U malom mestu, gde sam rođena i živela do pre četiri meseca, sve je nekako drugačije. Život je, sam po sebi, zanimljiv, gde god da se nalazimo. To već zavisi od nas samih, a ja nikad nisam znala za dosadu. A razlika između života u malom mestu i velikom gradu je ogromna. U malom mestu sam imala bašticu iz koje sam ubirala povrće i koristila ga tokom leta, dok bi deo spakovala u zamrzivač, za zimu. Tu imaš ljude koje poznaješ, ne samo iz viđenja, već si dobar sa njima, znaš čiji su, gde stanuju, rođake im, prijatelje. Ako i ne znaš, uvek se nađe neko ko zna. I uvek si obavešten o svim situacijama, hteo ti to ili ne. Imaš ljude na pijaci kod kojih možeš da kupiš na refu sve što prodaju. Platiš im po dogovoru. Isto se dešava i u malim prodavnicama, bilo prehrambenim, bilo buticima, pekarama, bilo gde. Razlog za to je što se ljudi poznaju između sebe. Ako ne direktno, onda preko nekog. Naravno da i tu postoji iskorištavanja situacije, pa ljudi ostaju dužni nekad namerno, nekad ne. Ali sve to nekako funkcioniše. Koliko su to dobre strane života u malom mestu, ima i loših. Svi sve znaju jedni o drugima, unapred uvreženo mišljenje o svakome o kome ste načuli nešto je sasvim normalna pojava. I u redu je, ako ste čuli istinu, ali... Svako ima svoju percepciju o istini i prenošenju iste. Ako dozvoliš da se zlobni tračevi uvuku u tvoje mišljenje o sebi, u velikom si problemu. Međutim, ja nisam imala problem sa tim, ali mnogi moji bližnji jesu. Zapravo, nisam bila svesna koliko sam se prilagodila situaciji u kojoj se nalazim, sve dok...
Ljudi imaju pravo da te vole ili mrze, kako im volja. Tvoje je da odabereš svoj krug prijatelja i držiš se njih, a ostali neka vode svoj život kako žele. Mada, definicija prijatelja se nešto izmenila u zadnje dve decenije, posebno, koliko primećujem. Nekad si mogao da računaš na prijatelja u svakom pogledu, u svako doba, svakoj prilici. Danas, postoje prijatelji za ovo ili ono. Prijatelji su postali retki. A malo mesto, prostor gde je dosta predrasuda uticalo ko će s kim da bude prijatelj. Kao i materijalna situacija. I uvek imaš neku komšinicu koja je po ceo dan sakrivena iza roletne uličnog prozora i vešto vreba prolaznike i njihove dogodovštine. Tu su bile mnoge zanimljive situacije, kad bi moj suprug i ja šetali ulicom, a on pričao o nama bliskim temama, koliko sam ga samo puta opomenula da priča tiše ili da tu temu ne spominje ispred te i te kuće, zato što će njen stanar-ka pogrešno to preneti ovome ili onome, a ja ni ne želim da oni znaju za te neke naše stvari. Njemu je to bilo neshvatljivo. Razumljivo. Ne zna koliko trač o tebi, koji je krenuo od tebe samog, a prepričan od pogrešnih osoba može da ti stvori neprijatnosti. Istina je da ni ja nisam bila svesna te situacije, da sam se ja, zapravo, srodila sa tim nepisanim pravilima malog mesta. Ne pričati o tome pred njima, ne spominji tu i tu osobu pred onim tamo, jer su u zavadi, ne spominji njega njoj jer su nedavno raskinuli svoju farsu varanja bračnih partnera, pa je još sveže pričati o tome... Nismo ni svesni na koliko stvari obraćamo pažnju, kad odrastamo u takvim uslovima. I ne primećujemo da to radimo, dok ne izađemo iz tog vrzinog kola. Svi koji su bili u situaciji da ne pričaju sa svojim prijateljima o određenoj temi, zato što je u blizini neka treća osoba, znaju o čemu pričam.
U gradu, gde sad živimo, ako ćeš jesti, moraš kupiti. Nema komšiluka koji će ti priskočiti u pomoć ako zatreba. Nema poznatih ili dovoljno poznatih ljudi, koji bi ti izašli u susret , nema refe, nigde. Ali ima slobode da budeš ono što jesi, da radiš ono što misliš da je najbolje za tebe i tvoju porodicu, bez straha da će neko čuti i pogrešno interpretirati tvoje reči ili dela. Slobodu da se izraziš na neke druge načine koji su bili nezamislivi u malom mestu, jer bi tamo uvek čuo neki komentar o tome kako si se ponašao, izgledao, odreagovao u određenim situacijama. Ako mislite da preterujem, dodaću samo ovo: od kako smo u velikom gradu, nisam čula svoju decu kako kažu da je nešto neprimereno, da se brinu šta će njihove drugarice prokomentarisati, ili njihovi roditelji i da će radi toga bilo ko od nas biti izopšten iz društva. Dakle, potpuna sloboda. Ako treba da biram, biram veliki grad, jer iako malo mesto ima svoju toplinu, ovde smo nekako ono što zaista jesmo i to više ne želimo menjati ni za šta na svetu. Jedina stvar koja je ostala u malom mestu i koja mi nedostaje ovde je mesto stanovanja. Jedina razlika je u tome što tamo nismo bili podstanari u proteklih malo više od decenije, a u velikom gradu jesmo, opet. Ali, ostaje nada da ćemo i tu situaciju u što skorašnjem roku promeniti u našu korist, pa će naša sloboda biti potpuna.
Ljudi imaju pravo da te vole ili mrze, kako im volja. Tvoje je da odabereš svoj krug prijatelja i držiš se njih, a ostali neka vode svoj život kako žele. Mada, definicija prijatelja se nešto izmenila u zadnje dve decenije, posebno, koliko primećujem. Nekad si mogao da računaš na prijatelja u svakom pogledu, u svako doba, svakoj prilici. Danas, postoje prijatelji za ovo ili ono. Prijatelji su postali retki. A malo mesto, prostor gde je dosta predrasuda uticalo ko će s kim da bude prijatelj. Kao i materijalna situacija. I uvek imaš neku komšinicu koja je po ceo dan sakrivena iza roletne uličnog prozora i vešto vreba prolaznike i njihove dogodovštine. Tu su bile mnoge zanimljive situacije, kad bi moj suprug i ja šetali ulicom, a on pričao o nama bliskim temama, koliko sam ga samo puta opomenula da priča tiše ili da tu temu ne spominje ispred te i te kuće, zato što će njen stanar-ka pogrešno to preneti ovome ili onome, a ja ni ne želim da oni znaju za te neke naše stvari. Njemu je to bilo neshvatljivo. Razumljivo. Ne zna koliko trač o tebi, koji je krenuo od tebe samog, a prepričan od pogrešnih osoba može da ti stvori neprijatnosti. Istina je da ni ja nisam bila svesna te situacije, da sam se ja, zapravo, srodila sa tim nepisanim pravilima malog mesta. Ne pričati o tome pred njima, ne spominji tu i tu osobu pred onim tamo, jer su u zavadi, ne spominji njega njoj jer su nedavno raskinuli svoju farsu varanja bračnih partnera, pa je još sveže pričati o tome... Nismo ni svesni na koliko stvari obraćamo pažnju, kad odrastamo u takvim uslovima. I ne primećujemo da to radimo, dok ne izađemo iz tog vrzinog kola. Svi koji su bili u situaciji da ne pričaju sa svojim prijateljima o određenoj temi, zato što je u blizini neka treća osoba, znaju o čemu pričam.
U gradu, gde sad živimo, ako ćeš jesti, moraš kupiti. Nema komšiluka koji će ti priskočiti u pomoć ako zatreba. Nema poznatih ili dovoljno poznatih ljudi, koji bi ti izašli u susret , nema refe, nigde. Ali ima slobode da budeš ono što jesi, da radiš ono što misliš da je najbolje za tebe i tvoju porodicu, bez straha da će neko čuti i pogrešno interpretirati tvoje reči ili dela. Slobodu da se izraziš na neke druge načine koji su bili nezamislivi u malom mestu, jer bi tamo uvek čuo neki komentar o tome kako si se ponašao, izgledao, odreagovao u određenim situacijama. Ako mislite da preterujem, dodaću samo ovo: od kako smo u velikom gradu, nisam čula svoju decu kako kažu da je nešto neprimereno, da se brinu šta će njihove drugarice prokomentarisati, ili njihovi roditelji i da će radi toga bilo ko od nas biti izopšten iz društva. Dakle, potpuna sloboda. Ako treba da biram, biram veliki grad, jer iako malo mesto ima svoju toplinu, ovde smo nekako ono što zaista jesmo i to više ne želimo menjati ni za šta na svetu. Jedina stvar koja je ostala u malom mestu i koja mi nedostaje ovde je mesto stanovanja. Jedina razlika je u tome što tamo nismo bili podstanari u proteklih malo više od decenije, a u velikom gradu jesmo, opet. Ali, ostaje nada da ćemo i tu situaciju u što skorašnjem roku promeniti u našu korist, pa će naša sloboda biti potpuna.
Comments
Post a Comment