Moji prvi snovi su bili vezani za Isusa, što je bilo jako čudno, obzirom da su moji bili ponosni nosioci crvene, komunističke knjižice. Nikad se ništa vezano za veru nije spominjalo kod nas, osim tatinog prezira prema sveštenicima. A ja sam sanjala o tome, pošto sam ionako osećala da mi je život, sa emotivne strane gledišta, blizak mučilištu, da budem novi Isus. Kad već toliko patnje u mom životu postoji, preuzeću patnju svih ljudi na svetu, a kad porastem, želim da vidim svet koji živi u ljubavi, slozi i harmoniji. Pošto je u mom životu sve bilo uslovljeno nečim, nisam znala da postoji drugačiji pogled na život, pa sam mislila, ako se ponudim Bogu kao žrtva u ime svih ljudi koji pate na kugli zemaljskoj, da će mi uslišiti molitve i stvoriti novi svet u kome će sve biti lepo. Kad sam malo odrasla, mislila sam da je moj život toliko bezvredan i mizeran i da Bogu to nije dovoljno za ispravljanje nepravde na svetu, te da je to razlog zašto se ništa ne dešava po tom pitanju. A ja nisam imala ništa drugo da mu ponudim, sem mog života. Onda sam mislila da me ne čuje zato što nisam krštena i da je čin samog krštenja početak veze sa Bogom. Stoga sam odlučila da sačekam da budem dovoljno odrasla da mogu da se krstim, pa ću onda moliti za spasenje sveta ispočetka, ovaj put ću imati alat potreban za to. Ali snove ne možeš zaustaviti.
Iz pozicije gde si naučen da ne vrediš ništa, stoga i ne tražiš ništa, teško je oblikovati snove. Isto tako, teško je umiriti ljudsku prirodu da ima snove. Ti snovi moraju imati polaznu tačku iz sveta koji poznajete, da bi bili uverljivi za vas i vaš san. Stoga sam često sanjala o nesrećama. U njima bih ja bila toliko povređena, da bi dugo ostajala u bolnici, na odelenju intenzivne nege, u teškim bolovima, pre nego što bi se desilo da se sudbina umeša i da se pojavi neko ko bi me izvukao iz te pozicije i iz mog života. Dugo su se moji snovi temeljili na tom principu, a razlog za to sam shvatila kad sam već bila majka tri ćerke. U vreme mog detinjstva, da bih imala negu, morala bih biti povređena toliko da mi je potrebna bolnička pomoć. Ako bi imala temperaturu ili neki drugi vid kratkih obolenja, koja te slome i ne daju da ustaneš iz kreveta, nega u mojoj kući bi se svodila na kuvanje čaja, koji je inače uvek postojao na šporetu, spreman za korišćenje i pitanje da li mi je bolje. To je bilo to. Jednom prilikom sam pitala mamu kako to da me nikad nisu mazili ili se ophodili prema meni kao prema detetu. Odgovor je glasio da nisam dala da se mazim, da sam bila divlje dete koje nisi mogao pripitomiti. Čudno, s obzirom da se ne sećam ni jednog pokušaja da mi priđe i stupi u neki dublji kontakt sa mnom.
Zatim je došlo vreme kad nisam imala vremena da sanjam, od razmišljanja šta mogu da popravim kod sebe da bih bila dovoljno dobra za neka buduća vremena. I da bih odobrovoljila roditelje. Ali to nije bilo moguće, bar ne s moje strane. Šta god ja uradila, činilo se pogrešno. Htela sam biti psiholog, imati svoju ordinaciju i pomagati ljudima kojima je teško da se nose sa životnim nedaćama koje su ih snašle. Htela sam biti iscelitelj u bilo kom obliku, koji donosi trenutna olakšanja onima koji dođu po pomoć. Htela sam osnovati klinike sa ljudima sličnim sebi, mesta gde bi dolazili oni koji su na korak do dna. U ono vreme, zamišljala sam kako sklapam ugovore sa raznim firmama i pomažem ne samo emotivno, nego tražim posao nezaposlenima, skupljam donacije za nemoćne, spajam stare i ostavljene sa mladima koji su željni ljubavi starijih... Htela sam isceliti svet. Htela sam biti ona koja to može. Ona koja to radi.
Onda sam se udala za drugog muža i jedina mi je želja bila da izađem iz tog pakla. Negde oko druge polovine tog braka, počela sam da se osvešćujem. Drugi to nazivaju buđenjem, traganjem za dubljim istinama... Kako god, počela sam da shvaćam da može drugačije i da, taman i ako se treba platiti sreća koju ćeš doživeti u ovom životu, ja sam svoju debelo otplatila. Sad je samo trebam naći. Problem je bio što se u to vreme nisam mogla setiti šta sam želela da budem kad odrastem. Tad mi je život bio kao pretis lonac, spreman da eksplodira ako se desi još nešto nepredviđeno. I sve što sam doživela ranije, bilo je u magli tadašnjih dešavanja. Kako je interesantno kad ono što ti je poznato u životu postane tvoj život, I onda misliš da si se prepustio i digao ruke, a zapravo samo živiš ono što ti je jedino poznato. Dok živiš to, celo tvoje biće vapi za nečim drugim, ali ti to ne možeš da mu pružiš, jer ne znaš šta je to. Znaš teoretski, ali kad treba da sprovedeš to u praksu, svhatiš da si apsolutno neadekvatno opremljen i pripremljen za to. I onda tapkaš u mestu, cupkaš i gledaš ljude koji izgledaju onako kako ti želiš da se osećaš. Zatim počneš da ih imitiraš nadajući se da ćeš osetiti ono što misliš da oni osećaju. Kad se ni to ne desi, probaš sve i svašta ne bi li dobio tračak onoga što je suprotno od toga što si iskusio do sad. Na kraju, posle mnogo izgubljenih bitki, nađeš tračak nade i držiš ga se dok god ne nađeš malo veću slamčicu koja će te držati dovoljno dugo iznad mulja, dok ne nađeš novu, pa novu i novu. Jedno od tih nada je da se čuda, možda ipak dešavaju.
I dese se. Naučiš da sanjaš, naučiš sebe da nisi ono što si ceo život mislio da jesi. Naučiš da uvek možeš ispočetka. Ako ne uspeš, probaj ponovo. I svakim korakom se osećaš bolje i to te tera da nastaviš i tražiš još. Na kraju postaneš osoba koja zna da zaslužuje da bude srećna, da zaslužuje da ima ono što ima i da traži još. Postaneš osoba koja shvati da ljubav zaista jeste ključ za sve. I kad naučiš da voliš sebe onako kako želiš drugi da te vole, dobijaš tu ljubav nazad kao odraz u ogledalu. A to ogledalo koje si postavio ispred sebe ti daje spoznaje o sopstvenoj vrednosti. I tako ukrug. Čestitaš sebi na onome što si postao, posebno kad pogledaš odakle si potekao. Uživaš u životu i svemu što te okružuje. Svima zahvališ na njihovim ulogama koje su imali u tvom životu. Oprostiš sebi što si živeo kako nisi želeo ili si mislio da ne želiš. Oprostiš drugima koji su igrali svoje uloge u toj tvojoj priči, daš im smisao i otpustiš. Nabaciš osmeh na lice, obučeš svoja krila i pustiš da te odnesu na neka lepa mesta u neka lepša vremena, koja si naučio da sanjaš i pretvoriš u javu.
Iz pozicije gde si naučen da ne vrediš ništa, stoga i ne tražiš ništa, teško je oblikovati snove. Isto tako, teško je umiriti ljudsku prirodu da ima snove. Ti snovi moraju imati polaznu tačku iz sveta koji poznajete, da bi bili uverljivi za vas i vaš san. Stoga sam često sanjala o nesrećama. U njima bih ja bila toliko povređena, da bi dugo ostajala u bolnici, na odelenju intenzivne nege, u teškim bolovima, pre nego što bi se desilo da se sudbina umeša i da se pojavi neko ko bi me izvukao iz te pozicije i iz mog života. Dugo su se moji snovi temeljili na tom principu, a razlog za to sam shvatila kad sam već bila majka tri ćerke. U vreme mog detinjstva, da bih imala negu, morala bih biti povređena toliko da mi je potrebna bolnička pomoć. Ako bi imala temperaturu ili neki drugi vid kratkih obolenja, koja te slome i ne daju da ustaneš iz kreveta, nega u mojoj kući bi se svodila na kuvanje čaja, koji je inače uvek postojao na šporetu, spreman za korišćenje i pitanje da li mi je bolje. To je bilo to. Jednom prilikom sam pitala mamu kako to da me nikad nisu mazili ili se ophodili prema meni kao prema detetu. Odgovor je glasio da nisam dala da se mazim, da sam bila divlje dete koje nisi mogao pripitomiti. Čudno, s obzirom da se ne sećam ni jednog pokušaja da mi priđe i stupi u neki dublji kontakt sa mnom.
Zatim je došlo vreme kad nisam imala vremena da sanjam, od razmišljanja šta mogu da popravim kod sebe da bih bila dovoljno dobra za neka buduća vremena. I da bih odobrovoljila roditelje. Ali to nije bilo moguće, bar ne s moje strane. Šta god ja uradila, činilo se pogrešno. Htela sam biti psiholog, imati svoju ordinaciju i pomagati ljudima kojima je teško da se nose sa životnim nedaćama koje su ih snašle. Htela sam biti iscelitelj u bilo kom obliku, koji donosi trenutna olakšanja onima koji dođu po pomoć. Htela sam osnovati klinike sa ljudima sličnim sebi, mesta gde bi dolazili oni koji su na korak do dna. U ono vreme, zamišljala sam kako sklapam ugovore sa raznim firmama i pomažem ne samo emotivno, nego tražim posao nezaposlenima, skupljam donacije za nemoćne, spajam stare i ostavljene sa mladima koji su željni ljubavi starijih... Htela sam isceliti svet. Htela sam biti ona koja to može. Ona koja to radi.
Onda sam se udala za drugog muža i jedina mi je želja bila da izađem iz tog pakla. Negde oko druge polovine tog braka, počela sam da se osvešćujem. Drugi to nazivaju buđenjem, traganjem za dubljim istinama... Kako god, počela sam da shvaćam da može drugačije i da, taman i ako se treba platiti sreća koju ćeš doživeti u ovom životu, ja sam svoju debelo otplatila. Sad je samo trebam naći. Problem je bio što se u to vreme nisam mogla setiti šta sam želela da budem kad odrastem. Tad mi je život bio kao pretis lonac, spreman da eksplodira ako se desi još nešto nepredviđeno. I sve što sam doživela ranije, bilo je u magli tadašnjih dešavanja. Kako je interesantno kad ono što ti je poznato u životu postane tvoj život, I onda misliš da si se prepustio i digao ruke, a zapravo samo živiš ono što ti je jedino poznato. Dok živiš to, celo tvoje biće vapi za nečim drugim, ali ti to ne možeš da mu pružiš, jer ne znaš šta je to. Znaš teoretski, ali kad treba da sprovedeš to u praksu, svhatiš da si apsolutno neadekvatno opremljen i pripremljen za to. I onda tapkaš u mestu, cupkaš i gledaš ljude koji izgledaju onako kako ti želiš da se osećaš. Zatim počneš da ih imitiraš nadajući se da ćeš osetiti ono što misliš da oni osećaju. Kad se ni to ne desi, probaš sve i svašta ne bi li dobio tračak onoga što je suprotno od toga što si iskusio do sad. Na kraju, posle mnogo izgubljenih bitki, nađeš tračak nade i držiš ga se dok god ne nađeš malo veću slamčicu koja će te držati dovoljno dugo iznad mulja, dok ne nađeš novu, pa novu i novu. Jedno od tih nada je da se čuda, možda ipak dešavaju.
I dese se. Naučiš da sanjaš, naučiš sebe da nisi ono što si ceo život mislio da jesi. Naučiš da uvek možeš ispočetka. Ako ne uspeš, probaj ponovo. I svakim korakom se osećaš bolje i to te tera da nastaviš i tražiš još. Na kraju postaneš osoba koja zna da zaslužuje da bude srećna, da zaslužuje da ima ono što ima i da traži još. Postaneš osoba koja shvati da ljubav zaista jeste ključ za sve. I kad naučiš da voliš sebe onako kako želiš drugi da te vole, dobijaš tu ljubav nazad kao odraz u ogledalu. A to ogledalo koje si postavio ispred sebe ti daje spoznaje o sopstvenoj vrednosti. I tako ukrug. Čestitaš sebi na onome što si postao, posebno kad pogledaš odakle si potekao. Uživaš u životu i svemu što te okružuje. Svima zahvališ na njihovim ulogama koje su imali u tvom životu. Oprostiš sebi što si živeo kako nisi želeo ili si mislio da ne želiš. Oprostiš drugima koji su igrali svoje uloge u toj tvojoj priči, daš im smisao i otpustiš. Nabaciš osmeh na lice, obučeš svoja krila i pustiš da te odnesu na neka lepa mesta u neka lepša vremena, koja si naučio da sanjaš i pretvoriš u javu.
Comments
Post a Comment