Marija Namerno Drugačija

 Do moje devete godine živeli smo u ruševnoj kući. Bila je stara, oronula, a zidovi su bili takvi, da kad ih gledaš sa strane, imaš utisak da gledaš reljefni prikaz planinskih predela. Ako bi pokucali ta ispupčenja, postojala je mogućnost velikog odrona, pa smo ih se jednostavno klonili. Mislim da su tapete, koje su u ono vreme bile vrlo moderne, bilo jedino što drži zidove da se ne raspadnu. Bojala sam se te stare kuće, Najviše sam se bojala spavaće sobe i regala u njoj. Vrata od regala se nisu mogla zatvoriti skroz, pa je pretrpana roba iz njega virila kao sablasne utvare, posebno noću. A noću, najčešće sam sama išla spavati, jer je tata često ostajao van kuće do dugo iza ponoći, mama je spremala po kući, pričala sa polusestrom dok se nije udala. Gde god da su bili, ja sam bila sama u sobi, čekajući da neko od njih dođe i spasi me onoga što sam videla. Tada sam mislila da sva deca vide ono što i ja. Ali ipak nisam pričala o tome. Dugo nikom nisam rekla šta se dešavalo u toj spavaćoj

 Moj otac je bio čovek oko koga se sve vrtelo. Do moje neke trinaeste godine, od kako je prestao piti, morali smo da mu odnosimo i doručak, i ručak, i večeru na tacni u sobu gde je gledao TVi pričao na telefon. Ako bi odbile da uradimo to, onda bi vilenio danima, nazivao nas svakakvim imenima, ponižavao, i šta već ne. Mislim da je to bila mamina linija manjeg otpora da ne trpi više vređanja, od uobičajenog. Ali, u mojoj trinaestoj godini, od one tihe, povučene i stidljive devojčice, u meni se počeo rađati pravi buntovnik. Jednostavno, nisam mogla više da služim i ćutim. Tad sam počela da komentarišem da nam treba samo još crveni jastuk, da ga služimo kao kralja, kako dolikuje. Drugačije nema smisla, zar ne? Na kraju, naše služenje njega na tacnama se svelo na normalno, to smo radile ako bi bio bolestan, kao što bi bilo kome drugome.  Pošto sam ja tad imala već neko četvorogodišnje iskustvo sa kuvanjem, često bi jeli ručak koji sam ja spremila. Ako tata nije znao da sam to ja spremila,

  Svi smo mi tragaoci u sopstvenim životima. I svi tražimo ispunjenje u obliku koji nam odgovara. Neko želi biti srećan, iako sam pojam sreće nije definisan, niti je nešto što može da se dosegne i ostane večno. Neko traži ljubav, neko bogatstvo, neko... Svi tragamo za nečim. A kad to ostvarimo, nađemo nešto novo za čim ćemo tragati. To je ljudska priroda, svaki korak nas čini bogatijim iskustveno i emotivno, a to je ono što je važno. Da li zbog poodmakle trudnoće, ili nečeg drugog, u zadnje vreme imam potrebu da završim priču o svojoj prošlosti. Razmišljala sam o načinima na koji ću je ostaviti tamo gde pripada i ni jedan nije bio dovoljno dobar. A zašto? Zato što smo u potrazi za onim što nas čini ispunjenim, zaboravili na činjenicu da sve ono što smo iskusili, ne znači ništa, ako to nismo podelili sa nekim. Naša iskustva mogu nekome biti dragocena. Ne samo da bi spoznao svoje poglede na ono što proživeli, nego i da promene obrasce koji ih muče godinama. Naše greške, naša razmišljanj

  Odrastajući sa svim sistemima verovanja sa kojima sam se suočavala, što sama sa sobom, što od najrođenijih, nije mi najjasnije kako sam mogla biti tako sigurna u sebe. Ali jesam. Kad bi reagovala na bilo kakvu situaciju koju mi je život nametnuo, dobro bi razmislila o njoj. Nekad u deliću sekunde, nekad bi je analizirala danima, pre nego uradim nešto po tom pitanju. Na kraju, kad bi uradila ono za što sam mislila da je najbolje rešenje, retko bi pogrešila. Bilo da sam ja u pitanju ili ljudi koji su mi se poverili i tražili moju pomoć. Ne, nisam bezgrešna, naravno, ali retko bi se desilo da uradim nešto za čim bi posle bilo potrebno vreme za neutralisanje posledica. Mnogo naučiš o sebi, o tome kako svet funkcioniše, kako ti se vraća ono što ljudi zovu sudbinom.. Ceo život sam analizirala sebe i svoje postupke, akcije, reakcije, misli, ponašanje, šta god. Analizirala sam i druge, čije sam priče znala. I donela vrlo bitne zaključke, za mene, naravno.    Dok sam o sebi imala jako nisko

  Ako imate klempave uši, grbu na nosu ili bilo kakav "sitniji" fizički problem, bez sumnje ste bili u nekim životnim fazama gde bi promenili taj deo na sebi. I ja sam. Čekala sam da odrastem i da operišem nogu. Tad bi bila donekle normalna. Mada sa ožiljcima, koji bi me podsećali na to ko sam ja, zapravo. Dugo sam patila zbog posledica koje je operacija ostavila na moju nogu, međutim, kad sam čula da sam rođena sa stopalom okrenutim unazad i da su mi urađene samo dve operacije u isto vreme, da bi se to ispravilo, razmislila sam ponovo. Ali i dalje mi nije bilo jasno zašto, kad su te dve operacije uspešno obavljene, nisu tražili da idem dalje na preglede, koji bi doveli do daljnjih operacija, sve dok se ta razlika ne sanira. Nekako sam nagovorila mamu, kad sam imala šesnaest godina da me povede sa sobom u Beograd i odvede me na pregled u kliniku gde sam operisana. Nikad u životu nisam išla negde sa više nade. Toliko sam bila srećna, da nisam prestajala pričati. Taj put od če

  Moje prvo sećanje u životu je vezano za bolnicu, bolničke krevete, maslinastozelene zidove i bele ograde krevetića koji su me okruživali. Ja sam ležala na krevetu do zida, a odmah pored mene je bio dečak koji je jako plakao. Oboje smo imali gips na jednoj nozi. A ja sam mu, kroz ogradicu brisala suze i držala ga za ruku, dok njegova mama ne dođe u posetu. Tada nisam znala zašto sam u bolnici, niti se sećam ičega drugog posebno. Na blic se sećam medicinske sestre kako hoda od vrata do svakog krevetića, nešto gleda na papirima i odlazi napolje. Imala sam trinaest meseci tada. Nešto kasnije, sećam se da sam morala ići u susedni grad, da mi kupe specijalne cipele, jer u mestu gde sam odrasla nije bilo takvih. Ali dugo nisam znala kakve su to cipele, jer mi je reč kojom su ih opisivali bila nepoznata.   Imala sam četiri godine, kad sam se igrala napolju sa drugarima iz ulice. U jednom momentu, jedna devojčica je predložila da sve devojčice idu da obuku suknje, a jedan dečak će nas onda v

 Moji prvi snovi su bili vezani za Isusa, što je bilo jako čudno, obzirom da su moji bili ponosni nosioci crvene, komunističke knjižice. Nikad se ništa vezano za veru nije spominjalo kod nas, osim tatinog prezira prema sveštenicima. A ja sam sanjala o tome, pošto sam ionako osećala da mi je život, sa emotivne strane gledišta, blizak mučilištu, da budem novi Isus. Kad već toliko patnje u mom životu postoji, preuzeću patnju svih ljudi na svetu, a kad porastem, želim da vidim svet koji živi u ljubavi, slozi i harmoniji. Pošto je u mom životu sve bilo uslovljeno nečim, nisam znala da postoji drugačiji pogled na život, pa sam mislila, ako se ponudim Bogu kao žrtva u ime svih ljudi koji pate na kugli zemaljskoj, da će mi uslišiti molitve i stvoriti novi svet u kome će sve biti lepo. Kad sam malo odrasla, mislila sam da je moj život toliko bezvredan i mizeran i da Bogu to nije dovoljno za ispravljanje nepravde na svetu, te da je to razlog zašto se ništa ne dešava po tom pitanju. A ja nisam i

 U vreme kad sam odrastala, već se naveliko gubila rutina mimike teranja deteta iz prostorije, kad su gosti tu.Svi moji drugari su slobodno boravili u toplini svog doma, bili sami sa roditeljima ili kad im je bila puna kuća. Zapravo, svi sem mene. U mojoj kući, tj kući mojih roditelja, moja uloga i obaveza dok su gosti u kući bi bila da budem u kuhinji, pripremim sve što treba da poslužim goste, odnesem im to na tacni sa sve smeškom na licu i kojom ljubaznom rečenicom i izgubim se iz njihovog vidokruga, inače bi me na to terali tatini smrknuti pogledi, gestikulacija očima ili glavom, a ponekad i rukom. To je bilo u redu, ako bi došli prijatelji ili kolege mojih roditelja. Ali tako je bilo i kad bi nam dolazila rodbina. Ja nisam smela da se družim sa njima. Tad bi se naveliko kuvali ručkovi, pravila peciva, kolači i moje mesto je bilo strogo u kuhinji, sa mamom. Tata bi zabavljao goste pričama koje su svima bile zanimljive, a ja bi čula samo deliće dok ih poslužujem.   Sam taj odnos me

   Uprkos lošim odnosima u kući, sanjala sam kako ću završiti školu, naći stan, zaposliti se. Tad bi se viđala sa mojima malo ređe, ali bih uvek bila tu za njih, pomagala im sve što mogu, bila dobra ćerka. A oni, kad vide da mogu da vodim svoj život onako kako treba, bili bi ponosni na mene zato što sam dokazala da mogu, da jesam svoj čovek i da vredim. I onda bi me voleli kao što roditelji inače vole svoju decu. A ja ću naći muža koji će me voleti, koga ću voleti i stvorićemo porodicu koja će biti ispunjenje sna. Zajedno ćemo raditi sve, baš sve. Već imam slike u glavi. Dolazimo s posla, ručamo svi zajedno. Onda jedno od nas pere suđe, drugo ih briše i stavlja na mesto. Sedamo na terasu, deca dolaze da nam pričaju kako su proveli dan. Smejemo se, držimo za ruke. Igramo se sa decom u našem dvorištu koje čuva naš veliki čupavi njufaundlend. Dve mačke lenjo se protežu u svojim ležaljkama na terasi. Odlazimo na godišnje odmore, kampovanja, piknike...Toliko smo zaokupljeni ljubavlju koja

  Kako je bilo odrastati pod konstantnim pritiskom oba roditelja i osobe koja je radila iz senke, o kojoj ću pričati kasnije, kad bude vreme za to? Svakodnevna slušanja o tome kako nisam dovoljno dobra, kako ništa ne radim kako treba i sl., od mene su prvo stvorila osobu koja, jednostavno, nije osećala pripadnost domu u kome sam rođena. U početku, nije ti poznat svet van zidina u kome si rođen. Sve što se tu dešava je jedino normalno, jedino primereno, jedino poznato, te stoga prihvataš uslove koji su ti nametnuti, bez puno razmišljanja i zapitkivanja. Prihvatiš njihovo mišljenje, stavove, ubeđenja. Postaneš ono što oni misle o tebi. Kasnije, počneš da istražuješ svet oko tebe, gde uvidiš razliku. Prvo vidiš da je moguće da se roditelj prema detetu ponaša kao prema ljudskom biću koje zaista voli najviše na svetu. Vremenom, shvatiš da je to normalno ponašanje u većini porodica koje posetiš. Da postoji bar neki odnos. I nigde nisam naišla na sličnost sa mojom porodicom. Svagde su deca b

  U svom okruženju sam bila poznata kao osoba koja može sve sama. Razlog za to mi nije baš jasan. Ali uvek sam važila za jaku ženu. Super jaku ženu. I to mi je smetalo. Zapravo, ako tražim savet za neku određenu situaciju u kojoj sam se našla, ne tolerišem previše gluposti koje iskrsnu prilikom razgovora. Tačnije, moj način razmišljanja je ovakav: ako me neko pita za mišljenje, tokom izlaganja njegovog problema, uživim se u njegovu priču do mojih maksimuma, i krenem odatle. Nakon izlaganja, logično mi je da je ta osoba već probala da reši problem nekim jednostavnim rešenjima, stoga dublje razmišljam, tražim novi ugao gledanja i obično se tu nađe rešenje. Ali ja jesam u toj priči koju su mi ispričali. Nisam čula delić, niti se isključila tokom razgovora, niti zanemarila pogled svih aktera ispričane priče. Zato mi nikad nije bilo jasno kako ja nisam imala koga da pogleda moju situaciju iz drugog ugla, koji sam ja zaboravila, pa da mi ukaže na propušteni mogući način rešavanja situacije.