Svi smo mi tragaoci u sopstvenim životima. I svi tražimo ispunjenje u obliku koji nam odgovara. Neko želi biti srećan, iako sam pojam sreće nije definisan, niti je nešto što može da se dosegne i ostane večno. Neko traži ljubav, neko bogatstvo, neko... Svi tragamo za nečim. A kad to ostvarimo, nađemo nešto novo za čim ćemo tragati. To je ljudska priroda, svaki korak nas čini bogatijim iskustveno i emotivno, a to je ono što je važno. Da li zbog poodmakle trudnoće, ili nečeg drugog, u zadnje vreme imam potrebu da završim priču o svojoj prošlosti. Razmišljala sam o načinima na koji ću je ostaviti tamo gde pripada i ni jedan nije bio dovoljno dobar. A zašto? Zato što smo u potrazi za onim što nas čini ispunjenim, zaboravili na činjenicu da sve ono što smo iskusili, ne znači ništa, ako to nismo podelili sa nekim. Naša iskustva mogu nekome biti dragocena. Ne samo da bi spoznao svoje poglede na ono što proživeli, nego i da promene obrasce koji ih muče godinama. Naše greške, naša razmišljanja, kontra od onoga što smo mi uradili, nekome može dati ideju koja će mu biti od vitalne važnosti. A često nas stid od nas samih blokira u nameri da to i uradimo. Svi imamo stvari na koje nismo ponosni, a koje jesmo uradili. Praveći se da smo dobre osobe pred drugima, ne umanjuje dela koja smo uradili. Da bi pobegli od tih stvari, mnogi od nas zdušno su prihvatili igre koje su nam nametnute od strane onih mnogo iskusnijih od nas, sa crtama lidera na velikom svetskom tržištu. A što da ne? Može im se. Lakše je ubediti ljude da postoji tamo neka čarobna formula koju možemo svi primeniti, neko lakše, neko teže, ali je tu i ono veliko obećanje da je to put ka sigurnom uspehu. Promenite misli i promenićete život. U pravu su. Dokazano toliko puta, do sad. Koliko ste stvari promenili primenjujući jedan Zakon Privlačenja, recimo? I onda se desi to, da uspeh koji ste ostvarili bude privremen, opet negde zakoči, stane i jednostavno ne ide dalje. Sledeće što pomislite je da je problem u vama, niste se dovoljno trudili, niste bili dovoljno uporni, dovoljno ovakvi ili onakvi i vrtite se u tom krugu u potpunosti opčarani obećanjem da je uspeh neminovan, samo ako nastavite da praktikujete taj i taj zakon. Ipak je to Zakon, zar ne?
Ako je tako jednostavno koristiti tako proste principe, zašto nam se dešavaju zastoji? Zašto nam se prošlost vraća kao bumerang? Zašto se dešavaju situacije koje su nam, u najmanju ruku, neprijatne? Ako radimo sve kako treba, ako je taj Zakon toliko moćan, zašto smo morali proći sve što smo iskusili do sad, kad je tako jednostavno živeti? I što je najgore od svega, odbijamo da se suočimo sa nama samima i onim što smo do juče bili, jer danas smo mi pozitivni ljudi! Sad su nas naučili da jedna pozitivna misao ima snagu da nadjača sto negativnih. I zaista sve to jeste istina. Ali....
Pod pretpostavkom da razumemo da su nam sva prošla iskustva došla u naš život zato što smo iz njih trebali nešto da naučimo, odakle nam smelost da sve to potisnemo, predstavimo se kao nove osobe i probamo koračati tuđim stazama, prihvatajući ih kao naše, dok nam okovi prošlosti čine svaki dalji korak nemoguć? Nije li logičnije suočiti se sa onim što je bilo, bilo da smo mi bili navodne žrtve ili svesni akteri svega što je bilo, naučiti lekcije koje smo prošli, maturirati taj deo našeg života, pa onda nastaviti dalje, rasterećeni jer smo zatvorili velika poglavlja u našim životima? Mnogo je pitanja bilo o tome zašto pričam ili pišem o onome što je bilo. Zašto kopam po prošlosti. Odgovor je jednostavan. Kroz priču, iz današnjeg ugla, stavljam stvari na svoje mesto, ponovo. Ne poznajem nikoga ko nije doživeo potpunu amneziju, a ko može svoju prošlost da izbriše, kao da je nikad nije ni bilo. Dakle, ona postoji sa razlogom. Isto tako ne mislim da je ona tu da nas opterećuje. Ali svaki pokušaj da je neutrališemo bilo kakvim obmanama je, prosto, besmislen. Kad razmišljamo o moralnim stavovima koji su srž našeg bića, ne pričam o zakonima koje su nam nametnuli, nego onim načelima sa kojima se rađamo, svi imamo potencijal koji nam je potreban da živimo život kakav želimo. Dalje je sve na našim roditeljima, kako će oblikovati te naše potencijale. Pa na društu, i svima ostalima koji su deo naših života. A na nama je odgovornost da to što jesmo učinimo smislenim. Pa i ako smo grešili, ne trebamo da se stidimo naših grešaka, već da se suočimo sa njima, damo im priznanje, jer su najveće greške najčešće naši najveći učitelji, zahvalimo im se, oprostimo i idemo dalje. Ako stagniramo u životu, najverovatnije je u pitanju nešto iz prošlosti. Negiranje toga, bežanje na bilo koji način, neće izbrisati taj problem.
Moja razmišljanja danas su vrlo kompleksna. Malo me zbunjuje i način na koji prihvatamo ono što nam drugi serviraju na tacni. Od kad je život postao tako prost? Čarobnih formula na sve strane, svi imaju rešenje za sve, a mnogi grcaju u sopstvenim životima, potiskujući sve što, zapravo, jesu, dok se hvale svojim novootkrivenim licem. Ja sam odavno prihvatila činjenicu da su ljudi skloni prikazivanju sebe u najboljem svetlu, ali sam isto tako naučila da slušam sebe kad sam u društvu takvih ljudi. Energija potisnutih problema je tako teška za bilo kakvu komunikaciju, a kad imaš potisnute stvari, one su poput sidra koje ne dozvoljava da tvoj brod otplovi daleko. Samo te vrti u krug. A to znači, da ćeš opet doći do tačke gde ćeš morati da se suočiš sa svime što je bilo. Isto tako me zbunjuje činjenica da su mnogi prihvatili jedan način, jedan zakon, jednu opciju za koju su se uhvatili kao za slamku spasa i drže se toga iako se i dalje samo vrte u krug. Mislim da smo mi, kao ljudska bića, mnogo kompleksniji i da je jedan Zakon, jedan način, jedno bilo šta, jednostavno nedovoljno da nas oslobodi od svega što je bilo u našoj prošlosti, što preživljavamo danas. A samim tim, stavljamo i budućnost u neizvenost, kao što ona i jeste.
I opet se vraćam na temu iskrenosti. Ako skrivanjem onoga što jesmo, mislimo da smo postigli uspeh, činjenica je da ćemo se skrivati ceo život, a za cilj ćemo imati održavanje imidža koji smo nametnuli drugima. Tragedija vođenja ovim principom je u tome, što vremenom, svaka laž postane istina. A kad budemo u situaciji da se suočimo sa sobom, kao što se to obično dešava, šta ćemo onda? Nastaviti skrivanje iza slike o nama, ili ćemo se ogoliti pred sobom, pa i pred svetom, živeti istinu i davati je drugima, rasterećeni od svega? Slobodni, uistinu slobodni od zabluda koje smo sami sebi skrojili. I kako da tražimo odgovore u drugim ljudima, tražimo od njih isrenost, ogoljenost, a sami živimo drugačije? Ako je Zakon Privlačenja ono što će nam doneti nekog sličnog nama, trebali bi obratiti pažnju na to, ko smo mi? Ako smo nakupili svega i svačega i ostavili sve to nerešeno iz prošlosti, jesmo li u stanju izboriti se sa drugom osobom koja ima isto toliko bremena na svojim leđima, sakriven iza velikog osmeha novorođene pozitivne i uvek srećne osobe?
Poštujem Zakon Privlačenja, ali smatram da je zabluda voditi se samo njim. Postoji proces koji u sebi sadrži mnogo Zakona, a koje bi trebali poštovati, da bi došli do onoga što želimo. Zakon Privlačenja sam uzela samo za primer, ne u nekoj lošoj nameri. Procesi se dešavaju prirodno. I, ako pogledate, sve je proces. Proces našeg rađanja na ovom svetu, proces učenja osnovnih funckija koje su nam neophodne za život, proces širenja znanja, proces socijalizacije, proces učenja, proces pravljenja grešaka, proces ranog detinjstva, odrastanja, uklapanja.... Sve, baš sve je proces. Čemu onda spoznaju o onome što jesmo tražiti u instant formulama?
Na kraju, možda grešim, ali ako smo u stanju da pobedimo sve nedaće koje smo do sad prebrodili, čemu taj strah od suočavanja sa samim sobom? To smo već preživeli, prošlost ne može da nas povredi, ona je završena. Samo trebamo dati smisao, oprostiti, naučiti iz nje, i zatvoriti poglavlje po poglavlje knjige u kojoj smo već odglumili glavne uloge. Tu već ima dosta zakona koji se trebaju iskoristiti. Zakon Prisećanja, Zakon Suočavanja, Zakon opraštanja, Zakon učenja, Zakon diplomiranja, Zakon osmeha na kraju obavljenog zadatka.... imenujte neki svoj, zabavno je. I oslobađajuće.
Ako je tako jednostavno koristiti tako proste principe, zašto nam se dešavaju zastoji? Zašto nam se prošlost vraća kao bumerang? Zašto se dešavaju situacije koje su nam, u najmanju ruku, neprijatne? Ako radimo sve kako treba, ako je taj Zakon toliko moćan, zašto smo morali proći sve što smo iskusili do sad, kad je tako jednostavno živeti? I što je najgore od svega, odbijamo da se suočimo sa nama samima i onim što smo do juče bili, jer danas smo mi pozitivni ljudi! Sad su nas naučili da jedna pozitivna misao ima snagu da nadjača sto negativnih. I zaista sve to jeste istina. Ali....
Pod pretpostavkom da razumemo da su nam sva prošla iskustva došla u naš život zato što smo iz njih trebali nešto da naučimo, odakle nam smelost da sve to potisnemo, predstavimo se kao nove osobe i probamo koračati tuđim stazama, prihvatajući ih kao naše, dok nam okovi prošlosti čine svaki dalji korak nemoguć? Nije li logičnije suočiti se sa onim što je bilo, bilo da smo mi bili navodne žrtve ili svesni akteri svega što je bilo, naučiti lekcije koje smo prošli, maturirati taj deo našeg života, pa onda nastaviti dalje, rasterećeni jer smo zatvorili velika poglavlja u našim životima? Mnogo je pitanja bilo o tome zašto pričam ili pišem o onome što je bilo. Zašto kopam po prošlosti. Odgovor je jednostavan. Kroz priču, iz današnjeg ugla, stavljam stvari na svoje mesto, ponovo. Ne poznajem nikoga ko nije doživeo potpunu amneziju, a ko može svoju prošlost da izbriše, kao da je nikad nije ni bilo. Dakle, ona postoji sa razlogom. Isto tako ne mislim da je ona tu da nas opterećuje. Ali svaki pokušaj da je neutrališemo bilo kakvim obmanama je, prosto, besmislen. Kad razmišljamo o moralnim stavovima koji su srž našeg bića, ne pričam o zakonima koje su nam nametnuli, nego onim načelima sa kojima se rađamo, svi imamo potencijal koji nam je potreban da živimo život kakav želimo. Dalje je sve na našim roditeljima, kako će oblikovati te naše potencijale. Pa na društu, i svima ostalima koji su deo naših života. A na nama je odgovornost da to što jesmo učinimo smislenim. Pa i ako smo grešili, ne trebamo da se stidimo naših grešaka, već da se suočimo sa njima, damo im priznanje, jer su najveće greške najčešće naši najveći učitelji, zahvalimo im se, oprostimo i idemo dalje. Ako stagniramo u životu, najverovatnije je u pitanju nešto iz prošlosti. Negiranje toga, bežanje na bilo koji način, neće izbrisati taj problem.
Moja razmišljanja danas su vrlo kompleksna. Malo me zbunjuje i način na koji prihvatamo ono što nam drugi serviraju na tacni. Od kad je život postao tako prost? Čarobnih formula na sve strane, svi imaju rešenje za sve, a mnogi grcaju u sopstvenim životima, potiskujući sve što, zapravo, jesu, dok se hvale svojim novootkrivenim licem. Ja sam odavno prihvatila činjenicu da su ljudi skloni prikazivanju sebe u najboljem svetlu, ali sam isto tako naučila da slušam sebe kad sam u društvu takvih ljudi. Energija potisnutih problema je tako teška za bilo kakvu komunikaciju, a kad imaš potisnute stvari, one su poput sidra koje ne dozvoljava da tvoj brod otplovi daleko. Samo te vrti u krug. A to znači, da ćeš opet doći do tačke gde ćeš morati da se suočiš sa svime što je bilo. Isto tako me zbunjuje činjenica da su mnogi prihvatili jedan način, jedan zakon, jednu opciju za koju su se uhvatili kao za slamku spasa i drže se toga iako se i dalje samo vrte u krug. Mislim da smo mi, kao ljudska bića, mnogo kompleksniji i da je jedan Zakon, jedan način, jedno bilo šta, jednostavno nedovoljno da nas oslobodi od svega što je bilo u našoj prošlosti, što preživljavamo danas. A samim tim, stavljamo i budućnost u neizvenost, kao što ona i jeste.
I opet se vraćam na temu iskrenosti. Ako skrivanjem onoga što jesmo, mislimo da smo postigli uspeh, činjenica je da ćemo se skrivati ceo život, a za cilj ćemo imati održavanje imidža koji smo nametnuli drugima. Tragedija vođenja ovim principom je u tome, što vremenom, svaka laž postane istina. A kad budemo u situaciji da se suočimo sa sobom, kao što se to obično dešava, šta ćemo onda? Nastaviti skrivanje iza slike o nama, ili ćemo se ogoliti pred sobom, pa i pred svetom, živeti istinu i davati je drugima, rasterećeni od svega? Slobodni, uistinu slobodni od zabluda koje smo sami sebi skrojili. I kako da tražimo odgovore u drugim ljudima, tražimo od njih isrenost, ogoljenost, a sami živimo drugačije? Ako je Zakon Privlačenja ono što će nam doneti nekog sličnog nama, trebali bi obratiti pažnju na to, ko smo mi? Ako smo nakupili svega i svačega i ostavili sve to nerešeno iz prošlosti, jesmo li u stanju izboriti se sa drugom osobom koja ima isto toliko bremena na svojim leđima, sakriven iza velikog osmeha novorođene pozitivne i uvek srećne osobe?
Poštujem Zakon Privlačenja, ali smatram da je zabluda voditi se samo njim. Postoji proces koji u sebi sadrži mnogo Zakona, a koje bi trebali poštovati, da bi došli do onoga što želimo. Zakon Privlačenja sam uzela samo za primer, ne u nekoj lošoj nameri. Procesi se dešavaju prirodno. I, ako pogledate, sve je proces. Proces našeg rađanja na ovom svetu, proces učenja osnovnih funckija koje su nam neophodne za život, proces širenja znanja, proces socijalizacije, proces učenja, proces pravljenja grešaka, proces ranog detinjstva, odrastanja, uklapanja.... Sve, baš sve je proces. Čemu onda spoznaju o onome što jesmo tražiti u instant formulama?
Na kraju, možda grešim, ali ako smo u stanju da pobedimo sve nedaće koje smo do sad prebrodili, čemu taj strah od suočavanja sa samim sobom? To smo već preživeli, prošlost ne može da nas povredi, ona je završena. Samo trebamo dati smisao, oprostiti, naučiti iz nje, i zatvoriti poglavlje po poglavlje knjige u kojoj smo već odglumili glavne uloge. Tu već ima dosta zakona koji se trebaju iskoristiti. Zakon Prisećanja, Zakon Suočavanja, Zakon opraštanja, Zakon učenja, Zakon diplomiranja, Zakon osmeha na kraju obavljenog zadatka.... imenujte neki svoj, zabavno je. I oslobađajuće.
Comments
Post a Comment