Uprkos lošim odnosima u kući, sanjala sam kako ću završiti školu, naći stan, zaposliti se. Tad bi se viđala sa mojima malo ređe, ali bih uvek bila tu za njih, pomagala im sve što mogu, bila dobra ćerka. A oni, kad vide da mogu da vodim svoj život onako kako treba, bili bi ponosni na mene zato što sam dokazala da mogu, da jesam svoj čovek i da vredim. I onda bi me voleli kao što roditelji inače vole svoju decu. A ja ću naći muža koji će me voleti, koga ću voleti i stvorićemo porodicu koja će biti ispunjenje sna. Zajedno ćemo raditi sve, baš sve. Već imam slike u glavi. Dolazimo s posla, ručamo svi zajedno. Onda jedno od nas pere suđe, drugo ih briše i stavlja na mesto. Sedamo na terasu, deca dolaze da nam pričaju kako su proveli dan. Smejemo se, držimo za ruke. Igramo se sa decom u našem dvorištu koje čuva naš veliki čupavi njufaundlend. Dve mačke lenjo se protežu u svojim ležaljkama na terasi. Odlazimo na godišnje odmore, kampovanja, piknike...Toliko smo zaokupljeni ljubavlju koja zrači nama i našom porodicom da kroz život idemo kao kroz neku bajku. Sve teškoće koje se javljaju u toku našeg putešestvija, rešavamo zajedno, dogovorom. Deca rastu voljena, radosna, nasmejana, mažena i pažena. A mi polako gradimo našu kuću iz bajke, dok stanujemo kao podstanari. I ništa nam nije teško, jer shvatamo veličinu svakog koraka koji pravimo na putu ka potpunom ispunjenju naših snova.
Postoji scena iz filma u kome glumi Martin Šin, gde on sa svojom suprugom, posle četrdeset godina braka, sve radi sa njom. Dok peru suđe zajedno, u pozadini se čuje lagana muzika, oni tiho raspravljaju o proteklom danu. A onda u tišini nastavljaju da rade šta su započeli, gledajući se zaljubljeno, kao kad su se prvi put sreli. Kad su završili sa suđem, nastavljaju tako zaljubljeni da plešu u igri ljubavi koja ih nosi svih tih četrdeset godina. Za mene, to je bio vrhunac onoga što par može da doživi u zajedičkom životu zvanom brak.
Kako sam odrastala, bavila sam se sportom. Prvo karate, pa stoni tenis, pa rukomet, da bi se zadržala na košarci i odbojci sedam godina, dok nisam prekinula školovanje. Bavila sam se i aerobikom, ritmikom i išla na hor. Na kraju je tih pet aktivnosti bilo pet mojih redovnih aktivnosti preko cele radne nedelje. Kako sam bila uvek prva postava, to je podrazumevalo da posedujem određenu dozu agresivnosti, odlučnosti, pa i liderstva. Tako sam se ponašala i prema drugarima. Sem što sam im bila Velika Mama, savetnik za sve njihove nedaće. I nikad nikom nisam otkrila njihove tajne. Uglavnom, imala sam dugačak korak koji je bilo teško pratiti. Bila sam brza u šetnji, trčanju, razmišljanju i svemu što je trebalo da budem. Ali nisam bila žensko. Ne u pravom smislu te reči. Nisam imala vremena za šminkanje, lakiranje noktiju i slične stvari koje su druge devojčice radile. A nisam imala ni odeću u kojoj bi se prikazala kao pripadnik lepšeg pola. Moja garderoba se sastojala od stvari dobijenih od rodbine. Tu su bile stare karirane suknje na preklop, sa nekim proširenjima na kraju. Meni su ličile na neki stari šešir. Bile su isto tako stare pantalone, od kompleta u kome su se sakoi nekako gubili u transportu tih stvari do mene. Bile su isto tako stare košulje, iz šezdesetih, sedamdesetih. Ali ja nisam mogla ništa od toga da nosim, jer mi je sve bilo malo. I nije bilo za mene. To su stvari više za moju mamu. Ili njenu mamu. Kasnije, mnogo kasnije sam shvatila da roba koja bude poslata meni, prvo dođe do drugih, a do mene dođe samo ono što niko neće. Moji drugari su nosili dukseve, majice, patike, farmerke. A ja, šta imam. Ugođaj oblačenja je kvarilo i to što nikad nisam imala cipele ili neku lepšu obuću da mogu da uklopim svečaniju odeću sa lepom obućom. Uglavnom bih trenirala u patikama koje je tata dobio od sestre iz Amerike. On bi dobio po dva-tri para patika. A onda bi meni dao jedne, koje bi ja koristila po nekoliko godina, jer nemam druge. Moj tata je nosio obuću dva broja veće nego što meni trebaju. Inekako bi bilo dok treniram u trenerci, ali kad sam u dresu, onda bi mi patike izgledale kao čamci. Međutim, ja bi tako jako zategnula pertle, da osiguram da mi neće ispasti, da bi nekad zaustavila normalnu cirkulaciju.
Kad si sportista, ponašaš se tako i na terenu i van njega. Samo što sam ja na terenu imala tim, a van terena ljude koje volim. Oni su bili moj tim i uvek su bili zaštićeni s moje strane. Nikad nisam dala da se desi nekome nešto dok je u mom prisustvu. A znali su da to ne bi tolerisala ni kasnije. Znala sam se potući i sa jačim od sebe, ali kad sam ljuta, ja sam najjača na svetu. Valjda je sav bes koji sam držala u sebi tih momenata izlazio napolje iz mene. Nisam se često tukla, naravno. Nisam pravila nered ili neke gluposti. To su mahom bile samoodbrane ili odbrana mojih voljenih. Ali sam bila opasna u tim situacijama.
Bila sam izrazito stidljivo dete do moje trinaeste godine. A onda se u meni rodilo nešto što me je teralo da iskažem sebe i svoje mišljenje više nego ikad pre. Tad sam počela da shvatam mnoge stvari koje su me okruživale, ali i one za koje sam znala da treba da postoje, ali ih nema. Tad sam počela da učim da se borim za sebe i svoje mesto na svetu, a bila sam sigurna da negde postoji, samo nisam znala gde. Isto tako, znala sam da ću ga naći. Ovako ili onako. Ali hoću. Moram. Naravno da sam usput slušala priče tipa:"Šta ti misliš da će iko tebe takvu prihvatiti? Da, da, momci jedva čekaju da imaju takvu ženu. Još im odbrusi samo jednom, ima da te fljasnu preko tih poganih usta i izbace na ulicu." Mislila sam da sam prestala da obraćam pažnju na njih i da mi ne ulaze u podsvest. Nisam bila u pravu.
Sa prvim mužem sam živela prekratko, umro je šest dana pred našu prvu godišnjicu, stoga život sa njim ne smatram nekom odlukom koja je mogla drugačije da bude donesena. Ali, drugi muž jeste. Tek kad sam se udala za njega, kad smo počeli da živimo pod istim krovom, shvatila sam razmere suprotnosti onoga što vidiš van kuće i života sa tim. Napolju je bio zanimljiv, uvek se smejao, pričao viceve, kovao planove oko svega, radio dva posla. A u kući.... Dugo mi je trebalo da shvatim razliku između sanjanja i življenja sna. Ja sam moj samo sanjala. Sanjala beg od svega poznatog do tada. I bio je to najlepši san na svetu. Dok se akteri istog nisu pojavili u njemu. Tad je sve dobilo neku drugu dimenziju, sa kojom sam se borila još dvanaest godina.
Moj bračni život je proticao u bežanju muža od bilo kakve odgovornosti. Dao je otkaz u firmi i bavio se drugim, nesigurnim poslom. Nikad nisam znala kolika mu je plata, kolika dnevnica, u kojoj firmi radi. Večita igra skrivanja i života koji podrazumeva užasnu borbu sa samom sobom da bih ostala tu gde jesam, bez ikakve naznake da više treba da budem tu. A trebam. Trebala sam. To je bio život pun ignorisanja, kad se pretvoriš u deo inventara koji primetiš samo i isključivo onda kad ti zatreba. Takva su bila i naša deca njemu. Samo nešto što se mora odraditi da bi se računalo da je deo naše nazovi porodice. Kad sam bila u sedmom mesecu sa trećom ćerkom, našla sam njegovu izdaju, potpunu i kompletnu, njegovom rukom napisanu. Suočila sam ga sa tim. Ali, nije reagovao kao muško. Ućutali smo. Zapravo, nikad više nismo propričali onako kao pre. Tad je počela moja sedmogodišnja borba sa sobom, uslovima života, nemanjem podrške i svime što uz to ide, da se razvedem i budem ono što jesam sa svojom decom. U svemu tome, roditelji nikad nisu prestali da se mešaju, da imaju reč u svemu što su načuli ili mislili da treba da se umešaju, dakle, svemu. I uvek sam, naravno, ja bila kriva za sve. Baš sve. Ako bi deca bila bolesna, ja ih nisam pazila. Ako bivši muž nije odradio što je trebao, to je zato što ja nisam dovoljno žena da bi on to uradio. Ako bi ja propustila nešto da uradim, to je zato što sam nesposobna i to je dokaz da su sve vreme bili u pravu. Moja bajka je bila uništena njenim glavnim akterima. Izgleda da dobro sanjam, ali mi je loša realizacija. Moraću naći način da to promenim, jednom...
Postoji scena iz filma u kome glumi Martin Šin, gde on sa svojom suprugom, posle četrdeset godina braka, sve radi sa njom. Dok peru suđe zajedno, u pozadini se čuje lagana muzika, oni tiho raspravljaju o proteklom danu. A onda u tišini nastavljaju da rade šta su započeli, gledajući se zaljubljeno, kao kad su se prvi put sreli. Kad su završili sa suđem, nastavljaju tako zaljubljeni da plešu u igri ljubavi koja ih nosi svih tih četrdeset godina. Za mene, to je bio vrhunac onoga što par može da doživi u zajedičkom životu zvanom brak.
Kako sam odrastala, bavila sam se sportom. Prvo karate, pa stoni tenis, pa rukomet, da bi se zadržala na košarci i odbojci sedam godina, dok nisam prekinula školovanje. Bavila sam se i aerobikom, ritmikom i išla na hor. Na kraju je tih pet aktivnosti bilo pet mojih redovnih aktivnosti preko cele radne nedelje. Kako sam bila uvek prva postava, to je podrazumevalo da posedujem određenu dozu agresivnosti, odlučnosti, pa i liderstva. Tako sam se ponašala i prema drugarima. Sem što sam im bila Velika Mama, savetnik za sve njihove nedaće. I nikad nikom nisam otkrila njihove tajne. Uglavnom, imala sam dugačak korak koji je bilo teško pratiti. Bila sam brza u šetnji, trčanju, razmišljanju i svemu što je trebalo da budem. Ali nisam bila žensko. Ne u pravom smislu te reči. Nisam imala vremena za šminkanje, lakiranje noktiju i slične stvari koje su druge devojčice radile. A nisam imala ni odeću u kojoj bi se prikazala kao pripadnik lepšeg pola. Moja garderoba se sastojala od stvari dobijenih od rodbine. Tu su bile stare karirane suknje na preklop, sa nekim proširenjima na kraju. Meni su ličile na neki stari šešir. Bile su isto tako stare pantalone, od kompleta u kome su se sakoi nekako gubili u transportu tih stvari do mene. Bile su isto tako stare košulje, iz šezdesetih, sedamdesetih. Ali ja nisam mogla ništa od toga da nosim, jer mi je sve bilo malo. I nije bilo za mene. To su stvari više za moju mamu. Ili njenu mamu. Kasnije, mnogo kasnije sam shvatila da roba koja bude poslata meni, prvo dođe do drugih, a do mene dođe samo ono što niko neće. Moji drugari su nosili dukseve, majice, patike, farmerke. A ja, šta imam. Ugođaj oblačenja je kvarilo i to što nikad nisam imala cipele ili neku lepšu obuću da mogu da uklopim svečaniju odeću sa lepom obućom. Uglavnom bih trenirala u patikama koje je tata dobio od sestre iz Amerike. On bi dobio po dva-tri para patika. A onda bi meni dao jedne, koje bi ja koristila po nekoliko godina, jer nemam druge. Moj tata je nosio obuću dva broja veće nego što meni trebaju. Inekako bi bilo dok treniram u trenerci, ali kad sam u dresu, onda bi mi patike izgledale kao čamci. Međutim, ja bi tako jako zategnula pertle, da osiguram da mi neće ispasti, da bi nekad zaustavila normalnu cirkulaciju.
Kad si sportista, ponašaš se tako i na terenu i van njega. Samo što sam ja na terenu imala tim, a van terena ljude koje volim. Oni su bili moj tim i uvek su bili zaštićeni s moje strane. Nikad nisam dala da se desi nekome nešto dok je u mom prisustvu. A znali su da to ne bi tolerisala ni kasnije. Znala sam se potući i sa jačim od sebe, ali kad sam ljuta, ja sam najjača na svetu. Valjda je sav bes koji sam držala u sebi tih momenata izlazio napolje iz mene. Nisam se često tukla, naravno. Nisam pravila nered ili neke gluposti. To su mahom bile samoodbrane ili odbrana mojih voljenih. Ali sam bila opasna u tim situacijama.
Bila sam izrazito stidljivo dete do moje trinaeste godine. A onda se u meni rodilo nešto što me je teralo da iskažem sebe i svoje mišljenje više nego ikad pre. Tad sam počela da shvatam mnoge stvari koje su me okruživale, ali i one za koje sam znala da treba da postoje, ali ih nema. Tad sam počela da učim da se borim za sebe i svoje mesto na svetu, a bila sam sigurna da negde postoji, samo nisam znala gde. Isto tako, znala sam da ću ga naći. Ovako ili onako. Ali hoću. Moram. Naravno da sam usput slušala priče tipa:"Šta ti misliš da će iko tebe takvu prihvatiti? Da, da, momci jedva čekaju da imaju takvu ženu. Još im odbrusi samo jednom, ima da te fljasnu preko tih poganih usta i izbace na ulicu." Mislila sam da sam prestala da obraćam pažnju na njih i da mi ne ulaze u podsvest. Nisam bila u pravu.
Sa prvim mužem sam živela prekratko, umro je šest dana pred našu prvu godišnjicu, stoga život sa njim ne smatram nekom odlukom koja je mogla drugačije da bude donesena. Ali, drugi muž jeste. Tek kad sam se udala za njega, kad smo počeli da živimo pod istim krovom, shvatila sam razmere suprotnosti onoga što vidiš van kuće i života sa tim. Napolju je bio zanimljiv, uvek se smejao, pričao viceve, kovao planove oko svega, radio dva posla. A u kući.... Dugo mi je trebalo da shvatim razliku između sanjanja i življenja sna. Ja sam moj samo sanjala. Sanjala beg od svega poznatog do tada. I bio je to najlepši san na svetu. Dok se akteri istog nisu pojavili u njemu. Tad je sve dobilo neku drugu dimenziju, sa kojom sam se borila još dvanaest godina.
Moj bračni život je proticao u bežanju muža od bilo kakve odgovornosti. Dao je otkaz u firmi i bavio se drugim, nesigurnim poslom. Nikad nisam znala kolika mu je plata, kolika dnevnica, u kojoj firmi radi. Večita igra skrivanja i života koji podrazumeva užasnu borbu sa samom sobom da bih ostala tu gde jesam, bez ikakve naznake da više treba da budem tu. A trebam. Trebala sam. To je bio život pun ignorisanja, kad se pretvoriš u deo inventara koji primetiš samo i isključivo onda kad ti zatreba. Takva su bila i naša deca njemu. Samo nešto što se mora odraditi da bi se računalo da je deo naše nazovi porodice. Kad sam bila u sedmom mesecu sa trećom ćerkom, našla sam njegovu izdaju, potpunu i kompletnu, njegovom rukom napisanu. Suočila sam ga sa tim. Ali, nije reagovao kao muško. Ućutali smo. Zapravo, nikad više nismo propričali onako kao pre. Tad je počela moja sedmogodišnja borba sa sobom, uslovima života, nemanjem podrške i svime što uz to ide, da se razvedem i budem ono što jesam sa svojom decom. U svemu tome, roditelji nikad nisu prestali da se mešaju, da imaju reč u svemu što su načuli ili mislili da treba da se umešaju, dakle, svemu. I uvek sam, naravno, ja bila kriva za sve. Baš sve. Ako bi deca bila bolesna, ja ih nisam pazila. Ako bivši muž nije odradio što je trebao, to je zato što ja nisam dovoljno žena da bi on to uradio. Ako bi ja propustila nešto da uradim, to je zato što sam nesposobna i to je dokaz da su sve vreme bili u pravu. Moja bajka je bila uništena njenim glavnim akterima. Izgleda da dobro sanjam, ali mi je loša realizacija. Moraću naći način da to promenim, jednom...
Comments
Post a Comment