu oko toga. Isto tako, priča o tome kako niko nije savršen, pa kakve veze ima što i mi nismo! I dalje, vi normalni, ne prolazite kroz našu agoniju svaki dan, možda niste ni dan prošli kroz slične stvari, pa kako možete uopštenim komentarima nipodaštavati ono što mi jesmo? Niste ni svesni koliko puta sam čula slične komentare o drugim ljudima, tipa i oni tamo imaju neke mane, pa ništa za to. U nadi da ću naći nekog sličnog sebi, ko je otvoren da priča o tome, da razmenim iskustva, da čujem kako drugi ljudi slični meni preživljavaju dane, čekam da čujem o kakvoj mani se radi. Možda mogu da pomognem? Onda čujem gluposti tipa, listaju joj se nokti, mora stalno da ih lakira. Ima neki zvrk na kosi koji ne može da namesti, pa frizuru pravi spram njega. Ima klempave uši, pa je pustila kosu da ih sakrije i slično. Možete li porediti ta stanja? Kad jedete setite se da, kao što vi svaki dan morate jesti, tako mi svaki dan vodimo borbu sa tim što jesmo.
Kasnije ću pisati o tome kako ja sve ovo danas preživljavam. Ovo je vapaj za svim onima koji traumatično preživaljavaju svakodnevnu borbu sa onim što jesu, dok nailaze na ogromno nerazumevanje okoline. Ta okolina ste vi. Pomozite da se svest o ovome proširi da pomognete ljudima koji upadaju u teška psihička stanja trudeći se da budu prihvaćena. Upravo od nerazumevanja i osude pojedinaca, strah od razotkrivanja upravlja njihovim životima, a vi ste ti koji možete da im prvi pružite ruku i kažete da ste tu za njih, da ne možete da razumete kroz šta prolaze, kao što i ne možete, ali ste tu da ih čujete i razumete. U ovim slučajevima vaše ćutanje nije znak odobravanja, već tihe osude ili nezainteresovanosti. Pomognite da se to mišljenje promeni. Budite prvi. Budite otvoreni. Iznenadiće vas koliko ljudi u vašem okruženju ima baš ovakvih problema. Hvala vam. Hvala vam svima.
Comments
Post a Comment