Moje prvo sećanje u životu je vezano za bolnicu, bolničke krevete, maslinastozelene zidove i bele ograde krevetića koji su me okruživali. Ja sam ležala na krevetu do zida, a odmah pored mene je bio dečak koji je jako plakao. Oboje smo imali gips na jednoj nozi. A ja sam mu, kroz ogradicu brisala suze i držala ga za ruku, dok njegova mama ne dođe u posetu. Tada nisam znala zašto sam u bolnici, niti se sećam ičega drugog posebno. Na blic se sećam medicinske sestre kako hoda od vrata do svakog krevetića, nešto gleda na papirima i odlazi napolje. Imala sam trinaest meseci tada. Nešto kasnije, sećam se da sam morala ići u susedni grad, da mi kupe specijalne cipele, jer u mestu gde sam odrasla nije bilo takvih. Ali dugo nisam znala kakve su to cipele, jer mi je reč kojom su ih opisivali bila nepoznata.
Imala sam četiri godine, kad sam se igrala napolju sa drugarima iz ulice. U jednom momentu, jedna devojčica je predložila da sve devojčice idu da obuku suknje, a jedan dečak će nas onda vijati po ulici. Ušla sam u kuću i krenula da tražim po mojim stvarima taj čudni odevni predmet koji nikad nisam obukla. Jedva sam pronašla jednu u stvarima koje su mi poklonjene, a koje nikad nisam nosila, neku staru crno-belu suknju na preklop, koju sam dobila od tetke. Obukla sam je i istrčala napolje da se igram. Jedno vreme smo svi iz ulice bili tu, nas oko tridesetak. Vijali se, smejali. Bilo je zabavno. Onda su neka deca morala da idu kući. Ostalo je nas nekoliko "starijih". Tad su počele dve devojčice da se došaptavaju i da pokazuju nešto prema meni, ali nisam razumela o čemu se radi. Mislila sam da mi se suknja otvorila i da su mi gaćice provirile, pa sam je stalno nameštala. Međutim, one su se smejale i došaptavale i dalje. Onda su počele da me ispituju neka čudna pitanja, tipa da li sam se povredila, da li me nešto boli, posebno noga i slična pitanja. Ali ja sam se i dalje smejala i odgovarala na njihova pitanja. Onda su me pitale zašto mi je jedna noga deblja, druga tanja, ako me ništa ne boli. Hm, nisam nikad poredila debljinu mojih listova, stoga nisam imala pojma o čemu pričaju. Ušla sam u kuću, rešena da proverim o čemu pričaju, odmeravajući se u ogledalu. I zaista, list desne noge je bio drastično tanji od lista leve. Znala sam oduvek da imam dva ožiljka na desnoj nozi, ali nisam znala od čega je to, niti da to nije uobičajeno za svu decu. Otišla sam da pitam mamu zašto je to, ali je ona bila zauzeta, kuvala je ručak i nije mogla tada da razgovara. Krenula sam na ulicu da se nastavim igrati, ali su me počeli izbegavati. Jednostavno, ja bi bežala, ali me niko nije pojurio. A svi ostali su se i dalje došaptavali. Ponovo sam ušla u kuću i tražila od mame da mi kaže šta se dešava, ali ona i dalje nije imala vremena. Mislila sam, ako izađem na ulicu, pojurim jako, potrudim se da budem bolja, onda će onaj koji vija morati da obrati pažnju na mene, jer ću mu biti novi izazov. Ali, kad sam izjurila iz kuće, pretrčala preko, osetila sam jak bol na butini. Posekla sam se na rđavi gvozdeni kao kolac, koji je komšija postavio oko trave ispred njegove kuće, da mu je mi, deca, ne izgazimo. Opet su me vozili u susedni grad, na šivenje. Kad sam dospela tamo, prvo su me umirivale medicinske sestre, onda su mi dali lokalnu anesteziju, a zatim zašili tu ogromnu rupu koju sam napravila. Kad su završile, ja sam sedela na krevetu, a one su pričale sa mojom mamom o nekim ortopetskim stvarima. Priča se završila nekim sažaljivim pogledima i komentarima tipa kako je šteta da tako lepa devojčica ceo život mora da se krije.
Meni i dalje nije bilo jasno o čemu se radi, a mama mi ništa nije pričala o tome. I kad sam je pitala, izbegavala je odgovor i prelazila na druge teme ili jednostavno odgovarala da joj se sad ne priča o tome. Iako nisam razumela o čemu se radi, već u zabavištu sam shvatila da druga deca ne moraju da idu u banju na fizioterapiju. Druga deca nemaju po dva pregleda godišnje kod lekara koji nije iz našeg mesta. Pošto pitanjima nisam dobila odgovor, merila sam svoja stopala, pregledala ih, zatim listove. Sve ostalo je bilo simetrično. Stopalo desne noge je sa unutrašnje strane imalo rez od operacije. I nazad, od pete, do trećine lista. Stopalo je bilo vidno uvijeno prema unutra, kao polumesec, a list desne noge drastično tanji u odnosu na levu. Isto tako, stopalo desne noge je bilo dosta kraće od leve. Tad sam konkretno pitala mamu zašto su mi noge različite. I tad mi je rekla da sam operisana, ali ništa drugo. Kasnije, nakon mog ko zna kolikog upornog ispitivanja mi je objasnila da sam rođena sa urođenom manom, ali mi nije htela ništa drugo reći šta zna o tome. Znam samo da mi nije smetalo ni da šetam, ni da se bavim svojim uobičajenim aktivnostima. Ponekad bi me jako zažigao zglob desne noge, kad bi pokušala da ga savijem kao i levi, a on to nije mogao da mi ispuni. Ali to su bili momenti koji prođu jako brzo. Imam stopala različite dužine. Razlika je u dva broja cipela. Kao maloj, roditelji nisu pridavali previše pažnje na to. Dok sam nosila ortopetsku obuću, pravljena mi je po meri, a kasnije, jednostavno bi kupili jedan par koji odgovara veličini leve noge, a desna cipela bi bila napunjena vatom ili nečim drugim. Na kraju, ni to nije trebalo više, navikneš da živiš tako i samo stegneš pertle malo više. To je to, a to ne boli. Najviše me je bolela podvodna masaža, zapravo, u banji, kad sam bila na terapijama. Mlaz koji mi je prolazio preko noge bio je tako jak, da mi je stvarao bolni trag tuda gde mi je ožiljak na peti. Ništa drugo me nije bolelo. Dok nisam krenula u školu.
Nisam ni imala ni tražila poseban tretman, kad sam postala svesna svoje različitosti. Na fizičkom sam morala biti u opremi, istoj kao i sve druge devojčice, a to je podrazumevalo retke momente moje razotkrivenosti. I tuđih pogleda i zbijanja šale, vrlo neumesne na račun mojih različitih nogu. Zato sam uvek bila u trenerkama, sem tamo gde nisam mogla da izbegnem nošenje dresa. Nikad nisam odgovorila nikome ko mi je dobacio nešto ružno u vezi mog urođenog deformiteta. Svaku njihovu opasku bi prećutala. I svaka bi bila još jedan razlog da preplačem noć.
Kako se nisam osećala vrednom bilo čega dobrog u životu, smatrala sam da sam kažnjena ili obeležena mojim deformitetom, kao potvrda i na fizičkom nivou, da sa mnom nešto nešto nije u redu. A to me je činilo još bezvrednijom.
Kad sam imala devet godina, moj otac je prestao da pije. Drastična promena koja se desila tog momenta u mom životu, dovela je do niza reakcija u mom organizmu. Na sve moguće načine. Taj dan, krajem aprila igrala sam se u dvorištu. Tate nije bilo nekoliko dana, ali to tad nije bilo ništa čudno, pošto bi ili odlazio na poslovna putovanja ili se ne bi ni vraćao kući iz njemu znanih razloga. Od kako znam za sebe, izgledao je tamnoput, pomalo žućkaste kože, zamućenog pogleda, glave nakrivljene na jednu stranu i obavezni brkovi. Na svorištu, igram se sa svojim igračkama, na kapiju ulazi čovek. Zastaje i gleda me. Meni je nepoznat. Bled, beo, oči bistre, jasne, a između nosa i usana ima čudnu belu fleku. Pogled mi je bio uprt u tog čoveka, dok se taj čovek sve više i više mrštio. Na kraju, kad je ostavio torbu i neke fascikle što je imao u rukama i prošao kraj mene, shvatila sam da je to moj otac. Pokupio je sve moje igračke, bacio ih u kantu za smeće, vratio se po svoje stvari, prošao kraj mene, potapšao me po glavi i rekao:" Ja mislim da si ti ovo prerasla." Ostavio mi je samo loptu. To je bio moj otac koji se vratio sa lečenja od alkoholizma i rešio da okrene novi list. Kao posledica šoka koji sam doživela, u roku od nekoliko dana sam dobila prvu menstruaciju. Nakon toga, kosa mi je počela opadati u pečatima. Doktorica je dijagnostifikovala taj problem kao alopecia areata. Naravno, nema leka, niti je poznat uzrok tog stanja. Jedino što se zna je da je to autoimuna bolest. I opet kreću sve moguće pretrage da se vidi usled čega mi se dešava to što se dešava. Popravila sam zube, operisala krajnije, bila na snimanjima svega i svačega što je bilo dostupno u mom gradu i gradu pored. Dalje nije bilo interesantno ići. Možda neki roditelj i bi odveo svoje dete do Novog Sada ili Beograda, ali moji nisu smatrali da je to neki veliki problem. Tako sam išla na terapije azotnim smrzavanjem, vršeni su mi opšti pregledi, i ustanovljeno je da nema fizičkog razloga koji bi bio uzročnik moje alopecije. No, to nju nije sprečilo da pravi krugove na mojoj glavi. Nekoliko godina kasnije, opale su mi i obrve i trepavice. Taj period je bio jako stresan za mene. Ja, koja se skoro nikad nisam šminkala, morala sam svako jutro nacrtati obrve i zamazati kapke, da ne budu beli, bez trepavica. Jednom mi se desilo da sam krenula u prodavnicu i, usput, pogledam se u staklo parkiranog auta. Ne mogu opisati moj užas kad sam videla sebe bez obrva na ulici. Trkom sam se vratila kući da se našminkam i onda se uputila u javnost. Ceo život sam živela sakrivenih nogu, kasnije našminkanih obrva i trepavica, i ruku provučenih kroz kosu, skrivajući krugove bez kose. Moja molba za Boga je bila dugo, dugo, dugo ista:"Dragi Bože, kad već nisam savršena na početku i na kraju, daj da budem u sredini!"
Moj prvi momak je raskinuo sa mnom, zato što mu je devojčica koja je išla sa mnom u banju, radi ispravljanja kičme, rekla da ja imam različite noge. Mnogo kasnije je pokušao da ispravi grešku, ali ja sam bila previše povređena da bi i razmišljala o tome. Mada to nije bio jedini razlog, bio je najbitniji. Kasnije, razmišljala sam na drugačiji način. Čuvaću moju tajnu od svih dok ne upoznam nekoga koga ću zavoleti i ko će mene voleti. Tad i samo tad ću mu reći šta krijem i onda ću videti šta će biti dalje. Nadam se da će ljubav koja bude dovoljno velika u tom trenutku mom velikom razotkrivanja, biti dovoljno slepa da me taj neko prihvati baš ovakvu kakva sam, potpuno nesavršenu. Nedostojnu.
Naravno, dugo sam mislila da je moje fizičko stanje kazna za sve ono što ne radim kako treba. A toga je bilo na pretek. Dok sam bila mala, gledala sam devojke kad odlaze u grad, da se vide sa društvom ili momcima. Mahom su šetale u običnim majicama kratkih rukava, farmerkama i patikama. Ali, kad je došlo vreme da ja izlazim, počele su se nositi helanke i sve kraće suknje. A ja ništa od toga nisam želela da nosim. Možda bi, da nisam bila u malom mestu. Možda bi, da sam imala roditelje koji bi mi drugačije objasnili moje stanje. Možda bi, da sam imala samopouzdanja dovoljno da se suprotstavim svima koji bi imali nešto da dodaju kad me vide takvu. Ni mediji nisu olakšavali situaciju. Kad je reč o fizičkim stanjima ljudi, pričalo bi se ili o savršenim modelima, kako poboljšati ono malo što nije savršeno na vašim telima ili o invalidima. Mi, koji nismo ni jedno ni drugo, nikad nismo spominjani tokom mog odrastanja ni sazrevanja. Zapravo, tek u zadnjih nekoliko godina se priča o nama, koji živimo ili smo živeli u senci onoga što jesmo, bojeći se osude društva koje je neupućeno u lepezu stanja između savršenstva i invaliditeta.
Kad sam uspela da se pomirim sa sobom, sa svim svojim nesavršenostima, došla sam u situaciju da me ćerka zamoli da ne idem u grad u suknji, jer bi neko od njenih drugarica mogao nju da provocira radi mene. I nisam. Znam kako je kad te provociraju. Radije ću sačekati da odrastu, pa da im više to ne smeta, nego da trpe ono što sam ja dok sam odrastala. Život kakav sam ja vodila, podrazumevao je odricanje od mnogih snova. Iako sam bila talentovana za muziku, nisam sanjala o tome da budem pevačica, jer bi se morala pojaviti na bini razotkrivena. Isto tako ni gluma, ni voditeljstvo, ni ništa vezano za TV nije dolazilo u obzir. Tešila sam se time što ionako nisam fotogenična, što i nisam. Tako da teško da bi uspela na tom planu. Koliko god bilo teško živeti svestan toga da se nikad nećeš medijski eksponirati, iako imaš velikog potencijala za to, takav život podrazumeva dublje razumevanje potreba tuđih ljudi kad se nađu u situaciji gde su nemoćni da se iskažu do kraja. Ko to bolje zna od mene, koja tako živim od rođenja? Moji talenti su se razvijali u smislu velike empatije prema svima. Međutim, s godinama shvatiš da mnogi prave dramu od svog života bez potrebe, pa više ne saosećam sa tom vrstom ljudi. U priči sa njima, jednostavno izvučem njihove kvalitete na površinu, tako da ih i oni sami postanu svesni i pustim ih da žive svesniji sebe. Dok ljude koji imaju realnih problema, sa kojima se teško nose, doživljavam potpuno drugačije. Ja sam davno prihvatila sebe ovakvu kakva sam, mada i dalje svesna svojih ograničenja. I lagaću ako kažem da još uvek ne zaboli. Kad treba da se lepo obučem, napravim frizuru, obujem lepe cipele i sl. U tim momentima je jako teško biti neko poput mene. Sve ostalo vreme, živim najbolje što mogu. Mislim da mi je molba uslišena, nekako je ta sredina valjana, kad već nisu krajevi.
Imala sam četiri godine, kad sam se igrala napolju sa drugarima iz ulice. U jednom momentu, jedna devojčica je predložila da sve devojčice idu da obuku suknje, a jedan dečak će nas onda vijati po ulici. Ušla sam u kuću i krenula da tražim po mojim stvarima taj čudni odevni predmet koji nikad nisam obukla. Jedva sam pronašla jednu u stvarima koje su mi poklonjene, a koje nikad nisam nosila, neku staru crno-belu suknju na preklop, koju sam dobila od tetke. Obukla sam je i istrčala napolje da se igram. Jedno vreme smo svi iz ulice bili tu, nas oko tridesetak. Vijali se, smejali. Bilo je zabavno. Onda su neka deca morala da idu kući. Ostalo je nas nekoliko "starijih". Tad su počele dve devojčice da se došaptavaju i da pokazuju nešto prema meni, ali nisam razumela o čemu se radi. Mislila sam da mi se suknja otvorila i da su mi gaćice provirile, pa sam je stalno nameštala. Međutim, one su se smejale i došaptavale i dalje. Onda su počele da me ispituju neka čudna pitanja, tipa da li sam se povredila, da li me nešto boli, posebno noga i slična pitanja. Ali ja sam se i dalje smejala i odgovarala na njihova pitanja. Onda su me pitale zašto mi je jedna noga deblja, druga tanja, ako me ništa ne boli. Hm, nisam nikad poredila debljinu mojih listova, stoga nisam imala pojma o čemu pričaju. Ušla sam u kuću, rešena da proverim o čemu pričaju, odmeravajući se u ogledalu. I zaista, list desne noge je bio drastično tanji od lista leve. Znala sam oduvek da imam dva ožiljka na desnoj nozi, ali nisam znala od čega je to, niti da to nije uobičajeno za svu decu. Otišla sam da pitam mamu zašto je to, ali je ona bila zauzeta, kuvala je ručak i nije mogla tada da razgovara. Krenula sam na ulicu da se nastavim igrati, ali su me počeli izbegavati. Jednostavno, ja bi bežala, ali me niko nije pojurio. A svi ostali su se i dalje došaptavali. Ponovo sam ušla u kuću i tražila od mame da mi kaže šta se dešava, ali ona i dalje nije imala vremena. Mislila sam, ako izađem na ulicu, pojurim jako, potrudim se da budem bolja, onda će onaj koji vija morati da obrati pažnju na mene, jer ću mu biti novi izazov. Ali, kad sam izjurila iz kuće, pretrčala preko, osetila sam jak bol na butini. Posekla sam se na rđavi gvozdeni kao kolac, koji je komšija postavio oko trave ispred njegove kuće, da mu je mi, deca, ne izgazimo. Opet su me vozili u susedni grad, na šivenje. Kad sam dospela tamo, prvo su me umirivale medicinske sestre, onda su mi dali lokalnu anesteziju, a zatim zašili tu ogromnu rupu koju sam napravila. Kad su završile, ja sam sedela na krevetu, a one su pričale sa mojom mamom o nekim ortopetskim stvarima. Priča se završila nekim sažaljivim pogledima i komentarima tipa kako je šteta da tako lepa devojčica ceo život mora da se krije.
Meni i dalje nije bilo jasno o čemu se radi, a mama mi ništa nije pričala o tome. I kad sam je pitala, izbegavala je odgovor i prelazila na druge teme ili jednostavno odgovarala da joj se sad ne priča o tome. Iako nisam razumela o čemu se radi, već u zabavištu sam shvatila da druga deca ne moraju da idu u banju na fizioterapiju. Druga deca nemaju po dva pregleda godišnje kod lekara koji nije iz našeg mesta. Pošto pitanjima nisam dobila odgovor, merila sam svoja stopala, pregledala ih, zatim listove. Sve ostalo je bilo simetrično. Stopalo desne noge je sa unutrašnje strane imalo rez od operacije. I nazad, od pete, do trećine lista. Stopalo je bilo vidno uvijeno prema unutra, kao polumesec, a list desne noge drastično tanji u odnosu na levu. Isto tako, stopalo desne noge je bilo dosta kraće od leve. Tad sam konkretno pitala mamu zašto su mi noge različite. I tad mi je rekla da sam operisana, ali ništa drugo. Kasnije, nakon mog ko zna kolikog upornog ispitivanja mi je objasnila da sam rođena sa urođenom manom, ali mi nije htela ništa drugo reći šta zna o tome. Znam samo da mi nije smetalo ni da šetam, ni da se bavim svojim uobičajenim aktivnostima. Ponekad bi me jako zažigao zglob desne noge, kad bi pokušala da ga savijem kao i levi, a on to nije mogao da mi ispuni. Ali to su bili momenti koji prođu jako brzo. Imam stopala različite dužine. Razlika je u dva broja cipela. Kao maloj, roditelji nisu pridavali previše pažnje na to. Dok sam nosila ortopetsku obuću, pravljena mi je po meri, a kasnije, jednostavno bi kupili jedan par koji odgovara veličini leve noge, a desna cipela bi bila napunjena vatom ili nečim drugim. Na kraju, ni to nije trebalo više, navikneš da živiš tako i samo stegneš pertle malo više. To je to, a to ne boli. Najviše me je bolela podvodna masaža, zapravo, u banji, kad sam bila na terapijama. Mlaz koji mi je prolazio preko noge bio je tako jak, da mi je stvarao bolni trag tuda gde mi je ožiljak na peti. Ništa drugo me nije bolelo. Dok nisam krenula u školu.
Nisam ni imala ni tražila poseban tretman, kad sam postala svesna svoje različitosti. Na fizičkom sam morala biti u opremi, istoj kao i sve druge devojčice, a to je podrazumevalo retke momente moje razotkrivenosti. I tuđih pogleda i zbijanja šale, vrlo neumesne na račun mojih različitih nogu. Zato sam uvek bila u trenerkama, sem tamo gde nisam mogla da izbegnem nošenje dresa. Nikad nisam odgovorila nikome ko mi je dobacio nešto ružno u vezi mog urođenog deformiteta. Svaku njihovu opasku bi prećutala. I svaka bi bila još jedan razlog da preplačem noć.
Kako se nisam osećala vrednom bilo čega dobrog u životu, smatrala sam da sam kažnjena ili obeležena mojim deformitetom, kao potvrda i na fizičkom nivou, da sa mnom nešto nešto nije u redu. A to me je činilo još bezvrednijom.
Kad sam imala devet godina, moj otac je prestao da pije. Drastična promena koja se desila tog momenta u mom životu, dovela je do niza reakcija u mom organizmu. Na sve moguće načine. Taj dan, krajem aprila igrala sam se u dvorištu. Tate nije bilo nekoliko dana, ali to tad nije bilo ništa čudno, pošto bi ili odlazio na poslovna putovanja ili se ne bi ni vraćao kući iz njemu znanih razloga. Od kako znam za sebe, izgledao je tamnoput, pomalo žućkaste kože, zamućenog pogleda, glave nakrivljene na jednu stranu i obavezni brkovi. Na svorištu, igram se sa svojim igračkama, na kapiju ulazi čovek. Zastaje i gleda me. Meni je nepoznat. Bled, beo, oči bistre, jasne, a između nosa i usana ima čudnu belu fleku. Pogled mi je bio uprt u tog čoveka, dok se taj čovek sve više i više mrštio. Na kraju, kad je ostavio torbu i neke fascikle što je imao u rukama i prošao kraj mene, shvatila sam da je to moj otac. Pokupio je sve moje igračke, bacio ih u kantu za smeće, vratio se po svoje stvari, prošao kraj mene, potapšao me po glavi i rekao:" Ja mislim da si ti ovo prerasla." Ostavio mi je samo loptu. To je bio moj otac koji se vratio sa lečenja od alkoholizma i rešio da okrene novi list. Kao posledica šoka koji sam doživela, u roku od nekoliko dana sam dobila prvu menstruaciju. Nakon toga, kosa mi je počela opadati u pečatima. Doktorica je dijagnostifikovala taj problem kao alopecia areata. Naravno, nema leka, niti je poznat uzrok tog stanja. Jedino što se zna je da je to autoimuna bolest. I opet kreću sve moguće pretrage da se vidi usled čega mi se dešava to što se dešava. Popravila sam zube, operisala krajnije, bila na snimanjima svega i svačega što je bilo dostupno u mom gradu i gradu pored. Dalje nije bilo interesantno ići. Možda neki roditelj i bi odveo svoje dete do Novog Sada ili Beograda, ali moji nisu smatrali da je to neki veliki problem. Tako sam išla na terapije azotnim smrzavanjem, vršeni su mi opšti pregledi, i ustanovljeno je da nema fizičkog razloga koji bi bio uzročnik moje alopecije. No, to nju nije sprečilo da pravi krugove na mojoj glavi. Nekoliko godina kasnije, opale su mi i obrve i trepavice. Taj period je bio jako stresan za mene. Ja, koja se skoro nikad nisam šminkala, morala sam svako jutro nacrtati obrve i zamazati kapke, da ne budu beli, bez trepavica. Jednom mi se desilo da sam krenula u prodavnicu i, usput, pogledam se u staklo parkiranog auta. Ne mogu opisati moj užas kad sam videla sebe bez obrva na ulici. Trkom sam se vratila kući da se našminkam i onda se uputila u javnost. Ceo život sam živela sakrivenih nogu, kasnije našminkanih obrva i trepavica, i ruku provučenih kroz kosu, skrivajući krugove bez kose. Moja molba za Boga je bila dugo, dugo, dugo ista:"Dragi Bože, kad već nisam savršena na početku i na kraju, daj da budem u sredini!"
Moj prvi momak je raskinuo sa mnom, zato što mu je devojčica koja je išla sa mnom u banju, radi ispravljanja kičme, rekla da ja imam različite noge. Mnogo kasnije je pokušao da ispravi grešku, ali ja sam bila previše povređena da bi i razmišljala o tome. Mada to nije bio jedini razlog, bio je najbitniji. Kasnije, razmišljala sam na drugačiji način. Čuvaću moju tajnu od svih dok ne upoznam nekoga koga ću zavoleti i ko će mene voleti. Tad i samo tad ću mu reći šta krijem i onda ću videti šta će biti dalje. Nadam se da će ljubav koja bude dovoljno velika u tom trenutku mom velikom razotkrivanja, biti dovoljno slepa da me taj neko prihvati baš ovakvu kakva sam, potpuno nesavršenu. Nedostojnu.
Naravno, dugo sam mislila da je moje fizičko stanje kazna za sve ono što ne radim kako treba. A toga je bilo na pretek. Dok sam bila mala, gledala sam devojke kad odlaze u grad, da se vide sa društvom ili momcima. Mahom su šetale u običnim majicama kratkih rukava, farmerkama i patikama. Ali, kad je došlo vreme da ja izlazim, počele su se nositi helanke i sve kraće suknje. A ja ništa od toga nisam želela da nosim. Možda bi, da nisam bila u malom mestu. Možda bi, da sam imala roditelje koji bi mi drugačije objasnili moje stanje. Možda bi, da sam imala samopouzdanja dovoljno da se suprotstavim svima koji bi imali nešto da dodaju kad me vide takvu. Ni mediji nisu olakšavali situaciju. Kad je reč o fizičkim stanjima ljudi, pričalo bi se ili o savršenim modelima, kako poboljšati ono malo što nije savršeno na vašim telima ili o invalidima. Mi, koji nismo ni jedno ni drugo, nikad nismo spominjani tokom mog odrastanja ni sazrevanja. Zapravo, tek u zadnjih nekoliko godina se priča o nama, koji živimo ili smo živeli u senci onoga što jesmo, bojeći se osude društva koje je neupućeno u lepezu stanja između savršenstva i invaliditeta.
Kad sam uspela da se pomirim sa sobom, sa svim svojim nesavršenostima, došla sam u situaciju da me ćerka zamoli da ne idem u grad u suknji, jer bi neko od njenih drugarica mogao nju da provocira radi mene. I nisam. Znam kako je kad te provociraju. Radije ću sačekati da odrastu, pa da im više to ne smeta, nego da trpe ono što sam ja dok sam odrastala. Život kakav sam ja vodila, podrazumevao je odricanje od mnogih snova. Iako sam bila talentovana za muziku, nisam sanjala o tome da budem pevačica, jer bi se morala pojaviti na bini razotkrivena. Isto tako ni gluma, ni voditeljstvo, ni ništa vezano za TV nije dolazilo u obzir. Tešila sam se time što ionako nisam fotogenična, što i nisam. Tako da teško da bi uspela na tom planu. Koliko god bilo teško živeti svestan toga da se nikad nećeš medijski eksponirati, iako imaš velikog potencijala za to, takav život podrazumeva dublje razumevanje potreba tuđih ljudi kad se nađu u situaciji gde su nemoćni da se iskažu do kraja. Ko to bolje zna od mene, koja tako živim od rođenja? Moji talenti su se razvijali u smislu velike empatije prema svima. Međutim, s godinama shvatiš da mnogi prave dramu od svog života bez potrebe, pa više ne saosećam sa tom vrstom ljudi. U priči sa njima, jednostavno izvučem njihove kvalitete na površinu, tako da ih i oni sami postanu svesni i pustim ih da žive svesniji sebe. Dok ljude koji imaju realnih problema, sa kojima se teško nose, doživljavam potpuno drugačije. Ja sam davno prihvatila sebe ovakvu kakva sam, mada i dalje svesna svojih ograničenja. I lagaću ako kažem da još uvek ne zaboli. Kad treba da se lepo obučem, napravim frizuru, obujem lepe cipele i sl. U tim momentima je jako teško biti neko poput mene. Sve ostalo vreme, živim najbolje što mogu. Mislim da mi je molba uslišena, nekako je ta sredina valjana, kad već nisu krajevi.
Comments
Post a Comment