Moj otac je bio čovek oko koga se sve vrtelo. Do moje neke trinaeste godine, od kako je prestao piti, morali smo da mu odnosimo i doručak, i ručak, i večeru na tacni u sobu gde je gledao TVi pričao na telefon. Ako bi odbile da uradimo to, onda bi vilenio danima, nazivao nas svakakvim imenima, ponižavao, i šta već ne. Mislim da je to bila mamina linija manjeg otpora da ne trpi više vređanja, od uobičajenog. Ali, u mojoj trinaestoj godini, od one tihe, povučene i stidljive devojčice, u meni se počeo rađati pravi buntovnik. Jednostavno, nisam mogla više da služim i ćutim. Tad sam počela da komentarišem da nam treba samo još crveni jastuk, da ga služimo kao kralja, kako dolikuje. Drugačije nema smisla, zar ne? Na kraju, naše služenje njega na tacnama se svelo na normalno, to smo radile ako bi bio bolestan, kao što bi bilo kome drugome. Pošto sam ja tad imala već neko četvorogodišnje iskustvo sa kuvanjem, često bi jeli ručak koji sam ja spremila. Ako tata nije znao da sam to ja spremila, hvalio bi mamu kako je baš odličan ručak, kako davno nije jeo bolji i slično. Onog momenta kad bi rekla da sam ga ja spremila, počelo je gunđanje, preslano je, neslano, masno, začinjeno, ovakvo ili onakvo. On je bio šef u firmi, a šefovi su u ono vreme imali dosta velike plate. Mama je radila prvo kao kuvarica, pa u farbariji, u drugoj firmi. Njih dvoje su imali dovoljno velike plate da vode računa o nama troma na najbolji mogući način i da pomognu mojoj polusestri, iako njoj pomoć nije bila potrebna. Ona je bila udata za čoveka koji je vodio brigu o njoj i njihovoj deci. Ali, briga o meni je bila takva da ja nisam imala novu garderobu, iako su se tad stvari kupovale tako, da traju po nekoliko godina. Često nisam imala cipele, često ni čizme. Ali, to nije sprečavalo mog tatu da svojim šarmom ubedi dve sestre da im je pomoć preko potrebna. Tako da su moji godinama živeli tako da su im moje dve tetke davale novac za ogrev, struju, astronomske telefonske račune koje je tata pravio, a tati su obavezno donosile garderobu i obuću. I samo njemu. Mama i ja nismo postojale u toj priči. Nikad nisam saznala gde je novac koji su zarađivali odlazio. Mamu tetke nikad nisu posebno volele, a ja dugo neću znati zašto. A možda nikad ne saznam. Ali iako sam ja delom mamino dete, isto tako sam jedino dete mog oca kojeg toliko obožavaju. No, i dalje nisam postojala za njih. Tata je provodio sate i sate u telefonskim razgovorima sa kojekakvim ljudima. Telefon nam je zvonio od ranih jutarnjih sati, do iza ponoći. Dok je pričao sa ljudima, bio je neizmerno ljubazan, predusretljiv, pravi šarmer širokih razmera. A kad bi prekidao vezu, bilo je najuobičanijenije da prokomentariše tu osobu sa :"Aj se .ebi!". Isto tako, veoma česta je bila situacija da mi govori da se javim na telefon i kažem da je na službenom putu, iako nije mrdnuo iz sobe. Mene dečaci nisu smeli zvati, jer bi se on najčešće javio na telefon. Pri tom ne mislim na momke, jer je bilo prerano za njih, nego na školske drugove. Jednom prilikom, moj brat od strica, koji je išao sa mnom u razred, zbog bolesti nije išao u školu nedelju dana. Nazvao me, zato što sam mu bila ujedno i komšinica, stanovao je malo dalje u istoj ulici, preko puta mene, da mu donesem sveske da prepiše sve šta smo radili tokom njegovog odsustva. Ali, javio se moj tata, ispitao ga grubo ko je, šta je, odakle se znamo i ko zna šta još. Kad mu je G. odgovorio na sva pitanja, moj tata mu nije verovao, dok nije popričao sa G.-vim tatom, mojim stricem. Tek onda je dozvolio da ja pričam sa G.-om i da mu odnesem stvari. Dugo mi nije bilo jasno čemu tolika zategnutost oko dečaka u mom životu. Bila sam peti razred osnovne škole tada.
Mama je bila izuzetno vredna žena, ali od silnog samonametnutog posla, nije imala vremena za mene. Kad bi joj prišla da popričamo o stvarima koje su me mučile, uvek bi se izvlačila da nema vremena. Ili kuva ručak, pa joj treba koncentracija, što je nelogično pošto je šesnaest godina radila kao kuvarica i kuvala za preko pet stotina ljudi. Ili povezuje paradajz u bašti. Ili čupa travu. Šta god, uglavnom ne može da priča sa mnom. Ne znam kako, ali i ona je oduvek imala nekoliko pari cipela, što za posao, što elegantnih. Nikad joj nije manjkalo odela, sakoa, suknji, košulja, bilo čega što jedna žena treba da ima. Zaista nisam obraćala pažnju na to ranije. Tek u nekim drugim okolnostima, mnogo godina kasnije, počela sam da pretresam istinu o sebi, samim tim i mojim roditeljima i polusestri. Iznenadila sam se kad sam shvatila da su osobe koje su mi bile najbliže, bile toliko drugačije od mene. Svo troje. Zapravo, znala sam da se ne uklapam u tu priču, ali oni su bili moji, jedini koje imam, i stoga ih niko nije smeo dirati na bilo koji način. Ne preda mnom. Mama je bila osoba koja se činila tako užasno moralnom i poštenom i prizemnom. Zapravo, ona je bila osoba koja jedno radi, drugo misli, treće govori. Kad je prešla sedamdesetu, te priče iz njene glave su počele da se mešaju, pa je samu sebe odala. I rasturila ono što je ostalo od naše porodice. Odajem joj počast, što je trideset i šest godina vrlo dobro vladala tim pričama kojih se držala grčevito i manipulisala njima na sve moguće načine. Ona je bila ta koja je zapodenula svađu u kući, koja je po potrebi, kako njoj odgovara, stajala na mojoj ili tatinoj strani, koja se kasnije pravila da rešava probleme, dok je mene smirivala, a tatu još više huškala na mene. Ona je ta koja je svoju ćerku iz prvog braka dizala u nebesa, a meni pravila pakao od života i psovala mene i oca groznom rečenicom: "Svoji ste, j.bite se kako hoćete!". Moj tata se, iz nekog razloga uneredio. Mama je stavila njegove gaće na neki štap, i nosila ga po komšiluku pokazujući ih i žaleći se na to s kim ona to živi i šta trpi od njega. Komšije to pamte i dan danas. I naravno, užasno im je neprijatno i pričati o tome, kamoli razmatrati taj njen postupak kao postupak normalne žene. Bilo je još mnogo sličnih ispada tokom nekog perioda mog ranog detinjstva.
Polusestra i ja nikad nismo imale blizak odnos. Dugo sam mislila da je razlog tome razlika u godinama. Naime, ona je dvanaest godina starija od mene. Pa sam prvo taj odnos pravdala time. Kasnije, ona je imala decu, koja su deset i osam godina mlađi od mene. Ja sam bliža njenoj deci, nego njoj. Pravdala sam je obavezama koje je imala oko dece i muža privatnika. Kasnije, jednostavno sam privikla na taj neki hladni odnos sa njom, da mi je bio potpuno normalan. Do danas, imale smo bukvalno dva i po razgovora, koja mogu smatrati smislenim. I više se ni jedan neće desiti, jer više nema načina za to. Oba su bila, zapravo, svađe. I oba su pokazala njeno pravo lice. Nimalo mi se ne dopada to što ona predstavlja. Kad je u društvu, to su šale, smeh, dobro raspoloženje po svaku cenu i sakrivanje istine po svaku cenu. Ali, kad je u određenom društvu, postaje opaka žena spremna na sve, zarad svoje dobiti. Baš na sve. I zaista ne preza od ničega, niti postoji granica koju ona neće preći, da bi bilo po njenom. Tokom njenog bračnog života, mnogo puta se posvađala sa njenim bliskim rođacima, samo zato što su oni živeli život za koji je ona mislila da nije u redu. Dugo sam se pitala kako to da se sa mnom nije prerečila, nikad. Mnogo kasnije, saznaću da je sa mnom radila preko zajedničkog činioca. Naše mame. Ona joj je bila oči, uši, i dugi prsti njihove izmišljene pravde. Danas, granica koju je moja polusestra prešla, zajedno sa našom mamom, dovela je do toga da smo samo mrtvo slovo na papiru. Da bi ispričala potpunu priču o tome, želim da ispričam priču o mojoj deci i životu sa njima, a to ću pričati kad završim kratke dane devojaštva.
Kad uzmem u obzir egoizam, narcisoizam, aroganciju, isključivost, spletkarenje, organizovane napade i sve ono što je moja porodica predstavljala, zaista sam se dugo pitala na koga sam ja? Ko od njih ima bilo šta slično, bilo kakvu dozu empatije prema bilo kome, osim samog sebe, da bi mogla reći, da sam tračak ljudskosti od njih prenela i razvila u sebi? Na kraju, uzela sam celokupnu sliku u obzir i smatram da osobe koje su bile žrtve na bilo koji način u ranoj mladosti imaju tri šablona po kojima će se razviti. Jedan je da postanu kopije svojih roditelja, a to je linija najmanjeg otpora. Prosto prekopiranje onoga što su naučili, da ne razmišljaju previše, jer razmišljanje boli. Odlazak u drugu krajnos, postati potpuna kontra svojih roditelja i biti neko koga na taj način, ponovo ljudi iskorišćavaju radi prevelike dobrote. Ili naučiti nešto iz svega, biti dobar prema ljudima, empatičan, ali dobro prosuditi ko je maskirani dobrotvor, a ko dobra osoba koja zaslužuje naše vreme i pažnju.
Nezamislivo je bilo da moji bilo kome pomognu, ljudski, iskreno. Sem jednog para, izbeglica koji su se doselili preko puta nas. Njima zaista jesu. Iz dobročinstva? Sumnjam. Razlog? Kad god im je nešto trebalo, moji su njih zvali da im odrade. Preštijaju baštu, odu do lekara (oboje su bili pokretni, nije bilo nikakve potrebe za tim), nabave nešto, donesu, utovare ugalj, drva, bilo šta... To je ostalo i danas, ti ljudi se i dalje zahvaljuju na ukazanoj pomoći beskrajnim satima odrađenih u humanitarne svrhe. Pomoć? To nije pomoć, to je plaćanje budućih usluga, trampa, nešto što nikad nije pravedno, jer je jedna strana u toj priči večiti dužnik.
Ono što sam ja radila tokom života, radila sam od srca, nikad ne očekujući ništa za uzvrat. Ni ovo nije hvalospev meni, već spoznaja do koje sam došla nedavno, tokom preispitivanja sopstvenih postupaka. Nedavno, jer o dobročinstvima neko poput mene ne razmišlja na taj način kao da smo uradili nešto veliko. Uradili smo što smo uradili u određenom momentu zato što smo hteli, zato što smo mogli i zato što smo bili na pravom mestu u pravo vreme. Ali, nikad nisam tražila protivuslugu. I od koga da je tražim? Od nekoga ko u tim momentima nije znao gde se nalazi od muke i bola, a ja jednokratnim rešenjem zasigurno nisam rešila njihove probleme, samo ih trenutno olakšala. Koliko je to vredno hvalospeva? Ni najmanje. Samo se pitam, ako smo negde genetski predodređeni za ovo ili ono, na koga sam ja u toj priči?
Mama je bila izuzetno vredna žena, ali od silnog samonametnutog posla, nije imala vremena za mene. Kad bi joj prišla da popričamo o stvarima koje su me mučile, uvek bi se izvlačila da nema vremena. Ili kuva ručak, pa joj treba koncentracija, što je nelogično pošto je šesnaest godina radila kao kuvarica i kuvala za preko pet stotina ljudi. Ili povezuje paradajz u bašti. Ili čupa travu. Šta god, uglavnom ne može da priča sa mnom. Ne znam kako, ali i ona je oduvek imala nekoliko pari cipela, što za posao, što elegantnih. Nikad joj nije manjkalo odela, sakoa, suknji, košulja, bilo čega što jedna žena treba da ima. Zaista nisam obraćala pažnju na to ranije. Tek u nekim drugim okolnostima, mnogo godina kasnije, počela sam da pretresam istinu o sebi, samim tim i mojim roditeljima i polusestri. Iznenadila sam se kad sam shvatila da su osobe koje su mi bile najbliže, bile toliko drugačije od mene. Svo troje. Zapravo, znala sam da se ne uklapam u tu priču, ali oni su bili moji, jedini koje imam, i stoga ih niko nije smeo dirati na bilo koji način. Ne preda mnom. Mama je bila osoba koja se činila tako užasno moralnom i poštenom i prizemnom. Zapravo, ona je bila osoba koja jedno radi, drugo misli, treće govori. Kad je prešla sedamdesetu, te priče iz njene glave su počele da se mešaju, pa je samu sebe odala. I rasturila ono što je ostalo od naše porodice. Odajem joj počast, što je trideset i šest godina vrlo dobro vladala tim pričama kojih se držala grčevito i manipulisala njima na sve moguće načine. Ona je bila ta koja je zapodenula svađu u kući, koja je po potrebi, kako njoj odgovara, stajala na mojoj ili tatinoj strani, koja se kasnije pravila da rešava probleme, dok je mene smirivala, a tatu još više huškala na mene. Ona je ta koja je svoju ćerku iz prvog braka dizala u nebesa, a meni pravila pakao od života i psovala mene i oca groznom rečenicom: "Svoji ste, j.bite se kako hoćete!". Moj tata se, iz nekog razloga uneredio. Mama je stavila njegove gaće na neki štap, i nosila ga po komšiluku pokazujući ih i žaleći se na to s kim ona to živi i šta trpi od njega. Komšije to pamte i dan danas. I naravno, užasno im je neprijatno i pričati o tome, kamoli razmatrati taj njen postupak kao postupak normalne žene. Bilo je još mnogo sličnih ispada tokom nekog perioda mog ranog detinjstva.
Polusestra i ja nikad nismo imale blizak odnos. Dugo sam mislila da je razlog tome razlika u godinama. Naime, ona je dvanaest godina starija od mene. Pa sam prvo taj odnos pravdala time. Kasnije, ona je imala decu, koja su deset i osam godina mlađi od mene. Ja sam bliža njenoj deci, nego njoj. Pravdala sam je obavezama koje je imala oko dece i muža privatnika. Kasnije, jednostavno sam privikla na taj neki hladni odnos sa njom, da mi je bio potpuno normalan. Do danas, imale smo bukvalno dva i po razgovora, koja mogu smatrati smislenim. I više se ni jedan neće desiti, jer više nema načina za to. Oba su bila, zapravo, svađe. I oba su pokazala njeno pravo lice. Nimalo mi se ne dopada to što ona predstavlja. Kad je u društvu, to su šale, smeh, dobro raspoloženje po svaku cenu i sakrivanje istine po svaku cenu. Ali, kad je u određenom društvu, postaje opaka žena spremna na sve, zarad svoje dobiti. Baš na sve. I zaista ne preza od ničega, niti postoji granica koju ona neće preći, da bi bilo po njenom. Tokom njenog bračnog života, mnogo puta se posvađala sa njenim bliskim rođacima, samo zato što su oni živeli život za koji je ona mislila da nije u redu. Dugo sam se pitala kako to da se sa mnom nije prerečila, nikad. Mnogo kasnije, saznaću da je sa mnom radila preko zajedničkog činioca. Naše mame. Ona joj je bila oči, uši, i dugi prsti njihove izmišljene pravde. Danas, granica koju je moja polusestra prešla, zajedno sa našom mamom, dovela je do toga da smo samo mrtvo slovo na papiru. Da bi ispričala potpunu priču o tome, želim da ispričam priču o mojoj deci i životu sa njima, a to ću pričati kad završim kratke dane devojaštva.
Kad uzmem u obzir egoizam, narcisoizam, aroganciju, isključivost, spletkarenje, organizovane napade i sve ono što je moja porodica predstavljala, zaista sam se dugo pitala na koga sam ja? Ko od njih ima bilo šta slično, bilo kakvu dozu empatije prema bilo kome, osim samog sebe, da bi mogla reći, da sam tračak ljudskosti od njih prenela i razvila u sebi? Na kraju, uzela sam celokupnu sliku u obzir i smatram da osobe koje su bile žrtve na bilo koji način u ranoj mladosti imaju tri šablona po kojima će se razviti. Jedan je da postanu kopije svojih roditelja, a to je linija najmanjeg otpora. Prosto prekopiranje onoga što su naučili, da ne razmišljaju previše, jer razmišljanje boli. Odlazak u drugu krajnos, postati potpuna kontra svojih roditelja i biti neko koga na taj način, ponovo ljudi iskorišćavaju radi prevelike dobrote. Ili naučiti nešto iz svega, biti dobar prema ljudima, empatičan, ali dobro prosuditi ko je maskirani dobrotvor, a ko dobra osoba koja zaslužuje naše vreme i pažnju.
Nezamislivo je bilo da moji bilo kome pomognu, ljudski, iskreno. Sem jednog para, izbeglica koji su se doselili preko puta nas. Njima zaista jesu. Iz dobročinstva? Sumnjam. Razlog? Kad god im je nešto trebalo, moji su njih zvali da im odrade. Preštijaju baštu, odu do lekara (oboje su bili pokretni, nije bilo nikakve potrebe za tim), nabave nešto, donesu, utovare ugalj, drva, bilo šta... To je ostalo i danas, ti ljudi se i dalje zahvaljuju na ukazanoj pomoći beskrajnim satima odrađenih u humanitarne svrhe. Pomoć? To nije pomoć, to je plaćanje budućih usluga, trampa, nešto što nikad nije pravedno, jer je jedna strana u toj priči večiti dužnik.
Ono što sam ja radila tokom života, radila sam od srca, nikad ne očekujući ništa za uzvrat. Ni ovo nije hvalospev meni, već spoznaja do koje sam došla nedavno, tokom preispitivanja sopstvenih postupaka. Nedavno, jer o dobročinstvima neko poput mene ne razmišlja na taj način kao da smo uradili nešto veliko. Uradili smo što smo uradili u određenom momentu zato što smo hteli, zato što smo mogli i zato što smo bili na pravom mestu u pravo vreme. Ali, nikad nisam tražila protivuslugu. I od koga da je tražim? Od nekoga ko u tim momentima nije znao gde se nalazi od muke i bola, a ja jednokratnim rešenjem zasigurno nisam rešila njihove probleme, samo ih trenutno olakšala. Koliko je to vredno hvalospeva? Ni najmanje. Samo se pitam, ako smo negde genetski predodređeni za ovo ili ono, na koga sam ja u toj priči?
Comments
Post a Comment